Ubrzavanje vremena

[grigorije22]

Убрзавање времена

    

January 28, 2013

    

Лети смо, као што то обично бива, одлазили у
село, код баке. Живели смо у кућици направљеној од глине и дрвета,
скоро потпуно лишени свега онога што се назива цивилизацијом. Вечери смо
проводили уз светлост керозинске лампе слушајући бајке. Како богат нам
је тада изгледао свет пун тајни и лепоте! Као да сам живео у неком
другом времену, био део друге историје, отворене за вечност. Сад времена
има све мање.

Време
лети брже, много брже него раније. Да ли сте то приметили? Немамо
времена да прочитамо књигу, да размислимо о нечем свом, не остаје нам
времена чак ни за то да будемо мало с децом и са својом сапутницом на
раскршћима овог живота.

Научници су чак почели да мере убрзање
времена. Иако није лако измерити оно што служи као мера свега
постојећег. Јер нема таквог стања или покрета у којем време не би
постојало као осећај пролазности који тишти. И дошли су до закључка, не
зна се којим прорачунима, да данас 24 часа пролази исто тако брзо као
што је раније пролазило свега 16. Односно, већ смо изгубили трећину
времена свог живота или половину оног времена у току којег се налазимо у
активном стању. Али, не указују само научници на то – оци, који се
подвизавају у пустињама Свете Горе, отшелници наших дана, кажу исто:
данас време тече много брже него раније, а њих је врло тешко оптужити за
психолошку субјективност изазвану социјалним околностима...

Повећала
се брзина свих процеса, али се време ипак скратило – дешава се супротно
од онога што би требало очекивати! Тако се упркос свој научној логици,
испоставило да су идеолози теорије напретка велики лажљивци. Зар нам
нису у прошлом веку сугерисали да ће научни и технолошки напредак
довести до тога да ће машине заменити људски рад и да ће због тога
времена бити више? Да, машина за прање веша данас олакшава рад жене,
која сад ипак много више пати због стреса услед недостатка времена него
кад је испирала веш у реци...

Некад су се људи кретали споро,
лагано су радили све што је требало да учине у току дана, у току свих
дана свог живота. Дан су започињали јутарњом молитвом и завршавали
вечерњом; за столом су изговарали „Оче наш“ и ничему нису приступали, а
да се прво не осене знамењем светог крста. Односно, човек је у свако
време и на сваком месту налазио слободан тренутак да упути реч Богу и
заузврат је у души био сигуран да није сам. Иако је његов живот био
тежак, с узлетима и падовима (такав уопште и треба да буде живот свакога
како би могао нечему у њему да се научи), давао му је осећај пуноће. То
је било постојање које се осећа у свој пуноћи.

А сад се све
ради у трку, тако да скоро све време осећамо како смо лишени радости
тренутка, несавршени у ономе што радимо и осећамо. И кад човек обавља
своју молитву (онај ко за то осећа порив), његов ум није тамо. Он јури
напред, устремљује се у бриге данашњег дана или свакодневице у целини. А
кад се прихвата нечега, чак му не пада на памет да треба да се
прекрсти, зато што већ размишља о нечем другом – и на крају крајева, то
се не уклапа у околину. Као да Бог треба да иде за светом, да се угледа
на њега, а не обрнуто...

И тако човек остаје сам. Не само због
тога што с њим више нема Бога, - он ни остале људе, пријатеље, браћу,
супруга или супругу, не доживљава блиско. То је зато што у трку свако
има свој ритам, - другим речима, у трци све време гледа напред, у оно
што ће бити касније, у нади да ће доћи време да се умири. Међутим, живот
брзо пролази и наступа болест, долази и смрт, брже него што човек
очекује, долази пре овог толико жељеног предаха, не дозволивши му да се
умири и да се врати себи, својој кући.

Али, ова усамљеност се
може схватити и на следећи начин: журба, суманути ритам и незаобилазна
бука света у којем живимо, не дозвољавају нам да чујемо бојажљиве кораке
другог на стазама наше душе. Трчање нас некако потискује ван граница
сопствене душе. Јер, души је, исто као детету и љубави, потребно да јој
човек посвети време. Она има свој ритам – ритам дубоког и спокојног
општења с Богом и с другим душама. Ово жене боље схватају, зато што
дубље осећају.

И пошто нас ритам смене дана и година друштва у
којем живимо за дуго времена отуђује од живота сопствене душе, долазимо
до тога да се навикавамо на ово стање и све више се осећамо као да нас
уопште нема. Због тога се код нас и могу накалемити еволуционистичке
теорије. Другим речима, заборављамо одакле смо кренули, заборављамо
матерњи језик простодушне љубави, језик оног пејзажа душе, у који се
могло сместити толико лепоте и тајни. И често умиремо међу туђинцима,
потпуно непознати, као што се то дешава с огромним мноштвом хришћана,
изгубљених међу људима лишеним праве вере, попут јеврејског народа, који
је за парче меса робовао код Египћана. Тако је допустио Бог – можда ће
човек, погледавши материјално као симбол, схватити шта се дешава на
нивоу духа.

Архитекте уобичајеног пејзажа савременог друштва,
биотехнолози човечанства потчињеног машини, умислили су да човек попут
неког дела, може бити обрађен до те мере да дође до стања робота,
програмираног компјутера који ће оперативно одговарати на команде
система. И прихватили су се овог пројекта, те су скоро довели западну
индивидуу до задатих захтева. Ипак, нису успели да у потпуности промене
човекову природу. Отуђени од сопствене душе у свету машина и
информација, људи пате, не схватајући због чега. Већина њих уопште ни не
зна да има душу. Како ће онда моћи да је препознају и да схвате њену
патњу? Они су налик на болесника којег нешто боли, који осећа велику
слабост, вртоглавицу и потпуну разбијеност, али не може да каже лекару
одакле потиче његова болест.

Патња
коју осећа већина људи, и која многе приморава да се бацају у вир свих
могућих грехова, тесно је повезана с овим болесним протицањем времена,
за које више немамо стрпљења. Немамо зато што време више не мери живот с
Богом – извором времена и живота. То је мучно време, које нам даје
мерило отуђености, изнемоглости услед празног трчања. И што више трчимо,
тим усамљеније се осећамо. Овде почиње зачарани круг. Јер, што се
усамљеније осећамо, тим нам је теже да подносимо мучни ток времена, који
више на налази свој смисао и радост. Тако да почињемо да јуримо у све
већој журби; као у песак се кријемо у посао, у разноразне обавезе и
бриге, а у малобројним тренуцима одмора, кад остајемо насамо са самима
собом, постаје нам још теже, и све почињемо из почетка. Управо због тога
је био смишљен телевизор – како би ублажио ову непролазну самоћу, коју
осећају људи данашњице, презревши Бога до Његовог потпуног заборављања и
незнања. Телевизор, новине, интернет, сензација, еротика и насиље,
снажна осећања, емоције које се преливају преко сваке мере – све је то
дато како би нас натерало да заборавимо на то да је наш живот постао
прекратак и мучан. Живимо тако као да не живимо сопствени живот.

Молим
вас, зауставите се не тренутак у овој трци празнине. Треба да пронађемо
своје изгубљено време, да га поново вратимо. Како? Одлазећи што чешће
на свету литургију. Време живота наше душе се напаја, као и све створено
у овом свету, благодаћу Божијом, у датом случају – временом Царства.
Покушајте то да учините и видећете како ће се ваш живот променити.

Молим
вас, купујте своје време, стрпљиво стојећи на исповести. Јер грех је
главни кривац за убрзање времена нашег живота. Бог нам не даје више
времена како не бисмо још више продубили грехове у којима пребивамо.

Купујте време, што је могуће чешће се заустављајући у току дана како бисте изговорили: Господи, помилуј!

Купујте
време избацивши телевизор, не плашећи се тога „шта ће рећи комшије,
пријатељи и родбина“! Телевизор је највећи хронофаг (гутач времена: од
старогрчког χρόνος — време и φᾰγω — прождирем, прим. ред.) у целој
историји света. Он у просеку човеку поједе по 3,7 сати времена дневно.
Код стараца и деце – више, код пубертетлија мање. Чини вам се да је
немогуће избацити га? Али, зар није лакше одрећи се телевизора него
патити због губитка тако драгоценог времена нашег живота, тренутака који
одлазе и не врећају се, времена у којем си још увек здрав, док си жив?
Да ли сте некад видели срећног човека који гледа телевизор? Или смо
заборавили и уопште не желимо да знамо шта значи срећа? Онда смо
заслужили своју судбину...

Треба поново да пронађемо време, да
као пре постанемо осетљиви за несрећу и бол пријатеља, рођака, комшија у
људи на улици – а највише осетљиви за глас сопственог срца, тако
тужног, тако сиротог, као да смо умрли у туђем крају, сахрањени у
бригама и проклетим задовољствима животарења, лишеног Бога.

Молим вас, немојте да ове речи прођу поред ваших ушију – јер не знамо колико ће нас Бог још трпети.

Георгије Фечору http://www.prijateljbozji.com/index.php?p=%D0%A7%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8&id=173

 

 

 

[DYNABLASTER]

ubrzalo se nenormalno, ocu da postignem svasta, a stignem da postignem nista 0110_hahaha

[JESSY]

Antropolog Alen Džonson smatra da industrijalizacija stvara evolutivni napredak iz faze društva kojeg karakteriše “višak vremena” preko društva “obilja vremena” do društva “gladnog vremena” što je karakteristika visoko razvijenih zemalja. Ovo se na koncu reflektuje na tempo ljudskih života.

On kaže:

“Kao rezultat viška stvaranja i konzumiranja mi se sve više suočavamo
sa nedostatkom vremena. Ovo se manifestuje na sljedeći način. Povećana
efikasnost proizvodnih procesa znači da svaki pojedinac mora proizvoditi
više roba po satu; povećana produktivnost znači da opstanak ovakog
sistema zavisi od toga da moramo sve više konzumirati. Slobodno vrijeme
se tako preobraćuje u konzumiranje vremena jer se vrijeme
provedeno bez proizvodnje ili konzumiranja sve češće doživljava kao
izgubljeno. Povećavanje vrijednosti vremena (sve primijetniji nedostatak
istog) se subjektivno doživljava kao povećanje tempa ili brzine. Uvijek
strahujemo da smo spori na proizvodnoj liniji ili da kasnimo na posao; a
u naše slobodno vrijeme uvijek strahujemo da ga uludo bacamo.

Prilagođeno iz knjige Geografija vremena Roberta Levina.

 

[JESSY]

...сећам се док сам била дете, било је времена на претек...споро ми је време пролазило, нарочито ако сам очекивала долазак неког срећног догађаја....а данас......прелети.....схватила, имамо све више информација којима смо свакодневно бомбардовани, све више брига и проблема које морамо решавати, све више страхова од неизвесне будућности....високи технолошки развој је томе веома допринео...мислимо да нам је данас све олакшано, али уствари све нас је то увукло у веће трпшење времена...

[JESSY]

Ne znam zašto, ali u poslednje vreme zaista mnogo razmišljam o stvarima
koje se oko mene dešavaju... Evo baš sada na primer... pitam se zašto
vreme tako brzo prolazi? Dan za danom, nedelja za nedeljom....a i godina
za godinom.

Pre nekoliko godina su mi stariji ljudi rekli da će se, kada napunim dvadesetu godinu, sve ubrzati.

Medjutim, do svoje osamnaeste godine je za mene vreme dosta sporo prolazilo.

Sećam se, imala sam 14 godina, i samo sam o tome razmišljala kada ću ja
napuniti 17 godina? Mislila sam da nikada neće stići taj dan... Međutim
napunila sam i 17 i 18. A posle osamnaestog rodjendana, evo već punim
21... Gde su nestale te godine? Na žalost, nemam odgovor na to pitanje.

Takodje se sećam kad sam bila u osnovnoj školi, sa drugaricama smo jedva
čekale raspust. Kada smo konačno bile na raspustu, to je tako duuuugo
trajalo, što je bilo super jer smo mogle da iskoristimo leto do
maksimuma. A sada??? Samo su nam obaveze u glavi, problemi, brige, ne
daj Bože ispiti (u množini), trčimo levo-desno, žurbi nikad kraja. Mene
zaista počinje da nervira sve ovo. Šta će biti kasnije ako je već sada
ovako? Šta će biti za jedno dvadesetak godina?

Pitam se...zašto ne stanemo na tren? Zašto ne hodamo sporije? Zašto ne
obraćamo pažnju na male stvari? Polako zaboravljamo čak i da se smejemo.
Zaboravimo da popijemo vodu, da jedemo... Kuda sve ovo vodi? Ne želim
da znam... Ali opet, postavljam sva ova pitanja jer su to realno
postojeće činjenice.

Zaustavimo se malo. Pogledajmo ljude oko sebe, udahnimo svež vazduh,
posmatrajmo prirodu oko sebe,. Jednostavno...uživajmo u malim stvarima
koje čine život.

Moram ovde ubaciti rečenicu Baraka Obame:

* Promene neće doći ako čekamo neko drugo lice ili neki drugi put. Mi smo oni koje čekamo. Mi smo oni koji su promena!

Učinimo nešto!

SweetStrawberry

[JESSY]

Živimo u doba u kome se vreme i aktivnosti mere gotovo nanosekundama.
Sećam se detinjstva, kada se na budućnost gledalo sa izuzetnim
optimizmom, kroz prizmu sve savršenije tehnologije koja će čovečanstvu
omogućiti mnogo više slobodnog vremena. Ali, svi znamo koliko je od toga
zaista i ostvareno. Većina ljudi, gde god se nalazili, neprestano želi
da prima poruke i elektronsku poštu, da provodi vreme na društvenim
mrežama putem mobilnih telefona, prenosnih računara i svih vrsta
modernih komunikacionih uređaja

 

Morate se izboriti za to da izdvojite vreme za sebe. Ako bilo šta
nedostaje u životima najvećeg broja ljudi, to je upravo vreme za
razmišljanje, ne o problemima, nego o stvarima na kojima treba da su
zahvalni. Za razmišljanje o onom što se želi, za pravljenje planova i
osmišljavanje načina za omogućavanje da se oni ostvare, za podsticanje
istinskih životnih sokova. Takođe i za uzimanje predaha, zastajanje i
razmišljanje o onome što je u životu već sada sjajno. Ništa ne može biti
izgrađeno na neuspehu, već isključivo na uspehu. Ukoliko to činite
ponekad, ponekad ćete se osećati veoma dobro. Ali ako imate sistem za
to, to će vam izmeniti život. Još jednom - morate se izboriti za svoje
vreme, morate ga predvideti u svojim planovima.

 

 by Helena

[JESSY]

Брзо лети време и немогуће га је зауставити. Познат по својим подвизима, затворник задонски Георгије написао је: ''Нађох у ћелији својој крадљивца, који ми краде најдрагоценије што имам  - време (мога земног живота)''

Живот ће проћи и зато ''ваља добро пазити како живимо, као премудри, искупљујући време, јер су дани лукави...и зато не буди неразуман, него схвати шта је воља Господња''...користити време не за земаљске користи него за приобретање вечности. То је једино важно.

 

преп.Варсонуфије оптински

[JESSY]

Suviše često čujem ljude kako se žale da nemaju vremena. ”Rado bi usavršio engleski, ali nema vremena.”; ”Igrao bi se sa decom, ali nema vremena.”; ”Posetio bi roditelje, ali nema vremena.”

Nemanje vremena. Još jedan od izgovora. Naravno da ga nemamo. Kako bismo ga i imali? Da li ste nekada namirisali, opipali, videli, ili na bilo koji način osetili vreme? Kog je oblika i boje? Vreme je samo koncept. Vreme je koncept sa kojim smo se svi složili, da se ne bi dešavalo sve odjednom. Mi kreiramo vreme i saglašavamo se sa pojmom vremena.

Jedino što imamo je sadašnji trenutak i mogućnost da biramo šta sa njim da uradimo. Prošlost je samo interpretacija završenih događaja. Budućnost uvek ostaje budućnost. Da li znate za onaj irski pab u kome je pisalo: "Sutra gratis pivo"? Kada bi gosti tražili to gratis pivo, barmen bi im rekao: "Pa sutra, vidite šta piše".

Zato možemo da stvorimo više "vremena", da skupimo te "sadašnje trenutke" koje ćemo iskoristiti da učinimo nešto dobro za sebe i druge. Pokušajte da ne proćerdate previše tih "sadašnjih trenutaka".

[JESSY]

"Vreme uopšte nije dragoceno - ono predstavlja iluziju. Ono što vi doživljavate nije vreme, već jedna tačka koja se nalazi izvan vremena: sadašnji trenutak . On zaista jeste dragocen. Što ste više usredsređeni na vreme - na prošlost i budućnost - to vam više nedostaje sadašnji trenutak, najdragocenija stvar koja postoji"...

Da li je moguće da se bilo šta dogodi ili da išta postoji izvan sadašnjeg trenutka?

 

Odgovor je očigledan, zar ne? Nikada se ništa nije desilo u prošlosti, desilo se u sadašnjem trenutku. Nikada se ništa neće desiti u budućnosti, desiće se u sadašnjem trenutku. Ono što vi podrazumevate pod prošlošću jeste trag sećanja, pohranjen u umu, o prethodnom sadašnjem trenutku. Kada se prisećate prošlosti, vi ponovo aktivirate taj trag - i to činite i sada. Budućnost predstavlja zamišljeni sadašnji trenutak, projekciju uma. Kada nastupi budućnost, ona predstavlja sadašnji trenutak. Kada razmišljate o budućnosti, vi to činite sada. Prošlost i budućnost očigledno nemaju sopstvenu realnost. Baš kao što mesec nema sopstvenu svetlost, ali je u stanju da reflektuje svetlo sunca, tako su i prošlost i budućnost samo bledi odrazi svetlosti, moći i stvarnosti večite sadašnjosti. Njihova stvarnost je "pozajmljena" od sadašnjeg trenutka.

[JESSY]

''

Vreme i um su nerazdvojivi. Ako odvojite vreme od uma, ono će se zaustaviti - osim ako vi ne odlučite da ga koristite. Biti poistovećen sa svojim umom znači biti uhvaćen u zamku vremena: to predstavlja prisilnu teznju da se živi isključivo kroz sećanja i predvidjanja. Ono uzrokuje beskrajnu okupiranost prošlošću i budućnošću i nevoljnost da se prihvati sadašnji trenutak i da mu se omogući da bude. Prisila se javlja zato što vam prošlost daje identitet, a budućnost sadrzi obećanje o spasenju, o nekakvoj vrsti ispunjenja. I jedno i drugo su iluzije." ...

Ne dozvolite da budete uhvaćeni u zamku vremena. To dovodi do tega da nastojite da živite isključivo kroz sećanja i predviđanja. Ono uzrokuje beskrajnu okupiranost prošlošću i budućnošću i nevoljnost da se prihvati sadašnji trenutak i da se u njemu uživa. Ovo se događa zato što vam prošlost daje identitet, a budućnost sadrži obećanja o spasenju, o nekakvoj vrsti ispunjenja vaših želja. I jedno i drugo su iluzije.

Koncentrisanjem na ono što nam se događa u sadašnjem trenutku, omogućavamo sebi da zaista živimo sopstveni život. Bez stega prošlosti i budućnosti.''

[JESSY]

Savremeni covjek snazno osjeca suzavanje vremena. Cini se da vrijeme leti sve brze i brze. Noc smjenjuje dan kao da jutro otvara trepavice neba, a u magnovenju vece ih zatvara. U djetinjstvu se cinilo da dan traje neobicno dugo, da sunce lagano, gotovo neprimijetno, kao ogromni brod, plovi u nepreglednim prostranstvima neba i, najzad, posle duge plovidbe dospijeva u pristaniste za planinama koje oivicavaju horizont. Nastaje sumrak kao predvorje noci, kao antrakt za vrijeme koga se mijenjaju dekoracije. Ali, evo, otvara se zastor noci i pali se prva svjetlucava zvijezda, kao svjecica u dubini plavoga prozracno-kristalnog neba. Promice vrijeme, pali se druga zvjezdica, a zatim se nebo prekriva zvijezdama kao da je necija ruka prosula vatrene cvjetove po nebeskom cvodu. Tamni se plavetnilo neba, sve su jasnije zvijezde nad zemljom. I taj pocetak noci razvucen je za dijete kao da je u prostranstvu nekoliko godina. Samo vrijeme cini mu se melodicno kao duza uspavanka.

 

http://slavoslovije.wordpress.com

[Srdjan]

У питању је осећај за време који зависи од старости, менталних функција...

[JESSY]

″Нешто свештенотајно, нешто што је скривено од многих људи, о чему Господ говори: ви можете много у свету који вас окружује да распознате по овим или оним знацима (Лк. 12,56) – догађа се у животу. А зашто ми не распознајемо знаке времена ?
Управо на то распознавање знакова времена се и односе речи бл...агодатног светолника Свете Атонске горе преподобног Нила Мироточивог који је рекао да се ближи време (он потврђује да ће се то догађати на очиглед свих људи, а не појединаца), када ћемо осетити брзо протицање времена.
А ми из Светог Писма знамо да ће ради изабраних својих (речи Самог Бога) бити скраћени дани нашег земаљског путовања и нашег живота на земљи.
И преподобни Нил Мироточиви је рекао да ће година бити као месец, месец као недеља, недеља као дан, дан као час, а час као минут.
Убеђивати било кога – узалудан је губитак времена, а ми се очигледно све више у то убеђујемо: и они који су већ у старијем животном добу, и ви сви који стојите под сводовима светог храма. Време је имало своје границе.
Јутро је имало своје границе, подне такође, дан и вече, и ноћ. Невидљиве границе. И као да је неко лагано окретао ту казаљку времена на бројчанику часовника. Сада тога нема. Устајемо кад сване, одлазимо у поноћ на спавање, и непрестано осећамо да нисмо извришили ни мали део онога што је требало да извршимо. То значи да се ове речи сада очигледно испуњавају.″

Архимандрит Јован (Крестјанин), Псковско-Печерски намастир (28. 5/10. 6. 1990)

[Deja Vu]

E bas sam primetio da vreme leti kao ludo. Ustanem pre neki dan kasno, oko 10-11, taman sto sam doruckovao, prelistao nesto po netu, uradio neki poslic oko kuce, 15-tak min svega,  kad puf vec 4 

[Ignjatije]

"Ali zbog izabranih skratiće se oni dani." (Mt. 24:22)