Не судите, да вам се не суди...Осуђивање као савремено фарисејство

[Predrag S.]

Nije svako ukazivanje na greške osuđivanje, ali se svakodnevno srećem sa ljudima koji su ili iz moje porodice ili su samo neki koje kao poznajem, koji na svaki pokušaj ukazivanja na neki problem ili na neadekvatno ponašanje ili samo postupak reaguju kao da ih osuđujem. Po meni je osuda kada se traži neka vrsta kazne, a samo ukazivanje na greške i greškice to nije. Izgleda kao da su se svi malo razmazili pa ne smeš nikome ništa da kažeš,

[YOKA]

  On 23. 1. 2014. at 20:25, Дијана. рече

се утјешити Члан 1156 Поруке Одговор пре 21 минута NinaD, on 23 Jan 2014 - 15:16, каже: Osuđivanje je moj veliki problem, ali samo u vezi jedne stvari. Nakon 28 braka i svog mog požrtvovanja, ljubavi, podrške... moj muž je otišao   Draga Nina, nije to što ti osjećaš osuđivanje na koje se misli. Ti si jako povrijeđena, tj. vas troje, i prirodno je da se tako osjećaš. Tvoj muž je u zabludi, nema crkvenog razvoda bez ustanovljenja krivvice, a mislim da onaj ko bude proglašen krivim i ne može ponovo da se vjenča... ako mu je uopšte stalo do toga, u što  se može i posumnjati iz njegovog stava. Ja bih ti samo preporučila da nekako sebi olakšaš sva ta teška osjećanja gnjeva, žalosti, krivice, svega što je sasvim prirodno da se tebi sad pojavvljuje.  Popričaj i olakšaj dušu s nekom bliskom osobom, psihologom i svakako, duhovnikom. Drži djecu (koja su već odrasli ljudi) uz sebe i nemoj im ipak govoriti protiv oca, jer oni sve vide i znaju i tako. Što manje gnjeva ti budeš osjećala i pokazivala, više mjesta ostaje za Božiju pravdu... Sačuvaj mir i dostojanstvo koliko god možeš. Moli se Bogu za sve vas, uključujući i njega... 

 

Браво Дико, стварно и јесте тако како си рекла. Највише истине има у томе да децу не треба оптеретити односом родитеља. Били ми повређени колико год, деца су дупло више. Мада су овде у питању одрасли људи, али отац је отац.

Нина размисли и послушај Дику, стварно је тако како ти прича, остаје да се времену пружи шанса да мало извида ране... повратка ту нема, терај даље и главу горе. 

[YOKA]

  On 23. 1. 2014. at 20:52, Predrag S. рече

Nije svako ukazivanje na greške osuđivanje, ali se svakodnevno srećem sa ljudima koji su ili iz moje porodice ili su samo neki koje kao poznajem, koji na svaki pokušaj ukazivanja na neki problem ili na neadekvatno ponašanje ili samo postupak reaguju kao da ih osuđujem. Po meni je osuda kada se traži neka vrsta kazne, a samo ukazivanje na greške i greškice to nije. Izgleda kao da su se svi malo razmazili pa ne smeš nikome ništa da kažeš,

 

Немој да се љутиш али преиспитај се, можда си стварно постао својима досадан са тим твојим налажењем грешкица. 

Праштај брате и не љути се на мој коментар али имам једног проналазача грешки и грешкица и веруј ми да је понекад једва сношљиво издржати његово уочавање мана и грешки, ух... bangin

[JESSY]

  On 23. 1. 2014. at 20:25, Дијана. рече

Što manje gnjeva ti budeš osjećala i pokazivala, više mjesta ostaje za Božiju pravdu..

 

facenew22222222

[Predrag S.]

  On 23. 1. 2014. at 20:58, YOKA рече

Немој да се љутиш али преиспитај се, можда си стварно постао својима досадан са тим твојим налажењем грешкица. 

Праштај брате и не љути се на мој коментар али имам једног проналазача грешки и грешкица и веруј ми да је понекад једва сношљиво издржати његово уочавање мана и грешки, ух... bangin

 

hahaha  ma ok. ja se samo nadam da nisam tako dosadan kao ovaj smajli što lupka.

[NinaD]

Hvala vam svima na razumevanju. Mnogo su mi pomogle vaše reči i saveti. Veoma mi je teško zbog raspada porodice jer mi je porodica bila i uvek će biti najvažnija u životu i trudila sam se da je održim i sačuvam, ali eto nisam uspela. Dodatno me je grizlo i to što ne mogu da shvatim kako čoveka može da usreći bilo šta što će njegovoj porodici napraviti haos od života. Šta je tu je. Molm Boga neprestano da me zaštiti od loših misli. Pozdrav svima 

[DankaM]

  On 23. 1. 2014. at 14:16, NinaD рече

Osuđivanje je moj veliki problem, ali samo u vezi jedne stvari. Nakon 28 braka i svog mog požrtvovanja, ljubavi, podrške... moj muž je otišao sa 17 godina mlađom devojkom koju je upoznao kad je došla kod njega da trađi posao. Odrekao se i mene i dece (sin 28g i ćerka 26g) i kumova i prijatelja i svih koji su mu bilo šta protiv te veze rekli. Kako ja sad da se ne osećam izdano, prevareno, da ne osećam da je eni i deci učinjeno nažao? Kako da ne mislim kriv je što je to uradio, a kriva je i ona što je na to pristala? Ne kažem da im bude ovo ili ono, ali prosto to što su uradili smatram grehom jer mi još nismo razvedeni ni pred sudom, a ni pred crkvom. On mi kaže da se i crkva modernizovala i da dozvoljava razvod i smatra da je to zbog toga da bi ljudi mogli više puta da biraju. Kako da se oslobodim lošeg osećanja po ovom pitanju?

 

Žao mi je zbog toga što Vam se dogodilo. Slično se dogodilo i u mojoj porodici. Majka i otac su se razveli posle skoro 30 godina braka. Sve to ima nekog svog razloga. No, treba da prođe neko vreme da bi se taj smisao donekle shvatio... 

 

Dajte sebi i deci i mužu vremena, stvari se srede kako treba da se srede posle određenog perioda.

[Srdasce]

Zato što je lakše da se bahćeš drugim a ne sam/a sobom.

 

Šalu na stranu, pa naravno...sve je u drugom i tuđem dvorištancetu..i lepše, i veće, i bolje, i nevinije, i manej grešnije. Kako ne bi. A, i da jeste slučaj, šta se to nas treba ticati. Bolje da gledamo u svom, jer uskoro od siline go*anaca u svom, nećemo biti u stanju da prebacimo i dobacimo pogled, na to tuđe, komšijsko.

 

Znači, u se i u svoje kljuse. Menjaj sebe, a ne svet. A menjajući sebe, bićeš bolji/a tom svetu, pa će i svet umnogome biti bolji sam za sebe, i za druge.

 

Nego kako..stidno, dašta. I jašta. Što bi rekle bake.

 

Gledam svoj život. Maksimalno se trudim u tome. Sigurno i ja živciram druge, nerviram, idem im po ganglijama, ali se trudim da se popravim. I na svoje spasenje a i njiam biće lakše sa mnom.

 

U jednom periodu, mi je jako bilo teško. Gledati tako sve, ponešto. Onda sam se okrenula svom biću, uz veliko paženje, na tuđe/a bića, nadogradnju svog uz najpažljivije paženje ne na račun drugog bića.

 

Trudim se, da gledam i osećam svoja brvna, u svojim okama. Ne znam koliko uspevam. Znam samo, da se maksimalno trudim.

 

[JESSY]

зато што смо субјективни и нисмо у правој мери свесни својих грехова....

а много је лакше уочити мане и грехове код других и због тога их осуђивати...

зато што смо пала, грешна људска природа...

мислим да највише критикујемо другог када у њему пронађемо своје мане....

[JESSY]

Аутор: игуман манастира Студенице Архимандрит Тихон (Ракићевић), Број 982, Рубрика Духовност
Ко не буде разумео ово што ћемо говорити, може себе сматрати срећним јер ово што следи, намењено је: - онима који су осуђивали или који осуђују и оговарају друге људе; - онима који су у друштву оних који осуђују; - онима који трпе осуде и клевете од стране других људи.

Када људи постану верујући, почну да живе побожно и да ревнују за веру. Неки благочестиво живе у свету, а неки се замонаше. Побожан човек задобија смирење, сигурност, „мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14, 17). Међутим, може се десити да све ово изостане и да се побожни живот изопачи у супротност ономе што треба да буде. Да побожан човек само увећа своју муку, задобије нове проблеме, немир, страхове и подозривост, чак и да постане конфликтна личност. Да му се побожан живот претвори у праву мору и самомучење. Може се десити да човек дође у ситуацију да проплаче дан када је активније пришао Цркви.

Зашто?

ПУТ КА ПРЕЛЕСТИ

Упозоравајући монахе на опасност од упадања у прелест, свети Игњатије Брјанчанинов каже:

„Монаху се ваља веома чувати од телесне и душевне ревности која се по спољашњости приказује као благочастива, а у бити је непромишљена и душегубна. Световни људи и многи монахујући, по незнању своме, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њена изворишта самомнење (преузношење) и гордост. Ту ревност они величају као ревновање за веру, за благочашће, за Цркву, за Бога. Она се састоји у више или мање суровом осуђивању и изобличавању ближњих због њихових моралних погрешака и погрешака против црквеног поретка и правила служења или вршења обреда. Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају свете Оце и Мученике, заборавивши за себе да они сами, ти ревнитељи, дакле, нису свеци него грешници. Ако су Свети обличавали грешне и бешчасне, то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога, а не под утицајем својих страсти и демона. Ко се пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским.“

ОСУЂИВАЊЕ ЈЕ ПОРОД ОГОВАРАЊА

Министар пропаганде Трећег рајха Паул Јозеф Гебелс је рекао: „Сто пута поновљена лаж постаје истина.“ Управо ово ће се десити са монахом који се навикао да проноси „вести“, оговара и критикује друге људе. Ум ће му се изменити тако да ће бити способан само да види туђе грешке и недостатке, а неспособан да види друге људе као добре. Доспеће у стање подозривости према свему. Рекао је свети Лествичник монасима: „Паметан и разборит ум (...) примећује само врлине и говори само о њима. А безуман човек проналази само кривице и недостатке“ (Лествица, поука 10). Он је назвао таквог човека безумним.

Старац Пајсије Светогорац је из искуства говорио о људима који подсећају на муву. Мува, када се нађе у башти пуној цвећа и прекрасног мириса, неће га ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Мува би рекла: „Ја уопште не знам како ружа изгледа.“ Овакви људи, каже Старац, навикли су да мисле негативно, и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.

Говорио је и о другој категорији људи, о онима који подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: „Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер.“ Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. Ова категорија људи, по његовим речима, има позитивне мисли и види добру страну ствари. Он је рекао: „Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада...“

Приликом монашења, новодошавшем брату се каже: „Прими, брате (име), мач духовни, који је реч Божја, на непрекидну молитву Исусову, јер си дужан да име Господа Исуса свагда имаш у уму, у срцу и устима својим, говорећи непрестано: ‘Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног’...“ Ко ово буде испуњавао, свакако ће подсећати на пчелу старца Пајсија, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се“ (Мт. 7, 7), говори Господ онима који Му се моле. Али, ако упорно критикујемо друге - од кога, онда, иштемо, од кога тражимо, коме куцамо? Свакако не Богу. Ако мислимо негативно и у животу увек тражимо лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра, шта ће нам се отворити? Отвориће нам се самообмана.

На ономе ко само критикује, оствариће се парола Хитлеровог министра Гебелса - сто пута поновљена лаж постаје истина. Много пута истицани недостаци других, вишеструко преношене „вести“ о туђим манама и погрешкама, довешће га до одређеног степена безумља, по речима светог Јована Лествичника: „Безуман човек проналази само кривице и недостатке“ (Лествица, поука 10). Ето до чега доводи „телесно мудровање“. О њему свети Игњатије каже: „Човек који је вођен телесним мудровањем никако није кадар да исправно суди ни о своме унутрашњем стању, нити о стању својих ближњих. Он и о себи и о другима суди на начин на који он сам себе замишља, и на који друге замишља по спољашњости, по телесном своме мудровању, погрешно: и зато га је Реч Божја веома тачно назвала лицемером.“ (Види: Мт. 7,5; Лука 6, 42) „Они који су се заносили неразумном ревношћу, често су падали у клеветање ближњег и постајали оруђе и играчка палих духова“ - наставља исти св. Отац.

 

[JESSY]

ОСУЂИВАЊЕ - ПРЕЧИЦА ДО ИСПОВЕДНИШТВА

Исти светитељ подсећа: „Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају свете Оце и Мученике, заборавивши за себе да они сами, ти ревнитељи, дакле, нису свеци него грешници.“ Лажна ревност, то јест ревност која распаљује крв, нагони монаха да себе што пре сврста у „диптих“ светих Отаца-исповедника. Уместо да смирењем себе помири са Богом тражиће начине да се докаже као „херој“ и бранитељ вере. Неразумни ревнитељ ће одбацити дуготрајни и мукотрпни пут смиравања самога себе, одбациће систематски рад на себи, а посветиће се другима, односно тражењу и истицању грехова других људи. Ко се томе преда, вероватно ће са нетрпељивошћу гледати и на богословско образовање као на нешто некорисно, јер зашто бисмо се образовали и трошили време на дуготрајан и систематски рад, кад је довољно осуђивати и тако себе ставити раме уз раме са светим Максимом Исповедником и светим Марком Ефеским. Последица овакве неблагоразумне ревности биће та да ће монах изопачити свој ум тако да ће са подозривошћу гледати на свакога, тачније, свако ће му бити грив, грешан, раслабљен док не докаже супротно. Најтеже што може да задеси оваквог монаха је да му неко у лице каже истину: Не оговарај, не осуђуј, ради оно за шта си се Богу заветовао јер те нико није поставио за судију другима.

[JESSY]

НИКО НЕ МОЖЕ САМ

УЗДРЖАТИ УМ

Учитељ монаштва, свети Григорије Синајски, каже: „Знај да нико не може сам собом уздржати ум од лутања ако не буде сам (ум) придржаван Духом (Божјим). (...) Јер, ум, удаљујући се од Бога, свуда бива вођен као заробљеник: час овамо, час онамо, дотичући се свега помало. И немогуће му је да се заустави и сједини са Богом ако не почне често и трпељиво да се моли Њему, вазда Му исповедајући своју огреховљеност, са смиреношћу и скрушењем молећи се, и свето Име Његово свагда призивајући.“

А ми можемо рећи: „Знај да нико не може сам собом уздржати ум од лутања“ и гледања у туђе погрешке и недостатке „ако не буде сам (ум) придржаван Духом (Божјим)“. Јер, ум монаха, удаљујући се од Бога, „свуда бива вођен као заробљеник“: тражећи и проносећи „вести“ и сензације, „час овамо, час онамо, дотичући се свега помало“. „И немогуће му је да се заустави“ и да не осуђује друге људе „ако не почне често и трпељиво да се моли Њему“, вазда Му исповедајући огреховљеност своју, а не туђу, „са смиреношћу и скрушењем молећи се, и свето Име Његово свагда призивајући“.

Препознајмо разлику између душевно-телесне ревности (прелести) и истинске духовне ревности. Не бојмо се, нећемо ништа изгубити, јер истинско смирење не значи гушење наших духовних потенцијала. Оно не значи умртвљеност страсних сила душе, већ њихово преображење и освећење, како рече свети Григорије Палама. Одлучимо се. Јер, каква је корист човеку (монаху) ако сав свет остави а души својој науди? (види: Мт. 16, 26), бавећи се оним што му Бог није поверио, а оставивши оно за шта се Богу заветовао.

Драга братијо, трудимо се да смиримо своје помисли, и тада ће Бог отворити очи срца нашега да видимо истиниту Светлост и да будемо у стању рећи: благодаћу смо спасени (види: Еф. 2, 5) ми у Христу Исусу (види: Еф. 2, 6), Господу нашем, Коме слава вавек. Амин!

 

http://www.pravoslavna-srbija.com/forum/index.php?topic=160.0

[Leonida]

  On 25. 6. 2014. at 15:09, JESSY рече

Упозоравајући монахе на опасност од упадања у прелест, свети Игњатије Брјанчанинов каже:

 

Velika vecina knjiga je pisana od strane monaha za monahe. 

[Данче*]

  On 25. 6. 2014. at 15:17, Leonida рече

Velika vecina knjiga je pisana od strane monaha za monahe.

Сви смо исти пред Богом и књиге који пишу монахе су на корист свију нас који желимо да свој духовни живот исправљамо...

[Leonida]

Jesmo isti pred Bogom, to niko ne dovodi u pitanje.Jedino su nam zivoti razliciti.Monaska pravila i njihovi zivoti, ne mogu da se primene na verujuce u svetu.Monasi zive u manastirima,iskusenja su im drugacija i ne pije mi vodu bas da oni koji zive van porodice i nemaju iskustva sa tim i zive van sveta savetuju mirjane kako da urede svoj zivot i kako da se bore sa iskusenjima u svetu.Verujuce moze da savetuje svestenik koji i sam zivi u svetu i ima svoju porodicu jer on to najbolje razume.