Зашто неправедници напредују

[JESSY]

Докле напредују? И шта им бива на крају, њима и породу њиховом? Јеси ли се то
питао? Нека се не спотичу мисли твоје кад видиш да се неко хвалише
снагом, а заборавља Дародавца снаге. Сети се како је охоли и хвалисави
Голијат погинуо од праћке једног дечка, Давида. Нека се не збуњује срце
твоје кад видиш да се неко богати неправедним путем. Јешће и неће се
наситити; отимаће и неће му бити доста. Сети се богатих Содомљана, како
су у једном часу засути огњем и пепелом са свим богатством својим. Ти си
хришћанин, а хришћанин посматра догађаје на дугој линији, у целини, а
не делимично. Напредак неправедника хришћанин не цени као неки свршен
догађај, него чека да види шта ће даље доћи. Он зна да неправедник не
напредује ни својом снагом ни својом памећу, него само зато што му Бог
попушта да напредује, е да би се кад-тад сетио Бога. Јер је неисказано
милостив Бог наш, и допушта неправедницима оно што они желе, е да би се
кад-тад досетили да је то од Бога и застидели се неправде своје, и
поправили. Богу су мили покајници: врло су Му мили они који се скрушено
кају за неправедна дела своја. Није Створитељ као твар, да увек одмах
казни чим неко крене кривим путем. Он чека да се залутали сам врати на
прав пут. Он гледа и ћути. Чека и не доцни. Чудан је у мудрости,
пречудан у милости Својој. Због тога видовити Псалмист усхићено говори
Господу: "Судови су твоји бездна велика". Ко ће испитати сву бездну
Божијег промисла?

Неразумни се љуте што Бог не управља светом по њиховом разуму, а разумни се паште
непрестано да уђу у Божији разум. Тешко је понекад и најразумнијем
разумети зашто једном човеку бива овако, а другом онако: зашто млад и
жељан живота умире, док стар и жељан смрти живи: зашто се побожан мучи, а
безбожан благује. И најсветије душе понекад су се збуњивале пред
загонетком догађаја.

У свештеном предању записан је овакав случај: умро неки грешан богаташ,
чији су греси били јавни за свакога, и његов погреб био је свечан, са
епископом и многим свештеницима. Ускоро затим нападне хијена на једног
испосника у пустињи и растргне га. Монах неки, који је гледао и онај
свечани спровод грешника и крваве остатке праведника, у забуни својој
заплаче се и узвикне: "Господе, како је ово и зашто? Како да онај
грешник има и благ живот и благу смрт, а овај праведник горак живот и
горку смрт?" На то му се јави ангел Божији, па објасни: онај зли богаташ
имао је у животу само једно добро дело, а овај испосник имао је само
један тежи грех. Свечаним и почасним спроводом Свевишњи је хтео
исплатити злом богаташу оно једно добро дело, те да нема ништа више
очекивати у ономе свету; а грозном смрћу испосника хтео је овоме
изгладити и онај једини грех, да би му дао пуну награду на небесима.

Због тога ти размишљај о судовима Божијим и положи сву наду у Створитеља
свога. "Немој се жестити гледајући неваљале; немој завидети онима који
чине безакоње", тако пише праведни цар Давид, кога је дуго и много
мучило оно што и тебе мучи, док му Господ није открио кроз разум да
разуме. Исти он изговара и ово утешно искуство своје: "Бејах млад и
остарех, и не видех праведника остављена нити деце његове да просе
хлеб". Читај често Псалтир, па ћеш и разумети и утешити се.

Мир ти и благослов од Господа.

 

Из књиге "Мисионарска писма", Св. владике Николаја

[JESSY]

ЗАШТО
ПРАВЕДНИЦИ
СТРАДАЈУ, А
ГРЕШНИЦИ БЛАГУЈУ
У ОВОМЕ СВЕТУ
"Сине мој не одбацуј наставе Господње и немој да ти
досади карање његово. Јер кога љуби Господ онога и
кара, и као отац сина који му је мио."
(Прит. 3,11-12; Јевр. 12,6-8)
Jедан од најтежих и најдубљих проблема у великој тајни живота, који је у
свим временима окупирао људски род јесте проблем страдања. Одувек,
многи су постављали питања зашто нас је Бог створио да страдамо на
овоме свету од разних болести, несрећа, неправди, од злих људи и њихове зависти,
од наших страсти и злобе вражије? Какав је то Сурови Бог који је за човека на
земљи припремио само патњу? И зашто, ако су већ невоље неизбежне, не постоји
сразмера између страдања и моралних вредности људских. И заиста, за људе
невернике, нехришћане, који не верују у постојање Божје и његову бескрајну
доброту, мудрост и правду као и постојање живота после физичке смрти, овај свет је
једна долина неутешног плача. Јер свет, сам по себи, материјалан, не може
безбожном страдалнику да пружи утеху кад се на његова плећа навале бриге и
неправде. Такав човек пакао доживљава већ овде на земљи, јер не налази никакав
смисао живљења. To је пут, који људску душу, створену по слици Божјој и за рај
предодређену, сигурно води у пропаст.

[JESSY]

Међутим, ако у човеку постоји чврста вера у Бога, Творца свега видљивог и
невидљивог, милосрдног Спаситеља, који о свему, па и о нама увек брине и
промишља, онда он овај исти проблем страдања посматра у сасвим другачијем
светлу.
Хришћанин зна да је Бог створио човека не за патњу, већ за радост.
Ако погледамо Библију, посебно Нови Завет, видећемо да је човек
предодређен за рај, а не за пакао; јер кад, по речима јеванђелиста Матеја, Син
човечији дође у слави својој и седне на престо славе Своје Он ће онима са десне
стране рећи: "Ходите благословени Оца мога, наследите царство које вам је
приправљено од постања света!", а онима са леве стране: "Идите од мене проклети у
огањ вечни, приправљени ђаволу и анђелима његовим!" (Мт. 25,34,41). Дакле, по
Божијем плану рај је био спремљен за човека, а пакао за демона. Зато је Бог и првог
човека Адама поставио у рај, у место истинске и трајне радости, јер је ту био уз
Бога, без кога нема истинског блаженства.
 

Сестринство манастира Св.Стефана Липовац

[JESSY]

Али тада, Адам је сагрешио. Злоупотребио је велики Божији дар слободну вољу и
непослушношћу нарушио закон Божији, изгубио благодат и био од Бога истеран из
раја. И од тог момента Адам је почео да страда. Виновник његових страдања није
био Бог, веђ он сам, јер га је Бог створио за радост, а он је изабрао патњу и уместо
блаженства и вечности као казну за грех добио је страст, пропадљивост и смртност.
После овог Адамовог греха цео људски род се "разболео од пропадљивости", тј.
наследио је не саму Адамову кривицу, лични грех Адамов, него смртност и склоност
према греху у чему се заправо и састоји наше наслеђе првородног rpexa (Ј.
Мајендорф, Византијско богословље, "Првородни грех", Крагујевац 1985. год. стр.
176-179).
У посланици Римљанима апостол Павле говорећи о Адаму пише: "Зато као што
кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све
људе, пошто сви сагријешише." (Рим. 5,12).

[Number15648]

БЕСЕДА

о путу живота и путу смрти

„Неки се пут чини човјеку прав, а крај му је пут к смрти“ (Приче Сол. 14, 12)

Понекад се човеку учини, да је пут безбожнички прав, јер води безбожника где се богати и успева. О кад би му се дало да види крај тога пута! Ужаснуо би се, и не би никада крочио на тај пут.
Ако се крај једнога пута свршава пропашћу, зар је тај пут прав? Зато, човече, не реци ни о једном путу, да је прав, ако му крај не видиш! Питаш: како ја, слаб и кратковид човек могу сагледати крај једног дугог пута? На два начина: читајући Свето Писмо кроз искуство Цркве Православне, и посматрајући крај животнога пута оних који око тебе, а пре тебе, умиру. Но онај први је пут поузданији, и ако се држиш њега, знај, нећеш посрнути у ноћ вечне смрти.
Само је онај пут прав, који је од Бога указан као прав, А сви други путови, који се твоме уму учине као прави, а не поклапају се са путом Божјим, криви су и смртоносни. Гле, и зверови имају своје путове. па зар ћеш ићи тим путовима, ако ти се учине прави? Не иди, јер ћеш на крају пасти у гладне чељусти зверске. А пут, указан од Бога, ако ти се и крив учини, прав је, иди њиме. Због греха наших нама се понекад пут Божји учини неправим. Кад не бисмо греха имали, и кад ум наш не би био грехом
укривљен, нама се никад ни за час не би могло учинити, да је икоји други пут прав изван пута Божјега. Искривљеном уму чине се многи криви путови правим, а једини прав пут — кривим.
О Господе Свевидећи, Путовођо наш, исправи ум наш, да се не задржава на кривим путовима. Ти си, Исусе. једини пут, истина и живот, а оно што ми умијемо мимо Тебе, јесте распут, лаж и смрт. Теби слава и хвала вавек. Амин

 

Св. Николај Велимировић, Охридски Пролог

[JESSY]

Овим речима апостол жели да нам каже да је Адаму његов "погрешан избор" донео
страст, пропадљивост и смртност. Поставши смртни, Адам и Ева су зачели смртну
децу, а смртна бића су по неопходности подложна страстима и страху, радости и
тузи, љутњи и мржњи.
Наследили смо, дакле, смртност која је узрок наше грешности и која је наш
наслеђени првородни грех. А наслеђе самог Адамовог греха као личног акта не
постоји, јер наследна кривица је немогућа.
Зато у Св. Тајни Крштења, када новокрштени доживљава поновно рађање и
постаје наследник "Царства Божијег" (Јн. 3,5), и када стиче опроштај од свих
грехова које је учинио пре крштења, стиче к опроштај од првородног греха, тј. од
наслеђене грехољубивости која је упрљала Лик Божијк у човеку. (Ј. Мајевдорф,
Исто, стр. 179-181).

[Number15648]

БЕСЕДА

о томе како не треба завидети грешницима

„Не завиди злијем људима“ (Приче Сол. 24, 1)

Завиди ли ко губавоме? Не завиди. Зашто онда понеко завиди зломе, кад је зло већа болест од губе. Губа је болести тела, а зло је болест душе. Губав може бити унутра здрав, док је споља болестан; зао пак може бити споља здрав, али му је унутрашњост болесна. срце му је болесно. Већу цену има дрво споља болесно но са здравом срчиком, неголи дрво споља здраво но са трулом срчиком. Тако је и губа мање зло од зла, тј. од греха. Јер под злом Премудри је мислио на грех.
Завиди ли лекар болеснику? Не завиди. Ни праведник не завиди грешнику. Ако не знаш, да ли си праведан, испитај срце своје: да ли завидиш грешнику? Ако завидиш, онда ниси праведник; ако ли не завидиш — онда се радуј, праведниче Божји. Болесник болеснику може завидети; болесник здравом може завидети; али здрав болесноме не завиди. Ни праведан грешном не завиди. Лекар познаје смртоносну болест код свог болесника, и знајући, сажаљева га — а не завиди му. И праведник познаје болест греха, језовиту и смртоносну, па не завиди грешнику но сажаљева га.
О Господе добри и сажаљиви, искорени завист из срца наших и укорени љубав. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

Св. Николај Велимировић, Охридски Пролог

[JESSY]

Наиме, људски род биће као и Адам кажњен страдањем, не због личног греха
праоца Адама, него због тога ако буде исто као и он сагрешио, ако исто као и он
злоуптреби даровану му слободну вољу и крши закон Божији.
Дакле, страдамо, болујемо, патимо, јер смо грешни. Међутим и поре ове истине
свакодневно смо сведоци чињенице да на овом свету постоје многи праведници,
који до краја свог земаљског живота непрекидно страдају с једне стране, a са друге
стране постоје многи грешници који благују

[Number15648]

БЕСЕДА

о визији невидљивога света

„Ми не гледамо на ово што се види него на оно што се не види“ (II Кор. 4, 18)

Ми видимо овај свет материјални и пролазни, али ми гледамо на онај свет духовни и бесмртни.
Ми видимо весеље земаљско, често испрекидано плачем и уздасима, и на крају увек завршено смрћу, али ми гледамо на радост духовну, међу ангелима и светитељима Божјим на небесима, на радост беспрекидну и вечиту.
Ми видимо патње и неуспехе праведника у овом животу, но ми гледамо њихову славу и торжество у ономе свету.
Ми видимо многе успехе, и славу и чест неправедника у овом животу, но ми гледамо њихов пораз, осуду и муку неисказану у вечности.
Ми видимо Цркву Божју често понижавану и гоњену у овоме свету, но ми гледамо њену крајњу победу над свима противницима и супостатима, видљивим и невидљивим.
Ми видимо, браћо, насилнике и отмичаре често као властодршце и богаташе у овом веку, а светитеље као ниште и потиштене и заборављене, но ми гледамо једно друго царство, у коме ће светитељи царовати, без иједног, иједног насилника и отмичара, Царство Божје, вечито безгрешно и бесмртно.
О Господе многотрпељиви и многомилостиви, отвори нам вид духовни, да бисмо видели оно што нас чека после овог кратковременог живота, и да бисмо се потрудили да испунимо закон Твој. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

Св. Николај Велимировић, Охридски Пролог

[Зосима]

Pitajmo se ovako: Šta oni imaju što mi nemamo? Vidimo ih po sekundu ili minut i mislimo da toliko bolje žive od nas. A šta bi videli kada bi ih gledali svaku sekundu dvadeset četiri sati na dan? Kladim se da onda sa mnogima od njih ne bi hteli da se menjamo.

А ти си већ све нас сврстао у праведнике,а малопре на другој теми се исповедаш како си грешан... sHa_sarcasticlol

[JESSY]

Пред овом истином човек који не верује у Бога, а верује у правду света, људе и
природу могао би зиста са болом узвикнути: "О, колико је само неправди, колико
страхота овога света" и пао у крајњи песимизам. О оваком једном стању боголике
људске душем добромрзац - ђаво, посебно се радује и још више му замрачује очи, да
овај не види да је и то неправедно страдање праведника и благовање грешника у
овоме свету у свери Божијег промишљања. Осим тога, наше виђење страдања и
благовања не мора увек да одговара истини, јер је страдање и благовање чисто
субјективни процес у душама људским. Они који нама изгледају сређни нису увек
заиста срећни, нити су они који нам изгледају несрећни увек несрећни, јер
блаженство човеково - царство Божије није споља, већ унутра у души његовој. Тако,
врло често код праведника колико се њихова страдања умножавају, толико ce и
Божија радост умножава у њима, а грешници и при овом спољашњем благовању
често бивају мучени својом савешћу за своје грехе и своја безакоња.

[JESSY]

Врлине праведника, које они стичу својим трудом и благодаћу божијом обично
су познате једино Богу, који види сакривено и прониче у дубину људских помисли
И Он понекад жели да их обелодани. Зато Бог попушта на праведника искушење да
би се пред светом показала његова вера, трпљење и истрајност у сваком Божанском
добру, а самим тим и сила Божија, коју Господ улива у душе праведних страдалника
и даје им снагу да издрже велика искушења. Пример истинског трпљења у невољи
можемо наћи у Староме Завету, у књизи о Јову где се говори о великом страдању
праведника и његовом надчовечанском трпљењу. Праведни Јов, човек коме је закон
Божији у срцу, страда, губи имање, слуге, децу и тело његово почиње да се распада,
али он ни једном речју не хули на Бога и тиме Га прославља у највећој мери.

[JESSY]

Међутим, читајући ову потресну историју о страдању праведног Јова, поред
његове велике трпељивости и, упркос свему, хвале Бога, можемо запазити и Јовово
оплакивање свог јадног и претешког стања. Ово многе може да завара па да у томе
виде Јова очајника, што он то никако није, јер је изнад свега веровао у бесмртност
душе и вечну правду Божију. И зато каже: "али знам да је жив мој искупитељ и да ће
последњег дана стати над прахом; ако се ова кожа моја и ршчини, опет ћу у телу
своме видети Бога. Ја исти видећу Га и моје очи гледаће Га, а не очи другога".
(Job. 19,25-27).
Наиме, многострадални Јов био је праслика пониженог стања и страдања Христа
Спаситеља и по спољашњим страдањима и понижењима пред људима, али по
духовном Богом одбаченом стању. Он се заиста тако и осећао када му је одузета
била земаљска срећа и био сурово кажњен, и као и Христос страдао невино, не за
своје грехе.
Јов иако чврсто верује у загробни живот и правду Божију, он ипак по својој
слабојљудској природи плаче пред Богом и пита зашто је одбачен и зашто су га
нашле невоље, које нису сразмерне његовим гресима.

[JESSY]

Слично стање остављености од Бога осећао је и Христос, по својој човечанској
природи, када је висећи на крсту, умирући за грехе свега света завапио: "Боже мој,
Боже мој зашто си ме оставио" (Мат. 27,46).
И онда као што је Бог Христа васкрсао из мртвих, тако је и Јова васкрсао и
подигао изнад његовог ранијег стања после великог искушења и духовног
спаљивања на огњу. На морални значај живота Јовова указао је и апостол Јаков и
саветовао хришћане да за углед у мукама и страдањима узму Јова: "Ето блажене
називамо оне који су претрпели. Трпљење Јовово чули сте и свршетак Господњи
видели сте, јер је Господ милостив и милосрдан" (5,11). Овом поуком о трпљењу
апостол Јаков указује нам на још један разлог зашто Бог дозвољава да праведници
страдају на овоме свету. Страдају - ради примера и утехе другима, да би сви они
које снађу велика искушења, гледајући у њих имали утеху и олакшање.

[JESSY]

За саме праведнике, борба са искушењима представља својеврсно чистилиште
које их чисти и од последње клице греха и сједињава их са Господом, а опет све то
налази се увек у свери дубљег Божијег промисла, који кад допушта страдање
праведника за њихову добробит, мисли и на нас грешнике, јер примери имају увек
велики значај за све оне који се труде да изврше заповести Господње.
Осим тога, Бог оставља привремено праведника и допушта да страда да би га
одвратио од гордости, отргао од самопоуздања и испунио га смирењем. Јер човек ма
колико био праведан увек је склон да падне у самопоуздање - гордост, јер је потомак
Адамов, па Бог попушта на њега и највећа искушења само да би уништио у њему
ову најдемонскију склоност. Чак је и велики апостол Павле увек лебдео на овом
слабошћу и био препуштен невољама и подвргнут ударцима и разним мукама, због
чега је и говорио: "Даде ми се жалац у месо анђео сатанин да ме куша да се не
поносим" (2 Кор. 12,7), тј. да га спокојство и почасти због великих чудеса које је
чинио не би одвукли у демонску гордост.