О хришћанској нади

[JESSY]

...доста смо писали о вери и љубави, а сад мало да се дотакнемо и наде.....

 

Хришћанска нада је успокојење срца у Богу са увереношћу да се Он непрестано стара о нашем спасењу и да ће нам даровати обећано блаженство.

 

Наша нада, или темељ наше наде, јесте Сам Исус Господ Христос (1. Тим. 1,1). Сасвим се надајте благодати која ће вам се донети откривењем Исуса Христа (1. Пет. 1,13).

 

Средства за задобијање спасоносне наде јесу молитва, истинско учење о блаженству и стварно придржавање тога учења.

 

Постоји сведочанство Речи Божије о томе да молитва представља средство за задобијање спасоносне наде. Сам Господ Исус Христос са молитвом сједињује наду да ће се добити жељено: И што год заиштете од Оца у Име Моје, то ћy учинити, да се прослави Отац у Сину (Јн. 14, 13).

 

http://www.svedokverni.org/%C4%8Das-34-o-hri%C5%A1%C4%87anskoj-nadi-i-molitvi/

[JESSY]

„Моћ љубави је у нади. Надом очекујемо награду за љубав.“

 

Интересантно је како Јован Лествичник повезује наду с љубављу. Он тврди да је нада „ризница пре ризнице“, дакле, да је нада антиципација награде, односно радости која је основна карактеристика љубави као непосредног доживљаја Бога. Нада се јавља пре него што је љубав искушена. „Она је одмор од мука... она убија очајање, она је слика будућих добара... Монах који је њоме испуњен, употребљава је као нож којим коље униније. Наду рађа искуство дарова Господњих. ...“

 

Нада, дакле, није својствена мртвим стварима, али нема је ни тамо где је свест о смрти превладана, укинута. Има је само у једној пројекцији где не постоји делатност која разликује мртво од живог. Она као да је у неком немогућем процепу, тамо где се мешају ствари које никако не могу да буду заједно. Ово се не може схватити као пројекција у времену, из искре полази зрак истога часа када се појави искра. Та веза између наде, вере и љубави је тројединство, погрешно је схватати их у низу. Немогуће је тако их схватити – а ово се открива већ на становишту вере. Од вере до љубави, ма колико ми пројектовали ту разлику на сопствени живот, који се одвија у времену и простору, нема заправо никаквог растојања. У вери је љубав већ досегнута, али она се не испољава нужно у тој пројекцији, животу. За то је потребан посебан напор, или да кажем – сила. Поимање силе као безграничне, неизмерне, не само као искре, као семена могућности. Него као свемогуће – која омогућује да се превлада и сам живот.

 

http://moji-tragovi.blogspot.com/2011/09/ogledi-o-nadi-i-strahu-slobodan.html

[JESSY]

Svakodnevni hrišćani imaju svoje svakodnevne vrline. Među te vrline spada i svakodnevna nada. Sadržaj svakodnevne nade je, takođe, jednostavan.

U svakodnevnu nadu najpre spadaju vera i očekivanje da ćemo dan provesti kao spasene ličnosti. Svakodnevni hrišćani očekuju da im svaki dan bude jednostavan. Međutim, razvoj događaja je najčešće složen i - što je još gore! - zbunjujući, često zastrašujući. Ipak, "Bog nam je utočište i sila, pomoćnik koji se u nevoljama brzo nalazi". (Ps. 46:1)

Molitva svakodnevnog hrišćanina je svakodnevna i celodnevna. Sve je njom protkano i ona u sve unosi nadu. Nadamo se i molimo pri obedima, poslovima, na odmoru i kad se god probudimo. U svemu se prisećamo Božijih obećanja i naših očekivanja. Svakodnevne nade su i političke i socijalne, i pojedinačne i zajedničke, i u crkvi i izvan crkve, i kratkoročne i dugoročne.

Svakodnevne nade su i težnje da nam sve bude dobro i plemenito. Nadamo se da će nam svakog dana Bog pružiti priliku da učinimo neko dobro delo i proslavimo Njegovo sveto ime. Ne bojimo se sutrašnjice zato što se nadamo da će Svevišnji razvejati strahove. On takođe obećava svoju podršku. "Ne boj se" - kaže On - "jer sam ja s tobom; ne plaši se, jer sam ja Bog tvoj; ukrepiću te i pomoći ću ti, i podupreću te desnicom pravde svoje". (Isa. 41:10) Naglašavam: On će ukrepiti, On će pomoći i On će dati najsilniju potporu.

Slično je i sa nadom za sve što Bog smatra lepim. Svakodnevni hrišćanin je prijatelj dobre umetnosti, a često je i sam umetnik. Njega ne zanima moda, nego sklad i ukus. Hrišćanin očekuje blagoslov u prvom redu za pesništvo i muziku. Onda dolazi i sve drugo što je lepo i neizveštačeno. Ne treba se zato čuditi što nečastivi sve više nastoji da u umetnost unese neprirodnost, neukus i lažne vrednosti.

 

http://siont.net/magazin/arh/074/01.php

[JESSY]

„...ali koji se nadaju Gospodu dobijaju novu snagu...“

(Isaija 40:31)

[JESSY]

Страшније је изгубити наду него грешити. На пример, апостол Јуда издајник је био дефетиста. Будући неискусан у духовној борби, жестоки напад непријатеља га је довео до очајања и он се обесио. С друге стране, апостол Петар је био права стена. Иако је доживео ужасан пад, и био неискусан у духовној борби, очајање га није сломило, већ је настављајући даље, из жалосног и скрушеног срца, пролио горке сузе. Чим је наш непријатељ то видео, очи као да су му се опалиле ужареним пламеном, те је утекао урлајући и ридајући.

свети Јован Карпатски

[Ljubičasta]

Divna tema,hvala ti sto si je podijelila sa nama. srcee

[JESSY]

Када нас нападне демон унинија, поделимо душу на два дела. Учинимо један део утешитељем, а други утешаваним. Посејмо семе добре наде, појући следеће Давидове стихове: Зашто си жалосна, душо моја, и зашто ме смућујеш? Уздај се у Бога, јер ћу се исповедати Њему

-

Спасењу лица мога и Богу моме (Пс. 41, 6).ава Евагрије (+399)

[JESSY]

Ljudi na ovom svetu imaju nadu u mnoge stvari.

Dragi brate i sestro, preispitaj svoje srce! Je li tvoje nadanje tvoj religiozni život i tvoja lična pobožnost, “tvoja dela” za Boga, ili nešto sasvim drugo?

Dragi brate, iako veliku nadu polažeš u reputaciju koju imaš u svom religioznom društvu, ako si licemer, tvoja nada će propasti!

Nikada nemojmo polagati svoje nadanje u propadljive materijalne stvari.

Psalam 73:28 - “A meni je dobro biti blizu Boga. Na Gospoda polažem nadanje svoje...” Jedino je Bog dostojan da na Njega položimo svu svoju nadu! Zato Božija reč savetuje roditeljima da govore svojoj deci da polažu na Boga svoje nadanje, da ne zaboravljaju Božija dela i da drže Božije zapovesti (Psalam 78:7). Psalam 39:7 kaže: “Pa šta da čekam Gospode? Nad je moj u tebi.”

Ipak, Božija reč kaže: “Jer se nadom spasosmo.” (Rim.8:24). Jedan prevod kaže: “Pošto smo se spasli, dobili smo nadu.” I svi koji su doživeli spasenje u Isusu Hristu, dobili su divnu nadu . Evo  nekoliko činjenica na osnovu kojih posedujemo nadu:

1. Nada u Božija obećanja. (Pavle je stojao pred carem Agripom zbog te nade, Dela 26:6).
2. Nada u vaskrsenje i preobraženje naših propadljivih tela (1.Kor.15:50-54).
3. Nada u večni život (Titu 1:2).
4. Nada u javljanje Hristove slave (Titu 2:13)

[JESSY]

Svako novorođeno Božije dete je prerođeno od Boga za tu živu nadu! (1.Pet.1:3) To nisu neke mrtve istine, nego realne stvari koje nam daju živu nadu. Tu živu nadu posedujemo time što Hristos prebiva u nama. On je ta sigurna nada u slavu (Kol.1:27). Sveti Duh koji proizvodi u nama bogougodan život jeste nada na pobedu u svakom iskušenju u našem životu.

 

 

Hvala Ti Oče za tu blagoslovenu nadu koju smo zadobili u Isusu Hristu. Hvala Ti za svaku nevolju koja izgrađuje u nama strpljenje, čime stičemo iskustva koja nas utvrđuju u tom sigurnom nadanju koje se nikada neće osramotiti! Proslavi se u našim životima i neka drugi ljudi mogu dobiti istu tu nadu videći naš život istinske nade! Amin.

 

http://www.bozijarec.com/sedmicna-poruka/2010/maj-2010/212-nada-u-boga.html

[JESSY]

Četiri su svijeće lagano gorjele.

Bila je tišina i mogao se čuti njihov razgovor.

Prva je svijeća rekla:
“Ja sam mir. Nažalost, ljudi me ne uspijevaju sačuvati – mislim da ću se ugasiti.”
I odmah se ugasila.
Druga je svijeća rekla:
“Ja sam vjera. Nažalost, mnogi ljudi imaju površnu vjeru i ja ih ne zanimam. Nema smisla da i dalje gorim.”
Tek što je to izgovorila, puhnuo je lagani povjetarac i ugasio je.

Treća je svijeća žalosno progovorila:
“Ja sam ljubav. Nemam više snage. Ljudi zaboravljaju na mene i to koliko sam im potrebna. Oni ne vole ni svoje najbliže.”
I bez oklijevanja se ugasila.

Odjednom je ušlo neko dijete i ugledalo tri ugašene svijeće.

“Šta je to?” upitalo je.
“Vi ste trebale svijetliti do kraja.”
I rekavši to, počelo je plakati…

Utom je progovorila četvrta svijeća:
“Ne boj se, dok ja gorim moći ćemo upaliti ugašene svijeće. Ja sam nada.”

 

http://www.mudremisli.com/wp-content/uploads/2009/09/Four-candles-in-the-dark.jpg

[JESSY]

О НАДИ

Сви који имају наду у Бога, иду ка Њему и просвећују се сијањем вечне светлости.
Ако човек уопште нема никакве бриге о себи ради љубави према Богу и ради дела врлине, знајући да се Бог брине о њему, онда има истинску и мудру наду. А ако се човек сам брине о својим потребама и Богу се обраћа молитвом и почиње да се нада у Његову помоћ само онда кад га притисну неизбежне невоље, те када види да нема сопствене силе ни средства да их одбије, онда је његова нада узалудна и лажна. Истинска нада тражи једино Царство Божије, будући уверена да ће јој све земаљско, што је потребно за временски живот, бити дано.
Срце не може имати мира све док не стекне ту наду. Она га умирује и у њега улива радост. О тој нади су најсветија и најдостојнија уста рекла: «Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити» (Мт.11,28), тј. онај који се у мене нада, утешиће се од труда и страха.
У Јеванђељу од Луке речено је Симеону: «И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњег» (Лк.2,26).Он није покопао своју наду, него је чекао жељеног Спаситеља света. Примивши Га радосно на руке своје, он је рекао: «Сада ме отпушташ, Владико, да одем у жељено Царство Твоје, јер сам добио своју наду – Христа Господњег».

[JESSY]

Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočarenjem, pa ma kako teško ono bilo.
Andrić

[JESSY]

“Moramo prihvatiti konačno razočaranje, ali nikad ne smijemo izgubiti beskonačnu nadu!”

Martin Luter King

[Ljubičasta]

Najljepsi apsurd i paradoks je izgubiti sve drugo da bi stekao nadu,onu koja ozivotvorava,onu koja nas ponovo radja,onu koju kada udruzimo sa bozanskom ljubavlju i vjerom cini cuda.

[JESSY]

Уметност надања: прича једне мајке

 

Мој син, Едвард, је у култу. У култу је већ 30 година. Он можда никада неће изаћи- А и ако изађе, врло лако могу бити умрети пре него што то видим.

Моја прича је тужна. Али није безнадежна. Пишем са циљем да помогнем другим родитељима који имају децу у култовима, у разумевању онога штп им се догодило, онога што они могу урадити за вољене и шта могу урадити да очувају наду живом.

Нада је нешто што нам је предано, слично дару на Дан Мајки. Нада је нешто на чему морамо радити, некада по велику емоционалну цену. Не постоји формула за чување наде у животу. Одржавање наде је уметност, а не наука. Она захтева осећајно и храбро срце, као и ум који добро расуђује.

Говор о нади као уметности јесте болан за мене, јер је мој син био уметник и пре један успешан уметник, пре него што му је вођа култа рекао да је уметност на „нижој равни“. Речено ми је да неки стручањаци сматрају да постоји предоминација уметнички надарених људи у култовима, можда из разлога што уметнички надарени људи, вероватно имају идеалистичке тежње и вероватније је, да ће се осећати као туђини у свакидашњем свету. Не знам да ли је тако или не.

Али знам, на основу много година које сам провела размишљајући о овом проблему, да су они који се придружују култовима осећајни, интелигентни, часни људи, а не „лудаци“ за које их превише људи сматра.

Моја прича драматично ислуструје ову тврдњу. Показује да је придруживање култу пре лоша срећа, када је рањива особа на погрешном месту у погрешно време, него лични и породични недостатак. Нисам увек осећала овако. Било је периода, када је моја унутрашњост вапила, „шта сам погрешила“, чак и ако је сам са спољашње стране нема и укочена. Пребацивала сам кривицу и критиковала када је већ било касно. Али желим да нагласим оним од вас, који пролазите кроз таква само-противоптуживање, које је бесмислено и контрапродуктивно. Ако је ваше дете у култу, углавном је из разлога шта тај култ ради њему или њој, а не шта сте ви урадили.

Сигурно је, нисте савршени родитељ, а нисам ни ја. Али наша несавршенства нису разлог да наши вољени баце своје животе у слкужби мегаломаничном вођи, који поставља себе испред, слично некој врсти „светог човека или бога или супер-терапеута или месијанске политичке фигуре.“ Кда схватите како култови заправе функционишу, када схватите како су прожети манипулацјом и искоришћавањем, понашаћете се блаже према себи, иако ваш гнев шрема вођи култа може бити разумљив.

Послушајте моју причу. Иако није „најгори могући сценарио“, као што су приче оних, чија су деца умрла у култовима, она је, тужна сам што то кажем представник онога што са чиме се и превише родитеља суочава. Надам се да ћу добити снагу да одржим своју наду, као што сам и написала. Надам се да ћете и ви добити снагу док читате.

Можда сте приметили да пишем анонимно. Радим то (а мењам и имена и многе друге детаље своје приче) јер, колико год да се осећам беспомоћном у том тренутку, држим на нади да ће мој син једног дана напустити своју групу. Син ме је критиковао за моје активности о информисању људи о опасностима култова, којима се бавим, јер се осећам морално обавезном да делујем.

Али никада нисам јавно говорила о њему на личном нивоу. Бојим се да сам то урадила, да бих додала со на рану у нашим односима и смањила могућност за његов излазак. Према томе, мењам детаље, као у ТВ документарној драми. Али не мењам суштину приче.

Одрасла сам на Југу, пре Другог светског рата. Била сам једна од Јужњака који су мрзели одвајање и, иако нисам постала активна у грађанском праву до педесетих, мислим да је мој син упио доста од мог идеализма док је одрастао.

Након Рата мој супруг Норм, који је био ратној морнарици на Јужном Пацифику, био је стациониран у Калифорниј. Едвард је био међу првим покољењима после рата и рођен је мало након што је мој муж напустио службу. Остали смо у Калифорнији, где је Норм радио као продавац еколико година. 1950. године купили смо мали ранч и одселили се на село. Волели смо тај ранч и били веома срећни.

Едвард је био тих, осећајан дечак, који је волео животиње на ранчу. Увек сам мислила да је имао талента за цртање, али нисам пуно размишљала о томе у то време. Али када је кренуо у школу, његов учитељ ми је рекао да је он изузетно надарен и терао ме да му обезбедим приватне часове. Пронашла сам способног и посвећеног учитеља на око један сат вожње од нашег ранча и водила сам Едварда на часове једном недељно, одређени број година.

Био је природан и није му требао подстицај. Набављала сам му све потребно; учитељ га је учио триковима заната, да тако кажем, и његов урођени талент га је терап да црта и црта и црта.

Био је срећно дете. Био је веома добар у школи. Бавио се спортом. И иако није био друштвени лептир, имао је круг другова са којима се играо и смејао и чувао тајне од маме и тате. У мрачним тренуцима, понекад сам се питала да ли сам га или нисам форсирала док је био млад, као што то раде многи родитељи својој надареној деци. Када сам, међутим, објективно погледала уназад у када сам причала са другима, морала сам закључити да га нисам гурала. Сигурно је, била сам поносна на њега и заносила се његовим постигнућима. Али га нисам га нисам терала напред. Нисам морала. Њему је цртање било природно као и игра. Он га је волео.

Чак и у средњој школи, Едвард је био у основи срећан адолесцент. Био је увек на списку части. Побеђивао је на свком уметничком такмичењу на коме је учествовао. Имао је мали круг пријатеља и, иако тих, није био мрзовољан или хладан, као што понекад проблематични адолесценти бивају.

Био је, међутим, стидљив са девојкама и није излазио. У то време, нисам много реазмишљала о томе, али касније сам се питала да ли га је његова стидљивост терала да се сети неадекватним у односима са људима, посебно у поређењу са свим другим пољима живота у којима се дословно  истицао.

Едвард је добио стипендију за угледну уметничку школу у Калифорнији и отишао на колеџ 1963. године. Делио је собу са другим дечком и наставио да се истиче у свом учењу. Дописивали смо се редовно, причали телефоном са времена не време и Нором и ја смо га посећивали два или три пута годишње, док је био у школи. Имали смо предивне односе. Да ми је неко у то време рекао, да ће ми се син придружити култу, рекла бих „ти си луд!“

Када је Евдард био у средњој школи, почела сам да се активирам у покрету грађанских права у Калифорнији. Када је отишао са колеџа и када сам имала више времена, добила сам посао у организацији грађанских права и отпочела своју сопствену каријеру. Нисам бринула о Едварду; ишло му је добро, колико сам ја могла видети. Концентрисала сам се на сопствени посао.

Едвард је срео девојку на колеџу, такође студента уметности и скоро је оженио. Али њихови односи нису функционисали. Претпоставила сам из наших разговора да није мислио, да је довољно озбиљна њена уметност и није ценила културу и живот на начин на који је то Едвард чинио.

Након дипломирања са високим оценама, Едвард се одселио у Сан Франциско и, док је радио споредне послове да отплати станарину, почео је да продаје своје слике. Иако је то у почетку била борба, почео је да бива примећен. Имао је своју приватну изложбу пар година након дипломирања, и настављао да одржава изложбе повремено до осамдесетих. Он је заиста имао светлу будућност у уметности.

У току овог времена, годину или две, након што се одселио у Сан Франциско, Едвард је срео Мишел, која је свирала у локалном рок бенду. Срела сам је шест месеци након њиховог првог сусрета. Већ су разговарали о ступању у брак. Морам рећи да ми се Мишел допала. Била је пријатна и достојна поштовања и изгледала да јој је искрено стало за мог сина, као што је и она за њу.

Још једном, фокусирала сам се на сопствени посао. Зашто да не? Живот мог сина је био на колосеку. Имао је светлу будућност у занимању које је волео. Требао је да се ожени девојком коју је волео. Волео је своје родитеље и његови родитељи су га влели. Била је то америчка успешна прича.

Оно што нисам знала у то време и не бих знала неколико година, јесте чињеница да је вођа Мишелиног рок бенда био следбеник источњачког гуруа; назовимо га „Гуру ОМ“.

Гуру ОМ како сам касније сазнала, водио је такозвану духовну школу и планинама Северне Калифорније. Као и многи други (знам сада, након проучавања култова), он је наводно открио сет езотеријских техника које су обезбеђивале брзо просветљење.

Зарађивао је доста новца и сакупио доста самољубивог уживања, имајући своје следбенике, који нису ништа примали, сем минимално хране и душека на поду, који су учили те тајне технике да би довели нове регруте, који су плаћали све више и више, да би се попели уз пирамиду до просветљења.

На дну ове пирамидалне шеме (што је уобичајена структура за мноштво култова) „ученици“ су били охрабривани да раде у спољашњем свету, тако да би могли да зараде и уштеде новац, потребан за пењање пирамидом „просветљења“. Али они, који су се померили ка врху, откривали би да је њихов рад у спољашњем свету био на „нижој равни“ и да су они сада спремни да уђу у гуруов „унутрашње двориште“. Они у „унутрашњем дворишту“ би проучавали ретке езотеријске технике медитације и побожности. Они су такође подуачавали оне на нижем крају пирамиде.

Последично, новац који су доносили гуруу као учитељи, посебно што су радили дословно ни за шта, више је него надокнадио гуруу новац, који је изгубио због напуштања њихових каријера на „нижем нивоу“. Побожни су поверовали у илузију духовног успона; гуру је могао да купи шта год жели.

Убрзо након венчања, а можда чак и пре, Едвард и Мишел, уз наваљивање Мишелиног вође бенда, почели су да узимају курсеве у организацији Гуру ОМ-а. ИМали су дете, Кристен, 1974. године. Када је Кристен рођена, они су већ били умешани са Гуру ОМ-ом већ веколико година, али ја нисам знала. Чак и да сам знала, вероватно не бих постала узнемирена, јер сам осеби увек мислила као о толерантној и особи отвореног ума. Несумњиво бих поштовала њихов избор у потрази за источном духовношћу, чак и ако би ме то збуњивало.

Иако је требало мало да се одвезе до Сан Франциска, Норм и ја смо их чешће посећивали када је дете рођено. Наше посете су биле уобичајене посете деде и бабе. Измењали би вести о људима које смо познавали, извели би Кристен напоље, изашли на вечеру заједно и посетили туристичка места у Сан Франциску.

Први пут када је њихова умешаност са Гуру ОМ-ом упште ушло у нашу свест, било је у касним седамдесетим или осамдесетим, када је Едвард питао за позајмицу, ради курса у Северној Калифорнији. Мислила сам да је то био курс уметности, али је касније један од Едвардових пријатеља, са којим сам имала случајан сусрет, неочекивано рекао да је то био курс у источној духовности. Била сам мало изненађена, али нисам паничила, или била забринута; просто ми је изгледало чудно, јер то није било у карактеру Едварда, који никада није био религиозан.

Никад чак нисам ни повезала Џонстаун и Гуру ОМ-а у свом уму. Као и толико много људи, гледала сам на Џонстаун као на лудовишно искривљење које никако није могло бити у вези са животом обичних људи. Нисам схватала да је Џонстаун само представљао екстремни пример врсте психолошке злоупотребе, којој су стотине хиљада, можда и милиона, подвргнути сваки дан. Разумела бих потоњу изјаву рабина Мориса Дејвиса да је „пут анти-семитизма довео до Аушвица“ и „пут одвајања води у линч“. Али нажалост не бих схватила други део његове изјаве: „пут култова води у Џонстаун“.

Почела сам да будем забринута негде средином осамдесетих, када су се Едвард и Мишел одвојили и Едвард одселио у гуруов центар у Северној Калифорнији. Делили су старатељство и послали Кристен у школе, које су вођене од стране групе. Одржавали смо добре односе са свима њима, али нисмо више имали оптимизам од пре пар година.

Читала сам нешто од ранијих популарних књига о култовима, које су ми помогле да боље разумем опасност у којо су били мој син и његова породица, али ми оне нису стварно пружиле много упутстава шта да радим.

Мој аларм је почео да звони гласно 1986. године, када смо посетили Едварда у гуруовом седишту. То је било онда, када смо открили да је одустао од своје уметности и да ради пуно радно време за гуруа. Не могу описати празнину у мом срцу, када ми је Едвард, који је буквално љубио уметност још од пелена, рекао: „Ох, да (његово сликање) није важно; оно је на нижој равни. Оно што сада радим је заиста важно.“

Када се кратка посета завршила, били смо утучени. Схватили смо да је одбацио обећавајућу, корисну и племениту каријеру. И схватили смо да је спаковао туце својих прелепих слика у гаражу, као да су делови старе одеће.

Када сам изразила своју ужаснутост на ово, просто је рекао, „Ради шта желиш са њима.“ Тако, спаковали смо их и одннели их кући, где оне и данас остају као болни подсетници шта је некада мој син био и шта је могао бити. Често, мислим да мој бол мора бити сличан родитељима талентоване, одрасле деце, која пате од ужасних повреда у несрећи и која због тога, морају да напусте своје каријере које су љубили.

Али у неким погледима, мислим да је мој бол чак и гори, јер промена у мом сину није изазвана природном несрећом, већ због промишљених интрига особе или особа, које заиста уопште нису бринули о њему, док су се претварали да га воле. Моја туга је била затрована незадрживим бесом, огорчењем и обесхрабрењем. Познајем много родитеља који деле ова изнурујућа осећања.

1990. године један експозе гуруа био је објављен у главним новинама. Овај чланак је потврдио све моје страхове. Он је јасно објашњавао грубе и бескрупулозне комерцијалне мотиве, који су били иза површине духовности, коју је гуруова организација тако лукаво узгајала. Књиге објављиване у раним деведесетим, помогле су ми да боље схватим психолошке технике утицаја и контроле, које такве организације користе да задрже и искористе своје чланове. Схватио сам да је тај процес много префињенији од језивих извештаја „испирања мозга“ које су популарисане од стране ранијих књига.

Покушавала сам да неколико година увећам свој конструктивни утицај на свог сина. Следила сам општи савет покушавања да повећам општење и присност уз помоћ писама, телефонирањем и посетама без суочавања и супротстављања. Покушала сам да га поново повежем са људима и сећањима из прошлости. Покушала сам све што сам могла да смислим, да покушам да га доведем кући и да са пуно наде, постане довољно поверљив да разговара са бившим члановима групе.

Али он је већ био у томе предубоко. Предлози који су функционисали код других, нису деловали код мене. Чак и када је мој муж умро, Едвард се једва померио. Одбацио је очеву смрт, једва као једну од хиљада инкарнација. Ништа посебно. Нема о чему да се тугује. Можда нешто мало више од ничега; ова његова реакција на смрт оца, помогла ми је да схватим колико је далеко отишао од мене и живота који је раније водио.

Како је моја свест и схватање расло, тако и моја одлука да урадим нешто, да се борим са овим злом. Фокусирала сам се на превентивно образовање, јер је кључно да млади људи знају како да препознају и како да се одупру врбовању од стране култа. Говорила сам у средњим школама, црквама, синагогама. Давала сам књиге и друге изворе учитељим и библиотекама. Показивала сам младим људим видео: „Култови: рећи НЕ под притиском“. Издвала сам образовни материјал по колеџима.

Када је мој син сазнао о мојим активностима, постао је веома бесан. Лош публицитет је задирао у маржу гуруовог профита, тако да је почео да грди „анти-култ покрет“. Очигледно, били смо на толико ниској равни постојања и били смо толико угрожени префињеном духовношћу гуруа и његових следбеника, да смо били опседнути њиховим уништењем. Наравно, ово је бесмислица.

Али демонизовање сопственог противника јесте део начина живота свих тоталитарних организација. Заиста, син ми је написао кратко писмо, пре око пет година, у коме пише да су моје активности угрозиле његов духовни напредак и да га моје одбијање да прекинем са тим активностима, присиљава да прекине са мном сваки додир. Нисмо се видели још од тог писма. Таква писма нису неуобичајена и породице их добијају од вољених, из свох врста култова.

Култови, тако покушавају да поставе породице у позицију без изгледа на победу. Ако симулирамо прихватање и умањимо наше критике, можемо и да ту и тамо добијемо коску, у виду неке посете. Ако им се супротставимо критичким примедбама, они нас демонизују и одвуку наше љубљене. Наравно, пут ван из ове дилеме, јесте борба са препреденошћу, још већом препреденошћу. Породице морају научити како да процењују своју ситуацију темељно, како да опште самопуздано без суочавања, и морају научити како да стратегијски поступају.

Данашња мисао препоручује саветнике, или саветнике за излажење, а професионалци менатлног здравља и свести о култовима схватају много више, него пре 10 или 15 година. И као што је њихово схватање написано и постало досптупно кроз виде-траке и продавнице, све више и више породица ће имати користи од њихове вештине.

Надам се да напредак и даље наставља да се догађа у овој области и да други преузимају бакљу и боре са злом учињеним од стране култова. Моје године ме сустижу и више немам енергије да „запалим плочник“. И има већ дуго од када сам схватила да ништа што бих урадила, нема више шансе да убеди мог сина да напусти своју групу. Али одбијам да изгубим наду.

 Покушавам да, колико ми моје моћи дозвољавају останем у току са догађајима у овој области. И настављам да подсећам себе да ово зло утиче на многе људе, не само на мог сина и мене. Утиче на моју унуку, на пример, која је образована од стране култа у коме је мој син. Утиче на све остале следбенике, ухваћене у истом систему зла као и мој син. Утиче на све могуће регруте који долазе сваке године. И утиче на све вас.

Када се сетим колико нас је под утицајем њих, схватам да моја нада има пуно објеката. Надам се да ће моја унука једног дана изаћи. Заиста, постоје знаци да она, слично бројној деци која су подигнута у култовима, протестује против система у коме је одрасла и да тежи према спољашњем свету. Надам се да ће млади људи и даље бити информисани и упозоравани о култовима и психолошким манипулацијама од учитеља, свештенства и – вас. Надам се да ће више стручњака за ментално здравље и свештенства учити о култовима и о начинима помоћи породицама и бившим члановима.

Надам се да ће људи, који проучавају култове развити практичније материјале за породице и бивше чланове, тако да би више људи могло научити како да се са препреденошћу бори уз још већу препреденост. Надам се да ће се организовати више радионица и конференција за породице и бивше чланове, тако да би све више и више људи могло остварити личне везе које су кључне за пуно разумевање ове области.

Ово нису узалудне наде! Постоје наде које ће бити остварене. Ви и остали који ћете доћи у годинама које долазе, привешћете ове наде свом остварењу. У ово сам сигурна. Пад Совјетског Савеза показује да лажи, чак и када имају слу државе која стоји иза њих, не могу преживети у недоглед. Истина не одлази.

Али што са мојим сином? Моје наде по питању мога сина, почивају не на ономе што знам, већ у ономе што не знам. Све што знам о његовој групи његовим односима са групом, доводи ме до закључка да он никада неће изаћи. Али такође знам из свог рада у овом пољу, да сваки дан дугорочни чланови одлазе из својих група – ишуњају се у многим случајевима. Буквално свака радионица бивших чланова, има најмање једну особу, која је била у групи 20 година и више. Највећи део ових дугорочних чланова одлази, без да њихова породица тежи за интервенцијом.

Одлазе јер су сагорели од захтева рада који се пред њих постављају. Одлазе јер тежина недоследности, противуречности и лицемерја постају претешки за њих. Одлазе јер су под притиском да злостављају сопствену децу, заповест за коју су коначно способни да кажу „НЕ“.

Одлазе, јер почињу да питају или да се не слажу и бивају избачени из групе. Одлазе јер вођа умире и група се распада. Одлазе, јер се вођина лажна предвиђања о будућности постају претешка да се оправдавају. Одлазе, због милијарду разлога који немају ништа са оним што њихове породице раде или говоре. Заиста, њихове породице често немају појма шта се дешава. Једног дана њихов вољени је унутра; следећег дана он или она су напољу.

Надам се да ћу живети довољно дуго да видим сина како напушта своју групу, или да бар видим да моја унука одбацује групу. Али чак и ико не видим, моја нада ће надживети мој дах. Знам да је мој син и даље тамо, закопан под кршем, за који га је култ убедио да је духовна надмоћ. Он може бити пробуђен. Видела сам да се то дешава другима.

Зато нећу престати да се надам.