Немам времена

[ВИЛМА]

Čudno je - šta ? Što nemaju svi potrebu da budu crkveni i da idu na liturgiju ?

 

Po kojem to uređaju za merenje normalnosti i ispravnosti ispada čudno ?

[Жедни]

Хтео би да се молим, али немам времена Хтео би да Вам помогнем, али немам времена Хтео би да размислим, али немам времена касно је - више заиста нема времена! Добио сам на поклон један руски сат на коме је икона Господа и пише: Времена је мало! Зато сам покренуо ову тему, коју такође сматрам једном од најбитнијих животних тема. Колико пута смо упали у ову ситуацију из ових неколико редака које је написао Блаженопочивши епископ браничевски Хризостом (Војиновић). Колико само људи каже: немам времена за Бога, или оно "има времена, полако". Ево, две задње сахране на мојој парихији јесу биле људи који су умрли изненада. Чак, нису били ни свесни да ће умрети. Размишљате ли о овоме?

 

Tako je oce. Veoma malo mislim o svojoj smrti tj o smrti i msilimo ali ne razmisljamo da se pokajmo za svoje grehe. Uvek to sutra. Samo ne danas. Izgovori i izgovori nas udaljavaju od Boga vreme za molitvu uvek ima za odlazak u crkvu. Ali smo se mi od Boga udaljili stalno nam je prece nesto nevazno i nebitno od najbitnije stvari. Pravdajuci i lazuci druge, tesimo sebe da ce se nasi gresi sami oprostiti bez pokajanja bez posta, bez ispovesti ...Zalosno koliko smo mi ljudi cudni...

[JESSY]

 

Прво мисао о томе да је јако уморан, да нема више снаге да тако живи, да то ради, да напокон треба да се одмори, да се опусти... Не, не да се помоли, не да прочита, јер то је труд о којем чак не жели ни да размишља. Већ просто мало да лежи, ништа не радећи, да одгледа неку испразну серију, јер то толико опушта главу, отклања напетост. Затим постаје јасно да се глава не растерећује, да напетост никуда не одлази, пред очима играју неке слике из бездана телевизијског програма, нејасне, хаотичне помисли као да растежу свест у различите стране, срце нападају врло различите помисли. И осећа неко узнемирење, неки немир... Сине мисао да је то грешка – да је требало помолити се, или у крајњем случају – једноставно лећи и заспати. Међутим, промиче и друга: «Сад је касно...» И надвија се чамотиња као оловни облак. Ноге саме иду до фрижидера, а тамо је после гостију остало још нешто – тек начета флаша коњака... А затим још већа чамотиња и горка свест о томе да човек поново треба да иде на исповест и поново треба да се каје за једно исто као да је неки лудак. И ако није баш безуман – у сваком случају је апсолутно безвољан. То се дешава с онима који имају давнашње и проблематичне односе са зеленом древном змијом.

https://www.pouke.org/forum/topic/28279-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE-%D0%BD%D0%B0-%D0%B3%D1%80%D0%B5%D1%85/