О васпитању деце

[Таша]

Zoran Milivojević, dr med., je psihoterapeut s dugogodišnjom praksom u individualnoj, partnerskoj i grupnoj terapiji. Prvi je u istočnoj Evropi stekao najviši stepen internacionalnog supervizora i edukatora Međunarodnog udruženja za transakcionu analizu (ITAA), kao i Evropske asocijacije za transakcionu analizu (EATA). Izabrani je međunarodni predavač na Univerzitetu Sigmund Frojd u Beču, supervizor u Centru za lečenje zavisnosti od zabranjenih droga Psihijatrijske klinike u Ljubljani, član predsedništva Psihijatrijske sekcije Srpskog lekarskog društva i predsednik Predsedništva Saveza društava psihoterapeuta Srbije, stručni direktor Psihopolis instituta, Novi Sad, predsednik je TA Centra - Asocijacije transakcionih analitičara Srbije.

 

 

[Таша]

Formule življenja

Sindrom pametnog deteta




Pretpostavljamo da je izuzetna inteligencija prednost u životu, ali sudbine neke veoma inteligentne dece pokazuju da nije uvek tako. „Sindrom pametnog deteta” označava dete koje je zahvaljujući svojoj izuzetnoj inteligenciji bilo veoma uspešno u prvoj fazi školovanja, iako nije razvilo radne navike. Uprkos uspehu tokom osnovnog i možda srednjoškolskog obrazovanja, ovakva deca često na studijama doživljavaju brodolom.
To su deca koja imaju dobre ocene iako ne uče kod kuće. Ako je pazilo na časovima i kulturno se ponašalo, ovakvo dete može da završi osnovnu školu kao odlično. Deca veruju da su glupost i učenje povezani: što je neko gluplji, to mora duže da uči. Iz ove jednačine proizlazi da što je dete manje glupo, to će manje da uči, a da najpametnija deca ništa ne uče. Nekada je ovaj stav toliko raširen među decom da kriju jedni pred drugima da su učila kod kuće da ne bi ispala nedovoljno pametna.
Sve dok gradivo nije obimno, pametno dete je u stanju da improvizujući dobije solidnu ocenu. Kako ne dobija loše ocene, roditelji nemaju signal da nešto nije u redu. Ali kasnije, u gimnaziji ili fakultetu, kada gradivo postaje obimno, ova deca postaju neuspešna. Precenjujući svoje sposobnosti, a potcenjujući obim gradiva, pametna deca se odlučuju za kampanjsko učenje. Što više sebe vide kao pametne, to sebi daju kraći rok za učenje. I kada ne dobiju visoku ocenu, potvrđuju vlastitu superiornost: „Samo da sam imao još jedan dan za učenje...” Tipično je da tokom studiranja „zaglave” na onim predmetima koji su toliko obimni, da kratkotrajne kampanje nisu dovoljne za uspešno polaganje.
Ovakva mlada osoba svoj akademski neuspeh shvata kao dokaz svoje gluposti. Lako gubi samopoštovanje: „Ranije sam mislio da sam pametan, a sada vidim da nisam. Svi ti koje sam potcenjivao su već završili fakultet, a ja ne mogu da dam ni drugu godinu”. Kod veoma ambicioznih mladih ljudi, neuspešnost zbog nedostatka radnih navika može da vodi u depresiju, samodestruktivnost i druge probleme.
Radeći sa ovakvim mladima učimo ih da nesposobnost i neuspešnost nisu isto. Da iako veoma sposobni, oni jesu i neuspešni zato što ne rade dovoljno. Da se uči zadnjicom. Dok osoba nema naviku učenja – a učenje je jedan od oblika rada – ona ima otpor prema učenju koje doživljava kao veoma neprijatno. Ova neprijatnost i otpor nestaju kada neko razvije radne navike. I zato roditelji koji ne pomišljaju da će uprkos odličnim ocenama njihovo pametno dete imati problem, treba da znaju da su radne navike nešto bez čega je teško biti uspešan i zadovoljan. Roditelji su ti koji treba dete da navikavaju na učenje kod kuće, jer navika učenja jedino tako nastaje.

Izvor: http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Sindrom-pametnog-deteta-Zoran-Milivojevic.lt.html

[Andre Williams]

Доктор је цар!

[DankaM]

Meni je on  totalno kul; priča svakodnevnim jezikom o nečemu što je važno, a i zanimljivo, svima...

[drvce]

Sve, sve, ali sto detetu ne dadose prave boje, da se zamaze, da ih oseti pod prstima, da ih omirise, da im oseti opori ukus, nego mu daju da gladi staklo i prilagodjava se interfejsu? Mali, popisaj im se na taj cisti beli astal!

Измењено Јануар 23, 2013 од Иван Илић
другару, обрати пажњу на изражавање

[Иван ♪♫]

Sve, sve, ali sto detetu ne dadose prave boje, da se zamaze, da ih oseti pod prstima, da ih omirise, da im oseti opori ukus, nego mu daju da gladi staklo i prilagodjava se interfejsu?

 

ovde imaš poentu

[Таша]

Evo jos jednog klipa na temu vaspitanje dece.

 

[Штрумпфета]

Био је и гост у емисији Утисак недеље. Тема: О телесном кажњавању деце.

 

http://blip.tv/b92/utisak-nedelje-25-12-2011-5847568

[Штрумпфета]

Текстови који се једном недељно објављују у Политици су ме навели на то да потражим и неке од његових књига.

Мала књига за велике родитеље од З. Миливојевића  никад није слободна у Градској библиотеци. 

[Number15648]

Био је и гост у емисији Утисак недеље. Тема: О телесном кажњавању деце.

 

http://blip.tv/b92/utisak-nedelje-25-12-2011-5847568

 

И шта вели; је л' треба лемати дјецу ?

 

[Штрумпфета]

Опростити

(С. Печеничић)

Конфликтне ситуације у којима једна особа жели једно, а друга нешто друго, саставни су део живота. Али када једна од укључених особа доживи начин решавања конфликта као неправду – ситуацију у којој је изиграна, искоришћена, преварена, изманипулисана – тада почне да замера оној првој особи. Посебно ако није могуће дату ситуацију исправити и разрешити у садашњости.

Када се неко некоме замери, настаје нека врста „рана” у међуљудским односима које, ако су велике, могу да воде до презира и прекида односа. Што је особи важнији неко ко јој се замерио, то је та замерка више боли. Када особа доживљену неправду разуме као знак туђе злобе, она може да почне да мрзи и да жуди за осветом, да изједначи, да другоме „узме меру”.

Гомилање замерки у вези са прошлим ситуацијама утиче на садашњи живот особе која замера. Уместо да се бави садашњошћу и будућношћу, особа се бави прошлошћу, везујући своју животну енергију за оно што се некада десило што је остало као „недовршен посао”. Како се онај ко замера мање бави садашњошћу и будућношћу, она постаје жртва и свог замерања.

Начин да се изађе из овога јесте да се опрости другоме. Мало је познато да речи „опраштање” и „отпуштање” изворно значе ослобађање. Тако да када опраштамо ослобађамо другога од свог замерања, али и себе од „незавршеног посла” из прошлости.

Једни другима најлакше опраштамо када признамо да смо направили грешку, када покажемо да нам је жао што је због наше грешке други имао штету и лоше се осећао, када је неко спреман да надокнади штету или поправи покварено. Таквим понашањем особа показује да је она добар човек који се дистанцира од свог ранијег лошег поступка. То су сигнали пријатељства који позивају другу особу да узврати пријатељским односом.

Најтеже је опростити ономе ко не признаје да је погрешио, ко је поносан на свој поступак, ко ликује и показује задовољство што је тиме остварио извесну добит. На тај начин се он поставља као неко ко није пријатељ, а непријатељство једне стране позива на непријатељство и друге стране.

Исти принципи важе и када је нешто потребно опростити самоме себи. Људски је грешити, а грешке су увек погрешни поступци. Када их онај ко их чини препозна као погрешне и одбаци их, он не само да учи на грешкама, већ и показује да је добар човек.

У односу према другима људи могу да изаберу да опросте или да не опросте. Али у односу према себи, ако особа препозна дати поступак као грешку и покаје се, не постоји неопростиво. Да би опростили себи људи често траже опрост и од других. То помаже чак и онда када други одбију да га дају.

 

Зоран Миливојевић

објављено: 29.12.2012.

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Oprostiti-Zoran-Milivojevic.sr.html

[Штрумпфета]

И шта вели; је л' треба лемати дјецу ?  

 

 

Ако те заиста занима његово мишљење ти ћеш радо послушати емисију.

[Штрумпфета]

Родитељи исти, деца различита

(Илустрација Срђан Печеничић)

Полазећи од претпоставке да су их васпитавали на исти начин, родитељи се често питају зашто постоје разлике између старијег и млађег детета. Сматрајући да су и једном и другом детету пружили истоветно васпитање, родитељи закључују да су разлике производ неког другог фактора који није повезан са начином васпитавања. Верују да су разлике производ дететове природе, урођеног темперамента, генетике, хороскопског знака или сличности са неким даљим чланом породице на кога је дете „повукло”. Дететове нежељене особине родитељи могу да схвате као резултат деловања фактора на које су немоћни, тако да не верују да могу да их промене васпитањем. Претпостављајући деловање виших сила у настанку дететовог нежељеног понашања, родитељи постају немоћни и пасивни.

Шта ако родитељи греше у процени, па је разлика између деце, нежељена особина, резултата васпитања, односно неваспитања? Тада постоји опасност да родитељи пропусте да исправе оно што може да буде исправљено. Зато је корисно да се испита истинитост претпоставке о истоветном васпитавању старијег и млађег детета.

Свако дете живи у једном комуникацијском пољу у коме добија различите поруке од „значајних других” људи, на основу чега изграђује представе о себи, другима и свету. Ту не постоји однос узрока и последице, у смислу да родитељи својим васпитним порукама узрокују да дете буде овакво или онакво, већ они врше утицај на дете. Оно не реагује на поруке као такве, већ на значење, тачно или погрешно, које им је приписало. Родитељи зато више пута понављају важне поруке у тежњи да их дете усвоји. Иако су родитељи веома важни у дететовом комуникацијском пољу, они су ипак само један од утицаја. И зато утицаји у пољу у којем одраста једно дете не могу да се истоветно репродукују у пољу другог детета.

За изграђивање дететове личности важно је и непостојање или постојање брата или сестре, као и однос који међусобно успостављају. За старије дете које се током једног дела свог развоја формирало као јединац, типично је да рођење млађег детета доживи као губитак родитељске љубави зато што је присиљено да њихову пажњу дели са млађим дететом. Ова промена у статусу је довољан разлог да се дете усмери на развој оних понашања и особина за које се нада да ће да му поврате статус љубимца: од претеране послушности па до крајње непослушности. Међусобни однос обележава и млађе дете које касније открива да је у сенци напреднијег и способнијег старијег детета, због чега може да закључи да је оно неспособно и мање вредно.

Иако је моћ васпитања велика, очекивање истоветног резултата због наводно истоветног васпитања треба одбацити као педагошки мит.

 

Зоран Миливојевић

објављено: 19.01.2013.

 

 

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Roditelji-isti-deca-razlicita.sr.html

[Number15648]

Ако те заиста занима његово мишљење ти ћеш радо послушати емисију.

 

Па можда ми можеш рећи кратко да ли се залаже за то или не.

[Штрумпфета]

Па пре свега доктор предлаже да дете треба учити дисциплини и наравно кренути што раније. 

Зарад испуњења својих жеља дете је спремно да учини све па чак и да ризикује свој живот. 

Дете своје нагоне још увек не може да контролише, јер не зна у какву ситуацију га могу
одвући његова хтења. 

Кад научи да после истрчавања на улицу или чачкања утичница може да следи и казна, следећи
пут пре него сто учини исто, или слично оно ће бар застати.

Казна може подразумевати више ствари, али и батине.

Нпр. : у ситуацији кад у последњем трену стигне да  дете склони са коловоза  родитељ постаје нервозан. Ако би се извикао на дете и тако би само олакшао себи, јер сасвим мало дете не може одмах да разуме своју грешку. Ако би пак дете лупио по гузи то би оно сигурно упамтило и  следећи  пут успорило пре но што потрчи на улицу, што је свима на корист.