Три степена гнева

[Ignjatije]

Гнев нас све савлађује! Тешко нашој глави! Али да говоримо, по Светом Јовану Лествичнику, који су степени гнева.

Гнев се дели на три врсте.

Постоји гнев који је на грчком назван holos, што значи брзо - када се човек брзо разгневи и такође брзо прође. То није опасан гнев. То је оно што Дух Свети каже у Псалтиру: Гневите се и не грешите.

То је природни гнев. Погрешио је једном, заискао је опроштај, мири се. Човеково срце је подељено на три дела: гневни део, рационални део и желатељни део. То је божански гнев, јер је по природи усађен у човекову душу, да се гневи на грех. Св. Јован Златоуст вели: Гнев твој нека не буде на брата, него на змију којом си пао".

Када видиш човека да те кори или ти чини зло, немој се љутити на њега, јер није он крив. Да је било тако, не би био постављен закон љубави према непријатељима. Мрзи његову болест, не човека, јер није крив човек, ђаво га подстиче. Мрзи болест, јер болест је од ђавола, тиме га натерају да те мрзи, да те кори, да ти штети, да те бије. Он није крив, јер човек је створен по лику и подобију Божијем, али онај кога ђаво подстиче чини тако.

Праведни гнев не мрзи, него испуњава заповест Божију, која каже: Љубите непријатеље своје. Благосиљајте оне који вас куну (Упор. са Мт 5, 44).

Овај гнев, холос, јесте први степен гнева.

Други степен гнева јесте гнев који се назива katos, или злоба на румунском. То је зла змија. Када ова угризе наше срце, не само да се гневимо, него задржавамо гнев по недељу, две, на онога који нам је учинио зло. Ово је тежак (гнев).

Када човек задржава гнев и размишља: "Нека, претурићу ја њему план; нека, рећи ћу му ја; нека, удесићу га ја"; и када будеш то видео у свом уму, знај да си прешао на други степен гнева. Угризла те је за срце већа аждаја. И иди да тражиш опроштај, да се помириш с братом, казујући: "Опрости ми, супруже; опрости ми, супруго!", јер ако не прође тај гнев, не можемо читати "Оче наш".

Онда би требало да се молимо овако: "... и немој нам опростити, Господе, грехе наше, као што ни ми не опраштамо..." Тако би требало да се молимо, јер ако не опростимо, не можемо иначе читати "Оче наш". Ни у једној врсти гнева не можемо читати "Оче наш". Услов је поставила мудрост Бога Логоса.

Апостол вели: Сунце да не зађе у гневу вашему (Упор. са Еф 4, 26), а ко је прешао на други степен гнева, не затиче га само сунце у гневу, затичу га и два, три дана, и седмица, и месец дана.

Затим постоји гнев најтежи од свих, zakos, који се на румунском зове срџба. Овај је гори од ђавола. То је ђаво гори од свих ђавола: срџба. Нека нас Бог сачува таквога гнева! Али због чега се назива закос? Због тога што дуго пребива у човековом срцу. Када је човек стигао на трећи степен гнева, не задржава гнев само два-три дана или седмицу, него годинама.

Било је људи болесних овом болешћу, срџбом, који ни на својој самрти нису опростили брату. Тле, тај и тај је умро, и на самртном одру тражила му је опроштај ћерка или унука, и није хтео да јој опрости". Да Бог сачува! То је аждаја закос или срџба, и божански Јован Златоуст, у Слову о Саулу и о Давиду, казује о њој да је гора од сатане.

Саул беше Цар Израиљев и беше болестан од епилепсије, од нечистога духа, јер често падаше на земљу и ствараше му се пена на устима, јер га беше напустио Бог, од када беше убио цара Ахава. Давид долажаше и певаше му псалме уз харфу, и изгањаше злог духа од Саула, и исцељиваше га, и он се смириваше.

Но да ли је Саул благодарио Давиду што је изагнао ђавола из њега? Не. Ђаво, чујући силу псалама, напуштао је Саула и бежао. А Саул се смиривао, али завист у њему - не.

Јер девојке Јерусалимљанке, након што су чуле да је Давид, једно дете, поразио Филистејца Голијата и одрубио му главу и скинуо увреду са синова Израиљевих, ударале су у бубњеве и викале овако: Саул згуби хиљаде, и Давид десетине хиљада, То јест, више су прослављале Давида него Саула. И од тада Саула je обузела мржња, исто из славољубља, обузела га је велика срџба, и плашио се да ће од сада Давид бити цар.

И толико је срџбе имао, иако га је Давид исцељивао и одгонио ђавола од њега, да је, када би устао, питао:" Где је Давид, Да га убијем?" И три пута се бацио копљем за Давидом. Кога је хтео да убије? Свога лекара, који га је исцељивао.

Јеси ли видео да је ђаво одлазио од Саула, због псалама, али срџба из његовог срца није одлазила? Хтео је да убије Давида, да овај не би постао цар.

Због тога кажу Свети оци, и особито Св. Василије Велики: 'Завист је гора од ђавола". То је гнев закос, и када човек буде помућен срџбом, жуч излива отров око срца, јер је словесни део душе у срцу. Тада се помрачи разум, и мозак, и сентиментални део човекове душе, и узалуд му кажеш да је овде бело, јер он види црно. Више не види добро, јер су му се од зависти помрачили ум и срце.

Закос, пребива дуго у човековој души. Срџба је гора од свих. Само је ђаво срџбен и има срџбу од почетка света према људима и према Богу, а човекова (срџба), каже Св. Јован Златоуст, гора је од ђавола. Нека нас Бог сачува, јер срџба је ђаво који истрајава у човековом срцу, и ако се човек не исповеда и не моли се Богу да га изагна, има многих који ни на самртном одру неће да опросте ономе који им је згрешио.

Ово је трећи степен гнева, који је најопаснији; а то је ђаво срџбе, који је гори од свих ђавола.

Дакле, није довољно да кажеш само уснама: "Бог нека ти опрости", а твоје срце да буде пуно зависти и гнева; то није опраштање. Бог гледа на срце. Узалуд се молимо, када је наше срце пуно злобе, срџбе, отимачине и свеколике зле ревности.

Дакле, да се трудимо својим срцем, да га убедимо да треба да љубимо свога брата и тражимо помоћ Божију да то чинимо, и онда имајмо смелости у својим молитвама к Богу. Ако ли не, има да се збуде што вели Св. Исаак Сиријски: "Семе на камену јесте молитва онога који има гнев према своме брату".

Нека нас Бог сачува сваке врсте гнева, али особито гнева закос.

Амин.

 

ТРИ СТЕПЕНА ГНЕВА

[JESSY]

Budi krotak i nemoj se gneviti, jer je gnev plod egoizma i
samovolje dok je, naprotiv, krotost plod smirenog srca i odsecanja
samovolje. Kad se neko razgnevi, njegov um gubi razboritost. On usled
toga gubi staloženost i pristaje na izgovaranje nedoličnih reči.

Sveti Oci su sve strasti upoređivali sa trovanjem, a posebno su sa
njim upoređivali gnev. Kad je čovek zatrovan, on gubi svoje
dostojanstvo i pred svima se pokazuje kao bezumnik, što se takođe dešava
i kad se razgnevi razdražljiv čovek.

Gospod nam kaže: Naučite se od mene jer sam ja smiren i krotak srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt. 11;29).

Da bismo zadobili mirnu savest, moramo ugušiti i iskoreniti zver gneva, čije je leglo egoizam.

Kada se dogodi da te neko osuđuje, bilo pravedno ili usled
neodmerenosti, uzdrži se i potisni unutrašnju pometnju, zatvori usta i
počni da izgovaraš unutrašnju molitvu. Istog trenutka, videćeš da je
zver ugušena! Međutim, svaka pobeda podrazumeva borbu. Ukoliko želiš da
potčiniš i iskoreniš strasti, nauči se da zavoliš smirenje i
samoprekorevanje. Tvoje strasti he jedino na taj način iščeznuti i biti
izbrisane.

Kad te nadvlada gnev, trebalo bi da shvatiš da ga ti pothranjuješ,
i da ćeš ga sledećeg puta zateći još snažnijeg. Međutim, ukoliko ga na
način koji smo već spomenuli ugušiš čim se pojavi, shvatićeš da ga
izgladnjuješ, i kad se pojavi sledećeg puta biće slabiji, a zatim još
slabiji, da bi vremenom tvoj gnev bio sasvim isceljen.

 

STARAC JEFREM

[JESSY]

Reč o gnevu

 

Čovek danas živi pod takvim pritiskom da su njegovi živci napeti do krajnje mere, toliko napeti  da i na najmanju provokaciju on odgovara gnevom,  što

je greh. Uzroci gneva mogu biti različiti: neposlušno dete, muž ili

žena koji protivureče, vozač koji nam je presekao put u saobraćaju, ili

se bar nama učinilo tako. Čak iako zbog uzdržanosti naš gnev nije

ispoljen, ili ga mi nismo pokazali pred osobom  koja nas je isprovocirala, to je i dalje greh, jer povređuje našu dušu i  srce. To je reakcija kojom radimo protiv sebe, pod iskušenjem đavola.

Spasitelj nas ozbiljno uspozorava o posledicama gneva koji izaziva verbalne sukobe i izgovaranja mnoštva uvredljivih reči.

A ja vam kažem da će svako koji se gnjevi na brata svojega ni za što,

biti kriv sudu, a ako li kaže bratu svome “raka”, biće kriv sinedrionu; a

ako kaže “budalo”, biće kriv paklu ognjenome.

(Mt. 5:22)

…Niko ne misli zlo bez da prvo učini nečistim srce u kojem bi  trebalo da obitava Bog…

Ја savetujem svojoj duhovnoj deci da, pre nego što ispolje svoj gnev bilo

rečju ili gestom ili samo mislima, da izgovore od tri do pet puta: “Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog.”  A ako oni,  pod napadom besa, kažu ovu molitvu brzo i bez pažnje,  onda treba da se koncentrišu na reč “grešnog”.  I

njihov gnev će se stišati. Mnogi od njih su uspeli da svoje odnose,

bilo porodične, ili odnose sa drugim ljudima, pa čak i svoj unutrašnji

život promene na bolje.   

Svi sukobi u svetu potiču od nesavladanog gneva. Jedan se ljuti i povređuje

drugoga, koji onda odgovara još većim nasiljem i snagom. Kada ovaj

lanac započne, teško ga je prekinuti, sem molitvom, istinskom molitvom.

Ime Isusovo slatko je izgovarati. Ono izgoni demone i dovodi nazad Anđele u srce, u misli, i mi postajemo krotki pred drugima.

Otac Georgije Kalkiu (1925-2006) bio je veliki rumunski pravoslavni duhovnik i ispovednik.

 

[Јадранка-Дервента]

Ух, добро је, спадам под први степен.

"Планем" у секунди а за пет минута, као да ништа није било.

[JESSY]

Ух, добро је, спадам под први степен.

 

ух, и ја такође,,,

[Драган orthodox]

Гнев и агресивност ствара лучење тестостерона. Узбуђење које ствара лучење тестостерона обично подстичу спољни надражаји.

[мирођија]

 Просто је невероватно колико се људи гневе при вожњи у саобраћају.

 Ретки су прибрани возачи који хоће да те пропусте ако излазиш са паркинга или мораш да скренеш у одређеном правцу који би

 подразумевао нечију толеранцију.

 Ти возачи и не размишљају да неко мора услед неке немоћи да тако поступи. Онда трубе, прете, машу рукама, прогневљени и

 острашћени без потребе.

[JESSY]

 Просто је невероватно колико се људи гневе при вожњи у саобраћају.

 Ретки су прибрани возачи који хоће да те пропусте ако излазиш са паркинга или мораш да скренеш у одређеном правцу који би

 подразумевао нечију толеранцију.

 Ти возачи и не размишљају да неко мора услед неке немоћи да тако поступи. Онда трубе, прете, машу рукама, прогневљени и

 острашћени без потребе.

да знаш....ја се нон-стоп изчуђавам...не могу да верујем....хоће да се побију...псују, прете, вичу...претичу када и где је забрањено, да би стали испред тебе на семафору...секу и излећу испред аутобуса...

[JESSY]

Да, гнев треба испољити, али не кроз агресију. Психолошки правци и
школе се, углавном, разликују по овоме питању. Говори се о несоцијализованој
љутњи (заснованој на моћи над слабијим)и социјализованој љутњи(заснованој на
праву). Пуштајући да љутња израсте у гнев, а онда тај гнев пуштајући из себе,
дакле испољавајући гнев, ми увелико ризикујемо да тај гнев прерасте у неш-
то много, много горе. Црне хронике нам најбоље сведоче о томе. Погледајте само

колико ли се тешких злочина почини из афекта. Када се, народски, каже : Убио из
љубави, на пример, онда то заправо значи да су афект гнева и мржње подигли
руку на некога, а никако љубав! С друге стране, психопатологија гнева нам ука-
зује управо на потиснуту љутњу као из- вор појединих фобија и опсесивно-ком-
пулсивних неуроза. Што се пак псовке као вентила тиче, лично не верујем у тај
„вентил“. Псовка је у „најбољем случају“ блажи тј. вербални вид агресије. Оно
што је и те како вредно помена, али и истраживања, јесте чињеница да је већина
псовки сексуално „обојена“. Да ли ту видимо блискост два најизраженија наго-
на у нама: сексуалног и агресивног? Не бих рекао! Пре ту видим једно паганско
схватање сексуалног чина као магијске радње и никада до краја разоткривеног
табуа! Као да кроз нас још увек тешко, или никако, проговара она здрава, зре-
ла и хришћанском љубављу оплемењена сексуалност. Уместо ње, видимо веома
грубу вербалну агресију сексуалног на- боја и то ону која је окренута према оно-
ме што би требало да нам је најсветије: Богу, мајци, оцу, сестри, мајчином мле-
ку, сунцу итд. итд. Можда је Фројд ипак био у праву када је спој ероса и танатоса
видео у импулсима који се пројављују кроз садизам и мазохизам, или су у пра-
ву неки од његових наследника који су у деструктивном нагону видели другу
страну сексуалног нагона.

протојереј-ставрофор др Милош Весин

[JESSY]

Оне који су склони гневу треба волети и за њих се треба посебно молити!
Наравно, много ћемо лакше подносити неког гневног човека који није у нашој
непосредној близини од оног гневљивца који је члан наше породице, или радног
колектива, или пак сусед кога не можемо избећи и сл.
Ако знамо да је некко склон гневу,заправо- наклоњенији од других и брз на
гнев и у гневу, такве онда не треба изазивати. Али проблем настаје што се они
„гневљивији“ међу нама дају „изазвати“буквално било чиме и ма чиме. Ако је не-
чији гнев усмерен ка нама, онда ми или заиста нечим иритирамо ту особу, или
таква особа пати од већ горе поменутихфобија. Исто тако, параноидна особа је
увек спремна да бесно реагује ако јој се макар и „учини“ да је неко угрожава. Мо-
рамо добро пазити да услед нестрпљења не пређемо ону границу када се више не
мрзи само грех, него и грешник. Психологгија би то назвала бихејвиорални
принцип (порука усмерена ка понашању, а не ка личности друге особе). Што се
братске, и сестринске наравно, љубави тиче, као Православни хришћани мо-
рамо бити не тек само убеђени, него и својим животом показивати и доказива-
ти да „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не
надима се...Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи“(Прва Коринћаннима
13: 4-7). Људи склони гневу око нас, али још више искушења која у нама самима
могу лако да изазову осећање љутње, па и гнева, свакодневни су испит нашег
стрпљења. А стрпљења нема нити може бити без трпљења. Ми не можемо бира-
ти ни људе, а ни околности око себе. Једино што можемо бирати и мењати јесте
начин како ћемо реаговати. Поменута мисао стоји као темељ свега онога што
је учио мудри Виктор Франкл, психолог који је преживео све могуће и немогуће
патње у концентрационом логору током Другог светског рата. Та, у суштини,
толико библијски инспирисана мисао јесте заправо наше ношење крста без
роптања. Радосно чак! Једино они који без гнева и роптања носе свој живот-
ни крст, а често су део нашега крста и силни гневљивци око нас, као и сав онај
потенцијални гнев у нама, једино су, дакле, они удостојени да осете и доживе
шта значи када се, Божијом милошћу, у једном моменту осети да нисмо више ми
ти који носимо крст, него да крст, али Часни Крст, носи нас.

[Batman]

[JESSY]

Каква је веза између гнева и осуђивања других?
Одлично и неопходно питање! Осуђивање других је скоро увек уко-
рењено у љутњи и гневу. Свети Јован Лествичник, велики подвижник Цркве
из шестога века, у Лествици овако говори о томе: „ Оговарање је пород мржње!
Строге и брижљиве судије грехова свога ближњег болују од те страсти зато што
немају савршенога и трајног сећања и бриге о сопственим гресима! Судити,
значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати значи упропашћавати
своју душу!“ У осуђивању других је лако препознати љутњу, па и гнев, оних који
осуђују. Они својим осуђивањем заправо доказују сопствену угроженост од, у
себи недовољно препознатих , а самим тим и неразрешених, искушења које
лакше уочавају, али делотворније секу , код других него код себе

[JESSY]

Како победити гнев?
Љубављу, молитвом, стрпљењем и смирењем ! Преподобни Макарије Оп-
тински, духовни отац најутицајнијег руског манастира XIX-ог века, с великом
љубављу и бригом даје савет једној својој духовној кћери, говорећи језиком наис-
танчаније и најпрецизније примењене хришћанске психологије - светоотачке
психологије, па јој о гневу каже и ово : „ Кад се страст јарости и гнева покре-
нула у теби, њу нису убацили у тебе они који су те увредили- они су је само раз-
открили, под надзором Божијим, како би се ти потрудила да се излечиш од ње
самопрекором, смирењем и љубављу.“ На крају морамо поменути и оно што
је најбитније, а то је да сами не можемо савладати ни једну страст, па тако
ни страст гнева. Али Божијом помоћу, а својом вером, надом и љубављу и те
како можемо много! Долази нам Васкрс- Празник над празницима. Дан победе
живота над смрћу, љубави над мржњом, смирења над гневом. Отворимо се ис-
крено васкрсломе Христу, најделотворнијем терапеуту свих наших малих и
великих ограничености, мана, слабости, искушења и грехова. Али не забо-
равимо, да нас Христос посећује, да нам говори, да нас учи, да нас воли и кроз
наше ближње, који нам , махом је то нашом кривицом, постају још како даљњи,
туђи и неприметни. Једини, али заиста једини, али и најефикаснији начин да и
из себе , а исто тако и из њих, одагнамо сваку љутњу и гнев јесте да и њих, тј.
посебно њих загрлимо о Васкрсу! Не, не говорим у преносном, него у дословном
смислу. Мелодијом поруке оне предивне химне са Пасхалног јутрења: „ Дан је
васкрсења и озаримо се празничном радошћу, и загрливши једни друге прозбо-
римо и са онима који нас мрзе, и Васкрења ради свима све опростимо, па тако
заједно ускликнимо: Христос воскресе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима
у гробовима живот дарова.“

[мирођија]

Како победити гнев?

Љубављу, молитвом, стрпљењем и смирењем ! Преподобни Макарије Оп-

тински, духовни отац најутицајнијег руског манастира XIX-ог века, с великом

љубављу и бригом даје савет једној својој духовној кћери, говорећи језиком наис-

танчаније и најпрецизније примењене хришћанске психологије - светоотачке

психологије, па јој о гневу каже и ово : „ Кад се страст јарости и гнева покре-

нула у теби, њу нису убацили у тебе они који су те увредили- они су је само раз-

открили, под надзором Божијим, како би се ти потрудила да се излечиш од ње

самопрекором, смирењем и љубављу.“ На крају морамо поменути и оно што

је најбитније, а то је да сами не можемо савладати ни једну страст, па тако

ни страст гнева. Али Божијом помоћу, а својом вером, надом и љубављу и те

како можемо много! Долази нам Васкрс- Празник над празницима. Дан победе

живота над смрћу, љубави над мржњом, смирења над гневом. Отворимо се ис-

крено васкрсломе Христу, најделотворнијем терапеуту свих наших малих и

великих ограничености, мана, слабости, искушења и грехова. Али не забо-

равимо, да нас Христос посећује, да нам говори, да нас учи, да нас воли и кроз

наше ближње, који нам , махом је то нашом кривицом, постају још како даљњи,

туђи и неприметни. Једини, али заиста једини, али и најефикаснији начин да и

из себе , а исто тако и из њих, одагнамо сваку љутњу и гнев јесте да и њих, тј.

посебно њих загрлимо о Васкрсу! Не, не говорим у преносном, него у дословном

смислу. Мелодијом поруке оне предивне химне са Пасхалног јутрења: „ Дан је

васкрсења и озаримо се празничном радошћу, и загрливши једни друге прозбо-

римо и са онима који нас мрзе, и Васкрења ради свима све опростимо, па тако

заједно ускликнимо: Христос воскресе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима

у гробовима живот дарова.“

 

Долази нам Васкрс- Празник над празницима. Дан победе

живота над смрћу, љубави над мржњом, смирења над гневом. Отворимо се ис-

крено васкрсломе Христу, најделотворнијем терапеуту свих наших малих и

великих ограничености, мана, слабости, искушења и грехова. Али не забо-

равимо, да нас Христос посећује, да нам говори, да нас учи, да нас воли и кроз

наше ближње, који нам , махом је то нашом кривицом, постају још како даљњи,

туђи и неприметни.

[Sanja Т.]

Оне који су склони гневу треба волети и за њих се треба посебно молити!

Наравно, много ћемо лакше подносити неког гневног човека који није у нашој

непосредној близини од оног гневљивца који је члан наше породице, или радног

колектива, или пак сусед кога не можемо избећи и сл.

Ако знамо да је некко склон гневу,заправо- наклоњенији од других и брз на

гнев и у гневу, такве онда не треба изазивати. Али проблем настаје што се они

„гневљивији“ међу нама дају „изазвати“буквално било чиме и ма чиме. Ако је не-

чији гнев усмерен ка нама, онда ми или заиста нечим иритирамо ту особу, или

таква особа пати од већ горе поменутихфобија. Исто тако, параноидна особа је

увек спремна да бесно реагује ако јој се макар и „учини“ да је неко угрожава. Мо-

рамо добро пазити да услед нестрпљења не пређемо ону границу када се више не

мрзи само грех, него и грешник. Психологгија би то назвала бихејвиорални

принцип (порука усмерена ка понашању, а не ка личности друге особе). Што се

братске, и сестринске наравно, љубави тиче, као Православни хришћани мо-

рамо бити не тек само убеђени, него и својим животом показивати и доказива-

ти да „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не

надима се...Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи“(Прва Коринћаннима

13: 4-7). Људи склони гневу око нас, али још више искушења која у нама самима

могу лако да изазову осећање љутње, па и гнева, свакодневни су испит нашег

стрпљења. А стрпљења нема нити може бити без трпљења. Ми не можемо бира-

ти ни људе, а ни околности око себе. Једино што можемо бирати и мењати јесте

начин како ћемо реаговати. Поменута мисао стоји као темељ свега онога што

је учио мудри Виктор Франкл, психолог који је преживео све могуће и немогуће

патње у концентрационом логору током Другог светског рата. Та, у суштини,

толико библијски инспирисана мисао јесте заправо наше ношење крста без

роптања. Радосно чак! Једино они који без гнева и роптања носе свој живот-

ни крст, а често су део нашега крста и силни гневљивци око нас, као и сав онај

потенцијални гнев у нама, једино су, дакле, они удостојени да осете и доживе

шта значи када се, Божијом милошћу, у једном моменту осети да нисмо више ми

ти који носимо крст, него да крст, али Часни Крст, носи нас.

facenew22222222 Хвала на овом тексту,баш ми је требао...чини ми се да ми увек треба .