Зашто неправедници напредују

[JESSY]

И зато, јер увек у току целог земаљског живота нама прети да паднемо у гордост и
страдамо. Кроз та страдања Бог нас лечи и спрема за велику будућу славу, па
немамо разлога да неутешно тугујемо, већ да се радујемо, јер смо синови његови,
јер се Он брине за наше спасење.
"Јер кога љуби Господ онога и кара, и бије свакога сина кога прима. Ако трпите
карање као са синовима поступа са вама Бог. Јер где је син кога отац не кара?"
(Јевр. 12,6-8).
Па иако по слабости својој тугујемо, тугујемо са вером, ако плачемо не плачемо
неутешно. Излијмо своју тугу пред Господом, али без роптаја, да би се могли и ми
одазвати на Хрисгов позив: "Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу
вас одморити" (Мат. 11,28).

[JESSY]

Међутим, овим нису исцрпљени сви разлози страдања праведника. Праведници
страдају у овоме свету и зато да не би били обожавани од стране других људи, да
други не би мислили о њима више него што треба, више него што одговара природи
људској. Тако кад народ у Листри, после чудесног исцељења хромога прогласи
апостоле Павла и Варнаву за богове они раздраше своје хаљине, да би показали да
су смртни људи, а не богови. Сам Бог преко пророка је говорио: "Ја сам Господ, и то
је име моје и славе своје нећу дати другоме ни хвале своје ликовима резаним" (Ис. 42,8).
И заиста нема ништа бременитије и погубније него вера у човека и ослањање на
човека као на сигуран темељ спасења. "Проклет човек који се узда у човека." (Јер. 17,5).
Исто тако познато је да се духовна и морална енергија која је неопходна човеку за
успешну борбу против зла у себи и у свету генерише једино у борби са искушењима.
Зато Бог и пушта искушење на људе, а посебно на оне којима је закон Божији у срцу
да би они прошавши кроз ватрена искушења блеснули духовном светлошћу, стекли
јаку веру и испунили се смиреноумљем и осећањем потпуне зависности од Бога, a то
је једини услов под којим Бог даје човеку своју благодат и спасење. Па и светитељи,
највећи духовни хероји, били су људи, који су најтеже искушавани и васпитавани
великим страдањима. Зато су и њихове мисли биле широких погледа, а срца
племенита и са пуно страдалне љубави којом су увек могли да утеше оне који
страдају и боре се са искушењима. Јер, душа која није много страдала на правди не
може да осети туђи бол као свој бол, не може другоме да буде састрадалник у
невољи, па му не може ни страдања олакшати.

[JESSY]

Праведници страдају и по неопходности. Живећи у овоме свету они не могу да не
страдају, "јер овај свет у злу лежи" (1 Јн. 5,19), те мрзи на добро. Сама грешност
света је разлог његове мржње и непријатељства правди и праведницима, а
наклоности према непоправљивим грешницима, које је и Господ оставио, јер их ни
страдања не би могла поправити. Такве несретнике овај грешни свет оберучке
прихвата и обезбеђује им благовање кроз свакодневна задовољстава на овом свету.
Они по речима псалмопевца: "He знају за невољу до саме смрти" (Пс. 72,4), али кад
умру и преселе се из овог привременог у вечни живот они се пробуде из кратког,
блаженог земаљског сна и схвате да су сва земаљска блага, радости и задовољства
ишчезла и да ће бити предати на вечно страдање, јер привремено на земљи нису
имали. Али тада ђе за њих бити касно.

[JESSY]

А ми хришћани кад страдамо, сетимо се само речи Св. апостола Јована: "He
чудите се браћо моја, што свет мрзи на вас, него се још радујте, јер мрзећи на вас
грешни свет, тиме показује и открива да се ви нисте изједначили с њим" (1 Јн. 3,13).
Зато кад год страдамо и осетимо да смо омрзнути од овог злог света ето нам доказа
да се налазимо на путу који води у Царство Божије - вечну отаџбину.
Хришћани у ствари на земљи и немају праве домовине, јер су на њој само
путници, гости и дошљаци. Живот њихов на земљи је само увод и припрема за
живот после физичке смрти, за живот вечни, где сви праведници наслеђују
блаженство у Богу за своје овдашње трудове, муке и невоље. Вера хришћанина је
сјајна звезда водиља у мраку мука, патњи и невоља, и ублажава сваку оштрину
његових страдања. Но, да би човек грхољубив и смртан стекао веру, која може да му
буде звезда водиља на путу у Царство небеско он мора непрестано да размишља о
бесмртности душе и васкрсу тела, а он то једино може на бојишту искушења. Зато
Бог и допушта да праведници страдају да би они увек, у сваком тренутку свога
живота размишљали о бесмртности душе, испунили се смиреноумљем и спознали да
су потпуно зависни од Бога и даје живот човечији једна бескрајана линија, која има
почетак, али нема завршетак, јер прелази у вечност.
 

[gavrosaurus]

Ми, Хришћани, често побркамо појмове и пожелимо за овај свет да нам буде Рај а он то не може и неће бити, зато нам и делује да они који имају напредују и успевају док се ми грчимо али наши путеви и циљеви су друкчији, и ми то сметнемо са ума али ови други не јер њима тај "баласт" вере не смета и они не виде своје задовољење у братској љубави, помагању и христољубљу већ у нечем другом а ми једним оком гледамо у Христа али крајичком ипак у пинк, гранд, лото, сулејмана итд. и то прави расцепљеност и то је мука жива, знам по себи.

Наше је Царство небеско и ми заиста треба да смо свесни да је ово овде пролазно и да, имао или немао, то није вредно каљања себе док се рије по земним свињцима зарад по којег бисера — ма како ово деловало фразеолошки — ипак то јесте истина јер Царство небеско далеко више вреди, и далеко дуже траје од царства земаљског.

[JESSY]

Из свега овога можемо закључити да земаљски живот није време коначне казне
ни коначне награде од стране Бога као свеправедног судије. Бог је бескрајно мудар,
благи свет. Невоље које пушта на нас су за наше добро, мада ми врло често не
можемо да разумемо, не можемо да проникнемо у спаситељно значење страдања.
Али кад би смо могли да погледамо са неба наше грешне земаљске путеве и адски
огањ који повлачимо на нас нашим злим делима, видели бисмо да имамо две
могућности: да на земљи благујемо а на небу патимо или да будемо искушавани,
опомињани, да страдамо у земаљском животу и тиме заслужимо вечно блаженство
на небу.
И као што лоза, која кад је виноградар чисти и сече, почне да плаче, тако се и ми
људи жалостимо кад страдамо. Али кад би та лоза знала да је за њу добро резање, да
је чува од неродности те да не буде до корена сасвим одсечена и бачена у огањ, кад
би могла да се види окићена слатким гроздовима пред јесен, она би узвикнула:
"Благословене сузе, благословена страдања која ме учинише плодном"!

[Srdasce]

Na kraju, šta može da čeka? Ponor. Provalija. Kada sagledaš sve. Verujem, da takve noći stignu. Kada se probudiš u sred noći i možda kažeš sebi negde: "Šta učinih, kako se ponesoh, šta mi bi, nisam hteo/la tako da ispadne..."

 

Šta može da te čeka, a da nije ništa dobro. Crnilo. Kada zatvoriš i otcepiš savest, onaj jedini maleni glasić što te kroz život čuva, šta može lepo da proistekne iz istog? Verujem, nista.

 

Kakvo je to crno "napredovanje"? To je - nazadovanje. U propast.

 

Ne znam kako takvi ljudi spavaju. Gde im je stid. Moral. Sram. Sramota. Obraz. verovatno sve ide po principu "pljuni - pa zalepi ..." Verovatno se i oni pitaju isto, za nas, koji to imamo.

 

Ne bila im ja u koži, kada dođe taj dan...