Не судите, да вам се не суди...Осуђивање као савремено фарисејство

[JESSY]

књиге који пишу монахе су на корист свију нас који желимо да свој духовни живот исправљамо...

да...тако је...ми само треба да препознамо шта се односи на нас....тј, шта ми можемо применити...мада су многи принципи универзални....

[Данче*]

Jesmo isti pred Bogom, to niko ne dovodi u pitanje.Jedino su nam zivoti razliciti.Monaska pravila i njihovi zivoti, ne mogu da se primene na verujuce u svetu.Monasi zive u manastirima,iskusenja su im drugacija i ne pije mi vodu bas da oni koji zive van porodice i nemaju iskustva sa tim i zive van sveta savetuju mirjane kako da urede svoj zivot i kako da se bore sa iskusenjima u svetu.Verujuce moze da savetuje svestenik koji i sam zivi u svetu i ima svoju porodicu jer on to najbolje razume.

Љубав обухвата све, мој духовни отац је игуман једног манастира и цео свој живот провео у монаштву,тачно је да је строжији према мени али разумевање и начин опхођења према мени је просто неописив,на његовом лицу је увек љубав,љубав,љубав према Богу и свако живо биће...

[Leonida]

Љубав обухвата све, мој духовни отац је игуман једног манастира и цео свој живот провео у монаштву,тачно је да је строжији према мени али разумевање и начин опхођења према мени је просто неописив,на његовом лицу је увек љубав,љубав,љубав према Богу и свако живо биће...

 

Svako bira ko i sta mu odgovara...

[Данче*]

Svako bira ko i sta mu odgovara...

Да...на нама је да бирамо свој пут!

[Дијана.]

Velika vecina knjiga je pisana od strane monaha za monahe. 

Сви смо исти пред Богом и књиге који пишу монахе су на корист свију нас који желимо да свој духовни живот исправљамо...

 

jesu pisali za monahe, stariji oci, a od 19. vijeka, iako su monasi koji pisu, obracaju se svima. Narocito danas, tj.podviznici XX vijeka sve vise se obracaju svim ljudima. Borba sa strastima je uglavnom ista, a razlikuje se u kvantitetu, tj. monasi su ti od kojih ce se vise traziti. Gordost, gnjev, blud, to nema veze jesi u manastiru ili svijetu. Jedino sto kod njih najcesce ostane na mislenom nivou a kod nas se cesce realizovati u rijec i djelo. Ali sve pocinje od misli. Sto se tice uma, naravno da se i 'njihova' pravila koja su pisana 'za njih', mogu biti korisna i za nas. Npr. prelest - dobro je da znamo nesto o tome, da se cuvamo zanosa, naravno i ocajanja, smirenoumlje je osnov svega... Naravno u principu bolje je da svestenik savjetuje o polnom zivotu; ali ja sam vidjala da znaju biti monasi trpeljiviji i s manjim zahtjevom i pedagoskim odmjeravanjem nego mirski svestenici, u svemu, pa i u tome.

Mada sto se tice ove literature, uputna je opreznost i nije 'teska' monaska literatura za svakoga. To citanje i umovanje, lazno bogoslovstvovanje je ponajprije izraz prelesti. Npr. kad vidim da ljudi nesto komentarisu Lestvicu itsl. zacudim se. Ima lestvica duhovnosti, a Lestvica je visoko.. Za nas je uglavnom dovoljan Vladika Nikolaj, Sv.Jovan Kronstatski, i moderni duhovnici kao Saharov, Blum, Karelin...Npr. ja sam citala samo Nevidljivu borbu, i to samo preletjela, i bilo mi je vrlo korisno to ovlas upoznavanje kako su povezani svijet, njegova slika u umu i srce. Nasi monasi/sveti oci su bili jaki psiholozi...Otkrivalo im se Duhom Svetim. Negdje sam na fb u poplavi tih citata vidjela citat nekog svetog oca koji govori o potiskivanju i sublimaciji, ja mislim jedno 12-15 vijekova prije Frojda, zao mi sto nisam zabiljezila. Naravno nema govora o takvim terminima vec gusenje, preobrazaj strasti itd.

[Фидер]

Данас је најчешћа одлика ''ревносног'' православца да он никад не суди другоме, и увек скреће пажњу оном који осуђује да не суди.

 

Пример:

учесници радње Пера, Мика и Ђока.

Пера: (гледа Мику који се одузео од алкохола синоћ, иако је Васкршњи пост а он пости, Мика у томе не види ништа лоше) брате није ти добро то што си се ождеро синоћ, ипак је пост у току.

Мика: ајде бежи тамо, шта се ти правиш паметан.

Ђока: (обраћа се Пери сутрадан) што је Мика љут на тебе?

Пера: рекао сам му да није у реду што се напио онако синоћ, ипак је пост.

Ђока: брате, није у реду да му судиш. то ти је јако лоша особина што осуђујеш друге, немој то никад да радиш, пусти ти њега.

 

 

Ево краћих делова из ''Православног тумачења НЗ'' од Архиепископа Аверкија (Таушева) о осуди:

''Не забрањује се ''суђење'' ближњем, него његово ''осуђивање'', у смислудоношења судова који потичу из некаквих самољубивих и нечистих побуда, сујете или гордости; забрањује се клевета, злобно истицање туђих недостатака које потиче од недостатка љубави, забрањује се злонамерност у односу на ближњег.''

Св. Златоуст: ''Ако неко чини прељубу, зар ја нисам дужан да је прељуба зло и зар нисам дужан да исправим распусника?''

 

У примеру горе написаном, Пера из највеће љубави опомиње Мику, али Мика то не прихвата а ''ревносни'' Ђока осуђује Перу зато што осуђује Мику. Да ли уопште треба радити то што Пера ради (чак и из најбољих намера, уз ризик да се пријатељства сруше) или стајати са стране и бити неми посматрач? 

 

Када уопште судити из добре намере да би се исправио ближњи? Ја хоћу да му скренем пажњу из највеће љубави а он и околина у мом поступку виде  фарисејштину. Да ли ћутати и гледати са стране његов ход ка странпутици или ризиковати пријатељство и скренути пажњу.

 

Ова прича је измишљена. У стварном животу, у питању је човек ког јако ценим и поштујем, а који ради стравичне ствари. Никако се не усудим ни да зуцнем о томе, јер не смем ни да помислим шта би се десило после тога, а да греши, греши незамисливо. 

 

[Фидер]

Сад видим да има тема са истим насловом, па као треба да се убаци у стару, ви спојите.

[Милан Ракић]

Теме спојене.

[Иван Ивковић]

Ова прича је измишљена. У стварном животу, у питању је човек ког јако ценим и поштујем, а који ради стравичне ствари. Никако се не усудим ни да зуцнем о томе, јер не смем ни да помислим шта би се десило после тога, а да греши, греши незамисливо.

Можда ово буде од користи...

 

Ако ли ти сагреши брат твој, иди и покарај га међу собом и њим самим; ако те послуша, добио си брата свог.

Ако ли те не послуша, узми са собом још једног или двојицу да све речи остану на устима два или три сведока.

Ако ли њих не послуша, кажи цркви; а ако ли не послуша ни цркву, да ти буде као незнабожац и цариник. (Мт 18, 15-17)

 

Наравно да све ово иде са најбољом намером, смирењем, љубављу. Ако ни после тога не буде ништа остаје ти само да се искрено молиш за човека и да мрзиш грех а не грешника. (Лако је мени да причам... )

[Дијана.]

Da, čini mi se da se ta razlika definiše kao 'suđenje-rasuđivanje, prosuđivanje' i suđenje kao osuđivanje. Rasuđivanje šta je dobro šta je zlo je poželjno, to je ljudska osobina. Osuđivanje je ono što je loše i što nam Gospod zabranjuje. Rasuđujemo i treba da upozorimo svoga bližnjeg šta je (za njega) loše, i etički a još više ontološki (uglavnom ono što je moralno pogrešno takođe i ne upotpunjuje čovjeka u njegovom razvoju ka idealu ljudskosti, naprotiv). To rasuđvianje i upozorenje treba biti s ljubavlju i smirenjem, i s procjenom da li će donijeti više štete nego koristi, jer ako se povrijedi samoljublje, onda taj drugi reaguje odbrambeno-napadački, izazivajući dalji sukob dvije ličnosti pa dođe do onog putovanja ka paklu sa dobrim namjerama.

Ne smijemo zaboraviti da je Gospod odbijao čak i tako da sudi, jer je rekao "ko me postavi za sudiju brata mojega", i nama je ukazivao da treba da budemo savršeni u ljubavi i opraštanju, ili bar ne-zlopamćenju, neuzvraćanju, neosuđivanju ako već ne možemo da ne sudimo. Osuđivanje opet drugom znači davati presudu i za to je i Apostol rekao "Ko si ti da sudiš tuđem sluzi?". Onaj ko osuđuje čini štetu svojoj duši i obično Gospod dopušta da i sam upadne u takve ili slične grijehe, tek da bi osjetio koliko dijeli slabu ljudsku prirodu s tim koga je osudio, tobože se uzdižući iznad njega. To ima potporu i u psihologiji sa onim da obično vidimo one slabosti kod drugih koje i sami posjedujemo, a koje se trudimo da potisnemo i ignorišemo kod sebe. Svetitelji koji su savladali tj. preobrazili te slabosti, i ne osuđuju, jer ih ni ne vide više, jer ih ni oni sami više nemaju. Oni imaju čisto oko o kojem je pričao Spasitelj. Oni naprotiv saosjećaju.

Prve priče govore o tome koliko je samo to naizgled benigno prosuđivanje uslovljeno našom percepcijom, subjektivnom psihom koja je po prirodi stvari uslovljena svim i svačim i daleko od objektivnosti. Priča o monahu alkoholičaru je toliko poučna u tom smislu. Ne znamo kolika je muka i jad u drugom čovjeku. Tako Mika možda pije iako je post jer se njegov svijet srušio jer ga je ostavila voljena djevojka, ili jer se njegovi roditelji svađaju i on ne zna šta da radi i pokušava da otupi bol koji ga razara. On vjerovatno zna da je post i podsjećanje na to mu ne treba a ima i slobodu da radi po svojoj savjesti -ako Bog poštuje tu slobodu, što ne bi i čovjek, i to još njegov prijatelj?. U pravu je da se ljuti na prijatelja što ga ne razumije, a ovaj treći, iako je malo više u pravu nego drugi, opet sudi, umjesto da ih miri, kao hrišćanin. (Duševni su grijesi inače teži od tjelesnih, ako se već moraju gradirati, "pun je ad gordih djevstvenika", rekoše oni koji su imali mnogo više Sv.Duha od nas.) A ljubav je kraljica vrlina, "ljubi i čini što hoćeš," i tu se i Apostol slijedi Gospoda "ako sve darove imam... i vjeru da gore premještam.. a ljubavi nemam - ništa sam". A Apostol je istina, postavio izdefinisao  i razradio sve etičke zahtjeve vjere... Ali je potcrtao ljubav.bez obzira na sve to.

Ima još jedna poučna priča na ovu temu, o najgorem monahu u bratstvu, koji je bio slab u podvigu, nemaran, lijen, ali je bio pun ljubavi i nije nikog osudio, jer je sebe smatrao najgorim, pa ga Bog primio...

[Petar Lozanic]

Трудим се да не осуђујем друге, и успева ми када су у питању пороци и греси који су штетни само за онога ко их чини, али када ми неко чини зло или било коме другом, поготово свесно и из пакости, тешко ми је да се уздржим осуђивања.

[Николa]

Na ruskom zvuči nekako sažetije: не судите, да не судимы будете.

[Oglo]

Kada sudite drugima koristite mentalni obrazac svojeg (sic!) pogleda na svijet.

Dakle, određujete drugima, u stvari sebi, jer drugi ne zavise od vaših pogleda na svijet, kako ćete živjeti.

Samim tim, ukoliko želite da budete dosljedni sebi, a poželjno je radi psihičkog zdravlja, taj isti mentalni obrazac, ili sklop misli, morate koristiti i sami u svojem životu te tako u stvari sebe osuđujete.

Zato je i rečeno da ne sudite drugima... umjesto toga, prihvatite ljude kakvi jesu, kao što i Bog nas prihvata kakvi jesmo.

[JESSY]

Теме спојене.

[Ненад Р.]

Da, čini mi se da se ta razlika definiše kao 'suđenje-rasuđivanje, prosuđivanje' i suđenje kao osuđivanje. Rasuđivanje šta je dobro šta je zlo je poželjno, to je ljudska osobina. Osuđivanje je ono što je loše i što nam Gospod zabranjuje. Rasuđujemo i treba da upozorimo svoga bližnjeg šta je (za njega) loše, i etički a još više ontološki (uglavnom ono što je moralno pogrešno takođe i ne upotpunjuje čovjeka u njegovom razvoju ka idealu ljudskosti, naprotiv). To rasuđvianje i upozorenje treba biti s ljubavlju i smirenjem, i s procjenom da li će donijeti više štete nego koristi, jer ako se povrijedi samoljublje, onda taj drugi reaguje odbrambeno-napadački, izazivajući dalji sukob dvije ličnosti pa dođe do onog putovanja ka paklu sa dobrim namjerama.

Ne smijemo zaboraviti da je Gospod odbijao čak i tako da sudi, jer je rekao "ko me postavi za sudiju brata mojega", i nama je ukazivao da treba da budemo savršeni u ljubavi i opraštanju, ili bar ne-zlopamćenju, neuzvraćanju, neosuđivanju ako već ne možemo da ne sudimo. Osuđivanje opet drugom znači davati presudu i za to je i Apostol rekao "Ko si ti da sudiš tuđem sluzi?". Onaj ko osuđuje čini štetu svojoj duši i obično Gospod dopušta da i sam upadne u takve ili slične grijehe, tek da bi osjetio koliko dijeli slabu ljudsku prirodu s tim koga je osudio, tobože se uzdižući iznad njega. To ima potporu i u psihologiji sa onim da obično vidimo one slabosti kod drugih koje i sami posjedujemo, a koje se trudimo da potisnemo i ignorišemo kod sebe. Svetitelji koji su savladali tj. preobrazili te slabosti, i ne osuđuju, jer ih ni ne vide više, jer ih ni oni sami više nemaju. Oni imaju čisto oko o kojem je pričao Spasitelj. Oni naprotiv saosjećaju.

Prve priče govore o tome koliko je samo to naizgled benigno prosuđivanje uslovljeno našom percepcijom, subjektivnom psihom koja je po prirodi stvari uslovljena svim i svačim i daleko od objektivnosti. Priča o monahu alkoholičaru je toliko poučna u tom smislu. Ne znamo kolika je muka i jad u drugom čovjeku. Tako Mika možda pije iako je post jer se njegov svijet srušio jer ga je ostavila voljena djevojka, ili jer se njegovi roditelji svađaju i on ne zna šta da radi i pokušava da otupi bol koji ga razara. On vjerovatno zna da je post i podsjećanje na to mu ne treba a ima i slobodu da radi po svojoj savjesti -ako Bog poštuje tu slobodu, što ne bi i čovjek, i to još njegov prijatelj?. U pravu je da se ljuti na prijatelja što ga ne razumije, a ovaj treći, iako je malo više u pravu nego drugi, opet sudi, umjesto da ih miri, kao hrišćanin. (Duševni su grijesi inače teži od tjelesnih, ako se već moraju gradirati, "pun je ad gordih djevstvenika", rekoše oni koji su imali mnogo više Sv.Duha od nas.) A ljubav je kraljica vrlina, "ljubi i čini što hoćeš," i tu se i Apostol slijedi Gospoda "ako sve darove imam... i vjeru da gore premještam.. a ljubavi nemam - ništa sam". A Apostol je istina, postavio izdefinisao  i razradio sve etičke zahtjeve vjere... Ali je potcrtao ljubav.bez obzira na sve to.

Ima još jedna poučna priča na ovu temu, o najgorem monahu u bratstvu, koji je bio slab u podvigu, nemaran, lijen, ali je bio pun ljubavi i nije nikog osudio, jer je sebe smatrao najgorim, pa ga Bog primio...

facenew22222222

Баш тако Дијана , ако критикујемо неку особу коју волимо , ми треба да урадимо то на начин да ту особу не увредимо па на духовит начин или кроз шалу дамо до знања да је нешто лоше урадила та особа.