Однос Цркве и света!

Новембар 18, 2011

Старозаветни великани вере

Вера као благослов будућности (Први део)

Аутор: Јован Благојевић, Број 1071, Рубрика Библијске теме Вером је Исаак благословио Јакова и Исава у погледу будућих ствари. Јеврејима 11,20

Обимну рекапитулацију и егзистенцијално тумачење историје праотаца Израила, писац Химне вере завршава у три реченице. Оне сажимају период дуг око 150 година. То је приближно библијском схватању о трајању три генерације, а одговара спомену три личности које су кључни представници тих генерација. Прва од њих је Исаак.

Чудно је што библијски писац, разматрајући историју праотаца Израила посвећује несразмерно много места праоцу Аврааму и његовом добу (11,8-19) у односу на све представнике те историје који су дошли после њега (11,20-22). Не треба, ипак, заборавити да су потомци праоца Авраама, већ у првом осврту на овај део библијске историје, препознати као сунаследници божанских обећања која су добили саучесници његове, пре свега, есхатолошке вере (11,8-10.13-16).

Нагласак је на чињеници да су они у тренутку када су осетили приближавање смрти благословили потомке преневши на њих божанска обећања. Тако се показује да су они, чак и кад су умирали, гледали напред у испуњење обећања. Последња три примера вере из периода праотаца, заправо, илуструју перспективу која је програмски представљена у Јевр 11,13. Ови примери сажето приказују да су праоци, иако нису искусили остварење обећања, очима вере видели његово остварење у будућности поздравивши га из далека.

Попут Авраама они поседују визионарску перспективу. Она се протеже, преко граница њиховог живота, у будућност загарантовану божанским обећањем. Есхатолошки карактер њихове вере писац Посланице узима као основни мотив који обележава оно што жели да каже о њима. То се најнепосредније види у речима којима се говири о Исааку који је вером благословио Јакова, у погледу будућих ствари (Јевр 11,20). Одсуство члана испред речи будућност у оригиналном тексту сугерише да Исаакова вера није била изражена у односу на познату будућност него у односу на будућност која још није виђена (11,1б).

Нарација Постања о Исааку је, када се упореди са деловима који говоре о Аврааму или Јакову и његовим синовима, доста сиромашна. То, међутим, не значи да је он безначајан лик који се ничим не истиче, напротив. Нарација Постања приказује Исаака који следи свештене стопе свог оца Авраама. Он подиже жртвеник у Вирсавеји, где је раније свештенослужио Авраам. Поменута локација је као култно место, очигледно, била веома значајна за Исаака. (Пост 26:24-26). Исааково свештенослужење било је природан наставак Авраамовог свештенослужења. Његов живот је у сенци живота његових сродника, али је он и повезује међусобно. Присутан је кључним тренуцима овог дела библијске нарације. Међу описаним догађајима се истиче моријско искушење Авраама, које је било, ништа мање, и кушање младог Исаака. Значајно је приметити да предање о Исааковом везивању на Морији (тзв. акведах), у верзији коју нам преноси 1Клим сведочи да Исаак са чврстим знањем о будућности драговољно је вођен као жртва (31,3).

Преломни моменат којим Јаков неповратно избија у први план повезан је, такође, са Исааком који га благосиља. Исаакова спремност да Јакову додели благослов Авраама (28,1-4) показатељ је његове вере. Она се састојала у томе што је учинио оно што би, посматрано из људске перспективе, представљало опасност по испуњење обећања – нарушио је природан поредак, млађег сина Јакова је претпоставио старијем. То је било дело вере.

Постоје два момента која су могућа база за наведене речи из Посланице. Први од њих је повезан са нарацијом о превари којом је Јаков добио очев благослов (Пост 27). Други текст открива да је Исаак, нешто доцније, разумео да је благосиљање Јакова у складу са Божијим плановима, и изнова га благосиља препознајући у њему наследника обећања која је Бог дао Аврааму (Пост 28:3.4). То се десило пре Јаковљевог пута из Ханана у Харан. Вероватно је да се у Посланици подразумева друго благосиљање Јакова.

Нисмо сигурни како се благосиљање вршило, али је највероватније то била једноставна радња полагања руку на главу оног који се благосиља уз изговарање речи благослова које су биле неопозиве. Формула благослова је вероватно представљала модификацију стандардних модела оновремених благослова првенаца. Садржала је: 1) господарску улогу у породици и 2) месијанско наслеђе. У конкретном случају нагласак благослова био је на наслеђивању Авраамовских обећања. То нас подсећа на на разумевање благослова као централне теме у нарацији о праоцима.

Култна атмосфера се додатно појачава указивањем на обед повезан са благосиљањем који је укључивао јаре (ст. 9), хлеб (ст. 17) и вино (ст. 25). Све ове врсте хране биле су жртвени прилози. Богослужбени обед благослова Исааковог, тако постаје праслика богослужбеног обеда Царства небеског и вечере свадбе Јагњетове када ће многи са Истока и Запада доћи и сести за трпезу са Авраамом и Исааком (Мт 8,11 уп. 21,43; Лк 14,15). Није, стога, чудно што Исааково благосиљање Јакова, за аутора Посланице дакле, има нарочит литургијско-богословски смисао. Њега препознају и богослужбени и литургијски текстови Цркве када о Исааку говоре као о побожном и благочестивом; сину обећања, слуги Божијем и пријатељем Господњим. Чланови богослужбеног сабрања моле Бога да буде примљено ово приношење као приношење Исаака.

Веома значајан есхатолошки аспект препознаје и аутор Химне вере. Он сведочи о есхатолошком карактеру Исаакове вере којом је праотац био загледан у будуће ствари. Аутор, међутим, истиче да Исаакова оријентација ка будућности није била одустајање од садашњости, напротив. Она је конкретан израз добијала у садашњости и то кроз богослужбене радње које је праотац вршио. Ова синтеза есхатологије и историје у богослужењу је карактеристика коју аутор Посланице препознаје и код друге две личности о којима говори у наставку.

Поменута синтеза је образац на који он позива и првобитне читаоце своје Посланице. Они су се налазили у тешким околностима, а њихов живот се налазио у преломном периоду, пре свега у контексту напуштања старозаветних пракси и уверења при прихватању хришћанског разумевања вере. Пример Исаака им је говорио да тај својеврсни скок не треба да доживе као одустајање од богатог наслеђа, већ као његово потпуно реализовање. Да би то могли да постигну, њихов поглед је, попут Исааковог, морао да буде загледан у будуће ствари, у есхатон, али су тај есхатон требали да конретизују овде и сада, у богослужбеном сабрању на које их писац позива.

То је позив који прожима читаву Посланицу, и нарочиту њену Химну вере. Он кроз миленијуме хришћанске историје допире и до нас. Позива нас да живимо погледа упртог у есхатон и да тај есхатон предокушамо и конкретизујемо на богослужбеном сабрању где се молимо да наш принос буде прихваћен као приношење Исаака. Ова молитва је истовремно и подсетник на то да се од нас данас, као и некада од Исаака, захтева не само формално учешће у богослужењу, већ свецело саможртвовано и потпуно предање које је посведочио и праотац Исаак, попут својих претходника Авеља, Еноха, Авраама. Такво учешће у садашњем богослужбеном (евхаристијском) обеду може да буде темељ наде за учешће у трпези са Авраамом и Исааком (Мт 8,11 уп. 21,43; Лк 14,15).

---------------

У нарацији о Исааку тема благослова је доминантна. Она се експлицитно наставља у пог. 26. Понавља се обећање Јахвеа дато Аврааму (Пост 26,2-5 уп. 12,1-3) и на њему се инсистира. У поглављима о Аврааму централни мотиви везани су за његовог сина. Исти је случај и кад су у питању приповести о Исааку (Пост 25,19-35 [Пост 25,22-34]). Његови синови су виђени као део испуњења Божијих обећања. Оно што је Јахве започео са Авраамом наставља се са Исааком, и то управо због оца његовог Авраама (Пост 26,3.5.24.28 уп. 21,22; 28,15.20; 31,3.5.42; 35,3). Тема благослова постаје изнова средишња у 27. пог. (Пост 27,4.7.10.12.19.23.25.27.29-38.41). Нарочито се наглашава да Исаак заиста (пре)носи благослов Јахвеа дат његовом оцу Аврааму (Пост 26, 29 уп. 12,2-3).

---------------

Древна друштва, нарочито у области библијског Оријента, веома су водила рачуна о генеаолошкој хијерархији. Старији синови су имали предност над млађом браћом. Првенац је наслеђивао већи део имања (понекада 10% више, а понекад и 2/3 укупног иметка). Првенац је био и носилац очевог благослова. То је подразумевало да добија лидерско место у породици, односно да ће бити господар браћи својој.

Децембар 12, 2011

Старозаветни великани вере

Вера као благослов будућности (други део)

Аутор: Јован Благојевић, Број 1072, Рубрика Библијске теме Вером је Јаков, умирући, благословио сваког сина Јосифовог и поклони се дубоко преко врха палице своје. Јеврејима 11,21

Јаков је контрoверзна личност историје праотаца Израиља. То је био човек немирног духа и снажне воље, која га је бацала о зид живота. Имао је два имена која су указивала на двојаки карактер његовог живота. Јаков и Израиљ, варан и варалица, трудбеник и борац, бегунац и победник...

Рођен је само неколико тренутака после свог старијег брата, као други син Исаака, што је и обележило његов живот, јер није хтео да буде други. Рано је одлучио да живот узме у своје руке, али је тешко научио да га стави у Божије руке. За разлику од старијег брата, ловца, пустолова и очеве узданице, Јаков је био миљеник мајке. Проблеми у породици могли су већ да се назру. Јаков је био добар кулинар и то је искористио да се домогне права првенаштва и привилегија које је оно носило. Желео је и више од тога и одлучио се на превару. Искористио је обневиделост остарелог Исаака, који је, предосећајући смрт, одлучио да благослови Исава преневши му Авраамов благослов, благослов за којим је Јаков чезнуо толико да је у погодном тренутку и уз помоћ мајке извео вешту обману и украо благослов Исаву лажно се представивши оцу (Пост 27,1-29).

ОД ЈАКОВА ДО ИЗРАИЉА

После преваре, у страху од Исавове освете, Јаков је побегао у Харан, земљу својих предака, где је током наредне две деценије окусио горак укус преваре. Тегобан живот пастира-најамника који је водио, лукаве преваре свог таста Лавана и удаљеност од родитељског дома, подносио је захваљујући чврстој вери да ће се вратити у Ханан, да ће се на њему испунити благослов Авраама и Исаака потврђен савезом у Ветиљу.

Повратак у Ханан није био једноставан. Обележила га је Лаванова потера и опасност сукоба са Исавом. Јаковљева извидница потврдила је његове страхове јер је Јакова обавестила да је Исав сазнао за његов повратак и да га ишчекује са четиристо наоружаних ратника. Јаков, борац и онај који се не мири са судбином, није одустао. Заштитио је породицу удаљивши је из своје непосредне близине, а он је остао да се суочи са Исавом. Те ноћи, ноћи уочи одлучујућег сусрета, постао је други човек, постао је Израиљ – победник Божији (Пост 32,22-30). Драматичан и енигматичан опис овог преображаја сведочи о борби која је претходила сусрету са братом. Заноћио је на обали реке која га је делила од брата и његових ратника. Те ноћи у његов шатор је дошао незвани гост и започета је целоноћна борба. Пред зору, Јаковљев супарник је тражио од Јакова да га пусти јер свањава. На чудан захтев супарника Јаков одговара још чуднијим захтевом: нећу те пустити, док ме не благословиш (Пост 32,26). Дијалог ускоро добија егзистенцијалну димензију неслућених размера јер Јаковљев супарник – Бог (Пост 32,30), пита Јакова исто што га је и отац питао пре него што га је благословио: како ти је име (ко си ти)?

То је преломни моменат. Јаков не зна са ким се бори и разговара. Можда је то најјачи борац његовог брата, послан да га убије? Можда је помишљао да треба да слаже, као што је то учинио и две деценије раније. Он, међутим, више није био други син који би учинио све да се домогне првенства, већ носилац благослова Авраамовог и савезник Божији, што су биле привилегије којих никако није желео да се одрекне. Зато је рекао: Јаков. Тада Јаковљев супарник изговара знаменит благослов: од сада се нећеш више звати Јаков него Израиљ, јер си се борио са Богом и људима, и победио си (Пост 32,28).

ЈАКОВЉЕВ БЛАГОСЛОВ

Јаков, варалица, постао је Израиљ, победник Божији, у тренутку када је признао ко је, када више није посезао за (само)обманом и претварањем. Тада је могао да се сусретне са братом који је га је дочекао загрљајем, а не оружјем. Тада се кроз сузе Израиљ (а не Јаков) пажљивије загледао у лице свога брата и у њему препознао не лик човека кога треба надмудрити и преварити, већ лик Божији, божанско обличје по којем је створен сваки човек (Пост 33,10). Такав Јаков могао је својим потомцима да преда благослов Авраамов и Исааков (Пост 47-49). Благослов који је Јаков примио и благослов који је дао потомцима су подударни и смештени у култну атмосферу, при чему је потоње благосиљање готово програмски описало живот његових синова и њихових потомака. Текст тог благослова је детаљно разрађен у интертестаментарној књижевности Јевреја која је била позната и писцу Химне вере. Писац, ипак, не користи овај интертестаментални материјал и фокусира се на тренутак када Јаков благосиља своје унуке, Манасију и Јефрема (Пост 48,1-2). Истиче да је то био предсмртни чин којим се подвлачи визионарска перспектива усмерена преко граница Јаковљевог живота.

Природни поредак је преокренут у благосиљању Јефрема и Манасије. Јосиф је покушао да исправи ову грешку, али се Јаков вером супротставио дајући предност Јефрему (Пост 48,12-20) и показујући веру у то да је божанска промисао коначна и да Бог делује у циљу испуњења својих обећања.

Химна вере истиче да се Јаков поклонио дубоко преко врха палице своје, односно да се поклонио наслањајући главу на врх својега штапа (уп. Пост 47,31). У основи новозаветног цитата Постања је верзија Септугинте која овај чин препознаје као богослужбено дело којим Јаков исповеда да је странац и дошљак, али и носилац обећања, јер се штап, симбол ходочашћа, временом трансформише у палицу владалачку, симбол царства и месијанства (Пс 110,2; Бр 24,17).

Писац је пажљиво читао своје изворе и свесно је изабрао предложак који му је омогућио да истакне слику Јакова ходочасника који умире, али вером даје наредбу за будућност. Могуће је да је Јаковљев поклон био усмерен према Јосифу, као последња потврда истинитости његовог пророчког сна који је био кључан моменат за реализацију божанских савезних обећања.

Пример праоца Јакова, убедљиво сведочи о егзистенцијалној драматичности људског живота који може да се, упркос свим животним недаћама, оконча предокушањем испуњења божанских обећања – ако је вођен вером оријентисаном ка есхатону. Егзистенцијална драма трансформације Јакова у Израиља је драма коренитог преображаја који почиње сучељавањем са собом као предусловом узрастања. Кад признамо себи и другима ко смо и какви смо, кад престанемо да се претварамо и покушавамо да будемо неко други, имамо могућност да се променимо и откријемо божанско обличје у ближњима. Тада можемо да будемо они који доносе благослов окружењу, тада се наша вера може реализовати као благослов будућности.

---------------------------------

Савремени читалац, саблажњен Јаковљевим поступцима и изостанком етичке (пр)оцене истих у Постању, може да буде потпуно збуњен чињеницом да је Јаков упркос свему изабран за носиоца благослова и наследника савеза. Постање – етици претпоставља борбеност. Јаков је представљен као човек који се не мири са природним поретком ствари, не дозвољава да га тај поредак ограничи и не прихвата датости, већ ствара околности. Супростављен је Исаву, човеку који живи од тренутка до тренутка, допуштајући да му околности и датости одређују правац живота. У борби, Јаков је спреман да вара што је несумњиво погрешно, али је и у стању да истрпи када је преварен. Писац Постања, истовремено, доследно истиче да Бог није ограничен природним стањем ствари, већ да је самовластан у избору. У свету где су првенци имали предност, Он гледа Авељеву жртву, бира млађег Исаака (а не Исмаила), млађег Јакова (а не Исава), млађег Јефрема (а не Манасију). Постање убедљиво сведочи да природне предиспозиције или њихов изостанак нису оно што нас одређује пред Богом, већ искреност вере и чежња за божанским благословима. То је оно чиме се Јаков руководио када је постајао претеча оних који на силу (борбом) улазе у Царство небеско (Мт 11,12).

---------------------------------

Бежећи од Исава, Јаков се зауставио у Ветилу, древном култном месту. Ту је уснио лестве (степенице) по којима су ходили ангели Божији повезујући небо и земљу. Бог му је са врха лестви упутио поруку охрабрења, потврдивши га наследником савезних благослова и обећања. Јаков се пробудио под јаким утиском онога што је сањао и Ветил је препознао као кућу Божију. Дао је савезна обећања, прихвативши одговорност за остварење божанских планова. Сан је можда био надахнут сумеро-вавилонским зигуратима – степенастим торњевима на чијем врху се налазио храм, место божанског обитавања. Свештеници, који су се у свечаним одеждама успињали степеницама ка храму, поклонике су подсећали на ангеле преко којих бог(ови) комуницирају са људима. У Новом Завету, Христос користи ову слику да би себе представио као спону неба и земље (Јн 1,51 уп. Дап 7,55-56).

---------------------------------

У двема приповестима су описани праоци који благосиљају са самртничке постеље (Пост 27,1; 48,1; уп. 27,2.4.7.10; 49,28-33; Пнз 33,1; Инав 23,1). У оба случаја се јавља присно ословљавање терминима: мој син (Пост 27,1.18.32) и ваш отац (Пост 48,1.8. види и 47,29 и 49,1). У првом примеру млађи син уз помоћ преваре добија благослов свог оца. У другом се Јаков вара дајући првенство Јефрему, млађем брату Манасије. У обе приповести постоји исти тематски увод и благослов патријарха који уздиже млађег сина над првенцем који има законито првенство.

Фебруар 3, 2012

Старозаветни великани вере

Вера као заповест спасења

Аутор: Јован Благојевић, Број 1075-1076, Рубрика Библијске теме „Вером Јосиф на самрти спомену Излазак синова Израиљевих и заповеди за кости своје.“ Јеврејима 11,22

Јосиф је једанаести син праоца Јакова, дуго очекивани првенац његове вољене супруге Рахиље, и током дугог временског периода је био њен јединац. Наведене околности су га ставиле у позицију очевог миљеника и полубрата, гледаног са завишћу од стране своје старије браће. Читав његов живот био је обележен овом супротношћу. Она се показивала на најразличитије начине током бурног и прилично суровог времена са краја 16. и почетка 15. в. (што је период коме припадају најзначајније године Јосифивог живота).

Древни Оријент овог периода је пролазио кроз велика превирања. Сумерско и древно-вавилонско царство доживљавало је кризу и његов сјај је битно урушен ратничким најездама пљачкашких народа који су жудели за богатством високоцивилизованих градова древне Месопотамије. Многи су били принуђени да се окрену номадском животу и упуте на запад и југ, како би преко Ханана дошли на границе Египта, друге велике империје тог доба.

Египат доминира у библијској нарацији о праоцу Јосифу. Бурна времена која су обележавала историју Египта у овом периоду била су тесно скопчана са Јосифовим животом. Политичке и друштвене промене су обележиле живот младића који је из атмосфере породичне нетрпељивости и напетости у измештен у вртлог дворских интрига. Све то је допринело да и Јосифов живот и сам буде променљив, несигуран и чудесан као што је променљиво, несигурно и чудесно било и време у којем је Јосиф живео.

Јосиф је био омиљени син Јакова, издвајан од остале браће, браће која су га продала као роба у туђину (Пост 37,25–36). Његово тело, ненавикнуто на тежачки живот, од пустињског сунца и пешчаних ветрова штитила је шарена племићка хаљина, а потом је обликован ропским послом на дворовима египатског угледника Петерфија. Јосифова марљивост, способност, поштење и верност су особине на којима је изградио свој углед и од позиције обичног роба уздигао се до повлашћеног положаја роба-економа, односно управитеља и надгледника имања (Пост 39,1–6). То је позиција на којој би можда могао да проживи прилично лагодан живот, да га променљивост судбине није ставила пред ново искушење. Зачудо, управо због победе у искушењу је доспео до тамнице (Пост 39,6–23). Ту, у најдубљој тами свог живота, поставио је темељ свом величанственом уздизању. Када се већ више није имао чему надати, доспео је до места великог везира египатске империје (Пост 41,1–46). И опет, он који је својом мудрошћу и достојанственошћу задивио самог египатског суверена, био је збуњен и затечен сусретом са простим пастирима – својом давно изгубљеном браћом; он чије је лице блистало од мирисних помасти фараоновог двора, умио је лице сузама приликом сусрета са млађим братом кога је тек тад упознао (Пост 42.45,1–4). Коначно, Јосиф који је у својој руци имао сву власт и моћ Египта, јасно и недвосмислено се одрекао права суда над браћом, признавши Бога као врховног судију и господара (Пост 50,19–21).

Предивна новела о Јосифу обухвата велики део Постања и представља засебну приповедну целину, смештену у оквир шире нарације о праоцима Израиља. Стилски подсећа на сличне приповести познате из античких египатских споменика. Од њих се, ипак, издваја јасном богословском поруком, истицањем Провиђења као покретача свих дешавања, што се снажно рефлектује у речима које је Јосиф упутио браћи: „Бог ме посла пред вама ради живота вашега јер виде глад у земљи... Бог ме посла пред вама да вас сачува на земљи и да вам избави живот избављењем превеликим“ (Пост 45,5б–7).

Праотац Јосиф је снажно инспирисао касније библијске и ванбиблијске писце који су се усредсређивали на његову верност (Прем 10,13–14; 1Мак 22,53; 4Мак 18,11; 1Клим 4,9; уп. Пс 105,17–19). Инструкције које је он дао својој браћи, а које се тичу крајњег одредишта његових посмртних остатака, привукле су доста мање пажње, а и тада се овај детаљ библијске нарације сагледавао као доказ Јосифове јединствености и величанствености јер није рођен такав човек као Јосиф и о његовим костима се водило рачуна (Сир 49,15).

Пажњу писца Химне вере, међутим, привлаче управо ови моменти са краја Јосифовог живота када он заповеди за кости своје (Јевр 11,22). Ове речи Посланице су несумњива алузија на Пост 50,24–25; али истовремено су и њихово егзистенцијално тумачење којим се пажња изнова усмерава ка делу вере које се реализује у атмосфери смрти. Јасно је да ни Јосиф ни писац Химне у смрти нису препознали претњу за испуњење божанских обећања (уп. Јевр 11,12–21). Јосиф је био потакнут очевом заповешћу да не буде сахрањен у Египту већ у породичној племенској гробници Мекпеле, првом поседу Израиља у Обећаној земљи. Том заповешћу Јаков је изразио веру у испуњење обећања о наследству земље.

Слична есхатолошка перспектива види се и у случају Јосифа и његове заповести о својим посмртним остацима. Иако је он постигао високо звање у Египту, Јосиф није припадао земљи Нила. Јосифова брига за сахрану у Ханану, израз је жеље мотивисане вером да буде присаједињен наследницима обећања. Попут својих великих предака, Јосиф је вером видео ствари још невиђене (ст 1б), јасно као догађаје који су се десили. У вери је препознао да је излазак Израиљаца из Египта зајамчен као део остварења обећања о поседовању земље (Пост 50,24–25). Јосиф се са осталим праоцима вере повезује есхатолошки оријентисаном вером. Њом је видео излазак синова Израилових из Египта, величанствену Пасху којом су се његови потомци усмерили ка Ханану.

Снага и значај овог виђења постаје импресивна у светлости библијске нарације са почетка Књиге Изласка. Прва поглавља овог списа сведоче нам да Египат за Израиљце није био само страна земља у којој су (макар за неко време нашли уточиште и спасење од глади), па чак ни само земља тежачког живота и обесправљености, већ пре свега земља смрти која је вапила да их прогута и уништи. У светлости те чињенице, Јосифова заповест о костима је охрабрујућа порука да о томе да смрт није коначна тачка, а израиљско испуњење те заповести (Изл 13,19; ИНав 24,32) постаје величанствена типолошка најава оне истинске Пасхе, Господње Пасхе, свештене и славне, како је називамо у Васкршњој Литургији исповедајући да је то пасхално искуство, искуство преласка из смрти у живот, и са земље у небо, у Царство небеско, истинску и праву земљу Обећања којој су тежили и праоци Израиља међу којима значајно место заузима праотац Јосиф.

---------------------

Уколико се прихвати да је период праотаца Израиља окончан средином 15. в. пре Христа односно да је Јосиф на положај великог везира Египта уздигнут крајем прве четвртине тог века, Јосифово уздизање може да се успешно објасни општом друштвено-политичком ситуацијом у Египту тог доба. Многи су, наиме, изражавали озбиљне сумње у вези са могућношћу да у једној империји древног Оријента странац дође до тако високог положаја и да, штавише, омогући клану својих сродника несметано насељавање и живот у тој земљи. То, међутим, не би било чудно уколико такав догађај повежемо са владавином Хикса, страних азијских владара који су се успели на трон Египта. Они би, као народ семитског порекла, пре могли да нађу подршку у етнички блиском Јаковљевом клану, него у страоседелачком племству и народу који их је сматрао окупаторима и узурпаторима.

---------------------

Научници нису сагласни у погледу датирања праотаца Израиља. Постоји више предложених решења, али се ниједно не може схватити као потпуно поуздано. Овај проблем је повезан са применом дуже или краће хронологије, као и са датирањем догађаја изласка. Сви се слажу да је период праотаца трајао нешто дуже од два века, али постоји неслагање око времена када је он почео. Према једном схватању период почиње почетком 21. в. пре Христа и окончава се половином 19. в. док се догађај изласка догодио половином 15. в. пре Христа. Други аутори су склонији да почетак периода праотаца датирају на почетак 19. или, како је највероватније, 17. в. пре Христа. Ако је тако, догађај изласка треба треба датирати у средину 13. в. пре Христа, а крај периода праотаца на почетак 17. или, како је вероватније, прву половину 15. в. пре Христа.

извор : Православље

Март 6, 2012

Старозаветни великани вере

Вера као храброст за живот

Аутор: Јован Благојевић, Број 1078, Рубрика Библијске теме Вером су Мојсеја, кад се родио, крили родитељи три месеца, јер су видели да је дете лепо, а нису се побојали краљеве наредбе. Јеврејима 11,23

Праотац Јосиф је последњи у низу патријараха Израиља. Најавио је излазак Израиљаца из Египта. Том најавом се завршава историја праотаца и наговештавају будући догађаји започети рођењем Мојсеја, старозаветне личности чијим делима вере аутор Посланице даје највише места. Сажет исказ Вером су Мојсеја, кад се родио, крили родитељи три месеца, јер су видели да је дете лепо (Јевр 11,23) представља алузију на библијску приповест из Изл 2,1–10. Наведени одељак смештен је у контекст уздизања нове династије Египта која је укинула привилегије раније дате Израиљцима и систематски их је сводила на ниво грађана другог реда, тежака који кулучењем обнављају велике владарске центре Египта, Рамзесу и Питом (Изл 1,11). Они су, пре свега, радили ропски посао прављења опека. Древни писани и ликовни извори потврђују да је тај посао повезиван са азијским дошљацима сличним древним Јеврејима.

Присилан рад и тешки услови живота били су део државне стратегије чији је циљ био ограничавање демографске експанзије Израиљаца (Изл 1,10.13–14), али су се Израиљци, очврснути тешким животним условима и даље умножавали као живи сведоци испуњења Божијих савезних обећања. Фараон, стога, наређује убијање новорођених дечака Израиљаца. Бабице, којима је овај задатак био поверен, у страху Господњем саботирају овај пројекат, а израиљска заједница и даље јача. Зато фараон наређује усмрћивање израиљских новорођенчади бацањем у воде Нила (Изл 1,15–22). Библијска нарација досеже врхунац драмске напетости супротстављањем упечатљиво осликаног геноцидног фараона и Бога, који се у читавој нарацији не спомиње, али који је у том одсуству ванредно присутан кроз испуњење савезних обећања датих праоцима (Изл 1,6–7.9–10.12 уп. Пост 12,2; 15,5; 17,2–5; 26,23–24; 28,13–14).

Хронолошки ток приповести се наизглед прекида. Драмска пауза оставља првобитног читаоца и ишчекивању које је нама, који знамо даљи ток приче, страно. На сцену ступа левитски брачни пар и њихов син, унапред осуђен на смрт. Видевши да је дете лепо родитељи ризикују сопствени живот оглушивши се о фараонову заповест. Они су, заправо, одбили да одустану од живота, њихов чин је био израз храбрости за живот и аутор Химне Вере управо то препознаје када пише да су крили дете три месеца непобојавши се краљеве наредбе (Јевр 11,23). Страх од египатског владара потиснут је страхом Господњим, а страх Господњи се манифестовао као храброст за живот који је Господ створио. Писац Посланице открива да је управо вера темељ храбрости за живот Мојсејевих родитеља.

Храброст за живот утемељена на вери била је предуслов даљих испуњења божанских савезних обећања и њоме спасено дете је постало спаситељ целог Израиља. Библијски писац уствари указује на то да се божански благослови реализују у складу са спремношћу, тачније храброшћу, човека да се вером отвори према Даваоцу благослова и постане канал њиховог реализовања.

Даља нарација осликава познату сцену: мајка ставља тромесечног сина у тршчани ковчег смолом и паклином заштићен од вода Нила. Напетост расте када у ходочасничкој процесији на обалу свете реке долази кћи фараонова са својом пратњом. Она види ковчег, шаље пратиљу по њега, отвара га и види дете које плаче. Реторичка градација присутна у овом сажетом опису сугерише тежак избор пред којим се фараонова кћи нашла. Да ли ће дете предати на погубљење, препустити неизвесној и опасној судбини у Нилу или ће се, можда, сажалити прекршивши заповест фараона који је дете, као наизглед господар живота и смрти у Египту, унапред осудио? Кћи фараонова је одлучила да и сама покаже храброст за живот – да дете, осуђено на смрт, усвоји и омогући му успињање на друштвену позицију каквој се ниједан Израиљац није могао надати.

Библијски писац свесно обликује ироничну слику. Мојсејеви родитељи поштују слово фараонове заповести и сина препуштају водама Нила омогућивши му да буде спасен и спаситељ Израиља. Неповољне околности постају прилика. Фараонова жеља да уништи Израиљ постала је основ божанског избављења. У основи библијског описа можда су древна сумерска предања која имају сличне мотиве. Међу њима значајно место заузима мотив потопа терминолошки повезан са нарацијом Изласка. Доминантан термин приповести о потопу, ковчег, присутан је и у нарацији о Мојсеју (Пост 6,14–18; 7,1.13.17–18.23; 8,1.4.13.15; уп. Изл 2.3.5) који је представљен као нови Ноје. Он, попут знаменитог праоца, пролази кроз потопне воде како би се искуством потопа оспособио да проведе израиљски народ кроз море спасивши га као што је некад Ноје спасао човечанство и свет.

Старозаветна нарација и њено егзистенцијално новозаветно тумачење имају снажну и необично актуелну поруку у ери савремених фараона, појединаца или корпорација који делују као господари живота и смрти. Данас нема присилног убијања деце, али се неретко стварају околности у којима многи бивају лишени људског достојанства. У времену када социјална неправда досеже димензије васпостављања ропско-феудалног уређења заоденутог демократијом, потребни су људи који имају храброст за живот, људи који неће пристати на обезличење, губљење људског достојанства и смрт, људи који имати храброст да у сфери свог деловања и одговорности буду канали испуњења древних божанских обећања и благослова.

----------------------

Ликовни и писани извори сведоче да су опеке биле веома значајне за Египат. Правиле су их групе од 8 до 16 радника којима је управљао надзорник одговоран за остваривање планиране дневне производње. То је у складу са библијском нарацијом, али не доприноси датирању догађаја изласка јер је Земља Нила, током дугог периода, за градитељство користила готово искључиво опеке. Прављење опека, стога, било је главно занимање азијатских народа у Египту током више векова. Спомен Рамзесе и Питома као градова које су обнављали Израиљци, уз известан опрез због непрецизности у тумачењу доступних археолошких података, указује да је фараон угњетавања био Рамзес II, што значи да је фараон Изласка био његов син Мермнептах. Египатски извори не спомињу излазак Израиљаца, а библијски извештаји не именују фараоне о којима говоре. Свака реконструкција, стога, остаје на нивоу мање или више вероватне хипотезе.

----------------------

У древним оријенталним митовима често се говори о боговима који људима намећу тежак рад, а затим покушавају да униште умножени људски род који их узнемирује галамом. Библијски писац употребљава познати митолошки образац, али га демитологизује (уместо геноцидних богова говори о геноцидним владарима) и историзује (уместо људског рода геноцид је намењен једном народу). Истински разлог геноцидног порива фараона није јасан. Наратор говори да се демографска експанзија Израиља поклопила са династијском сменом. Нови фараон је у тој чињеници видео проблем, јер су бројни Семити могли бити значајна политичка снага у Египту и могући савезник са управо збаченим и протераним Хиксима. Није невероватно, међутим, ни да су Израиљци били жртве неразумне ксенофобије или освете.

----------------------

Древни свет знао је за хероје који се, будући поштеђени приликом рођења, успињу до највиших положаја. Такве легенде су познате грчко-римском свету и Хетитима, док знаменита Легенда о рођењу Саргона Великог показује највећи степен сличности са библијском нарацијом јер говори о свештеници која се оглушује о обавезу да свој пород принесе на жртву. Сина крије у плићаку Еуфрата, у тршчаној корпи. Ношен реком, Саргон стиже до царског баштована, да би се потом успео до положаја владара поставши оснивач акадске династије древног Сумера. Библијска нарација рефлектује општи мотив древног света који је можда Мојсејеве родитеље надахнуо за описани поступак. Старозаветна нарација и њено новозаветно тумачење наглашавају лепоту новорођенчета (Изл 2,2; уп. Јевр 11,23), што указује да су родитељи Мојсејеви у ванредној лепоти детета препознали нарочит божански план и назначење одговоривши вером на тај дар са неба. Форма нарације о рођењу Мојсеја није више историјска од других древних приповести, али је свакако богословски усмеренија и одређена везом са испуњењем божанских обећања.

Април 18, 2012

Старозаветни великани вере

Вера као избор за будућност

Аутор: Јован Благојевић, Број 1080, Рубрика Библијске теме Вером Мојсеј, кад је одрастао одби да се назове „син кћери фараонове“ и хтео је радије да страда са народом Божијим, него да има краткотрајно уживање греха, јер је Христову поругу држао за веће богатство него сва блага Египта; имао је наиме у виду узвраћање наградом. Јеврејима 11,24–26

Чудесно спасење бебе Мојсеја као да је најавило чудесност његовог живота који је инспирисао многа књижевна дела и многе филмове. Бројне екранизације библијске нарације о Мојсеју приказују младог египатског принца који не зна своје право порекло. Чудесни стицај околности суочава га са драматичном реалношћу о томе ко је он заиста и код њега почиње снажно преиспитивање сопственог идентитета. Стање егзистенцијалне стрепње као резултат има афективно убиство египатског надзорника радова. Суочен са могућом казном, он бежи из Египта, да би се деценијама касније вратио и своје сународнике извео из ропства.

Библијско и јудејско предање сугерише другачију слику. Писмо сведочи да се Мојсеј, као син кћери фараонове, научио свој премудрости египатској и да је у зрелој доби изашао браћи својој (Изл 2,11 уп. Јевр 11,24). Чини се да је Мојсеј, током периода одрастања и школовања, био свестан свог националног порекла, да је био раздиран чињеницом да припада супротстављеним световима и да истовремено не припада у потпуности ниједном од њих. Исказ изађе браћи својој уопштено се схвата као Мојсејево дистанцирање од египатског двора и протест против дворске политике према његовом народу.

Мојсеј је начинио промишљени избор који је представљен у ст. 25–26. Кључне изразе ових стихова треба разумети у ширем контексту јудео-јелинистичког моралног учења. Фразе радије је изабрао и краткотрајног уживања греха одређују Мојсејев избор у перспективи моралне одлуке између више и мање значајног, а фраза да страда са народом Божијим одређује тај избор у светлости Изл 1,11. Мојсеј бира садашњу патњу и идентификује се са народом Божијим уместо да ужива привремену корист у заједници са грешном нацијом и безаконим царем. Одбацио је привилегије племићког положаја. Предности које је баштинио као син крећи фараонове препознао је као последицу тлачења поробљеног народа Божијег и зато је одбацио краткотрајно уживање греха.

Контраст развијен у ст. 26а разјашњава импликације Мојсејевог избора: он је ценио срамоту Христову више него све ризнице Египта. Сугестивни исказ ризнице Египта евоцира импресију о безграничном богатству које је Мојсеј одбацио када се придружио сународницима. Могуће је да се под ризницама Египта подразумевају царске житнице, али израз свакако сугерише богатство и луксузан живот. Таквом животу Мојсеј претпоставља срамоту Христову (Јевр 11,26). Тумачење употребљене фразе је тешко, али се може претпоставити да се писац темељи на Пс 69 (LXX) и(ли) Пс 89,51–52 (LXX), где се о Израиљу говори као о колективном помазанику (христу) Божијем са којим се Мојсеј идентификовао кроз учешће у срамоти коју су му (им) наносили Египћани.

Последњи исказ ст. 26 открива мотив којим се Мојсеј руководио – гледање унапред, у припремљену награду. Оригинални термин сугерише усредсређивање пажње, док употреба имперфекта сведочи о Мојсејевом есхатолошком усмерењу као о његовом уобичајеном ставу. Мојсеј је свесно усмерио своју пажњу од мучне садашњице ка будућој награди. Његова вера изражена је као наглашено одрицање од садашње видљиве користи и привилегија, кроз поуздано ишчекивање још увек невиђене, божанске награде. Он тиме у пракси живи вером која је описана у Јевр 11,1.6. Његово деловање одређено је будућом перспективом утемељеном у снажној вери. Његова вера је, стога, сведочење о стварности Бога као Онога који награђује озбиљне тражитеље. Перспектива вере оспособљава Мојсеја да направи одговарајући морални избор и ослобађа га слабости страха.

Овакав приказ Мојсеја је од изузетног значаја за заједницу којој је намењен. То је била заједница која је негда истрајавала у срамоти и губицима јер се идентификовала са Христом и са новим народом Божијим, народом који је предмет увреда, прогањања и затварања. Она је била мотивисана есхатолошком сигурношћу велике награде (10,33–35). Таква заједница могла је да се идентификује са искуством Мојсејеве патње. Њену тренутну позицију, међутим, осликава болно исповедање стања обесхрабрености и апатије заједнице чији су поједини чланови почели да посустају (Јевр 10,25). Таквој заједници Мојсеј је представљен као пример вере са циљем подстицања верности Богу и припадања заједници новог народа Божијег.

Аутор Посланице Јеврејима читаоце свесно ставља пред тежак избор подсећајући их на човека који је и сам био пред тешким избором. Он зна да верност Христу и оданост хришћанској заједници за многе припаднике (те) заједнице подразумева одбацивање од најближих, презир, срамоту, а неретко и физичку опасност. Своје читаоце, ипак, позива да све то сагледају као срамоту Христову којом се присаједињују не само Новом Израиљу, већ и врховном ауторитету старозаветне вере. Он их позива да се попут Мојсеја усмере на есхатон, на коначни циљ хришћанског живота и на Царство небеско.

Наведени стихови химне вере били су актуелни хришћанима првих векова, онима који су ризиковали свој иметак, углед, породицу, па и физичку егзистенцију. Њихова актуелност се, ипак, може довести у питање у времену популаристичког односа према религији, када јавно исповедање вере може да буде начин задобијања поштовања, па чак и престижа. Овакво схватање се, међутим, показује нетачним у светлу чињенице да се, као и у случају Мојсеја, исповедање вере пре врши конкретним делањем него речима и пуким ритуалом. Мојсеј као онај који се, вођен вером, успротивио социјалној неправди, одбивши не само да учествује у њој већ и да пристане на њу користећи привилегије свог положаја, представља не само снажан пример него и својеврсни изазов сваком верујућем хришћанину у времену када социјална неправда изнова узима маха и када се на социјалну одговорност и хуманост гледа као на непотребни издатак и луксуз. Мојсејев пример нам говори да загледани у будућност, у есхатон и Царство, не смемо да заборавимо садашњост и призив да принципе Царства небеског, једнакости и јединствености у Христу и пред Христом, оваплоћавамо овде и сада.

Израз син кћери фараонове обично је схватан као потврда Мојсејевог усвојења од египатске принцезе. Такво схватање се заснива на Изл 2,10. У јудејском предању антике извођен је закључак да је он и формално усвојен, што је подразумевало могућност да буде и њен наследник (и посредно наследник самог фараона). Овакво разумевање можда рефлектује римско схватање усвојења по којем је усвојени син имао исти статус као и биолошки припадник породице, али да се тиме потпуно одрицао припадности својој биолошкој породици. Новија открића показују да је израз кћи фараонова могао да буде и звање припадница фараонових харема. То је био повлашћени положај и деца коју су имале ове жене добијала су најбоље образовање и значајна места у египатском друштву, али не и непосредну могућност наслеђивања фараона, мада и та могућност није потпуно искључивана. То је била привилегија које се Мојсеј одрекао (Јевр 11,24; Изл 2,11–13). Формулација употребљена у Посланици Јеврејима сугерише формално-правно одрицање, али је нагласак на чињеници да је један потенцијално узвишени Египћанин одбацио привилегије свог статуса, како не би изгубио заједницу са својим народом, који је и народ Божији. Стих више акцентује морални избор између две алтернативе него правно одбацивање.

Тема врховног моралног избора често је извођена из библијске и ванбиблијске књижевности Јевреја. Са сличним избором био је суочен и Јосиф коме се нудило привремено уживање у блуду са господаревом супругом, насупрот оданости коју је морао да потврди спремношћу на неправедну патњу у тамници. У LXX термин краткотрајан или тренутан употребљен је искључиво у 4Maк 15,2.8.23, где се описује суочавање са врховним моралним избором мајке која треба да изабере између тренутног спасења своје седморо деце и своје привремене мајчинске љубави и(ли) побожности која ће да им спасе вечни живот (4Maк 15,8.23). Њен избор био је између привремене и вечне користи, као у Јевр 11,25–26. Овај пример служи као илустрација речника ст. 25, где се врши морални избор између садашњег уживања задовољства и садашње патње.

Извор: Православље

Април 27, 2012

Вера и невера

22 недеља апр 2012

Posted by

radiosvetigora in Духовност

≈

1 коментар

Беседа митрополита Волоколамског Илариона (Алфејева) на Томину недељу

„Ако не видим на Његовим рукама ране од клинова и не ставим прст свој у ране од клинова, и не метнем руке своје у ребра Његова, нећу веровати“ Тако је Тома одговорио Спаситељевим ученицима, који су га обавестили да су видели васкрслог Господа (Јован 20, 25).

„Ако не видим, нећу поверовати“. Тако често нама, верујућима, одговарају људи који од нас траже логичке, спознајне доказе хришћанске вере. Али таквих доказа нема и не може их бити, јер је хришћанска вера иза граница разумног схватања, она је изнадрационална. У хришћанству се ништа не може доказати логички – ни постојање Бога, ни васкрсење Христово, нити друге истине које се могу једино примити или не примити вером.

„Бога нико никада није видео“, говори апостол Јован Богослов (Јован 1, 18). Ни постојање Бога нико никада није доказао. Ни Христово васкрсење нико није никада посведочио на тај начин да би оно постало очигледна чињеница за читаво човечанство. Ипак, без обзира на привидну недоказивост хришћанске вере, милиони људи су прилазили, прилазе и прилазиће Христу; веровали су, верују и вероваће у Христово васкрсење; признавали су, признају и признаваће Божије постојање. Зашто? Зато што су сусрели Бога на своме путу, и никакви додатни докази им нису потребни.

Али како настаје сусрет човека са Богом? За сваког на различит начин. За једне то је искуство изненадног откривења, прогледавања, када људи одједном сазнају да је Бог заједно са њима, да је Он – овде, да их види и чује, а они виде и чују Њега. За друге је то искуство произрастања у њима присуства Божијег, искуство постепеног упознавања Христа васкрслог. Бива да Христос сусреће човека, али човек или то не схвата или тек касније почиње да схвата да је то био сусрет са Господом. Управо се то догодило са двојицом ученика који су се враћали из Јерусалима у Емаус, који у путнику који им се приближио нису познали Исуса, зато што се Његов спољашњи облик након васкрсења изменио. Господ је разговарао са њима током читавог пута, ушао заједно са њима у дом, и тек када је преломио хлеб они су Га познали, али он је истог тренутка постао невидљив. И онда су рекли: „Није ли горело срце наше док нам је говорио на путу“ (Лука 24, 32) И са радошћу су пошли и обавестили ученике о свом сусрету са васкрслим Учитељем.

Поражавајуће је да ученици нису познали Христа када је био са њима; телесне очи им нису помогле да распознају васкрслог Бога. Али унутрашњим очима душе, они су познали Господа. И само што су Га познали, постао је невидљив за њих, јер телесни вид није потребан, када се срце запламти вером.

То се дешавало и дешава се са хришћанима који нису видекли Бога, али су поверовали у Њега, зато што им се срце разгорело љубављу према њему. Управо за њих говори Христос: „Блажени који невидеше, а вероваше“ (Јован 20;29). Блажени зато што нису тражили логичке доказе, већ онај огањ који Бог убацује у срца човечја. И ми верујемо у Христово васкрсење, не зато што нас је неко убедио у то, већ зато што смо ми сами, својим унутрашњим искуством познали Васкрслог. Ми нисмо поверовали зато што смо видели Бога, већ зато што смо осетили Његово живо присуство у нашем срцу.

Скептички разум савременог човека говори: „Не видим – не верујем“, а ми говорим. „Верујем, премда и не видим“. Ако би у религији све било видљиво, спознајно, доказиво због чега и у шта би требало веровати? Ако у религији не би постојале тајне, чиме би се она разликовала од осталог што нас окружује у земаљском животу?

Ступајући на хришћански пут ми изазивамо свет који нас окружује, који од нас тражи логично оправдање наше вере. Више од тога, ми изазивамо сопствени разум који често сумња у постојање Бога… Кренувши на пловидбу лађом хришћанске вере ми много ризикујемо. Немамо гаранцију за то да ћемо достићи циљ, не претрпевши „бродолом у вери“ (1.Тимотеју 1, 19): Нама у овом животу није обећан такав сусрет са Христом лицем лицу,. Којега се удостојио Тома, дотакавши се рана на Спаситељевом телу и добивши опипљив доказ Христовог васкрсења. Свакако, у будућем веку видећемо Христа лицем лицу, али ето, и у то треба веровати! Сада нам је дан једино унутрашње искуство Христа васкрслог – искуство које је јаче од свих логичких доказа, од сваког телесног „виђења“.

Због чега нам је дато ово искуство? Да би га поделили са другима. Треба да схватимо да све дотле док не поверујемо у Христово васкрсење, све дотле док васкрсли Христос не постане искуство сваког човека, неће се завршити Христова мисија на земљи. И као што су апостоли након Христовог васкрсења пошли да проповедају Христа, тако смо и ми позвани да читав свој живот, не само речима, већ и делима – проповедамо Христа васкрслога.

Зашто се у пасхалне дане богослужење не савршава само унутар храма већ и ван његових зидина? Зашто се на задовољавамо уобичајеним поретком службе, него сматрамо за неопходно да са крстовима иконама и хоругвама излазимо на улицу? Управо зато што наша мисија није да се наслађујемо Христовом близином овде, у храму, већ и да сведочимо о Васкрсломе тамо, на улици, где свет живи својим животом.

Сетимо се да смо позвани да продужимо дела апостола, који нису видели Христово васкрсење телесним очима, али су га видели очима душе. Сетимо се да нису само њима, него и нама упућене Спаситељеве речи: „Идите, научите све народе, крстећи их у име Оца, Сина и Светога Духа, учећи их да сачувају све што Сам вам заповедио; и ево Ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин“ (Мтеј 28, 20).

1998.

Информативна служба Шумадијске епархије

Мај 4, 2012

Старозаветни великани вере

Вера као држање за Невидљивог

Аутор: Јован Благојевић, Број 1082, Рубрика Библијске теме

Вером остави Египат не уплашивши се краљеве наредбе; јер се чврсто држао Невидиљивога као да га гледа. Јеврејима 11,27

Аутор Посланице Јеврејима наставља са приказивањем Мојсејa кроз призму вере. Он следи хронологију и говори о Мојсејевом склањању из Египта у Мадијам, област у којој је странствовао наредне четири деценије (Изл 2,14–15). Чини се да je навод Посланице у контрадикцији са јеврејским текстом Изласка где се Мојсејево напуштање Египта повезује са страхом од фараонове одмазде. Септуагинта не инсистира на овој каузалности, али је подразумева. То предање, највероватније, следи и архиђакон Стефан (Дап 7,27–28). Писац Химне вере, насупрот томе, истиче да страх није био разлог Мојсејевог напуштања Египта. Он се ослања на интертестаментарно предање које је Мојсејево напуштање Египта схватало као племенити чин вере. Писац, ипак, није произвољно одабрао да предност дâ интертестаментарном предању, а не Писму, већ промишљено представља значајну карактеристику вере: Мојсејев страх се подразумева и истовремено се сведочи о вери која страх преображава у храброст. За аутора Химне, храброст Мојсеја није неустрашивост већ победа над страхом коју даје вера и исправно деловање упркос страху.

Мојсеј је осетио страх због обзнањивања убиства египатског надзорника, али то није био покретач његовог одласка из Египта. Тај одлазак је био чин вере усмерене ка будућем ослобођењу Израиља. Писац наглашава улогу вере у превазилажењу страха кога узрокују спољашње околности, околности описаних споменом краљеве наредбе (27а). Израз у сећање дозива септуагинталну верзију Изласка која сведочи да је фараон захтевао живот Мојсеја, односно да је Мојсеј због убиства египатског надзорника радова био стављен ван закона и осуђен на смрт.

Писац у 27а показује да је Мојсеј вером превазишао страхове реално утемељене у свакодневном животу, отпочевши нову етапу тог живота – стицања искуства која су вековима раније стицали праоци Израиља странствовањем у Ханану. Попут великих претходника, он је четири деценије био странац у пограничним деловима Ханана, живећи међу сродницима Израиља и потомцима праоца Авраама – Мадијамцима. Они су чували бројна предања о Аврааму и о његовом Богу. Та предања нису имала монотеистичку чистоту какву је касније развио Мојсеј у израиљском народу, али су му помогла да се ухвати за Невидљивога, да би га се потом чврсто држао, као да га види, како је поетски то описао аутор Посланице (Јевр 11,27б).

У ст. 27б се открива извор снаге којом вера преображава страх у храброст. Вера се схвата као чврсто држање на Невидљивог као да је видљив. У Старом Завету истиче се да је Бога немогуће видети или да такво виђење собом носи смртну опасност (Пост 16,13; Изл 33,18–23; Пнз 4,12; Пс 97,2 уп. Рим 1,20; Кол 1,15; 1Тим 1,17). Јудео-јелинско предање, и пре свега Филон, термин невидљиви често употребљава као атрибут или чак као супститут за Бога (премда се то никада не чини у Старом Завету). Ову употребу су вероватно баштинили и образовани кругови ране јудео-хришћанске заједнице, укључујући и читаоце Посланице. Виђење невидљивог је, свакако, богословска антиномија коју писац Химне вере свесно употребљава да би истакао изузетност Мојсејеве вере.

Виђење о којем се овде говори највероватније је пророчко зрење, повезано са раније споменутим свесним избором срамоте Христове (Јевр 11,26). Стих 26 се уобичајено схвата као порука о Мојсејевој солидарности и саучествовању у страдањима народа Божијег у духу Христових страдања за читав свет. Једнако је, међутим, могуће да писац сугерише како је Мојсеј у визији унапред гледао патњу Исуса Христа. Интертестаментарно предање, у сагласности са старозаветним схватањем, Мојсеја је представљало као идеалног пророка (Пнз 18,15; Дап 3,22; 7,37). Даљим развојем ове мисли у Посланици долази се до закључка да је Мојсејево чврсто држање за Невидљивог као да га види било пророчко гледање и учествовање у срамоти Христовој. У том контексту Невидљиви у овом стиху није просто Бог, већ Син Божији, Логос који је дејством Мојсејеве вере био унапред оваплоћен и оприсутњен у историји изабраног народа. Овакво схватање потврђује и употребљена формулација, која је толико блиска ранохришћанском вероисповедању о томе да је Христос слика Бога Невидљивога (Кол 1,15) да се може схватити као парафраза тог исповедања.

Мојсеј је још увек невидљивога чврсто држао чинећи га присутним у историји, и то је било оно што му је давало снагу да буде храбар упркос страху од фараонове одмазде. Он је на најпотпунији могући начин живео вером која је потврда ствари (још) невиђених (Јевр 11,1б) и таква вера је била оно што га је оспособило да, упркос вишедеценијском странствовању у Мадијаму и тегобном животу пастира, не изгуби наду у ослобођење свог народа и испуњење божанских обећања о изласку из Египта.

Кључ за правилно разумевање ст. 27б је у препознавању класичног грчког идиома који употребљава аутор Посланице. Српски превод, наиме, говори о чврстом држању за Невидљивог, сугеришући издржљивост Мојсеја. Под тим се пре свега мисли на издржљивост коју му је вера подарила у контексту савладавања бројних искушења његовог променљивог и прилично тегобног живота. Оригинални текст подразумева овај аспект, али тежиште ставља на други моменат. Употребљени израз не истиче толико издржљивост Мојсејевог држања за Невидљивог колико његову сталност и истрајност – Мојсејева вера оспособила га је за сталну духовну перцепцију, односно да истрајно гледа Невидљивог Бога. Вера је Мојсеју омогућила есхатолошко боговиђење којим је препознавао награду која је последица истрајне вере. У непосредном контексту та награда је несумњиво била ослобођење угњетаваног народа Божијег. Мојсеј је, међутим, вером гледао преко догађаја садашњости ка још невиђеним догађајима будућности.

Мојсејев пример нам убедљиво сведочи о вери као пророчком оприсутњавању Бога и у историји и у сопственом животу. Таква вера резултује храброшћу којом се побеђују и највећи егзистенцијални страхови. Мојсеј је био ванредан пасторални пример тадашњој заједници јудео-хришћана изложеној снажним прогонствима. Штавише, његов пример није временски ограничен. Он позива и нас да се у свету у коме постоје многобројни реални и нереални разлози за страх чврсто ухватимо и истрајно држимо у свом видокругу Бога, али не више као Невидљивога, већ сада као Виђенога и свагда Видиљивог Сина Божијег.

------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Стих Изл 2,14–15 се можда односи на Мојсејев одлазак са Израиљом из Египта (=излазак), а не на његово бекство у Мадијам, јер се може учинити да се опис не побојавши се краљеве наредбе, више слаже са победоносним изласком народа него са бекством појединца. У овом случају писац Химне прати уобичајену троделну поделу Мојсејевог живота по схеми 3х40 г. Прве четири деценије почињу Мојсејевим рођењем и протежу се до убиства египатског надзорника – због чега је морао да напусти Египат (уп. Јевр 11,26). Друге четири деценије се завршавају догађајем изласка када је Мојсеј, као глава израиљског народа остави Египат (=излазак) не побојавши се краљеве наредбе (Јевр 11,27), и тим догађајем отпочињу последње четири деценије Мојсејевог живота, завршене упокојењем у Синајској пустињи. Стих 27 се, дакле, повезује не са ст. 26 већ са ст. 28 и култном радњом која је обележила догађај Изласка – Пасхом. Из оваквог тумачења следи да се 27б односи на теофанију код несагориве купине (Изл 3). Троделни приказ Мојсејевог живота био стандардни образац у доба античког јудаизма и следи га и архиђакон Стефан (Дап 7,20–37). У Химни вере он није сасвим јасно примењен. Овако тумачење има извесну тежину, але се суочава са проблемом хронолошке недоследности, јер се у том случају најпре говори о изласку, па тек онда о Пасхи – иако је она хронолошки претходила изласку и то као иницијална тачка изласка. Писмо сведочи и да су пошасти које су погодиле Египат уплашили његове лидере и становнике толико да су здушно подстицали Израиљце да што пре напусте територију империје (Изл 12,31–33). У таквој атмосфери напомена о непостојању страха код Мојсеја била би сувишна.

Постоји јасна паралела између Мојсејевих родитеља који су показали храброст за живот и кријући своје новорођено дете три месеца не побојавши се краљеве наредбе (Јевр 11,25) и храбрости коју је показало то дете, четрдесет година касније напустивши Египат не уплашивши се краљеве наредбе (Јевр 11,27). Паралела између ова два стиха је јасна како у садржају и контексту, тако и у форми. Према схватању аутора Посланице, вера рађа веру и храброст рађа храброст.

Мај 22, 2012

Старозаветни великани вере

Вера као прослављање пасхалног спасења

Аутор: Јован Благојевић, Број 1083, Рубрика Библијске теме

Вером је прославио Пасху и извршио кропљење крвљу да их не дотакне онај који је убијао првенце. Јеврејима 11,28

Аутор Химне вере писање о Мојсеју закључује подсећањем на култну активност која је спасила првенце Израиља од смрти – приношење Пасхе. Текст представља сажету алузију на последњу ноћ коју су Израиљци провели у Египту. То је најзначајнија ноћ у историји Израиља и излазак као најзначајнији догађај у историји Израиља утемељен је на догађајима те прве пасхалне ноћи. Она је постала камен темељац израиљске вере, а догађај који јој је следио довео је до радикалног преосмишљавања пасхалног обреда [1] учинивши пасхалну жртву вечним споменом Божије бриге за свој народ и његовог ослобођења.

ПОГЛЕД УНАЗАД - ПАСХА КАО УСПОМЕНА

„Бејасмо фараонови робови у Египту и Господ нас изведе моћном испруженом руком. И да није једини Свети, благословен био, извео праоце наше из Египта, ми, деца наша, и деца деце наше, још бисмо робовали у Египту. Стога, ... и даље би требало да будемо под заповешћу да казујемо причу о путовању из Египта. И што се више казује прича о напуштању Египта, то је Он вреднији хвале.“

Наведене речи представљају пасхално вероисповедање које изговара најстарији члан породице одговарајући на питање најмлађег члана о разлозима због којих је пасхални обед специфичан. Ово исповедање представља сажетак првог дела књиге Изласка. Вероисповедање сведочи да је за израиљски народ, током читаве историје, догађај изласка био подсетник спасења од ропске смрти у Египту. То рефлектује и Химна вере која подсећа на тегобни рад, невољу, па и смртну опасност у којој су се Израиљци налазили (Изл 1,8–22), да би потом осликала рођење и одрастање Мојсеја, народног лидера и посредника божанског спасења (Изл 2,1–15). Спасење је представљено у ст 28. Подразумевају се дешавања између Мојсејевог повратка у Египат и пасхалне ноћи у којој је повео своје сународнике.

ПОЗИВАЊЕ МОЈСЕЈА

Догађај који је одредио Мојсејев живот била је теофанија пред горућом купином. Могућа природна објашњења овог феномена стоје у супротности са религијским искуством које происходи из Мојсејевог сусрета са Богом. [2] Мојсеј је позван да буде посредник и оруђе Божијег деловања у историји. Иако са извесним оклевањем, прихватио је позив и тако је отпочела последња и најзначајнија фаза његовог живота.

ДЕСЕТ ЗАЛА

Четири деценије после странствовања у Мадијаму, Мојсеј се вратио у Египат. Фараон, Мојсејев поочим, више није био жив. Његов наследник, највероватније фараон Мермнептах [3], оштро је одбио Мојсејев захтев да пусти Израиљ како би у пустињи принео жртве свом Богу (Изл 8,1). Бројне филмске верзије овековечиле су последице фараоновог одбијања: вода Нила је претворена у крв, рибе у води су угинуле, Египат су прекриле жабе, скакавци... Уследили су помор стоке, град, помрачење... и коначно помор прворођених у Египту. Примећено је да су зла која су погодила Египат била природне непогоде, које су (макар у неколико случајева) биле каузално повезане. Обилне кише у Етиопији спрале су необично велику количину црвенице у Нил (или је можда у воду доспела смртоносна бактерија која ју је обојила у црвено). Последично, рибе су угинуле и наредних неколико зала (најезда муха и жаба, а можда и помор стоке) били су природна последица овог догађаја. Помрачење сунца могло је бити последица снажне пустињске олује, која је вероватно била део могућег поремећаја у природи, као и град. Уколико прихватимо овакво схватање, логични закључак би био да су два или три природна догађаја покренула низ непогода које су снажно погодиле Египат. То нас изнова суочава са Богом који као Творац и Сведржитељ природе користи њене силе и процесе да би деловао у историји у корист свог изабраног народа. Овакав след природних непогода засигурно је могао бити снажан ударац египатској аграрној економији. Коначни ударац је тек следио. Аутор Химне вере га је повезао са оним који је убијао првенце (Јевр 11, 28б).

ПАСХАЛНА НОЋ

Пасхална ноћ је била ноћ уочи изласка Израиља из Египта, када су Израиљци ритуално обедовали жртвену вечеру (јагње или јаре) која их је подсећала на богатство и благостање у Земљи обећања, док је Египат као земља муке, смрти и ропства, представљен горким зељем и бесквасним хлебом. Прва Пасха се јела у журној атмосфери ишчекивања скорог и ужурбаног поласка на пут ка Ханану. Крв жртвене животиње имала је велики значај и речи Посланице сведоче да је Мојсеј извршио кропљење крвљу, односно да је наложио да се крвљу обележе довратци израиљских домова (Јевр 11,28а). Аутор, такође, наводи и разлог таквог поступка речима да их не дотакне онај који је убијао првенце (11,28б). Шта се десило у Египту те прве пасхалне ноћи? Шта је било узрок смрти међу египатским првенцима?

Предлагани су одговори од тумачења по којем је смрт египатских првенца била последица употребе убуђалог жита из египатских робних резерви, преко разумевања да је та смрт била дословно последица дела ангела смрти. Предлагано је да се иза библијског описа крије оружана побуна Израиљаца и дела египатског становништва у којој су прве жртве била деца египатских угледника. [4]

Какогод схватили библијску нарацију, из ње зрачи иста порука: крв жртвоване животиње је била средство спасења израиљског народа и знамење пораза египатске империје. Тако је крв пасхалног јагњета постала симбол победе Бога и Израиља над непријатељима. Јагње је било најчешћа жртва у читавом жртвеном обрасцу библијског Израиља и, на неки начин, свака жртва истовремено је била и повезивање са пасхалном жртвом и успомена на пасхалну победу. Та успомена није била само подсећање на минули догађај, већ и истицање савезног принципа, веровања да Бог силовито делује у корист свог народа и дарује му победу над непријатељима ма како моћни они били.

ПОГЛЕД УНАПРЕД – ПАСХА КАО ПРОРОШТВО

Бурна историја израиљског народа испуњена је причама о снажним народима и империјама које су периодично потчињавале Израиљ и Јудеју. Ханански народи, Египат, Асирија, Вавилон, Персија, Грчка... Сваки пораз народа Божијег, међутим, у себи је крио клицу покајања којом се народ враћао свом великом и снажном Богу, Богу који је увек изнова показивао своју снагу пружајући ослобођење свом народу, обнављајући и актуализујући пасхално искуство. Крајем претхришћанске и почетком хришћанске ере Римска империја је наметнула тешку власт јеврејском народу. Упркос снази римске војске, нада у коначно ослобођење није изгубљена. Њу су додатно јачали бројни апокалиптички списи који су најављивали коначну победу Бога над његовим непријатељима. Посредник те победе је био Месија, у апокалиптичким текстовима неретко престављан као војујуће јагње Божије, међутим, то не значи да је била заборављена жртвена димензија пасхалног јагњета. Дијалектика јагње жртва-војујуће јагње можда није сасвим јасно изведена у апокалиптичкој литератури Јевреја, али је своје разрешење несумњиво добила у новозаветној литератури која Христа препознаје као јагње Божије које на себе узима грех света (Јн 1,29.36), али и као победничко јагње које је у центру есхатолошког литургијског славља (Отк 5,6.8.12.13; 6,1; 7,9.10.17; 13, 8.11; 14,1.4.10; 15,3; 17,14; 19,9; 21,22.23). Св. ап. Павле је, такође, истицао да се и наша Пасха закла, Христос (1Кор 5,7). Ово повезивања Христове смрти и победе над грехом дароване у васкрсењу је оставило дубок утицај на богослужбену литературу хришћанске Цркве, и најјасније се огледа у речима Васкршње Литургије: Пасха, Господња Пасха, јер из смрти у живот и са земље на небо Христос Бог преведе нас, све који победничку песму певамо – Христос Васкрсе из мртвих. Ове речи нас убедљиво подсећају да је Пасха била и до данас остала прослављање божанског дела спасења од ропства и смрти, прослављање победе живота утемељене на Христовој жртвеној крви и његовом славном васкрсењу. Христос као новозаветна Пасха не само да испуњава старозаветни образац него нам омогућује и богослужбену заједницу са свима онима који су вером изашли из Египта, било у историјском или духовном смислу. То је заједница у коју смо и ми позвани.

-------------------

ФУСНОТЕ:

[1] Обично се сматра да је оригинално порекло библијских празника, укључујући и Пасху, предмојсејевско и да проистиче из пољопривредног култа предизраиљских народа древног библијског Оријента. Уколико се прихвати ово начелно схватање, најраније порекло Пасхе треба тражити у пролећним пастирским жртвовањима пре извођења стада из торова на испашу. То је био обред којим се тражила божанска заштита за стада. Мојсеј преузима познати празник повезан са култом (и обожавањем) природе и чини га га споменом на спасењско дело Божије у историји.

[2] Према неким схватањима у пустињским областима Синаја постоје грмови купине који испуштају етерична уља. Поменута уља у потпуности облажу гране грма. На високим температурама могу да се запале, а да истовремено ватра не захвати уљем изоловане гране. Претпостављано је и да је грм био на подручју које је богато земним гасом, те да је гас избијајући на површину запаљен, а да је грм угљенисан услед овог процеса и да је задржао облик. У оба случаја, Бог је могао употребити природну појаву да привуче Мојсеја како би му се затим обратио упутивши га на дело које је требао да изврши. За Писмо Бог је Творац и Сведржитељ природе и природу употребљава да би се кроз њу објавио у историји и укључио у историју. Управо то укључивање Бога у историју и активно деловање у њој јесте оно што даје значај овом догађају.

[3] У холивудским представама Мојсеја и његовог живота готово увек се сугерише да је фараон угњетавања Сет I, а да је фараон изласка са којим је Мојсеј одрастао Рамзес II. Хронолошки, ово се чини нетачним и чини се да је заправо Рамзес II био фараон угњетавања, а да се излазак десио током владавине његовог сина Мермнептаха. Свакако, и овакво датирање се сусреће са извесним проблемима, али се чини да се они могу решити на задовољавајући начин.

[4] Уколико прихватимо последње тумачење, библијски израз ангео, употребљен у Изласку, мора се схватити у најширем смислу – онај који делује у име Божије, било да је у питању духовно биће, или човек (као у случају Јована Крститеља) или група људи која делује у име Божије (што је можда случај о којем се говори у Изласку). У овом случају, поступак означавања крвљу израиљских домова је била лозинка, која је ангелског егзекутора требало да упути који дом да поштеди. Остаје, ипак, необјашњено како је наоружана група Јевреја могла из Гошема несметано доћи до престоничких центара, тако да овакво тумачење ипак остаје у домену тешко прихватљиве хипотезе).

Јун 16, 2012

Старозаветна историја спасења

Вера као излазак из ропства

Аутор: Јован Благојевић, Број 1085, Рубрика Библијске теме

Вером пређоше Црвено море као по сувој земљи, а кад Египћани то покушаше подавише се. Јевр 11,29

Наведени стих Химне вере представља закључак нарације о догађајима повезаним са Мојсејем. Субјекат самог стиха, међутим, није Мојсеј већ читав народ који je, предвођен Мојсејем, прешао Црвено море као по сухој земљи (Јевр 11,29а). Ове речи представљају сажетак библијске нарације описане у Изл 13,17–14,29 (уп. Дап 7,36). Чини се да писац следи Изл 14,22 у верзији Септуагинте, али и да подразумева и све оне бројне старозаветне стихове у којима је прелазак Црвеног мора схваћен као коначна и необорива потврда Божије силе с једне, и Његове спаситељске делатности у корист Израиља с друге стране. Треба рећи и то да се писац Химне највероватније терминолошки (а можда и концептуално) ослања на предање јелино-јудаизма (пре свега ПремСол 10,18–19).

Многи старозаветни стихови представљају непосредне референце на догађај изласка, док га други подразумевају употребљавајући га као архетипску слику (Пс 106,9–12; Ис 43,16–17; 44,27; 51,10). Укупан закључак је да је овај библијски догађај кључан за разумевање читаве историје Старог Завета, док начин на који се он разуме у Новом Завету показује да његов значај надилази ту историју.

У вези са географско-историјским проблемом преласка преко Црвеног мора постоје бројне недоумице, али је сасвим јасно да библијски писац овај догађај повезује са божанским деловањем у природи и господарењем над природним стихијама. Тако се надовезује на ранију приповест о пошастима које су погодиле Египат. Чини се да је то контекст у којем је библијска приповест схваћена од познијих старозаветних писаца, пре свега пророка.

Пророци у овој приповести препознају архетипски модел откривења Бога Створитеља природе – који се показује и као Бог Спаситељ Израиља, Онај који у свом спаситељском делу употребљава природу коју је створио. Ту слику из прошлости пророци редовно користе да би подсетили своје савременике на негдашња славна дела Божија, али и да би им најавили будућа спаситељским делима и, коначно, ка есхатолошком спасењу у којем сва дотадашња спасења досежу свој смисао и пунину (види нпр. Ис 44,27; 50,2; 54,9–10; 55,10–13). На тај начин библијски писац у историјском догађају препознаје превредновање (али не и поништење) митолошке парадигме која проистиче из амбивалентне природе воде као основног елемента.

Вода представља неопходност живота, али је истовремено и опасност за човека, понекада и смртна опасност. Вода је била таква претња у случају бебе Мојсеја остављене у реци Нил (Изл 1,22–2,6). Смртна опасност је, међутим, по божанском благовољењу постала извор спасења и уздизања Мојсеја (Изл 2,7–10). Оно што је Мојсеј некада сам искусио, сада читав народ Израиља доживљава при преласку Црвеног мора. Велика водена стихија, која је опасност по њихову егзистенцију, постаје средство њиховог спасења. Оба искуства, индивидуално (Мојсејево) и национално (израиљско), ослањају се на древније предање о потопу и праоцу Ноју као архетипској и универзалној слици о води која доноси спасење кроз уништење зла и оних који су се са злом идентификовали. Тако је и у овом случају јер, осим што писац Химне вере наглашава да Израиљци вером пређоше Црвено море као по сувој земљи, одмах потом додаје: а кад Египћани то покушаше подавише се (Јевр 11,29б уп. Изл 14,23–28).

Треба имати на уму да (као и када је реч о потопу) Нови Завет прелазак преко Црвеног мора препознаје као типолошку слику. У њој открива богослужбени смисао и о овом догађају говори као о крштењу Израиља у Мојсеју, у облаку и мору (1Кор 10,1–2). То није случајно и, заправо, показује колико су новозаветни аутори исправно схватили прави смисао овог догађаја, објављен још приликом Мојсејевог позвања код несагориве купине. Тада му Јахве објављује циљ изласка говорећи: и ово нека ти буде знак да сам те ја послао, кад изведеш народ из Мисира служићете Богу на овој гори (Изл 3,12). Ове речи сугеришу да циљ изласка није просто ослобођење од ропства фараону и Египту (као архетипским сликама зла, греха и смрти), већ ослобођење за служење Богу, за богослужење – Израиљци су ослобођени робовања да би (бого)служили. Није чудно, стога, то што се прва целина библијске приповести о изласку завршава са њиховим приспећем под Синај и склапањем савеза са Богом. Основни значај тог савеза био је у томе што је њиме једна хорда племенâ која су се дочепала слободе, преобликована у народ Божији, у лаос добивши ново назначење, поставши народ царског свештенства, заједница окупљена у богослужењу (Изл 19,1–6). Овако сагледана библијска нарација открива се као својеврстан хуманистички проглас о трансформацији једне обесправљене и уништаване етничке скупина понижених људи у привилеговану заједницу окупљену око новог Господара, Господара који им даје нарочиту вредност и значај и стога (п)остаје достојан њихове одане службе.

У овом контексту речи блаженопочившег Патријарха српског Павла о постојању различите слободе, о слободи од нечега (зла, греха), и слободи за нешто (добро, љубав, живот) добијају свој пуни смисао, јер то нешто зашта су Израиљци некад и зашта смо ми данас ослобођени, уствари и јесте богослужење. Слобода од нечега своје испуњење и смисао има у слободи за нешто и једино тако остаје слобода, слобода која се реализује у богослужбеној заједници. У супротном слобода прераста у привид и наличје сваке слободе, у њему потпуну супротност – у индивидуалистичку анархију. У овом контексту библијска приповест о изласку нас ставља пред егзистенцијални избор. Тај егзистенцијални избор са којим смо суочени није избор између ропства и апсолутне слободе, већ између робовања и служења, односно богослужења.

-----------------------

Оригинална старозаветна нарација сугерише да су Израиљци у критичним тренуцима који су претходили божанском чуду и преласку Црвеног мора показивали страх и бунтовништво пре неголи веру о којој говори писац Посланице. Као и у случају Мојсеја раније, вера се стога показује не толико као неустрашивост колико као снага којом се надвладава страх, и којом се у критичном тренутку покорава божанској заповести упркос привидној нелогичности те заповести (Изл 14:15–22.29; 15,19).

-----------------------

Недоумице које се сусрећу у вези са библијским извештајем тичу се различитих аспеката библијске приповести. Један од тих аспеката је географски проблем. Наиме, одредница Црвено море је сувише широка и недовољно јасна. У новијим расправама се сугерише да оригиналну формулацију треба схватити као Тршчано море [= Рогозно море – прим. ред.]. Једно од понуђених решења сугерише да је Мојсеј израиљске бегунце повео ка источној обали исушеног сланог језера (=мора) Сирбонис. Египатски војници су се упутили преко сухог дна језера у намери да бегунцима пресеку пут. У то време на Средоземном мору се подигла бура. Снажан ветар, који је дувао са севера, подигао је велике таласе и они су прешли преко уске бране срушивши се на Египћане. Ова реконструкција, међутим, није у складу са библијским наводима (нпр. Изл 13,7), као и са чињеницом да би кретање бегунаца у тој области отежале, а можда и онемогућиле, војне посаде из бројних египатских утврђења распоређених у тим областима. Друга могућност је да се прелазак одиграо близу данашње Ел Кантаре на Суецком каналу. Водену површину источно од Авариса је потиснуо јак ветар омогућивши пролаз бегунцима. Водена маса се сручила на тешко наоружане гониоце на трсковитом и муљевитом тлу. Треба напоменути да је западни огранак Црвеног мора пре три хиљаде година допирао много даље на север спајајући се са Горким језерима, а можда и са језером Тимасах. Уколико се прелазак десио у тој области, израиљски пешаци су са лакоћом могли прећи плитки газ, док је блато заробило тешке кочије Египћана. Честе појаве потенцијално веома снажног северо-западног ветра који покреће пред собом велике масе могу да врло лако претворе плићаке у опасне дубине. Тешко се, ипак, може претпоставити да би искусне војсковође Египта лакомислено упале у такву замку природе.

-----------------------

Уколико пажљиво читамо библијску нарацију о преласку преко Црвеног мора приметићемо да се у њој јављају четири основна природна елемента (ватра, вода, ваздух и земља), те да их Бог користи као средство свог деловања у корист Израиља. Током ноћи, израиљски бегунци су били заштићени од очију својих гонитеља огњеним стубом, док је стуб облака (воде и ваздуха) имао исту улогу током дана, штитећи изабрани народ и од дневне жеге. Ветар подиже таласе воде који отварају земљани пут у слободу и спасење израиљским бегунцима, док истовремено водени таласи постају средство коначног пораза египатске војске. Јасно је да библијски писац сугерише да је Бог као Створитељ и господар природе употребио њену снагу како би избавио свој народ.

ВИЛМА · Јун 17, 2012

Вера као улазак у ропство...

Иван ♪♫ · Јун 17, 2012

On 17. 6. 2012. at 10:19, Магдалена рече

Вера као улазак у ропство...

А у потпису ти стоји:

Цитат
The only person standing in your way is you

ВИЛМА · Јун 17, 2012

On 17. 6. 2012. at 10:40, ajvanho8 рече

А у потпису ти стоји:

Стоји, то је реченица из филма " Црни лабуд", и никакве везе нема са религијом.

w.a.mozart · Јун 17, 2012

On 17. 6. 2012. at 19:17, Магдалена рече

Стоји, то је реченица из филма " Црни лабуд", и никакве везе нема са религијом.

neće biti da nema

Po Mateju

Ako ko hoće da pođe za mnom, neka se odreče sebe samoga i uzme krst svoj i ide za mnom. Jer ko hoće da spase svoj život — izgubiće ga; a ko izgubi svoj život mene radi — naći će ga. Jer šta će koristiti čoveku ako sav svet dobije, a životu svome naudi? Ili kakvu zamenu će dati čovek za svoj život?

Po Marku

Ko hoće za mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide. Jer ko hoće dušu svoju da sačuva, izgubiće je; a ko izgubi dušu svoju mene radi i jevanđelja onaj će je sačuvati. Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet, a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju?

Po Luki

Ako ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga; a ko izgubi život svoj mene radi, taj će ga sačuvati. Jer kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije, a sebe upropasti ili sebi naudi?

Po Jovanu

Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenice padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, rod mnogi donosi. Ko voli život svoj izgubiće ga, a ko mrzi život svoj na ovome svetu sačuvaće ga za život večni.

ВИЛМА · Јун 17, 2012

Ма,како да не ! Из тотално других разлога ми се реченица из потписа свиђа, ово је већ погрешна интерпретација у контексту "што је баби мило,то јој се и снило".

w.a.mozart · Јун 17, 2012

ok... apsolutno sam otvoren za mogućnost da grešim ako mi kažeš šta drugo znače delovi koje sam citirao i tvoj potpis ako ne to da ako želiš da upoznaš Boga a i da afirmišeš sebe kao ličnost moraš da sahraniš starog sebe tj. ego...

a može i ovako

Пријави се

Однос Цркве и света!

Препоручена порука

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарне поруке

Дејан

Иван ♪♫

Снежана

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Чланови који сада читају 0 чланова