О васпитању деце

[Таша]

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Dete-i-ogranicenja.lt.html  

 

 

  Formule življenja

 

 

Dete i ograničenja

(Ilustracija Srđan Pečeničić)

Tokom vaspitavanja deteta, roditelj definiše neka detetova ponašanja kao poželjna, a neka kao nepoželjna, zahtevajući od deteta da se ponaša u skladu sa time. Takve situacije su po pravilu konfliktne, jer dete koje želi da se ponaša na svoj način, roditelj tera da se ponaša „kako treba”. Međutim, ni kada dete počne da se ponaša „kako treba” to još ne znači da je dato ponašanje prihvatilo i usvojilo. Postoji čitav niz primera u kojima se neko u detinjstvu ponašao „kako treba”, da bi kada odraste potpuno odstupio od tog ponašanja i počeo da se ponaša na suprotan način.

Na primer, kćerka koja je kao dete na mamino insistiranje uredno pospremala svoju sobu, kada je odrasla i odvojila se od roditelja, prestala je da uređuje svoj stan na zgražanje svoje majke.

Možemo da se zapitamo kako je došlo do toga da osoba odbaci ponašanje koje joj je u detinjstvu „usađeno”. Ono joj nikada nije bilo usađeno, jer ga ona nikada nije prihvatila kao zaista smisleno i korisno. Ona u detinjstvu nije uređivala prostor zato što je sama smatrala da tako treba, već samo zato da bi izbegla konflikte sa majkom. Ona zato, iako je redovno pospremala sobu, nikada nije stekla naviku pospremanja.

Slično je i sa onim što dete ne sme da radi. Ako je prestalo da protestuje zbog nekog nametnutog ograničenja, ne znači da se u sebi pomirilo sa njime. Ono sebe intimno doživljava kao žrtvu nerazumnog roditeljskog zahteva i čeka da dovoljno poraste i ispuni uslov za izlazak iz „robije”. Kod srednjovečnog muškarca, na primer, koji je zavisan od gledanja televizije koju često besciljno gleda do dva sata posle ponoći iako rano ustaje, otkrivamo da je njegova „trauma iz detinjstva” u tome što mu roditelji nisu dozvoljavali da gleda TV posle devet sati uveče. Od kada je odrastao on svoju „odraslost” i „slobodu” dokazuje samome sebi neograničenim gledanjem televizije.

Zbog svega toga je važno da tokom odgoja dete razume zašto roditelj insistira na određenom ponašanju. Da bi to postigao, roditelj mora da razgovara sa detetom kako bi mu približio svoj način razmišljanja i svoje vrednosti. Tako povećava verovatnoću da će dete usvojiti dato ograničenje ili prinudu.

Kod kažnjavanja je isto tako: da bi kazna postigla svoju svrhu nije dovoljno kazniti dete, već ono mora da shvati zbog čega je kažnjeno i da kaznu prihvati kao pravednu. Da bi roditelj to postigao treba da razgovara sa detetom zašto ono ne sme da se ponaša na dati način, u čemu je štetnost tog ponašanja, kako treba umesto toga i slično. Pravilo je jednostavno: deca prihvataju i usvajaju samo ona ograničenja, prinude i kazne koje sama doživljavaju kao smislene i opravdane. Zadatak roditelja jeste da im pomognu u tome.

 

Zoran Milivojević

[JESSY]

У организацији Црквене општине Лајковац, Намесништва Тамнавског, Епархије Ваљевске и господина Драгана Симића из Шведске, уприличена је духовна трибина у Храму Светог Великомученика Димитрија у Лајковцу, 14 септембра ( 1 септембра ) 2008 године. На тему „ Улога породице у хришћанском васпитању деце “ поучно је беседио Његово Преосвештенство, Владика Ваљевски Господин Милутин.

Као музичка подлога у духовној трибини наступио је хор Светог Серафима Саровског из Зрењанина.

http://www.crkvalajkovac.org.rs/beseda/beseda.html

[Ненад Р.]

Све потиче из породице и она на све утиче укључујући хрисћанског васпитавања деце .Са тим треба кренути када је дете мало и на време му усадити љубав према вери.

[Таша]

Ja sam za disciplinu uz puno ljubavi, ali ovo je preterano. No, procenite sami. 

 

 

 

http://www.bebac.com/vesti/da-li-je-dobro-biti-stroga-mama

 

 

Da li strogo vaspitanje dece, po uzoru na kineske majke, zapravo daje najuspešniju decu na svetu?

Da li strogo vaspitanje dece, po uzoru na kineske majke, zapravo daje najuspešniju decu na svetu?

 

Šta ćete učiniti ako vam školarac donese kući ocenu nižu od petice? Da li ćete to smatrati normalnom pojavom u obrazovanju vašeg deteta, razgovarati s njim razumno, nastojeći da shvatite razloge, a možda i potražiti savet u školi. Ili će vaše dete za ručak dobiti pohovani mozak, kao i zabranu pristupa računaru i mobilnom, a ukinućete mu druženje s prijateljima, odlazak na rođendane i vanškolske aktivnosti, sve dok se ne vrati na kolosek broj pet, jer bez 5,00 nema upisa u bolju školu ili fakultet. Ili? 

 

Ako ste slučajno majka B, spadate u kategoriju roditelja kojoj prednost daje profesor prava sa Jejla Ejmi Čua u svojoj knjizi "Borbena himna majke tigrice". U tom hitu iz 2011. godine, autorka po onoj da su roditelji prvi i najvažniji učitelji, dokazuje superiornost kineskih majki. Dok zapadni roditelji nastoje da poštuju dečju individualnost, podržavaju ih da se bave onim što vole i daju im podsticajnu sredinu, Kinezi, objašnjava Čua, smatraju da će svoju decu najbolje pripremiti za budućnost ako ih snadbeju veštinama, znanjem, radnim navikama i samopouzdanjem. Majke tigrice detinjstvo smatraju razdobljem učenja, ne igre. 

 

Majke tigrice detinjstvo smatraju razdobljem učenja, ne igre

 

Detinjstvo nije igra, već učenje 

Pošto je i sama dete ambicioznih kineskih roditelja, univerzitetskih profesora, udata za Amerikanca, takođe profesora sa Jejla, Ejmi Čua je svoje pedagoške tvrdnje dokazivala na primerima vaspitavanja svojih ćerki Sofije i Lulu. Koristila je sve, uključujući nasrtanje, pretnje i urlanje dok ne izgubi glas, kako bi bila sigurna da će njene devojčice postići vrhunske rezultate. 

 

Sofija i Lulu nisu smele da idu na dečje zabave, da imaju prijatelje ili učestvuju u školskoj predstavi, gledaju TV i igraju kompjuterske igrice, same biraju izborne predmete, donose kući bilo koju ocenu osim petice. Morale su da budu učenice broj jedan u svemu osim u fizičkom vaspitanju, da sviraju samo violinu ili klavir, s maminom ambicijom da ih svirka dovede do čuvenog Karnegi Hola, što je jednoj kćeri i pošlo za rukom. 

 

Za zapadnu majku, tvrdi Čua, strogoća znači teranje deteta na pola sata dnevnog vežbanja instrumenta, a za kinesku barem četiri sata. Prema njoj kineski roditelji ne dopuštaju deci izbor bilo čega prema njihovim sklonostima, jer podilaženje detetovim željama ne vodi nikuda. 

 

Za zapadnu majku, strogoća znači teranje deteta na pola sata dnevnog vežbanja instrumenta, a za kinesku barem četiri sata

 

Čuine teze bi mogle da se svedu na jednu rečenicu: uspeh neke zemlje zavisi od drila u dečjoj sobi. 

 

Iako je Čua objašnjavala da su to delom sećanja na sopstveno djetinjstvo i da ne mora sve da se shvati doslovce, pa ni kineske majke ne moraju nužno da budu Kineskinje, nego uopšteno roditelji sa super strogim vaspitanjem, knjiga je, naravno, izazvala tektonske potrese u svetu pedagogije i psihologije. 

 

Naročito u nekim zemljama poput Švedske, koja je uzor mnogima zbog savremenog načim učenja koji daje prednost ličnoj autonomiji učenika, za razliku od klasičnog pristupa gde nastavnik ima glavnu reč. I gde svi imaju jednake šanse za učenje. 

 

Neki su njome ipak bili oduševljeni, verujući da je takva istočnjačka pedagogija pretvorila Kinu u ekonomskog tigra, pa se kineski uzor za evropske zagovornike protegao sve do dečjih vrtića i školskih klupa. Uostalom,Ejmi Čua je nedavno trijumfovala: starija ćerka je prošle jeseni primljena i na prestižni Harvard i na čuveni Jejl, ali je izabrala Harvard. 

 

Da li kineski recept zaista funkcioniše? 

Bura se još nije stišala oko Čuinih metoda proizvodnje intelektualnih supermena, kada je Su Jeong Kim, izvanredna profesorka sociologije na Univerzitetu Teksas u Ostinu, poreklom Južnokoreanka, objavila letos studiju kojom pobija sve za što se zalaže Čuoa. Deca mama-tigrica imaju lošije ocene, otuđenija su od roditelja i depresivnija od dece liberalnijih mama i tata koji im pružaju podršku, koji nastoje da razumeju njihove potrebe i želje, zaključila je Kim. 

 

Mit o mamama tigricama, znači, baš i ne funkcioniše. Jedu li mame tigrice svoju decu? 

A onda je u decembru stigao hladan tuš: najnovije međunarodno istraživanje procena znanja i veština petnaestogodišnjih učenika iz 65 zemalja (PISA) pod pokroviteljstvom OECD-a, pokazuje da su učenici iz kineskog Šangaja prvi u svetu u sve tri ocenjivane kategorije, matematičkoj, naučnoj i čitalačkoj pismenosti. Sledi Singapur, a na trećem mestu je Hong Kong - opet Kina. 

 

Neki su odmah primetili da u obzir nije uzeta cela Kina, nego samo dve najrazvijenije sredine, i da bi u protivnom slika možda bila malo drukčija, ali ipak. 

 

Da li to znači da Čuin recept zaista funkcioniše? Zašto se onda Južna Koreja našla tek na petom mestu (ispred nje je Estonija na području nauke), čuvena po najstrožem obrazovnom sistemu, "helikopter" roditeljima koji stalno zuje oko dece, uzimajući čak godišnji kada im deca polažu maturu i prijemni za fakultet? Ili zašto su učenici najjače ekonomske sile Sjedinjenih Država po kvalitetu obrazovanja na 36. mestu i zašto ih je prešla čak mala Slovenija? 

 

Najveći Pisa-šok doživeli su ipak Šveđani, srozavši se na 38. mesto. Neki tvrde da je razlog reforma iz 1992. godine sa novim sistemom privatnih škola, dok drugi krive ideju da učenik, bez pritiska sa strane, sam preuzima odgovornost za učenje, te suviše labav pristup roditelja odgoju za koji kineske mame-tigrice tvrde da vodi u ćorsokak

[Таша]

  http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/123446.lt.html  

 

 

 

    Od srećnog deteta do narcisa

(Srđan Pečeničić)

Znamo da ljubav koju primimo u detinjstvu bitno utiče na to kako ćemo voleti kada odrastemo. Životne priče odraslih čije je detinjstvo bilo nesrećno zbog nedostatka ljubavi pokazuju da odrasli žude za onom ljubavlju koju nisu dobili kao deca. Ali šta je sa onom decom kojima su roditelji svakodnevno pokazivali da ih vole? Kako „srećna deca” vole kada odrastu?

Živimo u vremenima kada više nema heroja spremnih da se žrtvuju za drugoga. Izuzetak su roditelji, spremni i da umru za svoju decu. Mnogi roditelji znaju da su dobri roditelji samo ako gledaju u emocije deteta i vide ispred sebe srećno dete. Zbog toga ih na razne načine usrećujemo, nudimo im samo pozitivne doživljaje, upućujemo pohvale, kupujemo poklone. Kada odbijemo neku detetovu želju ili kada od njega nešto neprijatno zahtevamo, pogled na neraspoloženo, žalosno, nesrećno dete izaziva ogromno osećanje krivice, tako da popuštamo detetovoj volji. To je najbrži način da ponovo postane srećno.

Problem je što takav odgoj, paradoksalno, kod dece razvija narcisoidnost. Roditelji koji u svemu ugađaju detetu onemogućuju mu da razvije sposobnost da voli druge. Ono stalno u centar stavlja sebe, svoje želje i svoja osećanja, a ako je njemu neprijatno, drugi nisu važni. Za normalni razvoj nije dovoljno da dete oseti da je voljeno, ono mora da ima priliku i da pokaže ljubav prema drugima, prema roditeljima, da se zbog drugih nečega odrekne.

Naša srećna deca ne žele da napuste svoje udobno detinjstvo ni onda kada imaju 20, 30, pa i 40 godina. Kada roditelji umru ili postanu nemoćni, ova odrasla deca se trude da sa nekim drugim oko sebe izgrade svet ljubavi kakav su imala u detinjstvu. A to je da ih neko bezuslovno voli, da im ispunjava sve želje. Mladići traže seksi dame koje će se ponašati kao mame, a devojke lepotane koji će se ponašati kao tate. I jedni i drugi traže da budu voljeni, a ne da vole. U ljubavi pokazuju dečju sebičnost: vole samo zato što su voljeni.

Srećno dete često postane za život nespremni, nesrećni odrasli. Zaboravili smo da je naš roditeljski cilj trebalo da bude da pripremimo našu decu za samostalni život u ljudskom društvu. Umesto da gledamo u detetove emocije i da se osećamo krivima svaki put kada se dete oseti neprijatno, gledajmo naš udaljeni cilj. On je glavni kriterijum dobrog vaspitanja. A za samostalnost – dete mora naučiti da se nosi sa neprijatnim osećanjima. Kada roditelj koji voli nešto zabrani detetu, mora izdržati da gleda detetovo nezadovoljstvo. Ako mu je teško, neka pogleda u budućnost i neka ga vidi kao odraslu osobu koja sama gradi svoju sreću.

 

Zoran Milivojević

[JESSY]

Епископ жички Стефан

 

 

 

Особине детета после седме године

 

До поласка у школу породица је била централна ћелија дечјег живота, која је стварала скоро све уалове његовог узрастања и васпитања. Поласком у школу дете улази у ширу средину, почиње да осећа дужности према учитељу,својој разредној групи, као и извесна права. Почиње такође да улази у групе за игру, у извесне школске клубове и сл. На свој начин дете почиње да живи друштвеним животом. Тражи и налази своје место у некој заједничкој активности. Његови интереси, импулси, емоције и жеље се знатно мењају. Дете почиње да жели да се истакне у својој новој средини. Такође почиње да оцењује понашање својих другова и да бира пријатеље. Поставља већ и питања: "Је ли он добар?", "је ли он рђав?". Ово је знак да дете доживљава осећање правде или неправде. Такође често пита: "Да ли је то истина?", "Да ли је то стварно?" Ово је знак да дете почиње и да сумња. Због тога се овај период дечјег узраста често зове и "реалистичким".

У овом добу узраста јавља се и опонирање код деце, не само према мишљењу другова, већ и родитеља и учитеља. Деца често увиђају и мане код родитеља, учитеља, старијих пријатеља и познаника. Стога траже своје нове идеале у личностима јунака-хероја, ван породице и школе. Приче о јунацима постају најмилија дечја литература за читање или слушање. Разочарење у родитеље, учитеље пријатеље, и др. може код деце овог доба да изазове повлачење у себе, у "свет своје фантазије" и да изазове и асоцијално понашање.

У овом периоду узраста дете показује много више интересовања за свет око себе, и показује не само жељу да га разуме, већ и да користи ствари око себе.

[JESSY]

Религиозно морални живот детета после седам година

 

Религиозност детета је у овом периоду још увек потенцијална. Она чека своје сазревање тек у младалачком добу. На питање како зна да Бог постоји, један дечак од девет година је одговорио: "Ја га осећам у свом срцу." Дете овог узраста жели и воли чињенице и конкретне доказе да Бог постоји, јер разликује чињенице од речи. Ту је разлог да деца овог узраста доживљавају своју религију више на спољни и формални, него на унутарњи и духовни начин.

У исто време код деце овог периода се појављује сумња у верске истине. Једна девојчица од 11 година је запитала своју мајку: "Мама, Бог је морао знати да ће Адам и Ева узети да једу јабуку... Зашто је онда дозволио да погреше?"...

У овом периоду деца цене врлине и погрешке других, а у исто време почињу да осећају и одговорност за своје поступке. Врло је важно за понашање и даљи морални развој дечје личности, ко је у разреду или некој другој групи постао "идеал-херој" за углед и пример, који је постао вођа групе. Потребно је да родитељи ово знају, као и да упознају све друге услове ван породице и дома, који су важан фактор дечјег религиозно-моралног живота. Дете сада почиње и понешто да прикрива од родитеља, као што су прикривена и нека од његових унутарњих доживљавања. Због тога се понекад овај период дечјег узраста и зове "латентним".

[JESSY]

Значај Молитве

 

У овом периоду деца почињу да осећају потребу за Молитвом, јер већ имају свој духовни живот испуњен разним жељама, осећањима радости, бола, захвалности, потребама и др. Молитва има велики значај у развијању друштвене, моралне и активне личности.

По садржини Молитва би требало да одговара схватању и разумевању деце овог узраста. Нарочито је важно да у Молитвама дође до изражаја осећај благодарности Богу за учињено добро. Развијање осећања захвалности има велики васпитни значај.

Може се дозволити да дете само састави своју кратку Молитву, или да је напише па онда прочита приликом заједничке породичне молитве. Једно дете од девет година је саставило овакву молитву: "Хвала Ти, Боже, на здрављу и снази, на дивном цвећу, на песмама птица, на лепом суначаном времену, хвала Ти на храни коју имамо."

Дете овог узраста очекује и одговор Божији на своју молитву. Један познати књижевник се сећа шта су му родитељи говорили у детињству у вези с овим: "Све што ти је потребно, ти моли Бога! Он ће ти дати ако буде Његова Воља". Ово је диван пример за дете овог доба и родитељи би врло често требали да говоре: "Ако буде Воља Божија".

Ако би се укратко могло рећи, важно је да родитељи помогну свом детету у сазнању да с Богом може увек разговарати као с највећим пријатељем; да Му може све рећи и да Га може увек чути; у исто време потребно је да примером покажу детету да се човек моли Богу не само речима, већ и мислима и делима, као што вели Св.ап. Павле: "Делима, речима и мислима или служимо Богу или хулимо на њега".

[JESSY]

Вероучење у дому

 

Најважније је још увек у религиозном васпитању деце овог узраста оно што деца доживљавају у међусобном односу чланова породице. Али је важно и учење деце вери путем књига и усмене речи. Особито је важно код нас, јер немамо систематску и организовану верску наставу у већини случајева. Срећа би бла када бисмо, као многе друге хришћанске конфесије, имали организоване курсеве за родитеље.

У усменом или писменом саопштавању верских истина деци овог узраста, важно је да родитељи знају, да се више и углавном служе објашњавањем, а не ауторитетом. У сваком случају је потребно да одстране свак притисак. Најбоље је да се говори деци о ономе што спонтано извире из њихових духовних склоности и интересовања. Дете сада обично пита: "Да ли је то стварно?" Стога је потребно о Богу више говорити као о Творцу видљивог света и приказивати га кроз историјске чињеница, које се најпотпуније манифестују у личности Господа Исуса Христа. Потребно је говорити о Господу Христу као Савршеном Човеку, али још више је потребно приказивати Његову Божанску природу на конкретним примерима из Јеванђеља, који приказују како Он влада као Бог људском духовном и материјалном природом. Личност Господа Христа је привлачна за дете овог узраста.

О Св.Тајнама може се детету овог узраста говорити само у вези са чудима Господа Христа, као што се може говорити о Десет Божијих Заповести у вези са чудима Мојсијевим.

Учење о хришћанском схватању правде и милосрђа мора ићи паралелно са учењем о милосрђу и праштању Оца Небеског и хришћанским учењем о покајању. О свим надприродним појавама и стварима потребно је говорити и објашњавати их путем природних упоређења. Христове приче имају овде велики значај, јер су илустроване конкретним примерима.

У овом узрасту деца имају посебно наглашену наклоност према јунацима-херојима и причама о њима. Преко прича о Спаситељу, апостолима, хришћанским мученицима, исповедницима и старозаветним пророцима дете види јунаке који су се борили за истину, љубав, веру и правду Божију. Пошто је један дечак од 11 година чуо реч Христову у Гетсиманском врту: "Ја сам тај кога тражите", записао је у свој у свеску: "Као да гледам Његове очи како севају као муње, Његово смело лице, Његову снажну фигуру"

Особито је овде потребно показати неустрашивост библијских личности и хришћанских мученика. Ту је нарочито потребно нагласити став апостола: "Ми се морамо више бојати Бога него људи". Хришћански хероји су својом смрћу и страдањем потврдили истинитост хришћанске вере, и тако њихове биографије постају прави одговор на оно најчешће питање деце овог узраста: "Да ли је истина?" Њихови примери делују благородно на чежњу детета за социјалном правдом и на дечје емоције у ово време.

Поменули смо да је сумња карактеристична особина деце овог узраста. Неки психолози мисле да је главни узрок ове сумње (у верском животу деце) у конфликту између идеја о вери, које се преносе на децу ауторитативно и дечјег личног искуства, а особито што дете у овом узрасту добија и појам смрти.

Родитељи би требали да говоре деци о хришћанском погледу на смрт и о вери у вечни живот. Потребно је говорити о смрти као природном процесу, и говорити не о бесмртности, већ о хришћанском учењу о Васкрсењу. Васкрсење је награда за праведан живот, и награда за нашу веру и љубав према Богу и људима кроз Господа Христа. Васкрсење долази, не као последица нашег интересовања за вечни живот, већ као последица нашег моралног понашања и владања.

[JESSY]

Друштвени нагон деце и развијање моралне личности

 

Хришћанско владање не постиже се учењем хришћанске моралке, већ кроз односе са Богом и људима. Деца овог узраста имају јак друштвени нагон и импулс да што више времена проведу у друшту уже или шире околине.

Родитељи морају уложити све напоре да прикажу својој деци права и праведност указану свим члановима породице, и у исто време њихове дужности и обавезе. Потребно је полако и сразмерно узрастању деце уводити их у дужности породичне заједнице, а исто так пружати им благостање и права породичног живота.

Одвођење деце у цркву и увођење у црквену заједницу има овде велики значај. Потребно је почети заједничким одласком деце и родитеља на богослужење и у храм. Заједничка Молитва у дому је дубок израз јединства породица, а заједничка Молитва у храму је исто тако јак израз јединства велике Христове породице. Дете овог узраста неће разумети Св.Литургију и њене Тајне, али ће у храму доживети дубока осећања духовног јединства људи разног узраста, положаја и стања кроз Цркву Божију. Уколико се дете овог узраста ангажује активно у црквеној песми, помагању у олтару, или у разним другим црквеним активностима ван храма (добротворним друштвима, посећивању болесника и сл.), утолико се више и јаче дете укључује у црквени живот.

У овом периоду дечјег узраста долази до изражаја понекад и себичност или разни други асоцијални елементи. Себичнос је најчешЋе последица незадовољства детета са групом којој припада, или незадовољства са стварношћу у којој живи. У оваквим случајевима се дете повлачи у себе и постаје у већој или мањој мери асоцијално. Кроз машту ствара свој унутрашњи имагинарни свет, своје нестварно друштво, и почиње да сања "будне снове".

Дужност је родитеља да ово уоче, да помогну детету у изналажењу бољег друштва, и да побољшају услове породичног живота. Овде је такође потребно уливати детету веру у бољу будућност у духу учења Св.ап.Павла који каже: "живео сам непрестано гледајући на будуће".

 

***

 

Углавном у овом периоду дечјег узраста, који се може назвати "реалистичким", родитељи су још увек најзначајнији васпитни фактор. Ако успеју да одговоре у духу хришћанских начела практички и теоријски на питања која деца најчешће постављају у овом добу: из ког разлога и због ког циља је потребно да се тако ради или живи, они ће сигурно успети. Ова два главна питања имају свој основни корен у узрастању дечјег осећања да постане самостална личност. Родитељи се не требају плашити ових критичких дечјих питања и дечје сумње. Напротив, потребно је да ове психолошке особине користе у хришћанском васпитању, јер као што је добро речено на једном месту: "у поштеној сумњи постоји већ велики део дубоке вере." Пошто дете тежи за својом самосталношћу, оно полако испушта руку родитеља. Као што вели један велики васпитач, не треба их силом ухватити поново за руку, већ им помоћи да се ухвате сада за руку Божију.

 

http://www.svetisava.se/

[LogosAgape]

Немојте да испадне да сам ја затворио тему која је добра.

Слушајте бре милицу бре

[w.a.mozart]

Na njenom kauču ređali su se 20/30-godišnjaci koji su patili od depresije i anksioznosti a njihove mame i tate kao da su sa svim tim imali vrlo malo veze. Štaviše, svi oni su pričali o tome koliko “obožavaju” svoje roditelje.

 

http://www.detinjarije.com/zasto-fantasticni-roditelji-podizu-depresivnu-decu/

[Дуња]

Одличан текст, Моц. Баш ми се допао.

Мислим да су уболи суштину проблема када је реч о недовољном развоју "психолошког имунитета".

 

Недавно ми старији човек каже (она стара школа) како је мазио своје петоро деце само када би заспали, није хтео од њих да "прави неуротичаре и пихтје". Ја се прво брецнух на њега, касније сам дуго размишљала на ту тему.

[Лидија Миленковић]

је мазио своје петоро деце само када би заспали, није хтео од њих да "прави неуротичаре и пихтје".

 

E, to je druga krajnost.

 

Moj deda je isto tako radio sa majkom i ujakom (sam mi je to rekao, zeleci da me pouci kako se vaspitavaju deca ).

 

Posledice tog stava :

 

- moja majka, iako starica, nosi tugu i gorcinu u srcu pri pomisli na oca

- ujak je otisao na onaj svet ubedjen da je dedi svejedno sto mu je sin neizlecivo bolestan

- mi, deca, smo najvise voleli baba Nadu, dedinu drugu zenu, maminu macehu, koja nam je vise ljubavi i neznosti pruzila u zivotu, nego nasi rodjeni baba i deda.

[DankaM]

Ču', ovaj opisuje tzv. helicopter parents, da ne kažem dosadne gnjavatore koji ne puštaju decu da odrastu. Ali iskreno, s ovim radnim vremenom koji nas očekuje, nećemo imati vremena da budemo tako dosadni. 

Ali ne mislim da to ima veze sa dobrim i kvalitetnim odnosom. Mislim da je to stvarno više u vezi sa narcizmom roditelja, da im deca budu divna, i da oni budu sebi divni. Ono, pravi roditelji prave i greške, naljute se na dete, postave mu granice, ali ga vole i maze, i znaju tu ljubav  i da pokažu.