A sada nešto potpuno drugačije... :)

[JESSY]

ево један поклон за нашег Јесењина...

•                 

                  

                  

                      

                      

                  

                  

                  

                  

             

  Сергеј Јесењин: РАСТАНАК

Вече црне обрве натуче.

Нечији коњи пред улазом стоје.

Да нисам младост пропио јуче

Да се јуче нисмо растали нас двоје.

Не шкрипи више тројко задоцнела!

Наш живот оде без трага румена.

Можда ће сутра болничка постеља

Да ме упокоји за сва времена.

А можда ћу сутра и ја сасвим други

Отићи одавде исцељених груди.

Да песму кише слушам у час дуги

И да живим тако к`о сви здрави људи.

Заборавићу све зле силе мрака,

Оне што ме муче док не дотуку.

Облици нежни и појаво слатка!

Памтићу заувек ту нежну руку.

Заволим ли другу, нек буде ма која,

Али и с другом, у сутону благом,

Причаћу о теби, о љубави моја,

Коју сам некад и ја звао драгом.

Причаћу како је у сванућа рујна

Тек’о наш живот, ружа неувела

О главо моја, главо моја бујна...

До чега си ме ти само довела?

 

[Јесењин]

Хвала, JESSY!, од срца... Предиван поклон! Ова песма је пола мог живота... фантастично! Хвала, хвала!

[Јесењин]

thank_you777

.....преведи је Серјожа ако можеш, не било ти заповеђено ............ 

Има превод... Погледајте доле, испод песме... У опису је превод. Клик на SHOW MORE...

[keka]

Има превод... Погледајте доле, испод песме... У опису је превод. Клик на SHOW MORE...

zhvaljujem/o

[Срђан Ранђеловић]

Најтеже ми је да не кажем ништа,
да све пустим да иде како већ мора,
да могу само да те гледам док за себе те желим
и што ником о теби не могу да причам.

Најтеже ми је да ти све прећутим,
да само спустим поглед када те сретнем,
да умирим срце да не би стало
и да се угризем за језик и на другу страну кренем.

Најтеже ми је што сам свестан свега,
да дрхтавица ме хвата кад се сетим тебе,
да знам да моја никад нећеш бити,
и ипак жељом за тобом уништавам себе.

[Дијана.]

Dijana sa tačkom i plava ruža u srcu pa ti si kao pesma nad pesmama Solomonove mudrosti...hvala na emocijama mislim da voliš slatkiše...

duso zlatna, pa ja sam ti samo knjiski moljac... i patnju gledala i cuvstvovala otvorenih ociju... pa i srca... valjda...

[Дијана.]

Tatjanino pismo Onjeginu

 

Pišem vam – šta bih znala bolje?

I šta vam više mogu reći?

Sad zavisi od vaše volje

prezrenje vaše da l’ ću steći.

Al’ ako vas moj udes hudi

bar malo trone i uzbudi,

vi me se nećete odreći.

 

Da ćutim ja sam prvo htela,

i za sramotu mojih jada

ne biste znali vi ni sada,

bar da se nadam da sam smela

da ćete opet k nama doći

i da ću bar i retko moći

u selu da vas vidim našem,

da se veselim glasu vašem,

da vam što kažem, pa da zatim

o istom mislim i da patim

dane i noći duge sama

dok ne dođete opet k nama.

Al’ osobenjak vi ste, znamo,

i teška vam je selska čama,

a mi… mi ničim ne blistamo,

no iskreno smo radi vama.

 

Što dođoste u naše selo?

U stepi, gde moj život traje,

ja ne bih srela vas zacelo

i ne bih znala patnja šta je.

Smirivši burne osećaje,

možda bih jednom (ko će znati?)

po srcu našla druga verna

i bila bih mu žena smerna,

a svojoj djeci dobra mati.

 

Drugi!… A ne, ja nikom ne bi’

na svetu dala srce svoje!

Oduvek tako pisano je…

Nebo je mene dalo tebi;

moj život sav je jamstvo bio

da ću te sresti izmeđ’ ljudi;

znam, Bog je tebe uputio,

moj zaštitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,

i neviđen si bio mio,

tvoj pogled me je svud proganj’o,

u duši davno glas odzvanj’o…

 

Ne, nije mi se san to snio,

jer čim si uš’o, ja sam znala,

sva premrla i usplamsala,

i rekla: on je ovo bio!

Ja tebe često slušah sama;

govorio si sa mnom jednom

kad prosjaku pomagah bednom

i kada blažih molitvama

buru i jad u srcu čednom.

Zar nisi ti i onog trena,

o priviđenje moje drago,

promak’o kroz noć kao sena,

nad uzglavlje se moje sag’o

i šapnuo mi reči nade

ljubavi pune i iskrene?

 

Ko si ti? Čuvar duše mlade

il’ kobni duh što kuša mene?

Utišaj sumnje što me guše.

Možda su sve to sanje moje,

zablude jedne mlade duše,

a sasvim drugo suđeno je…

Nek bude tako! Što da krijem?

Milosti tvojoj dajem sebe,

pred tobom suze bola lijem

i molim zaštitu od tebe…

Pomisli: ja sam ovdje sama

i nikog nema da me shvati,

sustajem i moj um se slama,

a nemo moje srce pati.

Čekam te: nade glas u meni

bar pogledom oživi jednim,

ili iz teškog sna me preni

prekorom gorkim i pravednim.

 

Završih! Da pročitam strepim…

Od stida više nemam daha…

Al’ vaša čast mi jamči lepim

i predajem se njoj bez straha…

 

 

 Tagore 

 

Gradinar

 

O majko, mladi je knežević prošao pored naših vrata,

i jutarnje sunce obasja njegova kola. 

Ja odvratih veo sa svoga lica,

otkinuh ogrlicu od rubina sa svoga vrata i bacih mu je na put. 

Zasto me gledaš tako čudno, mati? 

Znam dobro da ogrlicu moju nije podigao;

znam da su je točkovi smrvili i ostavili crveni trag u prašini,

da niko ne zna šta je bio dar i kome je bio namenjen. 

Ali je mladi knežević prošao pored naših vrata,

i ja mu bacih nakit sa nedara svojih na put.

...

Ceznem da ti kazem najdublje reci koje ti imam reci;

ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mi se mogla nasmejati.

Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u sali.

Olako uzimam bol svoj, strahujuci da bi to mogla ti uciniti.

Ceznem da ti kazem najvernije reci koje ti imam reci;

ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mogla posumnjati u njih.

Zato ih oblacim u neistinu, i govorim suprotno onome sto mislim.

Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujuci da bi to mogla ti uciniti.

Ceznem da upotrebim najdragocenije reci sto imam za te ;

ali se ne usudjujem strahujuci da mi se nece vratiti istom merom.

Zato ti dajem ruzna imena i hvalim se svojom surovoscu.

Zadajem ti bol, bojeci se da neces nikada saznati sta je bol.

Ceznem da sedim nemo pored tebe;

ali se ne usudjujem, jer bi mi inace srce iskocilo na usta.

Zato brbljam i caskam olako, i zatrpavam svoje srce recima.

Grubo uzimam svoj bol, strahujuci da bi to mogla ti uciniti.

Ceznem da te ostavim zauvek;

ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mogla otkriti moj kukavicluk.

Zato ponosito dizem glavu i dolazim veseo u tvoje drustvo.

Neprekidne strele iz tvojih ociju cine da je moj bol vecito svez.

 

[keka]

Tatjanino pismo Onjeginu

 

Pišem vam – šta bih znala bolje?

I šta vam više mogu reći?

Sad zavisi od vaše volje

prezrenje vaše da l’ ću steći.

Al’ ako vas moj udes hudi

bar malo trone i uzbudi,

vi me se nećete odreći.

 

Da ćutim ja sam prvo htela,

i za sramotu mojih jada

ne biste znali vi ni sada,

bar da se nadam da sam smela

da ćete opet k nama doći

i da ću bar i retko moći

u selu da vas vidim našem,

da se veselim glasu vašem,

da vam što kažem, pa da zatim

o istom mislim i da patim

dane i noći duge sama

dok ne dođete opet k nama.

Al’ osobenjak vi ste, znamo,

i teška vam je selska čama,

a mi… mi ničim ne blistamo,

no iskreno smo radi vama.

 

Što dođoste u naše selo?

U stepi, gde moj život traje,

ja ne bih srela vas zacelo

i ne bih znala patnja šta je.

Smirivši burne osećaje,

možda bih jednom (ko će znati?)

po srcu našla druga verna

i bila bih mu žena smerna,

a svojoj djeci dobra mati.

 

Drugi!… A ne, ja nikom ne bi’

na svetu dala srce svoje!

Oduvek tako pisano je…

Nebo je mene dalo tebi;

moj život sav je jamstvo bio

da ću te sresti izmeđ’ ljudi;

znam, Bog je tebe uputio,

moj zaštitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,

i neviđen si bio mio,

tvoj pogled me je svud proganj’o,

u duši davno glas odzvanj’o…

 

Ne, nije mi se san to snio,

jer čim si uš’o, ja sam znala,

sva premrla i usplamsala,

i rekla: on je ovo bio!

Ja tebe često slušah sama;

govorio si sa mnom jednom

kad prosjaku pomagah bednom

i kada blažih molitvama

buru i jad u srcu čednom.

Zar nisi ti i onog trena,

o priviđenje moje drago,

promak’o kroz noć kao sena,

nad uzglavlje se moje sag’o

i šapnuo mi reči nade

ljubavi pune i iskrene?

 

Ko si ti? Čuvar duše mlade

il’ kobni duh što kuša mene?

Utišaj sumnje što me guše.

Možda su sve to sanje moje,

zablude jedne mlade duše,

a sasvim drugo suđeno je…

Nek bude tako! Što da krijem?

Milosti tvojoj dajem sebe,

pred tobom suze bola lijem

i molim zaštitu od tebe…

Pomisli: ja sam ovdje sama

i nikog nema da me shvati,

sustajem i moj um se slama,

a nemo moje srce pati.

Čekam te: nade glas u meni

bar pogledom oživi jednim,

ili iz teškog sna me preni

prekorom gorkim i pravednim.

 

Završih! Da pročitam strepim…

Od stida više nemam daha…

Al’ vaša čast mi jamči lepim

i predajem se njoj bez straha…

srcee

[keka]

‎"Nemam ni jedan dokaz da sam bila tvoj
neko. Nismo se slikali, nismo putovali. Ne
znam u stvari ni sta smo. Znam samo da mi
falis, kao vazduh, kao zagrljaj, kao neko
najblizi na svetu. A nemam ni jedan dokaz da
sam bila tvoj neko."

[Срђан Ранђеловић]

И све се то опет на исто своди,
по вољи је оног ком је мање стало,
док једно се игра, друго безусловно воли,
док једно само узима, друго све је дало.

И зна да потраје то мучење право...
Јер док срцем се гледа тад слепе су очи,
и све то користи оно којем је мање стало,
јер друго није свесно да без првог ће моћи.

Али дође време кад се очима прогледа,
тад оно друго као прво постаје,
повређено срце за љубав се затвара
и од недужног неког, почне све да узима.

И све се то опет на исто своди,
по вољи је оног ком је мање стало,
док једно се игра, друго безусловно воли,
док једно само узима, друго све је дало.

[Дијана.]

Rainer Maria Rilke - Ugasi mi oči

 

Ugasi mi oči; mogu te vidjeti,

zagluši mi uši; ja ću te čuti.

i bez nogu mogu ići do tebe,

i još bez usta mogu te preklinjati.

Slomi mi ruke, obuhvatit ću te
srcem svojim kao rukom,

priguši mi srce, a mozak moj će
kucati,

i baciš li požar u moj mozak,

ponijet ću te krvlju svojom.

 

Liši me vida: gledaću tvoj lik,

zapuši uši moje: slušaću te,

onemi me: al' zvaću te kroz krik,

bez nogu još ću k tebi naći pute.

 

Slomij mi ruke: hvataću te srcem;

zaustaviš li srce meni,

sam moj mozak tad će kucati i
bdeti;

a ako mi i mozgom užgaš plam - na
krvi svojoj ja ću te poneti.

 

Rilke Ljubavna pesma

 

Kako da dusu sputam da se tvoje
takne?

Kako, mimo tebe, da njom da grlim
druge stvari i daljine?

 

Ali, rado bih je sklonio na neko
zaboravljeno mesto usred tmine

u neki izgubljen kut, u kom nece je
tvoje njihati daljine.

 

Ali, ipak, sve sto dodirne nas
dvoje

ko gudalo nas nekako spaja koje iz
dveju struna jedan mami glas.

Na kom smo instrumentu? Ko nas
satka?

I koji ovo svirac drzi nas? O,
pesmo slatka.

.....

 

Jacques Prevert

 

To lice ljubavi

 

To lice ljubavi opasno i nezno

jedne se veceri javi posle predugog
dana.

Mozda je strelac bio sa lukom ili
svirac sa harfom.

Ne znam vise.

Zaista ne znam znam samo da me je
ranio mozda strelom mozda pesmom.

Znam samo da me je ranio zanavek
ranio iz srca krv mi tece.

Vrela me suvise vrela ljubavna rana
pece.

 

.....

Puskin VOLEO SAM VAS

 

Voleo sam vas; moja ljubav stara

Još uvek, možda, spi u srcu mome.

Al' zašto ona nemir da vam stvara?

Ja nisam rad žalostiti vas njome.

 

Voleo sam vas nemo, beznadežno,

Pun strepnje i pun ljubomore boli,

Voleo sam vas iskreno i nežno;

- Nek Bog da, tako drugi da vas
voli.

........

 

Nastasijevic - Trag

 

Čudno li me slobodi ovo

čudnije li veza.

 Buknem u tebi, vreo se
ulivam,

jeza je ovo, oh, jeza.

I trag putanjama tvoj,

pa me pali.

 A čudno zastrepi srce,

a studim.

 Ljubeći šta li to ubijam,

šta li budim?

Jer i pepeo će vetri razneti,

a nema razrešenja.

 Tonu bez potonuća,

bez dna u nalaženju,

bez dna se izgube stvorenja.

 I tragom kuda sagoreli

sve bolnija su obnaženja.

-

Vreo se ulivam,

a čudno zastrepi srce,

a studim.

 Ljubeći sta li to ubijam,

šta li budim?

 

 

[Дијана.]

 Jorge Luis Borges

 

Pretnja

 

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.

Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu.

Lepa maska se promenila, ali,

kao i uvek, jednistvena je.

Čemu moji talismani: bavljenje književnošću,

nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever

da opeva svoja mora i svoje mačeve,

vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari,

navike, mlada ljubav moje majke,

ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?

 

Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.

Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice,

potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.

To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas,

čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.

 

To je ljubav sa svojim mitologijama,

sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.

Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.

Vojske me već opkoljavaju, horde.

(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)

Ime jedne žene me odaje.

Boli me jedna žena svuda po telu.

 

RECI MI

 

Reci mi molim te gdje te nema

na kom mjestu neću osjećati tvoje odsustvo

gdje mogu da živim a da se ne sjećam,

i gdje se mogu sjećati, a da me ne boli.

 

Reci mi molim te u kom vakumu,

tvoja sjena ne zauzima centar;

gdje je moja samoća ona sama,

a ne samo osjećaj da si ti daleko.

 

Reci mi molim te kojim putem,

mogu hodati, a da nije obilježen tobom;

kojim bih mogao da hodam a da te ne tražim,

i gdje bi se mogao odmoriti od svoje tuge.

 

Reci mi molim te koja to noć,

nema boju tvoga pogleda;

koje to sunce, ima samu svjetlost,

a ne i osjećaj da me ti dozivaš.

 

Reci mi molim te gdje je to more,

koje mi neće šaputati tvoje rječi.

Reci mi u kom uglu,

niko neće vidjeti moju tugu;

Reci mi čemu moj jastuk,

kada na njemu ne počiva tvoja glava.

Reci mi molim te koja je to noć,

da je zamjenim, kako bih bdio nad tvojim snom;

jer ja ne mogu da živim, zato jer mi nedostaješ;

i ne mogu da umrem, zato što te volim.

 

PUSTINJA

 

Prije nego uđoše u pustinju 

vojnici dugo ispijahu vodu sa zdenca 

Hierokle je prolio po zemlji vodu iz svojega vrča te kaza:

Moram li ići u pustinju,već sam u pustinji.

Ako treba žeđ da me mori,neka me već mori.

 

Ovo je pripovjest.

Prije nego li se stropoštah u pakao

Božiji čuvari mi dozvoliše da pogledam jednu ružu.

Ta ruža me sada muči

u mračnom kraljevstvu.

Jednog je čovjeka napustila žena

dogovoriše se da odglume posljednji susret:

Čovjek reče:

Moram li ići u samoću,već sam sam.

Ako treba žeđ da me mori,neka me već mori.

Ovo je druga pripovjest.

Niko na zemlji nema odvažnost da bude taj čovjek

 

 

[Дијана.]

[Дијана.]

[Дијана.]

Pismo B. Miljkovica

 

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu
svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš
znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste
to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta
Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba
mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za
mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i
direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada
apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje
pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo
Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale
su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i
besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam
rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me
reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam
Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji
nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu
na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se
u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta
divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i
izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju
ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem.
Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim
nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih
"Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to
tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih
mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je
u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali
ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako
želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta
jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka
sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako
prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb