Спасење је само у Христу

[Милан Меденица :)]

sta bi bilo kad ako ti sto se cvrsto drze da ce biti spaseni i niko drugi ako bi neko od najblizeg recimo u kuci bliznji koga volite neizmjerno  ,dodje isus i kaze nije vjerovao kako treba nece u carstvo moje,sta bi uradili ici u carstvo obecano i ostaviti nekoga koga najvise volite a( da nepitam o nekome koga poznate i drag vam ali nece biti spasen jel nije usao u pravoslavlje )dal bi sa radoscu isli u carstvo

није проблем у делима, већ у жељи коју личност исповеда - да ли се жели спасти или не, да ли жели вечни живот или не, да ли жели и познаје шта је то љубав или слобода.

није проблем у делима јер се милошћу спасавамо, али уколико човек одбија да живи са неким, не може бити присиљен и душа је утешена и мирна са туђим избором.

дакле, нема пакла за оног који жели у Рај због избора оних који неће.

[Владан]

Свети Владика Николај Српски

(Жетве Господње - Прве жетве)

"Заиста ти кажем, данас ћеш бити са Мном у Рају"

(Лука 23: 43).

Први савременик Исусов, који би узет у Рај,

био је покајани разбојник на крсту на Голготи,

у 20. години владавине Кесара Тиберија,

а у 34. од ваплоћења Бога Слова.

Тако је Христово Небесно Царство

отпочело са једним јединим човеком.

И то са каквим човеком.

Не са једним од великих Апостола,

нити са Пресветом Дјевом Маријом, Матером Исусовом,

него са злотвором, али покајаним.

Да се кроз тог злотвора симболизује сав род људски,

за кога је Христос из љубави претрпео муке

и пролио Своју безгрешну крв,

али и да се истакне спасоносна Тајна Покајања,

једна од седам великих Православних Тајни.

Ми говоримо о људима, а не о Анђелима.

Јер пре покајаног разбојника,

безбројне војске Анђела уз Господа над војскама,

живеле су у оном Небесном Царству.

И из онога Царства силазили су на земљу и узлазили на небо,

служећи јављеном Месији у Његовом делу спасења људи

(Мат. 4: 11)

Но спасени разбојник није дуго остао једини од људи на небу.

Истога дана, на Велики Петак, Исус је душом сишао у Ад, у Шеол,

да јави Себе и Своје Јеванђеље усопшим од почетка,

који су ту од Адама и са Адамом кроз векове,

чекали своју крајњу судбу.

И Он, Господ Исус Христос

"сишавши проповиједа и духовима који су у тамници - јеванђеље,

да приме суд по човјеку телом а по Богу да живе духом."

(1. Пет. 3: 19; 4: 6).

Ко су та створења?

То су прехришћански праведници,

сви они што "у вијери помријеше"

и не дочекаше испуњење Божијег обећања, односно Спаситеља,

него само "видјевши га из далека поклонише Му се,

признавши да су гости и дошљаци на земљи.

Јер који тако говоре (тј. да су гости и дошљаци на земљи)

показују да траже отачаство."

(Јевр. 11: 13-14) (пошто га на земљи нису могли наћи).

Но тај "сабор и Црква првороднијех" (Јевр. 12: 22-23)

није био састављен само из Јевреја, старозаветних Праведника,

него и из свих народа и племена под небесима.

Јер ни Авељ, ни Сит, ни Енох, ни Ноје, ни Рута, ни Јов,

нису били Јевреји.

По речи Апостола Петра:

"Заиста видим да Бог не гледа ко је ко,

него у сваком народу који се боји Њега

и твори правду мио је Њему"

(Дела Ап. 10: 34-35)

Сви они бише спасени из Ада благодаћу Божијом

и заслугом Господа Исуса Христа.

И не само познати и признати праведници

него и сви грешници, који на земљи грешише,

па видевши Исуса у Аду, лицем у лице,

и чувши Његову благовест, покајаше се и повероваше у Њега,

као Јединог истинитог Човекољупца и Спаситеља.

Тела њихова давно давним,

беху прах помешан са прахом земаљским,

а душе њихове чамаху са уздисајем у тами Ада преисподњега.

То су биле душе људске од Адама до Витлејемске деце,

које први Ирод покла због Исуса, Новога Цара,

и до Светога Јована Крститеља,

којега други Ирод посече као Претечу Исуса Месије.

Једини Бог Свезнајући зна број њихов.

Но да је то био огроман народ,

многобројнији од свих народа Римскога царства,

сведочи прво велика дужина времена од Адама до Христа,

а друго Свети Оци видиоци.

У својој Пасхалној беседи, каже надахнути Јован Златоусти

поводом силаска Христова у Ад:

"Ад огорчи се, јер се испразни...

Воскресе Христос и мертви ни једин во гробје."

Сав тај многомилиони народ уздигао је Христос у Рај,

чија врата Он отвори Својом крвљу као Човекољубац.

А отворивши врата рајска за људе, Он удаљи чувара тих врата,

Херувима са пламеним мачем.

И тако је Свесилни Христос обноћ

учинио Своје Царство већим од Царства кесара Тиберија.

Ово је изузетна и јединствена одлика правог Месије

као свеопштег Спаситеља Света.

Он је, наиме, донео спасење свим људским коленима о

д почетка до краја времена, тј. живим и умрлим.

Лажне месије и самозвани спасиоци пак,

нарочито многобројни у наше доба,

и не помишљају да спасавају умрле, него само живе.

Нити им и на ум долази,

да избављају од смрти ни себе ни друге.

Сав њихов програм састоји се у отклањању разних животних незгода

само за кратко време, докле једно људско срце,

жељно живота, не престане да куца.

За њих је смрт непобедива, јача од живота.

Мрачна царица смрти царовала је

пре "случајне" појаве живота у свету,

и цароваће вечито по ишчезнућу живота на земљи.

То је њихова философија

потпунце супротна Христу и Христовом откривењу.

Неко од материјалистичких пропагандиста

држао је говор на једном скупу у Србији,

како Исус Христос није успео за две хиљаде година

остварити оно што је обећао,

а како ће његова безверна партија остварити рај на земљи.

Упита га једна удовица, чији јединац син тек беше умро:

- А може ли ваша партија повратити у живот мога сина јединца?

На то одговори онај нови спасилац света:

- Наравно, то нико не може, па ни ми.

Ми хоћемо да створимо рај само за живе,

а о умрлим ми не водимо рачуна као непостојећим.

Рече му на то ожалошћена мајка:

- Сваки рај, који ви или ма ко други створи на земљи,

без мога сина, за мене је пакао.

У историји света Христос је Једини Спаситељ и живих и умрлих.

Да, једини бујни и неодољиви извор живота

и свемоћни победилац смрти и пакла.

Његово Царство није од овога света,

али Он непрекидно жање жетву Своју

на посејаној њиви овога света,

преко Анђела Својих и уноси пшеницу у Небеске житнице Своје.

Тамо, где се ожалошћена мајка једино може срести

са својим преминулим сином у животу без растанка.

созеб.орг

[ego]

КАКО ДА СЕ СПАСЕМ?

Из новог броја часописа ,,Боготражитељ“

Све­ти Вар­са­ну­фи­је:

Од­го­во­ри

Ни­ка­да не уко­ре­вај кле­вет­ни­ка или ко­га дру­гог ко­ји чи­ни бе­за­ко­ње, не­го сваг­да гле­дај сво­је не­до­стат­ке, уко­ре­вај и ни­по­да­шта­вај се­бе сва­ко­днев­но.

Ка­жи ми, оче, ка­ко да се спа­сем?

Си­не мој, ако хо­ћеш да жи­виш ме­ђу љу­ди­ма, он­да тре­ба да ис­пу­њу­јеш сле­де­ће:

Ни­по­што ни­ко­га не ку­ди­ти, не осу­ђи­ва­ти, не гне­ви­ти се, ни­ко­га не ни­по­да­шта­ва­ти, исто та­ко не по­ми­шља­ти о се­би да си учи­нио ика­кво до­бро де­ло, јер све то зна­чи „не су­ди­те“ (Мт.7,1);

На све гле­дај истим очи­ма, са под­јед­на­ким рас­по­ло­же­њем ср­ца, са под­јед­на­ким по­ми­слом, у пр­о­сто­ти ср­ца, и при­мај све као са­мог Хри­ста;

Не при­кла­њај ухо сво­је к чо­ве­ку ко­ји кле­ве­та бли­жњег, и не ужи­вај у ње­го­вим ре­чи­ма, не­го др­жи уста сво­ја у ве­ли­ком ћу­та­њу, бу­ду­ћи спор на раз­го­вор и брз на мо­ли­тву;

Ни­ка­да не уко­ре­вај кле­вет­ни­ка или ко­га дру­гог ко­ји чи­ни бе­за­ко­ње, не­го сваг­да гле­дај сво­је не­до­стат­ке, уко­ре­вај и ни­по­да­шта­вај се­бе сва­ко­днев­но.

Оче мој, то је мо­гу­ће са­мо са­вр­ше­ним под­ви­жни­ци­ма.

Си­не мој! Мла­дост ако има сми­ре­ња, то јој је до­ста, јер Бог ни­шта ви­ше не зах­те­ва од мла­до­га сем чи­сто­те и сми­ре­ња. И ти, си­не мој, бу­ди кр­о­так и сми­рен, жа­ло­стив и ми­ло­стив; сма­трај се­бе го­рим од свих љу­ди, па ћеш у исти­ни жи­ве­ти са Бо­гом.

Тру­ди се и о то­ме да не уобра­жа­ваш о се­би: до­сти­гао сам тог и тог све­ти­те­ља; на­про­тив, сваг­да го­во­ри се­би ова­ко: знаш ли, ду­шо мо­ја, да смо гре­си­ма и ђа­во­ле пре­ва­зи­шли, а до­бро де­ло ни­ка­да ни­смо Бо­га ра­ди учи­ни­ли, и те­шко на­ма, шта ће­мо ра­ди­ти у дан Су­да?

У то­ку це­лог жи­во­та свог, си­не мој, мо­ли се као гре­шник, го­во­ре­ћи у сва­ко вре­ме: Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бож­ји, по­ми­луј ме! И: Бо­же, очи­сти ме гре­шног! По­на­вљај сваг­да и ове ре­чи: Од тај­них (гре­хо­ва) мо­јих очи­сти ме, и од ту­ђих (гре­хо­ва) по­ште­ди слу­гу Тво­га (Пс.18,13.14).

А знај и то, да не тре­ба би­ти за­до­во­љан до­брим де­ли­ма сво­јим, и не уздај се у њих, јер не зна­мо да ли су Бо­гу по во­љи или ни­су. Сто­га се уздај ви­ше у Бо­га и у си­лу Ње­го­ву, а се­бе сма­трај за не­ко­ри­сну пра­ши­ну. Оту­да ће пр­о­из­и­ћи тво­је ис­пра­вља­ње. (Од­го­вор 1,2)

Жи­ти­ја Све­тих за 6. фе­бру­ар

Архи­ман­дрит Ју­стин По­по­вић

http://www.bogotrazitelj.com/?p=4787

[Зорица екс Милева]

bangin puno I like it  dizzy999 dada

[Владан]

dizzy999

[Фарисеј]

Нисам читао тему, али ево шта сам нашао у прилог  :

Патријарх Павле

ШТА ЋЕ БИТИ СА ДУШАМА ОНИХ КОЈИ НИСУ ПОЗНАЛИ ХРИШЋАНСТВО И УМРУ ВАН КРИЛА ЦРКВЕ

ПИТАЊЕ: Шта ће бити са душама људи који без своје кривице, не упознавши хришћанство, остану до смрти ван Цркве, у незанбоштву у коме су рођени и васпитавани?

            У мноштву тога света, несумњиво да би бар неки, да су хришћанство упознали, примили га и по његовој науци живели. Да ли ће и они, као грешни и непокајани хришћани, који су знали закон Христов, па га преступали, бити бачени у муке вечне, иако тај Закон нису познавали?

            ОДГОВОР: Ово питање слично је питању шта ће бити са децом која умру некрштена? Но ако о стању такве деце Црква није донела одређену одлуку, с њим су се позабавили поједини Свети оци, те се на тај начин можемо обавестити о стању њихових душа после смрти.[1]Међутим, на питање о судбини људи који умру не упознавши се са хришћанством, нити је Црква донела какву одлуку, нити је о њему директно расправљано у делима Светих отаца. Црква се првенствено стара за решење конкретних проблема својих чланова, како да они достигну "циљ своје вере: спасење душа" (1. Пет. 1,9). Борби са незнабоштвом, јересима и расколима, и при томе јаснијем формулисању догмата - она је приступала из истог разлога - чувања верних од погубног застрањења са пута откривене истине и морала. Као мајка, она се трудила свагда да пружи хлеб деци. Према заповести Господњој: Идите и начините ученицима ученицима све народе (Мт. 28, 19), њено старање за "оне споља" било је у томе како да виде светлост еванђелског живота њене деце, прославе Оца небескога (Мт. 5,16), те пожеле да и они постану њена деца и приђу истој трапези. Са далеким, теоретским питањима са периферије ове области, она није ни доспевала да се позабави.[2]

            У новије пак време, не једанпут се постављало питање у оваквом или онаквом облику. Да бисмо могли дати одговор "и онима који су напољу" (Кол. 4,6), размотрићемо овај проблем и изнети мишљења која су о њему исказали поједини новији богослови, чији су нам ставови били доступни.

Природно Божје откривење - прва степеница богопознања

            1. У Светом писму, и Новог и Старог завета, изражено је јасно гледиште да Бог не жели да погине један од оних малих, него "хоће да се сви спасу и да дођу у познање истине" (Мт. 18,14; 1. Тим. 2,4). У том циљу, по учењу апостола Павла, Господ је, у природном откривењу, дао свима људима могућност да за Њега сазнају и у Њега верују: "Што се може дознати за Бога познато је њима, јер им је сам Бог јавио. Јер што се на Њему не може видети, Његова вечна сила и божанство, може се од постања света видети умом на Његовим делима, тако да немају изговора" (Рим. 1,19-20). Природа, дакле, самим својим постојањем упућује на Творца који ју је створио, према начелу: Сваки дом треба да неко начини, Бог је онај који је све начинио (Јевр. 3,4); Небеса казују славу Божју, и дела руку Његових краси свод небески (Пс. 19,1); Запитај стоку и научиће те, или птице небеске, казаће ти. Или се разговори са земљом, научиће те, и рибе ће ти морске приповиједати. Ко не зна од свега тога да је рука Господња то учинила? (Јов. 12, 7-9).

Мисао да сви људи, осим сујетних, како вели Соломон, могу посматрајући природу сазнати њеног Творца, "Онога који јесте" (Премудрости 13,1), износе и многи од Светих отаца. Тако већ стари апологет Минуције Феликс (II век) казује: "Кад уђеш у неку кућу и видиш све дотерано, уређено, украшено, повероваћеш да постоји господар много бољи од тих лепих ствари. Тако и у овом свету, као и у кући, када посматраш небо и земљу и такву брижљивост, ред и законитости, повероваћеш да је господар васионе лепши и од звезда и од свих делова света".[3] Други апологет из истог века, Теофило Антиохијски, пише незнабошцу Автолику: "Мада се душа у човеку не види, јер је људима невидљива, може се сазнати, закључује се да постоји по кретању тела. Тако се и Бог не може видети људским очима, али се види и сазнаје кроз Његово провиђење и дела".[4] Свети Јован Златоуст казује да истину о постојању Бога казује људима твар, која је "учитељица богопознања", те "и мудрац и прост човек, и Скит и варвар, посматрајући могу да виде лепоту и дођу до Бога".[5] Према Блаженом Августину, твари у природи уче све људе двема истинама, првој: "Нисмо ми Бог!" и другој: "Он нас је створио!"[6] Свети Григорије Богослов вели да човек у природи "кроз посматрање устројства закључује да је Бог зачетник свега тога".[7] Ово сазнање човек постиже разумом, који је, вели исти светитељ, "свима људима дат од Бога, да би нас кроз видљиву природу одводио Богу".[8] Једном речју, као што вели проф. Јустин Поповић: "Свака твар је чувар по једне мисли Божје, отуда је свака твар - мало еванђеље Божје, јер проповеда Бога, мисао Божју, јер је неуморни гласник Божји".[9]

И савремени велики научник Алберт Ајнштајн говори с дивљењем о разумности закона који у природи владају и у којима се "испољава један тако надмоћан ум, да је све оно разумно у људском мишљењу и одређивању према томе један потпуно ништаван одсјај".[10] Уочавање овога ума код научника изазива осећање блиско, сродно ономе које је испуњавало религиозне стваралачке природе свих времена, те се с правом може рећи "да су најозбиљнији истраживачи, у нашем материјалистички подешеном времену, једино дубоко религиозни људи".[11]

Ова сазнања, дата од почетка свему човечанству, пружала су му онолико истине колико му је у његовом тадашњем узрасту било потребно и колико је могао примити, те су сви људи "могли из њега да имају толико светлости да би се сачували од идолопоклонства",[12] тј. да не замене истину Божју лажју и не поштују и не послуже твари уместо Творцу (Рим. 1,25). Поготово што их је Бог још обдарио природним моралним законом "написаним у срцима њиховим" (Рим. 2,15), савешћу, тако да могу разликовати добро од зла, односно као што вели Ј. Зигабен: "Бог је човека створио способним од почетка да изабере врлину и избегне порок".[13] Укратко, по речима Светог Јована Златоуста: "Тако један начин богопознања (постиже се) кроз (разматрање) свега створења; други, не мање важан, кроз савест, и они оба, не говорећи речи, учили су људе ћутке. Створење, поражавајући гледаоца (својим) изгледом, побуђивало је у посматрачи дивљење према Створитељу; а савест, путем унутрашњег побуђивања, учи свему што треба чинити".[14]

Живећи по том урођеном моралном закону, људи су се могли успети на известан степен моралне чистоте и праведности, јер им је тај закон зато и дат.  На такав нас закључак не упућује само наше расуђивање, него и Свето писмо. Кад је Аврам испраћао три тајанствена путника који су га посетили и открили му да иду у Содом и Гомор да их затру због неваљалства (1. Мојс. 18,20), Аврам моли Господа да не погуби и "праведнике" с неправедницима, те да тако "буде праведнику као неправеднику", него да опрости целоме месту због "праведника" који ће се у њему наћи. И Господ потврђује да су ти људи могли постати праведни по природном моралном закону који им је Он дао, те обећава да ће поштедети цело место ако се у њему нађе бар десет "праведника" (ст. 24-32).

[Милан Меденица :)]

онда прочитај ово:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,1438.msg66228.html#msg66228

[avatar011]

sta bi bilo kad ako ti sto se cvrsto drze da ce biti spaseni i niko drugi ako bi neko od najblizeg recimo u kuci bliznji koga volite neizmjerno  ,dodje isus i kaze nije vjerovao kako treba nece u carstvo moje,sta bi uradili ici u carstvo obecano i ostaviti nekoga koga najvise volite a( da nepitam o nekome koga poznate i drag vam ali nece biti spasen jel nije usao u pravoslavlje )dal bi sa radoscu isli u carstvo

није проблем у делима, већ у жељи коју личност исповеда - да ли се жели спасти или не, да ли жели вечни живот или не, да ли жели и познаје шта је то љубав или слобода.

није проблем у делима јер се милошћу спасавамо, али уколико човек одбија да живи са неким, не може бити присиљен и душа је утешена и мирна са туђим избором.

дакле, нема пакла за оног који жели у Рај због избора оних који неће.

Пакао или повратак у небиће?  crvenilo

[avatar011]

Ovo pitanje koje si postavila bi moglo da glasi: Da li covek moze da bude pivo u raju ako njegovi bliznji

koje je on voleo zavrse u paklu? Odgovor je da ljudi ce u tom momentu da imaju osecaj neumoljive pravednosti

i nece im biti zao onih koji se ne spasu. Prosto pakao nema pravo veta na raj.

Као да су на хероину ? Па се церекају на нечијој сахрани. не разумем баш овај део, о блаженству  crvenilo    У ствари не свиђа ми се  

[Срђан Шијакињић]

Мени је потпуно нелогично да би свезнајући и свемогући Бог, који је у тренутку стварања знао сваки трен живота сваког човека и сваки избор и дело сваког бића које је створио, створио иког ко се неће, на неки начин и после неког времена спасити. Не личи ми на Бога, који је од свих начина на који се може створити и постојати човек изабрао свакако најбољи, да стври иког, "тек онако" иако зна да се тај неће спасити. Много више се у савршену и свемоћну Љубав, која све воли подједнако, уклапа идеја да ће се све што је икада створено спасити.

[Срђан Шијакињић]

Odgovor je da ljudi ce u tom momentu da imaju osecaj neumoljive pravednosti

i nece im biti zao onih koji se ne spasu.

Не видим како осећај праведности може надјачати осећај љубави. А и не знам какава ће се то неумољива праведност одиграти, када ће бити суђено по љубави а не по правди.

[grigorije22]

Праведници ће ући у живот вечни, живеће у новој Васељени, у Царству са Христом. Биће богови по благодати. Биће обожени, достигнуће врхове блаженства.

- Неће бити тужни због својих рођака (који су у паклу)?

- Рођачке везе престају са тренутком смрти. И сви брачни односи се завршавају. И телесни. Ако рођаци приђу ближњем, то онда није због рођачке везе, већ због душевне. Ако је није било, онда и не долазе. Схватате? "У ону ноћ два ће бити на једној постељи, један ће се узети а други оставити" (Лк. 17:34). Господ је, сећате се, рекао: свако одговара само за себе (види Језекиљ 18.). И опет, ако међу венчаним супружницима постоји душевно и духовно сродство, и тада ће постојати, али не као између мужа и жене, већ као између два детета Божија. Ако тога нема, онда не.

Људи ће бити васкрснути управо у овом телу у коме се сада налазимо. И тада ће бити плата за грехе и апсолутно пуна награда. Тада ће наступити велико Царство где неће бити ни смрти, ни трулежности. Како је речено, вечно весеље ће доћи, болест, туга и уздаси ће отићи.

[grigorije22]

"Није човек оно што се може сместити у један гроб,

но оно што се не може сместити ни у васиону."

Владика Николај

За мртвима не треба туговати, него се треба борити за своје најрођеније да им Господ додели анђеоско насеље. То се тражи. А тугом се ништа не постиже. Себи се здравље ремети, и својом тугом душама ремети мир који су оне добиле од Господа. Зато треба да будемо молитвени, да се молимо за своје рођене. ... Ми се овде припремамо за вечни живот. Треба да будемо благодарни, захвални Богу за оне које Господ узима Себи. Ако се нису на време покајали, ми треба да се молимо од срца Господу, да им опрости грехе, јер нема греха неопростивог, осим греха непокајања. За оне ближње који се нису покајали, морамо да чинимо добра дела за спомен и за њихов покој, јер то се прима пред Богом. ... Највише што можемо да учинимо за наше миле и драге који су Богу отишли је – да се молимо Богу за покој њихових душа и да, тамо где има свакодневна Света Литургија, дамо њихова имена, и да молимо свештенике да се моле з покој њихових душа. Свакодневна Литургија се служи у манастирима. (О. Тадеј)

Старац Михаило Валаамски

Наша светла и радосна вера учи нас да ће доћи време кад ћемо видети своје драге покојнике и кад ћемо са њима нераздвојно вечно живети. Бог је безгранична Љубав. Он неће раздвојити оне, који су били сједињени везама љубави. Ми ћемо се радовати са онима које смо волели и са којима смо овде делили своје радости. Они, који су нам блиски и драги биће нам још ближи и дражи. Наша узајамна љубав биће још већа. Знајући све то, с каквом се ревношћу морамо молити за наше мртве! Наша повремена молитва може их избавити вечних мука. Како ће нам они бити захвални! Наша молитва за упокојене биће онолико снажна колико је то била наша љубав током њиховог живота. Сагласно томе, они ће нам бити блискији. Истинска молитва вере може учинити да нам мртви постану толико блиски да осетимо њихово присуство. Током молитве, једно срце обраћа се другом.

Свети Јован Кронштатски је једном рекао: "За мртве се морамо молити тако као да се ми сами налазимо у паклу и да патимо. Морамо осетити њихове муке и ревносно се молити да отпочину на месту светлости, где нема ни жалости ни суза." Наша света вера каже: "Молите се једни за друге." Молитва Цркве толико је снажна да се у свом узношењу на Небеса уздиже до самог престола Сведржитељевог. Та иста молитва спушта се и у пакао и избавља оне који су тамо заточени. Молитва Цркве упућена је Оцу Небеском у име Његовог возљубљеног и јединородног Сина, опомињући на Његову неизмерно велику жртву коју је на Крсту принео за грехе света. То се чини пред пречистим Телом Сина, изломљеним да би се нама опростили греси, и које лежи на олтару. Та молитва је сједињена и укрепљена молитвом свих Светитеља, а посебно свемоћним посредовањем Пресвете Богородице, неуморне заступнице рода хришћанског. Сваки пут кад се приноси помиритељска Жртва Тела и Крви Сина Божијег, присутан је васцели збор војске небеске, сабор Ангела и Светитеља. Сваки пут, кад током Литургије помињемо нашу усопшу браћу, њиховим душама је допуштено да присуствују, заједно са ангелима и Светитељима, и да се моле за своје спасење.

Са каквом устрепталом надом душа неке вама драге особе можда ишчекује да ступите у храм Божији и да од свештеника затражите да ту душу помене током великог и страшног светог обреда и да се ви сами, заједно са васцелом црквом, помолите за ту душу! Каквом се радошћу и утехом поново испуњава душа усопшег када се, призвана поменом у храм Божији, појави пред престолом Господњим са збором ангела да би Господа и Цркву преклињала за опроштај грехова и за добар одговор на Страшном суду Христовом! Каква неописива радост, срећа и блаженство испуњавају душу када честица, узета ради њеног помена на проскомидији, заједно са осталим честицама бива погружена у најсветију Крв Сина Божијег у Светом Путиру, уз ову молитву: "Опери, Господе, Крвљу Својом, грехе оних што се овде помињу!"

Требало би, дакле, да очувамо истинску љубав према наших драгим покојницима. Када ми умремо, и они ће се у нашем самртном часу сетити нас с истом љубављу с којом смо се и ми овде сећали њих. То ће нам помоћи. И док се ми овде с њима опраштамо са сузама и молитвама, они ће нас дочекати с радошћу и благим вестима. Мртви знају све о нама и шта ми овде чинимо. Они нас савршено виде и чују кад се за њих молимо. Чак и кад бисмо пожелели да се сакријемо у утробу земаљску и да се тамо молимо за мртве, они би знали, видели и чули ко се за њих моли. Они исто тако знају и коме, за кога и са каквим циљем се молимо. Колико тек о свему томе много више зна Сам Господ!

Мртве спасавају и добра дела и молитве живих током њихових помена. Каквом нежном, светом родитељском љубављу усопши родитељи воле своју децу која су остала на земљи – своје сирочиће! Каквом ангелском љубављу усопша деца воле своје родитеље који су остали на земљи! Каквом снажном љубављу венчани људи који су се упокојили воле своје брачне другове који су остали на земљи! Каквом чистом и истинском љубављу наша браћа, сестре, пријатељи и сви истински Хришћани воле оне који су овде остали, сједињени с њима у светој Вери! Какво нас мноштво душа тамо очекује! "Тамо ће се човекова душа срести са свима за које се молила и којима се током живота молила", рекао је епископ Теофан Затворник. Каква утеха! Како је Бог милостив према нашим душама! Када ступимо у непознату земљу, Он нам одмах у сусрет шаље оне за које смо се молили и којима смо се молили. Ту снажну веру, то предосећање будућег живота, спокојну и блиставу смрт и потпуно прихватање свог удела у животу – све те благодатне дарове Светитељи примају због своје вере у Христа.

Према томе, уколико свим срцем желиш да помогнеш својим покојницима и да учиниш све што заповеда Црква, никад немој дозволити да те обузме сумња у његово или њено коначно спасење. Научи да је та сумња наговор нечистог духа. А зашто? Зато што нам Бог, кад мртви не би били достојни спасења, не би ни дозволио да се за њих молимо, како каже Свети Јован Дамаскин. Он је рекао и следеће: "Оним покојницима чије су душе недостојне спасења Бог није оставио никога ко ће се за њих молити: ни родитеље, ни жену, ни мужа, ни рођаке, ни пријатеље." На њима се испунило следеће пророштво: "Несрећни су они покојници за које се нико од живих не моли." Све до Страшног суда Христовог имамо времена да помогнемо једни другима и да побољшамо стање својих покојника. Бескрвна Жртва која се приноси за мртве пере њихове грехове и они добијају прилику да доспеју у боље стање. После Бескрвне жртве, најмоћнији начин да се помогне душама усопших јесу милосрдна дела. Свети Јован Златоусти каже: "Почаствујте мртве милостињом и добрим делима јер ће им то помоћи да избегну вечне муке." Амин.

Главни мени

    Почетна

    Архива догађаја

    Предавања

    Издаваштво

    Медији

    Поуке и текстови

http://www.pastirskicentar.com/index.php?option=com_content&view=article&id=151%3A2010-07-28-18-41-52&catid=48%3A2010-07-28-18-21-09&Itemid=331

[Милан Меденица :)]

sta bi bilo kad ako ti sto se cvrsto drze da ce biti spaseni i niko drugi ako bi neko od najblizeg recimo u kuci bliznji koga volite neizmjerno  ,dodje isus i kaze nije vjerovao kako treba nece u carstvo moje,sta bi uradili ici u carstvo obecano i ostaviti nekoga koga najvise volite a( da nepitam o nekome koga poznate i drag vam ali nece biti spasen jel nije usao u pravoslavlje )dal bi sa radoscu isli u carstvo

није проблем у делима, већ у жељи коју личност исповеда - да ли се жели спасти или не, да ли жели вечни живот или не, да ли жели и познаје шта је то љубав или слобода.

није проблем у делима јер се милошћу спасавамо, али уколико човек одбија да живи са неким, не може бити присиљен и душа је утешена и мирна са туђим избором.

дакле, нема пакла за оног који жели у Рај због избора оних који неће.

Пакао или повратак у небиће?  t4431

не разумем шта ме питаш?

[Милан Меденица :)]

Ovo pitanje koje si postavila bi moglo da glasi: Da li covek moze da bude 0110_hahaha u raju ako njegovi bliznji

koje je on voleo zavrse u paklu? Odgovor je da ljudi ce u tom momentu da imaju osecaj neumoljive pravednosti

i nece im biti zao onih koji se ne spasu. Prosto pakao nema pravo veta na raj.

Као да су на хероину ? Па се церекају на нечијој сахрани. не разумем баш овај део, о блаженству  t4431    У ствари не свиђа ми се  0110_hahaha

а свиђа ти се да присилиш неког да изабере твој начин живота?  0110_hahaha

поента спасења је избор, лични, слободни и на свој начин и у своје време, а не делиријум илузије уврнуте руке накоксираног бића да је свемоћно.