О васпитању деце

[JESSY]

Опет је моје животно искуство, иако оно није дуго и није сувише сложено,очигледно показивало да је до људског достојанства мало коме стало. Наједномсам открио да се Бог односи према човеку с најдубљим поштовањем, да се односипрема њему не као господар према слузи, не као пагански бог према људима којису му потчињени, него потпуно другачије - и то ме је запањило у причи о блудномсину (Лк. 11-32).Запањила ме је једна фраза и један лик: лик оца. Отац види из далека како идеблудни син који га се одрекао; и то одрекао се сурово и немилосрдно, онако какосе понекад одричемо у младости зато што не осећамо дубину ране коју наносимо.Помислите само о речима блудног сина на почетку ове приче:- Оче, дај ми сада оно што ће бити моје наследство када ти умреш... Таква блага и једноставна фраза, али ако се она преведе на оштрији језик, то једноставнозначи: старче, предуго живиш; немам када да чекам да умреш, па да наследимплод твога рада; ти си се испречио на мом путу; ја хоћу да будем слободан ибогат. Хајде да се договоримо да си ти умро за мене, и дај ми оно што ми припада,и заборавимо један на другог...И ето, тога сина који као да је извршио метафизичко убиство оца, који је оца једноставно искључио из живота, тога сина чека отац. Видевши га, отац му хита усусрет; пада му у загрљај; љуби га; и даље се одвија разговор. Током целог свогпута блудни син је понављао своју исповест:- Оче, сагреших против неба и пред тобом, нисам више достојан да се назовемтвојим сином, прими ме као најамника у свој дом... Не знам да ли сте обратилипажњу на то да му отац даје да каже цео почетак те припремљене исповести; онњему дозвољава, њему који га је искључио из живота, који га је измучио, он мудозвољава да га назове оцем; он му дозвољава да каже да је он сагрешио ипротив неба, и против њега; он му даје да каже да је он недостојан да се назовењеговим сином; и ту га зауставља: зато што тај младић може бити недостојан,блудни син; али да преуреди односе тако да постане достојан слуга - никада. Тољубав никада неће дозволити, то је немогућа ствар. Нека он буде и недостојансин, али он ће остати син - то се не може избрисати.И ту ме је запањило то како се Бог односи према нашем достојанству; запањиломе је што се Он заиста у односу према свакоме од нас се понаша исто: шта год намсе догодило у животу, како год ми поступали, када Му прилазимо и говоримо:Променимо односе; ја не могу више бити син, већ направимо неки уговор; бићу Тислуга, бићу Ти роб, бићу Ти најамник - Бог говори:- Не, не можеш, ти си Мој син!Роб се труди из страха, најамник ради плате; то је све уговор. Син се труди надругим начелима; љубав се не може платити, односи међу људима се не могуничим купити, не само новцем. Оно што мора ићи из срца не може се заменитионим што иде од рада твојих руку; не може се рећи човеку: Ја ћу те потпунозбринути, али ти моје срце неће припадати...

[JESSY]

  И ето, ту Бог захтева од нас, захтева немилосрдно, с немилосрдношћу љубави којазна да постоје ствари које се купити не могу и продати не могу, Он захтева од насдостојанство, потпуно људско достојанство; при томе Он као да подвлачи да грехи потпуно одрицање није раздвојило оца од сина; син је отишао, а отац је остао;остао је веран до краја. И ето, ту сам почео да откривам нешто што сам тек много,много година након тога могао да формулишем јасније; сада то не формулишемоним језиком каквим бих се изразио када сам имао 15-16 година. Мене је ондапоразила та запањујућа солидарност Бога са човеком; употребљавам реч'солидарност' зато што она није црквена, не говори богословски о самој стварикоју хоћу да изразим. Солидарност значи да се Он од нас није оградио онда кадаби могао да нас се стиди, Он нам није окренуо леђа онда када је могао саодвратношћу да скрене поглед - Он је остао с нама. И то је остао с нама у таквојмери и на тај начин о којем ми недовољно размишљамо".Током пет година пастирско-психолошког служења открио сам да један од болнихличносних проблема многих људи, јесте супротстављање сопственим родитељима,које се изражава у различитим "комплексима". Али тај проблем се потпунопревладава у Христу, у дубоком личном и свесном прихватању Господа, уусиновљењу кроз Њега небеском Оцу Који је бескрајно благ. Управо нам Он можеуказати ону љубав која је многима тако недостајала од стране властитихродитеља, када смо били деца. Само ако њу имамо моћи ћемо истински дазаволимо своју децу. Само ако постоји та љубав, моћи ћемо да истински опростимосвојим родитељима...О томе се може писати много, али искуство личног сазнања Бога од стране другогчовека, ма колико дубоко и тачно оно било изражено, никада неће заменити својесопствено искуство.

[Драган άσημος :)]

Одговорност није на дјеци која су застранила, кренула погрешним путем у животу, изабрала штетно понашање по себе и оне који их окружују, одговорност је на нама родитељима. Мада често у разговору људи упућују критике на дјецу. Дјеца су онаква како смо их васпитали. 

[Драган άσημος :)]

Да ли је неко од вас читао Породични буквар?

Мишљење позитивно или негативно, има ли неко?

 

http://www.porodicnibukvar.info/rs/

 

 

Погледајте презентацију КАКО БЕЗ КАЗНЕ И НАГРАДЕ , која се налази на сајту.

Кратко и јасно представљено.

[JESSY]

  Испољити радост живота с Богом Сваки родитељ треба да зна да се основне представе о животу формирају коддетета у раном детињству. Представу о тим вредностима оно добија пре свега одродитеља. Половина погледа на свет ствара се у детету до пете године. "Док једуша способна за образовање, нежна и мека, слична је воску, лако утискује у себеслике, треба је одмах, од самог почетка подстицати добру. Када се отвори ум ипроради здрав разум, тада ће бити већ положени првобитни темељи и датиобрасци благочашћа (побожности), разум ће сугерисати оно корисно, а навика ћеолакшати успех васпитања" - говори св. Василије Велики.Ако су животне вредности мајке и оца различите, ако дете живи у нескладу,васпитава се у атмосфери противречности, ништа добро, наравно, из тога нећеиспасти. Природно је да ће у већој мери дете усвојити вредности оног родитељаод којег потиче безусловна љубав. Ако је мајка отворена срцем за Господа као занајвишу вредност свог живота, ако увек гледа на Њега, свакодневно приносимолитве за свог мужа и децу, она неће с много речи приморавати дете да иде ухрам, већ ће живим осећањем срца пренети импулс вере свом љубљеном чеду.Нажалост, родитељи мало верују својој деци у питањима односа с Богом. Уосетљивом дечијем узрасту ритам религиозног живота одраслог човека може сечинити детету претерано активним. Када то објашњавам родитељима, могу дачујем следећи одговор: "Па ја га не терам да чита у целини јутарње и вечерњемолитве, нека барем прочита правило Серафима Саровског".У извесном тренутку за дете је можда и то много. Можда му је данас довољно самосећање на то да га Бог гледа, види и зна га. Можда су за дете довољне једна илидве молитве, или само крсно знамење ујутру, након сна, и пред полазак у школу.Можда је данас за њега довољно да неколико секунди ћутке стоји мало предсветим иконама. Пронаћи ону златну средину између родитељског учешћа урелигиозном животу детета и било којих других животних појава, као и поверењау то да дете и само, већ имајући свесну представу о вери, о Богу и спасењу, можеградити с Богом личне дубинске односе - за многе родитеље није нимало лакпосао.

[JESSY]

Господ нам даје пример истинске родитељске љубави у причи о блудном сину.Управо на овом примеру мајка или отац, који су залутали у лавиринтимапривржености према сопственом детету тако да оно постаје главна вредностњиховог живота, средиште њихове родитељске васељене, могу непосреднонаучити од Господа како нас Он воли и да хоће да Га и ми волимо. Он нам дајемогућност да изаберемо Његову љубав или да се ње одрекнемо. Он хоће да себрине о нама, али нас не присиљава на то да Му препустимо бригу о нама. Највећажеља Господа је да Га сматрамо својим Оцем, да Му се свакодневно обраћаморечима: "Оче наш", али Он нас на то не присиљава. Ако хоћемо оно што хоћеГоспод, то јест, односе љубави између Њега и нас, можемо прихватити Његовуљубав. Али Он нам оставља, као Својој деци, право да одемо од Њега и наду у тода ћемо по повратку увек бити опет прихваћени. Он нас чека са очинскомљубављу. То је образац родитељске љубави.Можемо предати детету само оно што и сами поседујемо. Велики педагог Ушински,и сам човек дубоке вере, саветује родитељима како да васпитавају децу: "Изворводе живе је Еванђеље. Ако та вода натапа корење биљке, ова ће давати цветовеи плодове". Ово је врло важна поука! Нажалост, на полицама многих мојихправославних познаника место Речи Божије заузеле су најразличитије "поуке" и"упутства" чија су суштина и смисао прилично далеки од еванђељског духаслободе, једноставности и љубави. "Реците да ли знате много храмова где се можекупити књига о Христу? О антихристу има књига колико хоћете. По десет књига насвакој црквеној тезги, а о Христу ниједне. То је већ дијагноза наше болести".[1]"Апостол Павле је говорио о светима као о облаку сведока (уп. Јевр. 12, 1). Али усвести неких људи тај облак се толико згуснуо да је заклонио сунце, то јест,Самога Христа.На пример, било ми је тужно да видим да у нашој Цркви, у суштини никако нисмопрославили две хиљаде година Рођења Христовог. Не. Званично смо одржалинеколико концерата, банкета и тако даље. Али никаквог мисионарског бума у везис тим није било. Није било христолошких публикација. Христос ни две хиљадитегодине није постао главна тема наших проповеди. Је ли била написана и издатабарем једна књига о Христу? Само неколико уметничких албума...То значи да тема Христа није нешто што надахњује професоре наших духовнихшкола. Само је у Свето-Тихоновском богословском институту изашао јубиларнизборник. Али и тамо су били само преводи отаца и западних богослова, као и паромладинских радова... Због нечег сам убеђен да ако би за зборник изабрали другутему - на пример, крсни пут царске породице - зборник би испао четири путадебљи.Ми немамо потребу да делимо с људима своје доживљаје Христа. Свештеник се упроповеди може за тренутак одвојити од папира да би изнео своје личне утиске,на пример, од поклоништва у неки манастир, може чак изнети своје доживљајеонога што му се догодило 'јуче док је вршио требу'. Али како ретко у нашимхрамовима човек види да се свештеник, исто тако, по потреби срца, обратиизненада еванђељском тексту о Христу (независно од тога да ли се то место данасна служби читало или није)...

[JESSY]

И још: више пута сам бивао у кућама свештеника код којих у домаћем иконлукуније било иконе Христа. Тачније, Он је био присутан, али само као Младенац наБогородичиним рукама. У средишту домаћег иконлука стављала се билонајстарија, било највреднија икона, било највећа икона, било лик светога који јенајпоштованији у датој породици. Ако се за Христов лик тамо и налазило места, то је било негде далеко од средишта, и величина те иконе је била знатно исподвеличине многих других икона.Рекло би се: па шта? Главно је молити се пред иконама, а не мислити о њиховомразмештају, али ипак сматрам да су ти углови са иконама спољашња пројаванекаквог унутарњег нереда... Зато, бацивши поглед на савремене домаћеиконлуке, чак и својим очима можемо видети пример како је Христос у свестиљуди умањен пред светима, који се заправо и називају светима само зато што сусав свој живот положили пред ноге Христове.

Да би дете било у стању да схвати и прихвати вредности родитеља међу њимаморају бити провучене нити поверења и љубави, оно мора да осећа искренуљубав и да зна да га родитељи цене и да им је стало до његовог мишљења.

Да би дете наследило од родитеља присну везу с Богом треба се побринути да оноосети безусловну родитељску љубав. Зашто? Зато што нас управо тако волиГоспод наш: без икаквих услова. Човеку који не осећа да је безусловно вољен одродитеља, изузетно је тешко да се осети вољеним од Бога. То је једна однајсложенијих препрека на путу Богу, препрека које се појављују у животу многихмени блиских познаника.

[Баба]

Tribina Milice Novković: Stvaralačko vaspitanje

 

 

Kod većine onih koji danas imaju decu javljaju se problemi u odnosu sa njima i, u tom smislu, neretko, osećanje očaja i nemoći. S jedne strane, tu je nemogućnost da se „proverenim metodama” reši problem, a s druge strane, odsustvo ideje kako da se to reši na neki nov način.

 

Srdačno Vas očekujemo na predavanju Milice Novković, autorke knjige Porodični bukvar koji obrađuje teme iz oblasti vaspitanja dece i mladih. Porodični bukvar odgovara na pitanja: šta je stvaralačko vaspitanje, šta je vaspitanje bez nagrade i kazne, i obrađuje vaspitanje iz novog ugla.

Srpski Kulturni Klub – Novi Sad i Izdavačka kuća Prometej Vas pozivaju na tribinu

STVARALAČKO VASPITANJE

Govori:

Milica Novković

Autor „Porodičnog bukvara“

Voditelj: Dejan Perišić

Klub – Galerija “Prometej” Novi Sad,

Trg Marije Trandafil 11

Na dan svetih Kirila i Metodija

Petak 24. maj 2013. god u 19 časova

[Таша]

Ovo moze da bude zanimljivo.

A ko ce da postavi snimak?!  

[Баба]

Ево посало сам организаторима примедбу да сниме трибину и окаче на нет, а ја ћу пренети овде.

[JESSY]

Како схватити да ли је ваше дете припремљено за то да свесно, дубоко и за цеоживот "с мајчиним млеком" прими веру у Бога? Тек када се увере у то да судушевне снаге детета нахрањене родитељском љубављу, родитељи могуочекивати да ће оно прихватити од њих благодатну и спасоносну веру у Господанашега Исуса Христа. Ако се вера у Бога усађује само зато што мајка хоће да детеаутоматски прихвати њен систем вредности, онда ће то имати обрнути ефекат.Истина, има људи које су васпитавали у врло строгим условима, те су наспољашњем, формалном нивоу, постали потпуно религиозни људи. Али због тогашто се њихово религиозно васпитање одвијало углавном по принципу штапа ишаргарепе, уместо прихватања и безусловне љубави ти људи се труде да сереализују у овим или оним црквеним структурама, постајући хладни црквениадминистратори који раде у име Бога. Овакви људи, по правилу, користе својположај у Цркви као облик административно-дисциплинског утицања на другељуде зато што су управо такав шаблон понашања наследили од својих родитеља.Могуће је да се по истом таквом принципу граде њихови односи с Богом, Којегдоживљавају као бесконачно-недостижног монарха код којег се не може личнодоћи "на пријем", али се може покушати преко многобројних "заменика" добитибарем мала благонаклоност. Овакве људе није тешко препознати по хладнимочима, охолом понашању, омаловажавајућем односу према онима испод себе,жељом да контролишу друге, све до таквих подробности као што је тачностдржања постова, вршење молитвених правила.Пут к Богу оних којима је у детињству била ускраћена родитељска љубав, није једноставан. Они могу бити служитељи олтара, па чак и носиоци високог црквеногчина. Али поред њих, који нису у раном детињству добили довољно љубави ипоштовања, људима је хладно! Слика љубави Божије која се утиснула кроз љубавродитељску, није се урезала у њихово срце. При томе, они могу много и подробнода пишу о љубави на основу Светог Писма и Светих Отаца, да бране магистарске идокторске дисертације... Али високи положај у земаљској Цркви није јемствоприсних и дубоких односа с Богом.

[JESSY]

Поштовање као основа моралности

Један од најнеодређенијих појмова савремене педагогије јесте "моралност".Педагози и родитељи се боре за "морално" васпитање, грде млади нараштај због"неморалности". Пре него што будемо говорило о наравствености, одредимо шта јето.Морал је укупност принципа и норми понашања људи у односима једних сдругима. Основа морала је поштовање: према себи, према другима, према околномсвету и приликама.Поштовати човека значи сматрати га важним, значајним и достојним части.Поштовање према себи захтева однос према свом животу, према телу и души каопрема нечему што има вредност. Поштовати себе значи не дозвољавати рушилачкепоступке према самоме себи. Бичеви савременог живота - наркоманија,алкохолизам, проституција - јесу последица човековог непоштовања према самомесеби.Поштовање према другима значи да другим људима признајемо исту онаквувредност, достојанство и права као и самима себи.Моралност се заснива на поштовању, иако се не своди на њега. Поштовање јеоснова општења, односа и узајамног разумевања међу људима.Осећање поштовања не настаје изненада, већ почиње да се испољава узависности од тога колико родитељи споља указују поштовање према својој деци.Поштовање родитеља према деци је сетва. Узвратно поштовање деце премародитељима је жетва.Морална зрелост човека се одликује његовом способношћу да изражавапоштовање и захвалност.Активна тежња да мења, да исправља људе, неспособност да саслуша туђемишљење, критички однос према другима, агресивно неприхватање свега што"није моје", говори о ниском нивоу човекове моралности.Поштовати дете значи видети у њему личност. Једна мама, која је постала свеснасвојих родитељских грешака рекла је једном: "Морам да подсећам себе да су мојадеца пре свега Божија деца, а не моје властите марионете које чекају да их јаповучем за конце"

[JESSY]

  Родитељи су у праву што уче децу томе да морају да им указују узвратнопоштовање, али захтевати узвратно поштовање неопходно је узимајући у обзирразвој моралног мишљења код детета.Морално васпитање уопште не значи допуштање детету да ради шта хоће,дозвољавање деци да се не обазиру на родитеље. Родитељи не смеју дадозвољавају детету да некажњено говори с њима неучтивим и увредљивим тоном;ни с њима, ни с било ким другим.Морамо настојати на томе да учтивост буде узајамна, подсећајући на поштовањекоје указујемо према њима, и питати шта им се више свиђа: узајамно поштовањеили узајамно вређање.Поштујући децу и захтевајући поштовање заузврат, ми им дајемо поуку која сеналази у самој сржи наравственог развоја: поступај с другима онако како би хтеода други поступају с тобом.

[JESSY]

Бумеранг родитељске љубави

"Ако ли ко о својима, а особито о домаћима,не брине, одрекао се вере и гори је од неверника " Прва Посланица Тимотеју, 5,8.

У психологији одраслог човека и детета постоје неке битне разлике. Дете оцењујељуде по њиховом понашању, а одрасли се оријентишу првенствено на речи. Дивно је волети своје дете и чувати ту љубав у срцу, али то је мало. Треба говоритидетету о својој љубави, то је изврсно, али и то је мало да би оно знало и осећалода је вољено. Морате изражавати своју љубав и својим поступцима, јер дете сеоријентише управо на њих. Тек онда када дете схвати да на његово скривено инајважније питање у односу на родитеље: "Волиш ли ме?" одговарате: "Да" својимпонашањем, оно ће бити сигурно у то. Ви можете много говорити о љубави, аливаше дете обраћа пажњу на поступке.Код детета постоји потреба за надокнадом душевних снага. То се свакако догађазахваљујући љубави. Али ако душевни свет детета није испуњен разумевањем,љубављу и добром родитељском речју, онда ће дете сигурно тражити некиауторитет на страни, тражити друштво у којем би се његов душевни значај ценио иистицао. Управо је у томе узрок што многа деца одлазе из куће у адолесцентном,прелазном узрасту, проналазе себи разна сумњива друштва. Уместо да васпоставе топле међуљудске односе, родитељи након повратка деце почињу на све могућеначине да их грде, говорећи: "Вуцараш се, повезао си се с неким хулиганима..." итоме слично.Управо родитељи морају да надокнаде емоционалне, душевне потребе детета заљубављу, разумевањем и саосећањем да би оно могло да испољава своје најбољеособине. Да ли многи родитељи питају своју децу: "Па, како си данас? Шта иманово у школи? Како си?" - и у стању су да једноставно поразговарају о ономе што је заиста занимљиво детету, а не о бескрајним лекцијама, домаћим пословима илипроблемима који немају непосредне везе с душевним светом детета.У прелазном узрасту деца пре одражавају љубав него што су њен извор. Каквуљубав добијају, такву и дају. Уколико ништа не добијају, она и одговарају на истиначин. Љубав са условима се даје са условима. Безусловна љубав се враћабезусловно.Већ смо истицали да дете надокнађује недостатак својих душевних снага одродитеља. То почиње у веома раном узрасту. Свака мајка зна да се на познатомместу дете труди да испољи своју независност, а на непознатом се држи за маму.Оно стално мора да се враћа родитељима да би надокнадило душевне снаге, азатим опет одлази у свој свет, наставља свој живот који умногоме представљаборбу за независност. Исто то се догађа и с дететом у пубертету

[JESSY]

Како реагује дете на родитељаАнализирајући конкретну конфликтну ситуацију, понекад је корисно сазнати какои којим речима реагује дете на родитељске речи које му загорчавају живот.Понекад родитељ признаје да дете каже: "Више ни речи нећу рећи о себи зато штосве то користиш против мене". Или чак и следеће: "Ако ми још једном то кажеш,обесићу се, досадило ми је да слушам та пребацивања", или: "Ако ми још једномпребациш да једем твој хлеб, отићи ћу од куће". На основу тих изјава којекарактеришу понашање родитеља, можемо упитати:- Да ли заиста то говорите њој (или њему) сваки дан?Најчешће је оваква примедба довољна па да родитељ схвати чињеницу да његовосопствено понашање изазива одговарајуће реакције сина или кћерке.Наравно, чују се и оваква оправдања: "А шта ми преостаје да чиним?", "Докле ћуто да трпим?", "Ја му говорим тачне и правилне ствари". Али чињеница остајечињеница: оцена својих поступака као испољавање претеране бриге јесте једанод преломних тренутака родитељевог увиђања властите заблуде. Али да би решиопроблеме с дететом то је недовољно. Пастир може помоћи родитељу да преиспитатри важне компоненте његовог односа према детету, о којима смо већ говорили:

1. став према детету,

2. тактика свакодневног понашања,

3. представа о сопственом детету.