О васпитању деце

[JESSY]

Пре свега, родитељ треба да доведе у сумњу меродавност и сврсисходност ставасвезнајућег учитеља живота, става који заузима према детету. Родитељ мора дасхвати да, свакодневно објашњавајући одраслом сину или кћери баналне животнеставове, не може да постигне никакав позитиван резултат.Понекад је довољно да се родитељу једноставно постави питање: "Да ли стеубеђени да је вашем детету управо то неопходно?", или: "Шта мислите, ако је свешто говорите апсолутно правилно, зашто вас онда оно не слуша?"Овакви проблеми у међусобним односима често настају услед разлике представа оживоту, о његовим нормама и вредностима код родитеља и код детета, убеђеностиродитеља у своју исправност и непристајања да се растану од те исправности, чаки у замену за љубав и слогу у кући. Наравно, то се може односити на питањаразличитих гледања, на пример, на музику и фризуре. Сложеније стоји ствар акосе ради, рецимо, о односу према раду (дете хоће само да лежи на кревету и гледаТВ, више га ништа не занима) или према раном полном животу(четрнаестогодишња девојчица хоће да живи "као и сви" да "не би изгледаластаромодно").Често се одговорност за васпитање пребацује на образовне установе, насиромашне наставнике који су уморни од властитог ентузијазма. Још горе је ако судеца бачена на милост и немилост телевизије која је постала малтене главапородице. Она их дочекује после школе, испуњава њихово слободно време,ублажава усамљеност... Често свет одраслих у очима адолесцената изгледалажним, лицемерним, и што је главно, одвратно досадним. Отуда и неповерење, исамостално "боготражитељство", и екстравагантно-егзотични облици протеста... То јесте такозвани проблем "отаца и деце", који је у сва времена узнемиравао умовеписаца, педагога, васпитача и свих мислећих људи

[Драган άσημος :)]

Ми будући да смо отровани разним духовним отровима, тим отровима трујемо нашу дјецу.

Како мали Васо с апетитом псује, 2 год. и 3 мјесеца стар, чуо од нас.

[Таша]

Formule življenja Psihološki efekt popusta

Često, kada idemo u kupovinu, kupimo i nešto što nismo nameravali i za šta se kasnije ispostavi da nam i nije bilo potrebno, da ga ne koristimo. Da bismo mogli inteligentnije da kupujemo potrebno je da poznajemo određene psihološke mehanizme koji učestvuju u našoj odluci da nešto kupimo. Na primer, kako popusti na cene deluju na našu psihu.

Kada nam je nešto ponuđeno da ga kupimo, tada donosimo dve procene. Jedna je da li nam je data roba (ili usluga) zaista potrebna, a druga je kolika je njena cena, odnosno koliko bi eventualna kupovina bila povoljna. To su dve odvojene procene koje često doživljavamo kao jednu. Nekada ocenimo da nam ponuđena roba zaista treba, ali da je preskupa. Zato odustajemo od kupovine i pokušavamo da istu ili sličnu robu pronađemo po nižoj ceni. A nekada ocenjujemo da bi kupovina određene robe bila veoma povoljna, čak i onda kada ne znamo tačno za šta bi nam data roba koristila.

Upravo je naša procena neke kupovine, kao veoma povoljne, onaj psihološki efekt na koji ciljaju trgovci kada daju popuste na cenu. Tačnije, kada osoba pomisli da je ponuđena kupovina toliko povoljna da je šteta propustiti je jer joj se takva prilika više nikada neće ukazati. Samo zato što neko proceni da je ponuđena kupoprodajna razmena izuzetno povoljna, on je blizu odluke da ponuđenu robu kupi. Jasno je da mnogi kupuju i ono što im ne treba samo zato što su transakciju ocenili kao veoma povoljnu.

Što je popust na neku robu ili uslugu veći, to ljudi više ocenjuju datu kupoprodajnu transakciju kao povoljnu. Oni tada misle da će ako kupe – dobiti, a ako odustanu – izgubiti. Mali popusti, od pet do 20 odsto, nemaju veliku moć da ponudu učine značajnije primamljivom. Ali veliki popusti, u koje ubrajamo one od 30 do 70 odsto, jesu ti koji ponuđenu transakciju čine veoma povoljnom. Njihov cilj je da eventualni kupac pomisli: „Ovo je neverovatno jeftino” ili „Ovo je superpovoljno”, što čini kupovinu izvesnom.

Način da se neko ovome efektu popusta suprotstavi jeste da svaki put sebe zapita da li mu ponuđena roba, ma koliko ponuda izgledala povoljna, zaista treba. Dobar način je da se u tom trenutku zapita kako bi na skali od nula do deset ocenio koliko mu data roba ili usluga zaista treba. Ako je nešto što mu se povoljno nudi ispod ocene šest, onda je možda najbolje da odustane od kupovine. Na taj način će da izbegne opasnost da troši novac na stvari koje mu se nude veoma povoljno, a koje mu uopšte ne trebaju. Tako ne samo da čuva novac već izbegava da kupuje stvari koje ne koristi, koje samo skladišti pomažući trgovcima da robu iz svojih skladišta presele u njegov stan ili kuću.

 

Zoran Milivojević

objavljeno: 20.04.2013.

 

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Psiholoski-efekt-popusta.lt.html

[Таша]

Formule življenja Slika o sebi

(Ilustracija Srđan Pečeničić)

Ono što neko za sebe misli da jeste, to je za njega – njegova stvarnost, njegovo pravo Ja. Nečiju predstavu o sebi popularno nazivamo „slika o sebi”. Često se dešava da nečija slika o sebi nije u skladu sa tim kakvu sliku o njemu imaju drugi ljudi. Neko sebi pripisuje takve kvalitete i takvu važnost koje drugi kod njega ne nalaze.

Često ljudi za koje drugi znaju da imaju važne kvalitete, te iste kvalitete ne vide kod sebe ili ih vide, ali ih ne cene. Njih otkriva to što kada ih pohvalimo, umesto da im bude prijatno, reaguju neprijatnošću i stidom. Time otkrivaju da ne misle tako dobro o sebi, kao što mi mislimo o njima. To pokazuje da je za kvalitetan život važno da ljudi imaju realističnu predstavu o sebi.

Funkcija slike o sebi nije da samo pasivno odslikava nečiju stvarnost. Kada jednom nastane, slika o sebi teži da se potvrdi, ma koliko bila nerealna. Ako je, na primer, osoba koja uopšte nije glupa, čvrsto uverena da jeste glupa, ona će u brojnim situacijama da se ponaša u skladu sa slikom koju ima o sebi. Za nju će ista ta ponašanja biti dokaz i potvrda da jeste glupa. Osoba će tako biti zarobljenik negativno iskrivljene slike o sebi koju će, na osnovu njenog ponašanja, potvrđivati i drugi ljudi.

Zato je važno da ljudi imaju realističnu sliku o sebi, jer im ona povećava šanse za kvalitetan život. A kako osnovna slika o sebi nastaje u detinjstvu, važno je kako roditelji i drugi koji su detetu značajni, utiču na njeno formiranje.

Dete ne zna ko je ono, već na osnovu ponašanja roditelja i ostalih zaključuje ko je i kakvo je. Važno je da roditelji pokazuju deci da ih vole, jer im time poručuju da su ona važna ljudska bića. Pored pokazivanja ljubavi važne su i reči koje koriste roditelji. Svoju poruku roditelj može da uputi detetu „na postupak” ili „na osobu”.

Kada dete, na primer, nešto prospe, roditelj može da mu kaže: „Ne prosipaj, pažljivije nosi!” ili „Pazi trapavko, upropastićeš mi parket”. Poruke koje roditelj upućuje detetu kao osobi u psihološkom smislu deluju kao etikete koje se lepe na detetovu sliku o sebi.

Znajući to, roditelj treba da detetu kao osobi upućuje pozitivne poruke, a da izbegava negativne. Kada roditelj u ljutnji kaže da je dete glupo, nesposobno, lenjo, sebično dete to pamti i upisuje u svoj identitet. Kada roditelji i druge osobe značajne za dete počnu da razlikuju poruke koje se upućuju „na osobu”, od poruka koje se upućuju „na ponašanje”, tada je formula vaspitne komunikacije jednostavna: uvek kritikujemo ponašanje, nikada osobu, ali pohvaljujemo i osobu i ponašanje. Kada naučimo da to primenjujemo na deci, možemo da nastavimo na odraslima. Tada će nam život biti lepši.

 

Zoran Milivojević

objavljeno: 18.05.2013.

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Slika-o-sebi.lt.html

[igy81]

Dosta sam ga citao, slusao, ali mi je zanimljiva skorasnja njegova recenica...

 

Mi smo pardoksalan narod. Siromasni smo, a imamo mentalitet bogatih.

[JESSY]

  Волети дете не речима, већ свим срцем 

Дете је емоционално биће, оно боље памти оно што осећа у овој или онојситуацији, него оно што му се у том тренутку говори. Ако дете осећа љубав, добро,прихватање, поштовање, интересовање према себи, оно позитивно памти оно штосе догађа и говори око њега, оно се формира као личност с богатством душевнихснага. Ако се пак осећа стављеним у стеге разних "не смеш", "не треба", или, јошгоре, ако га понижавају изјавама типа "растеш као будала", "зашто сам те родилана овај свет? Имам само муке с тобом..." - пре или касније у њему ће се створитиубеђење да је на овом свету сувишно, настаће му осећај дубоке усамљености исувишности. Зато се мудри родитељи односе према детету добронамерно, брижно,дају му могућност да осети да је вољено и да га прихватају. Они не критикују, непонижавају, не гуше дете, деле с њим своје животно искуство, разговарају с њими тиме као да откривају своју унутрашњу тајну, тако да речи иду из скривенедубине родитељског срца.Ако почнете да делите с дететом своје скривене мисли о Богу, молитви,богослужењу, покајању, причешћу, зрнца таквих деликатних разговора пашће уњегово срце и из њих ће проклијати изданци. "Христос је ближи сваком човеку,него што је мајка свом детету. Он нас воли више, него што могу да нас волеродитељи. Сваки пут када чинимо нешто светло, чисто, сваки пут тада веома близунас стоји Христос".[1]"Веома је важно научити децу молитви код куће и у цркви. Учење није дресура,иако захтева радни напор, и дисциплину. Циљ учења је пре свега васпитањедуше"[2]. Поштујте избор детета. Ако оно неће данас да иде у цркву, не вуците гатамо на силу, реците да ћете се за њега помолити, а оно пре него што се вратитеиз цркве нека направи у својој соби ред, и у кући ће сигурно настати атмосферапразника. Треба препустити детету слободу избора, пожељно је што је могућераније, чим оно буде способно да то схвати (у периоду од осме до дванаестегодине). Објасните му да су односи с Богом његова лична тајна у коју се ви одсада нећете мешати.Потпуно је недопустиво да религиозна страна живота постане предметродитељских манипулација: "Ако се не причестиш, нећу ти купити...", "Ако непођеш данас у цркву нећеш гледати цртане филмове". Условљеност родитељскељубави пројектује се на Самога Бога и у свест детета Он се урезује као Бог којине воли безусловно, већ условно Хтео бих да завршим речима оца Аркадија Шатова: "Васпитање деце је уопштеподвиг времена - пише отац Аркадије Шатов - Треба поклонити овом послу многоснаге и пажње. Он захтева размишљање, читање стручних књига, разговоре сдругим родитељима, општење са свештеником код којег се деца исповедају... Теконда се може нешто постићи. Осим тога, нашу децу треба много и јако волети, и товолети на прави начин зато што родитељска љубав врло често као да биваусмерена на нешто друго. Ми хоћемо да наша деца много знају, хоћемо да она умеју да свирају клавир, хоћемо да умеју да цртају, да знају енглески, француски,немачки, шпански језик.А треба хтети да она заволе Бога, да верују у Њега, да се у свим животнимситуацијама обраћају Њему, да желе спасење своје душе. Треба се молити Богу давам Господ помогне да их томе научите, оном главном и најважнијем. Цео нашживот треба изградити ради тога и тиме живети"

[JESSY]

Учити се љубави никада није касно

Многи сматрају да родитељску љубав не треба учити, да она постоји по себи. Свиродитељи свакако сматрају да умеју да воле и питање да ли правилно илинеправилно воле своје дете они чак и не постављају.Шта то значи волети? То значи да моја љубав мора бити на радост, пре свегачовеку кога волим, а не мени; моја љубав не сме да доводи до сукоба и проблема,не сме да оптерећује живот онога којег ја волим. Напротив, она мора доноситивољеном човеку радост, помоћ, сигурност, светлост и добро. У том смислу увек и усвакој ситуацији треба ослушкивати себе: да ли заиста волимо тог човека или пакволимо своја осећања према њему? У већини случајева ми називамо љубављувластита осећања према љубљеном. Многи и не слуте да та осећања могуизазивати несклад у животу другог човека. Свако ко хоће да доноси својомљубављу радост, не устручава се да се учи волети.Главни задатак родитеља је стварање сложне и срећне породице. У таквојпородици на првом месту морају бити односи љубави међу супружницима, па текзатим, у светлости те љубави, љубав родитеља према детету. Успех ууспостављању контакта и душевне блискости с адолесцентом умногоме зависи ододноса међу родитељима. Зато супрузи морају да схвате да само срдачност иповерење у њиховим међусобним односима могу постати темељ за истинскублискост и топле односе са својим дететом.О супружанским односима и апсолутној родитељској љубави царица АлександраФјодоровна је говорила овако:"Велика је вештина живети заједно, волећи једно друго нежно. То треба да почнеод самих родитеља.

  Не може бити дубоке и искрене љубави тамо где влада егоизам. Савршена љубав је савршено самоодрицање.Родитељи морају бити онакви каквима хоће да виде своју децу - не на речима, већна делу. Они морају учити своју децу примером свог живота". [1]Родитељу (оцу или мајци) који сами, у одсуству другог супружника, васпитавајудецу, потребна је огромна мудрост да се не би појавила амбициозна и пристраснаприврженост према сопственом сину или сопственој кћерци. Само топлина којузрачи љубав између тате и маме може, не спаљујући, загревати дечије срце.Љубав само једног од родитеља у непотпуној породици или љубав у потпунојпородици, али у којој је из процеса васпитања одстрањен један од родитеља,често постаје љубав која спаљује.

[JESSY]

Безусловна љубав

Најважније питање васпитања здраве деце јесте колико љубави она добијају.Деци је потребна љубав исто као што је цвећу потребна влага. Немогуће је датидеци сувише много љубави. Бесконачно струјање љубави и одобравање које идеод родитеља према детету јесте извор његовог емоционалног и физичког здравља.Одсуство љубави, истинско или привидно, има озбиљне последице. Ускраћивањедетету љубави може довести до физичке или емоционалне болести, па чак исмрти. Уздржавање или недовољно исказивање љубави деструктивно утиче наличност детета. Многи психолошки проблеми одраслих људи настају услед тогашто су их недовољно волели и подржавали родитељи (један или оба).

Заиста је запањујуће моћно деловање љубави на децу! Има много примера како суприликом одсуства љубави деца престајала да расту и развијају се. Ако се љубавпрема детету смањује или му се она потпуно ускраћује, његов емоционални иумни развој се успорава. Ти умни и емоционални проблеми испољавају се упоремећајима понашања, поремећајима личности, неурозама, психозама иозбиљним неуспесима који им се догађају када одрасту.Може се сасвим јасно рећи да је ускраћивање љубави најозбиљнији проблем којиможе доживети дете у процесу формирања личности

[JESSY]

Руководећи се безусловном љубављу, родитељи могу да науче да правилнопоступају с дететом, да задовољавају његове свакодневне потребе. Штавише,родитељи ће схватити када им то полази за руком, а када не.Дакле, шта је то безусловна љубав? Безусловна љубав је када волите детенезависно од његових квалитета и особина, склоности, врлина и недостатака,независно од његовог понашања и од тога колико оно одговара вашимочекивањима и задовољава ваше потребе. То уопште не значи да треба да вам сесвиђа било какво његово понашање. Безусловна љубав је када волите дете чак ионда када вам се његови поступци не свиђају. Безусловна љубав је идеал. Неможете доживљавати апсолутну љубав према детету све време и стално. Али штоближе будете прилазили том идеалу, то ћете се сигурнијим осећати и тим ћесрећније и мирније расти ваше дете.Многи теже да постигну идеал безусловне љубави, али није мало ни таквих људикоји уопште не знају да постоји овакав однос према детету.

[JESSY]

Кључ за истинско васпитање

Тајна васпитања здраве деце састоји се у томе да се даје непрекидан токбезусловне љубави и подршке. Објасните свом детету да ништа од онога што јеучинило не може никада довести до губитка љубави према њему - ни Божијељубави, ни ваше. Као и Божија љубав, ваша љубав према детету мора битибезусловна. Најчудеснији поклон који можете направити свом детету је да улијетеу њега апсолутно уверење у то да га волите свим срцем, безусловно, независно одтога шта оно чини и шта му се догађа.Мудар родитељ ће, исправљајући понашање детета, увек прецизирати да му се несвиђа понашање детета, а не оно само.Милиони родитеља данас сматрају да је једина њихова функција да непрестанозабрањују детету ове или оне поступке. Неки родитељи, насупрот овоме,повлађују својој деци, дозвољавајући им свакојаке безобразлуке, и збогпристрасног односа, због привржености, труде се да одмах испуне све њиховезахтеве. Попустљивост је такође одсуство љубави. То значи да родитељ воли својаосећања према детету, а не само дете за којег је претерано родитељскоповлађивање веома штетно. Ако волите дете и изражавате своју љубав премањему само у случајевима када вам пружа радост, онда је то љубав са условом. Притоме се дете неће осећати вољеним. Љубав са условом изазваће у њему самоосећај властите мање вредности и ометаће његов нормалан развој.Родитељи несумњиво сносе одговорност за понашање и наравствени развој свогдетета. Ако волите дете без икаквих услова, какво год оно било, оно ће се осећати заштићеним, његов живот ће се развијати светло и радосно. Научиће да сесавлађује, да обуздава гнев и раздражљивост, и, у мери одрастања, његовипоступци и стил понашања све више ће стицати зрео карактер. Неће се задржатина дечијем стадију развоја, неће бити инфантилно. Однос према детету као премасвесном и одговорном бићу формираће његову зрелу самооцену.Волећи дете само онда када оно одговара вашим очекивањима и вашим захтевима,осуђујете га на неуспех у животу; оно ће се учврстити у уверењу да су бескориснибило какви напори да буде добро, зато што ће тих напора увек бити недовољно.Мучиће га осећање незаштићености, узнемирености, ниска самооцена, и све то ћепочети да омета његов духовни и личносни раст. Зато опет и опет понављам:Развој детета умногоме зависи од степена родитељске љубави.

[JESSY]

Многи чак и не наслућују какво питање стално имају у глави њихова деца. На овајили онај начин дете стално пита родитеље: "Да ли ме волиш?" Понекад се чак онорђаво понаша да би проверило да ли га одрасли заиста воле. Што деца вишепостају старија и уздржанија, то вештије постављају питање: "Да ли ме волиш?"Добар родитељ увек одговара на то питање потврдно, на све могуће начинепоказујући детету: "Да, ја те заиста волим".[1] Ако чује одговор "Не", дете се нећетрудити да поступа исправно и да постане боље. Оно за то неће имати животне идушевне снаге. Од животне је важности не само вербални одговор, него, пресвега, понашање родитеља. Мало родитеља говори "Да", и то не зато што не волесвоју децу. Већина њих не зна како да одговори "Да", како да изрази своју љубав.Ако волите своје дете безусловно, оно осећа да потврдно одговарате на његовопитање. А ако га волите са оградама, оно осећа несигурност и узнемиреност. Вашодговор на ово важно питање одређује однос детета према животу. То је одговород животне важности.

[JESSY]

Како им ставити на знање да их волите

Према томе, само у случају ако дете зна да га родитељи безусловно воле, отац илимајка могу вршити на њега овај или онај утицај. Али не треба директивно"утицати" на њега, с поводом и без повода. Ако су ваше речи исправне и акозаиста волите своје дете, оно се може одазвати или не одазвати на ваш предлог.Оно има право да не одговори на вашу љубав, у томе је његова слобода. Али акога родитељи безусловно воле, оно увек има залеђе куда може да се врати ипронађе уточиште од животних бура и недаћа, увек има могућност да контролишесвоје понашање.Ако хоћете да одгајите послушну и самосталну децу, сваки дан им говорите да ихволите. Те речи никада неће бити сувишне. Чак и ако се ваше дете прави да му теречи нису потребне, не верујте му. Сваки пут када дете чује од својих родитељаречи "Волим те" оно се осећа заштићенијим и сигурнијим. Његова личност сеформира и сазрева. Што је већа његова увереност у вашу љубав, то је оноотвореније за љубав Божију.Осим речи о љубави, дете мора видети и осећати вашу љубав на делу: упоступцима, понашању, у вашим делима. Постоје три основна начина да редовнопоказујете својој деци да их волите: "контакт очију пуних љубави", физичкиконтакт, потпуна пажња.Визуелни и физички контакти морају бити део вашег општења с децом, али требада то потиче из срца, то се не може чинити формално, "вршећи родитељскудужност". Ако се речи човека, то јест, у датом случају родитеља, и његова дела,његово спољашње понашање, разилазе, адолесцент ће то интуитивно осетити. Акоговоримо о љубави, а у гласу нам се могу чути претеће интонације, те интонациједете неоспорно прихвата као веродостојнију информацију него садржај речи.

[JESSY]

Контакт очију пуних љубави. Безусловна љубав се може, како већ поменусмо,пренети посредством визуелног контакта. У нашој култури због нечег нијеуобичајено дуго и често гледати другом човеку у очи. Можда је то нормално. Алиблагодатна сила љубави се преноси управо посредством визуелног контакта, кадагледамо некога очи у очи. Гледајући некога у очи, ви, чак и када нисте тогасвесни, можете да изразите најразличитија осећања: тугу, гнев, бес, ужас илиљубав. У већини породица, нажалост, визуелни контакт је невероватно редак. Акада се и догађа, најчешће носи негативне емоције. То се догађа када родитељигрде дете, дају му свакојаке наредбе. Драги родитељи, имајте на уму: Што чешћебудете узимали у обзир визуелни контакт као средство изражавања љубави, то ћесе потпуније ваше дете хранити љубављу. Господ нас гледа очима деце. Иобрнуто.Избегавање визуелног контакта с другим људима изазвано је тиме што удетињству, нарочито у раном детињству, дете није имало визуелни контакт сасвојим родитељима. Таквим људима је тешко да гледају другима у очи, они скрећупоглед, и уопште, избегавају било какав дубок и озбиљан разговор. Родитељска мудрост ће вам рећи у којим тренуцима треба да настојите на ефикаснијем вођењуразговора, а у којим се треба, напротив, склонити, удаљити, не настојавати.Деца пуне своје "емоционалне резервоаре" жудно упијајући очима љубав својихродитеља. Када погледом пуним љубави гледате дете, ви га приморавате да сеосећа вредним и потребним човеком. Почев приближно од шестонедељног узраста,новорођенчад су у стању да опажају и примају љубав која струји из очијунајближих људи који га гледају. Деца која не добијају од својих родитељаенергију очију пуних љубави, не осећају се истински вољеном. Она почињу дадоживљавају несигурност, нешто неугодно у својим односима с родитељима. Чиниим се да су учинила нешто што се родитељима не свиђа, али не схватају шта је тозаправо

[JESSY]

Физички контакт.

Други важан тренутак испољавања родитељске љубави иочувања такне нити односа јесте тренутак физичког контакта. Тешко да ће вашсин или ваша кћерка негативно реаговати на лак додир по рамену, леђима илируци. Додирнути ваше дете и при томе му поставити неко питање - то је сасвимлако. Дете то можда свесно и неће приметити, али то фиксира његова душа.Таквим лаким додирима и физичким контактом (ако је он, наравно, искрен)испољава се безусловна љубав. Управо се посредством таквог контактанадокнађују душевне силе детета. Чак и ако оно није расположено за општење,дајте му додир ваше љубави. Мислим да у одређеним ситуацијама није наодметзагрлити и пољубити ваше дете. Али то не треба чинити сувише често, да се ононе би осећало нелагодно. Па ипак постоје тренуци када је то сасвим умесно. Например, на растанку, или по повратку с путовања, или када се догодило нештошто је детету пружило нарочито задовољство. На пример, добило је одличну оценуна часу. Догађа се да вам ваше дете долази дубоко утучено или мучећи се некимсвојим проблемима које неће ни да исприча, али хоће једноставно да буде с вама.Понекад се догађа и то да ваше дете без икаквог разлога, тек тако има потребу занежношћу. Ако сте спремни да дате свом детету оно што очекује, оно ће вам битизахвално. Али догађају се и ситуације када је сасвим нејасно шта дете хоће. Тусамо мајчинско или очинско срце може дати одговор. А догађа се и то да вашедете с врло озбиљним изразом лица почиње разговор на неке, на први поглед,безначајне теме. Будите пажљиви и не журите да прекинете разговор, јер ће тонанети штету вашим односима. Пажљиво слушајте, уживљавајте се и подржавајте  разговор. Ако се дете открило пред вама, значи да је управо сада за њега товеома важна тема. Нажалост, ми не можемо увек адекватно да оценимо актуелностовог или оног разговора са саговорником, његове проблеме. А тим пре свог дететау пубертету.

[Хелена Вујовић]

Књига је збиља прелепа, такође је топло препоручујем.