Спасење је само у Христу

[Guest свештеник Иван]

Где је то мишљење које је ОВДЕ заспупљено да ће неко моћи да се спасе без Христа? Нико се не може спасти без Христа, то је оно најважније.

[Милан Меденица :)]

ма могу, само да 'оће.

искрено, тај што никад није видео и чуо за Христа, том брате и не треба, тај је ко оригинал свет како и где живи.

[w.a.mozart]

Да ли сте се икада запитали шта је то спасење...шта значи спасити се

Свети оци често говоре о спасењу и цео живот сваког хришћанина упућен је на спасење.... да ли знамо шта то значи..... ово не питам да би ја испао мудар  а остали не већ да се што прецизније изјаснимо о феномену спасавања...Господ је дошао да нас спаси ....и учинио је то....како да ми постанемо део тога...

ево мојег схватања... нагласићу да се заснива апсолутно на личном искуству,да бисмо избегли неспоразуме...

дакле,већ неко време одлазим на литургију....задњих пар година сам приметио да се тамо дешавају ствари на које ја реагујем еуфорично.... много су ми неки пријатељи помогли да схватим литургију-у сегментима или генерално,мада сматрам да је литургија бездан радости у Христу и као таква се не може никада у потпуности упознати јер би то значило да радост уХристу има крај,а то је,сложићете се..... смешно и неозбиљно... 0104_cheesy

елем,мнооого ми је отворило очи то што мој свештеник чита молитве наглас и све служи на српском.... литургијске молитве су срж православља.... тако сам ја упао у фазу да ми литургија прође врло брзо а најлепше од свега је то што сам ја целим бићем део те благодарности тј. захвалности Богу...

моје скромно мишљење је да су ово симптоми,ничим заслуженог, спасења...тј. усудио бих се да дефинишем спасење као пуноправно учешће у светој литургији...све остало што радимо у животу је одсјај нас на литургији....из ње све извире... сваки талант добија своје испуњење у литургији и њоме се освећује...

ово би значило да је у ствари спасење стицање и пракса слободе у Христу кроз свету литургију

шта остали мисле...  0409_feel

[Guest ага пије млеко]

Јако, јако лепо  и искрено.... 0442_feel

Са свим се слажем што си написао уз мали додатак да су свети оци говорили да нам Господ, не пружа само спасење као дар наше љубави према Богу, ово је мало протестантски, већ нам дарује обожење, што је једна много узвишенија и благословенија категорија (-процес) од само спасења.  

0913_sport 0442_feel

[w.a.mozart]

e,da....... taj rad 0442_feel 0442_feel

mi vremenom od bioloških ličnosti-da ne kažem ipostasi- postajemo onakvima kakvima nas Bog preobražava

hvala za dopunu  0913_sport

[trapa]

Мишења сам да су личносност и природа у некој врсти супротности. Тек кад смо слободни од нужности наше природе тј. кад владамо природним потребама, и кад смо потпуно слободни од њих тј. кад смо у стању да сву своју природу и њено деловање усагласимо са Вољом Божијом онда смо заиста слободне и потпуне личности, и онда смо спасени. Наравно то ће бити могуће у потпуности остварити тек након Васкрсења, дотле тежимо томе. Сада смо ми робови своје пале природе и нисмо потпуно остварени као личности, јер наша природа влада нама, и ми нисмо слободни. Да заокружим бити спасен значи принети сву своју слободу и себе целог на жртву Богу.

[w.a.mozart]

misliš na ovo

15 Jer ne znam šta činim, jer ne činim ono šta hoću, nego na šta mrzim ono činim.

Gal. 5:17

16 Ako li ono činim šta neću, hvalim zakon da je dobar.

17 A ovo više ja ne činim nego greh koji živi u meni.

18 Jer znam da dobro ne živi u meni, to jest u telu mom. Jer hteti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim.

1 Moj. 8:21

19 Jer dobro što hoću ne činim, nego zlo što neću ono činim.

20 A kad činim ono što neću, već ja to ne činim nego greh koji živi u meni.

rimljanima 7. glava

[Никола Ђоловић]

Спасење је дар Божији који је истовремено датост и задатост. Датост, у смислу што каже апостол "нема што нисмо примили" а опет и то што смо примили је "Твоје од Твојих...".

Задатост, у смислу да ми треба да обрађујемо "личносни врт" одржавајући и умножавајући дарове "благодат на благодат" и да не можемо себе "дисконектовати" из Литургијског загрљаја Божијег ако желимо себи светост и вечни живот.

Обожење надасве, али не као једном достигнути акт него као свагда потребно ипостасно храњење Богом...

[trapa]

misliš na ovo

15 Jer ne znam šta činim, jer ne činim ono šta hoću, nego na šta mrzim ono činim.

Gal. 5:17

16 Ako li ono činim šta neću, hvalim zakon da je dobar.

17 A ovo više ja ne činim nego greh koji živi u meni.

18 Jer znam da dobro ne živi u meni, to jest u telu mom. Jer hteti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim.

1 Moj. 8:21

19 Jer dobro što hoću ne činim, nego zlo što neću ono činim.

20 A kad činim ono što neću, već ja to ne činim nego greh koji živi u meni.

rimljanima 7. glava

Апсолутно, али ето данас је популарно мишљење да онај ко се понаша природно који следи своје инстикте да је он слободна личност није фолирант, он је што је, искрен, а у ствари то је чисто робовање, нека на пример монахиња која је споља сва досадна, не прича много стално је у једној скрушеној пози, ради само оно што јој се каже, и таква једна особа је уствари слободнија од неког анархисте, јер је она успела да се ослободи јарма своје пале природе и да своју вољу и своје понашање уподоби вољи Божијој кроз послушност, наравно у некој мери и ако ту спољашњу побожност прати и унутрашња. Личносност не зависи од наше природе јер природа ствара нужност а где има нужности ту нема потпуне слободе и нема личносности. Али неко ће рећи погледајте како су савремени старци били оригинални људи погледај Пајсија Порфирија овог оног, појента је у томе што су се они очистили од страсти и та оригиналност није последица греховних навика, већ су то прави оригинали, а ето данас многи хришћани који су тек ступили у борбу са грехом глуме јуродивост и гаде се на спољашњу побожност и покушавају неком театралношћу да искажу своју веру, критикујући друге како су уштогљени док су они све сами оригиналци. Чиста заблуда, докле год робујемо греху ми нисмо оригиналне личности колико год тако изгледали. Нису џабе оци саветовали да нико на себе не узима подвиг јуродивости докле год се није очистио од страсти. У супротном ће наша јуродивост бити сами притајени начин да своју гордост и своје грехе задовољимо.

Сад да све ово мало повежем са темом, циљ нашег живота је да се обожимо, а реч спасење бих протумачио као спасење од робовања смрти, греха, и ми тако обожујући се постајемо праве и потпуне слободне личности, зато се богаташу и не помиње име за разлику од Лазара јер је Лазар остварио своју личност кроз заједницу са Богом, док богаташ није и он није потпуна личност.

[Адмирал]

    Može  li neko biti siguran da je spašen?Da nama je dato da znamo da smo spašeni, jer verujemo u Sina Božijeg i imamo svedočanstvo u sebi.Nama koji verujemo u Sina Božijeg je dato da znamo da imamo večni žvot i da smo spašeni.Spašeni smo onda kada uzverujemo kada to potvrdimo krštenjem koje je obećanje  dobre savesti Bogu.Tako mi više ne pripadamo svetu koji u zlu leži mi smo u Crkvi ,sinovi smo zapečaćeni Duhom Svetim za spasenje.Svako od nas može ispitujući sebe videti dali je u veri.Ispitujte sebe dali ste u veri veli Pisana Reč.To što mnogima nedostaje sigurnost spasenja je problem njihovog površnog poznavanja Biblije i što misle da mogu svojim delima da zasluže spasenje a ne uzdaju se u Hristovo delo spasenja koje je učinio za tebe na krstu.Umro je za grehe sveta jednom zauvek, njegova je žrtva savršena i mi tu ništa nemožemo dodati.Spasenje je  dar i usvaja se verom.To nije od nas već o onoga koji nas je izabrao.Bog ne želi da sumnjaš u sopstveno spasenje.Gospod te ohrabruje na istrajnost u veri.Gospod je taj koji oslobadja i mi smo uistinu slobodni da činimo Božija dela.

[Sherlock H.]

Cilj našega života i jeste upravo to-zadobijanje spasenja,ili kako bi rekao Sv.Serafim Sarovski da se "cilj našega života sastoji u tome da zadobijemo blagodat Duha Svetog". :smiley: :smiley: :smiley:

[Milan Nikolic]

Можда нећете схватити у потпуности ово што ћу рећи. Али макар замислите, као што каже брат Моцарт, еуфорију, али у тој мери да сте се једва суздржали да не легнете на под и плачете од све среће, од благодарења и радости.

Да бих вам ово приближио, ту еуфорију, у буквалном смислу, можете нешто слично видети из романа Браћа Карамазови када је Аљоша изишао из собе где је лежало тело тек упокојеног старца Зосиме, када је Аљоша слушао читаље Јеванђеља, запао у сан и виђење. Тада је Аљоша има такву радост, када је изишао напоље, да је легао на земљу и грлио је и љубио и плакао. Управо тако нешто умало нисам урадио у сред Литургије после причешћивања.

Није то била обична еуфорија, односно није било тек тако нешто радосно. Имао сам осећај и потпуну свест о томе да је Тројица све у свему, да све блиста Њоме, да је све обожено и бесмртно.

Рекао бих да је то нешто од наговештаја или макар бледа слика онога што ће доћи.

пс Ову неописиву радост имао сам на Литургији у Параклису светог Јована Златоуста у Студентском граду у Београду.

[Guest ага пије млеко]

Milane, razumem te u potpunosti...

i ja sam ima slične napade radosti.... crvenilo

[Никола Ђоловић]

Укратко, сви Оци су сагласни да нас је Бог спасио од греха, смрти и ђавола.

Но, моје питање је следеће:

1) Ако нас је спасио од греха, зашто и даље грешимо?

2) Ако нас је спасио од смрти, зашто и даље умиремо?

3) Ако нас је спасио од демона, зашто овај и даље има власт над нама?

[Никола Ђоловић]

Dakle?