Православни романи

[Guest - . . .-]

Имао сам у рукама луксузно издање ове књиге на руском

 

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10201062532077968&set=pcb.10201062541838212&type=1&theater

[МилошБГ]

Sta je sa likovima iz ove prelepe knjige? Strogi nastojatelj Gavrilo? otac Natanailo?

[w.a.mozart]

početak knjige 

 

Time što se otvoreno javlja onima

koji ga svim srcem traže i krije od onih

koji svim srcem od Njega beže,

Bog reguliše ljudsko znanje o sebi.

On daje znake vidljive onima koji Ga traže

i nevidljive za one koji su prema Njemu ravnodušni.

Onima koji hoće da vide,

On pruža dovoljno svetlosti.

Onima koji neće da vide,

On pruža dovoljno tmine.

 

Paskal

[w.a.mozart]

 

početak knjige 

 

Time što se otvoreno javlja onima

koji ga svim srcem traže i krije od onih

koji svim srcem od Njega beže,

Bog reguliše ljudsko znanje o sebi.

On daje znake vidljive onima koji Ga traže

i nevidljive za one koji su prema Njemu ravnodušni.

Onima koji hoće da vide,

On pruža dovoljno svetlosti.

Onima koji neće da vide,

On pruža dovoljno tmine.

 

Paskal

 

kupio sam  za 800 din. na kupindu a vidim ima još

 

http://www.kupindo.com/Pravoslavlje/11854881_NESVETI-A-SVETI

[marko_13]

Ова књига је предивна због много разлога. Онај који је мени најупечатљивији је да показује како је живо и предивно било Православље и поред богоборачког атеизма у СССР-у и страшне борбе атеиста против Цркве.

 

То је, по мени, један од разлога зашто је Црква у Русији сада тако озбиљна и организована, а код нас није. Ми смо били уљуљкани "слободом" да се "никоме не брани" да иде у Цркву.

[мирођија]

Руски православци саветују: Како да се понаша Хришћанин када се хули на светињу

 

Ради бољег разумевања правилног односа православног хришћанина у ситуацији када му вређају оно што му је најдрагоценије – Господа, Пречисту, Цркву и веру, предлажем да прочитате једну главу из сјајне књиге “Несвети свети” архимандрита Тихона Шевкунова, намесника Сретењског манастира у Москви, уредника сајта pravoslavie.ru

Књига је проглашена за књижевно дело године у Русији и до сада је продата у тиражу од милион и сто хиљада (1 100 000) примерака. У њој о.Тихон описује свој живот у Цркви, своје узрастање у Телу Христовом, сусрете са Христовим подвижницима, запрепашћујуће догађаје из којих се јасно као дан види свеобухватни и свесвети Промисао Божији. Књига ће ускоро бити преведена и на српски језик.

 

 

Старац, светитељ Јован Крестјанкин говори о понашању у датој ситуацији.
О смирењу (стр. 590-593)

Отац Рафаил никада није пропуштао прилику да се смири пред сваким човеком, чак и пред првим који би се појавио пред њим. Међутим, то се увек догађало лако, као само од себе и никада није изгледало нарочито посебно. Он је увек, ако се може тако рећи, жудно тражио повод да се смири.

То се догађало зато што је отац Рафаил својом осетљивом душом схватио поражавајућу тајну: због смирења чак и прости грешни човек постаје ближи Богу. И то одмах, истог трена. Тако да се он чак и у ситницама трудио да нађе неки разлог да би смирио себе.

Например, када бисмо седали за сто, отац Рафаил би за себе бирао најнеквалитетнију јабуку која је већ почела да трули, а најбоље је остављао нама. Или – долазим му у госте у парохију и он ми истог трена уступа свој кревет. А сам, не слушајући моје протесте, одлази и леже на под. Он то није чинио зато што сам ја, например, био гост из престонице. Исти такав пријем очекивао је у његовој парохијској колибици и старца-случајног госта или црквењака из суседне парохије.  

Једном приликом сам са оцем Рафаилом путовао возом у Псков. Са северног неба сипила је хладна киша. Чим смо изашли на перон, пришао нам је неки Циганин:

- Попе, попе, помагај! Дај бар три рубље!

Сматрало се да свештеник увек има новца. Међутим, ми по обичају нисмо имали ни копејку. Тако сам и објаснио Циганину. Али овај није одустајао:

- Како нема? Макар нешто? Попе, попе, дај макар нешто!

Отац Рафаил се зауставио и пажљиво погледао у човека који је просио. На ногама је имао прљаве, поцепане ципеле. Отац Рафаил је уздахнуо и, без речи, почео да скида своје лепе, постављене чизме. Месец дана пре тога добио их је од једног војника.

- Баћушка, шта ти је? Јел си добро? – уплашио се Циганин.

Међутим, отац Рафаил је већ скинуо своје чизме и ставио их пред окамењеног Циганина. Он је узео своје платнене обојке и као да се ништа није догодило кренуо бос по барама.

- Човек! Човек! Какав човек! – проломио се целом станицом глас потресеног Циганина.

Смирење оца Рафаила се, међутим, простирало до одређених граница. Та граница је била потпуно јасна: могао је да истрпи све што се тицало њега самог, али није подносио када су се вређања тицала Господа Бога и Његове Цркве.

Једном приликом смо – отац Рафаил, ђакон Виктор, још један наш друг, слабовиди монах Серафим, монах Александар и ја – касно увече пролазили Псковом. Наша монашка одећа привукла је пажњу пијаног друштва. У почетку су почели да нас засипају подсмевањем, затим су прешли на увреде и претње. Отац Рафаил је био изузетно физички јак.

Као мало слабији млади медвед. Отац Виктор такође није био слабашан, а и након затвора је јако добро знао како да се одговори у сличној ситуацији. Серафим је био просто гигант, без обзира на своју слабовидост. На крају, монах Александар, најистакнутији међу нама у борилачком смислу, имао је високи степен у каратеу. Ја са својим закржљалим трећим степеном у боксу се у таквом друштву нисам ни узимао у обзир.

Међутим, ми смо, не одговарајући хулиганима, наставили спокојно да ходамо. Чак и када је према нама полетело грумење земље, камење и неке палице, трудили смо да не обраћамо пажњу на то. Сваки успешан погодак се обележавао смехом иза наших леђа и најодвратнијим псовкама. Инок Александар је дрхтао од негодовања. На крају није издржао и, гласом који се тресао, кротко замолио оца Рафаила да му благослови да се задржи и поразговара са заблуделим младим људима.

Међутим, отац Рафаил је безбрижно ходао као да се ништа не догађа. На крају су безобразници потпуно подивљали. Видевши да ни увреде и каменице не делују на нас, почели су да вређају Господа Бога и Мајку Божију.

Отац Рафаил се зауставио.

- Ја не могу – уздахнуо је – свештеник сам. Отац Виктор је ђакон – он такође не може. Отац Серафим и Георгије Александрович (то јест, о.Тихон као искушеник прим.прев) су у резерви. Па, шта да се ради, остајеш само ти оче Александре!

Два пута није требало да му се каже. Скинуо је са себе монашки појас, скинуо подрасник и у дугачкој кошуљи, широким панталонама и чизмама од импрегнираног платна окренуо се ка хулиганима. Они – било их је неколико – са запрепашћењем су се зауставили. Следећег тренутка се из монаха Александра проломио дивљи, варварски крик, он је скочио у ваздух и севнуо ногама у пијану компанију.

На даље је кренуло жестоко бојиште. Несрећни хулигани су почели да се тетурају на различите стране, бришући крв и држећи у рукама избијене зубе. Скочили смо да зауставимо Александра, али смо и ми добили по коју од њега. Са муком смиривши нашег хероја, као бултеријера након борбе, и убедивши се да није потребно звати хитну помоћ за безобразнике, поново смо облачили монаха Александра у подрасник и наставили свој пут.

Ово, наравно, није најбољи пример смирења, али треба рећи да је у монашком животу оца Рафаила било много живих примера истинског смирења. Узмимо макар архимандрита Јована Крестјанкина који је био духовник оца Рафаила након смрти оца Атиногена.

http://srbin.info/2013/09/ruski-pravoslavci-savetuju-kako-da-se-ponasa-hriscanin-kada-se-huli-na-svetinju/

[мирођија]

+ + + +

Ево и друге главе из књиге архимандрита Тихона Шевкунова „Несвети свети“ у којој се јасно може видети правилан однос православног хришћанина у ситуацији када хуле на оно што треба да му буде драгоценије од свега на овом свету. Оно што је јако важно – у овој краткој глави може се видети шта је о овоме мислио светитељ Јован Крестјанкин, Христов Исповедник, Старац који је знао Бога и кога је и Бог знао… О њему заиста не треба много говорити, сви знају ко је о.Јован Крестјанкин.

 

 

„Још о једном нарушавању Устава или о томе, како се о.Рафаил показао као Анђео“

По правилу светих Апостола, свештеник који удари човека подлеже канонској казни и забрањује му се свештенослужење…

То се догодило 1977. године. Отац Рафаил је тада био млади јеромонах, недавно рукоположен у Псково-Печерском манастиру. Једног предивног јунског јутра он је у најлепшем духовном расположењу ушао у Успенски храм да служи Литургију. Међутим, прво што је тамо видео била су тројица пијаних хулигана. Стајали су код иконе Божије Мајке и један од њих је, праћен смехом пријатеља, палио цигарету из кандила.

Надаље се, по речима оца Рафаила, свега лоше сећа. Како су касније говорили парохијани који су ту били присутни, млади јеромонах је шчепао пушача који се церекао (а отац Рафаил је поседовао изузетно велику физичку снагу), извукао га на улицу испред  храма и тако га ударио да се тога и до дан данас сећају очевидци…
Тог тренутка је отац Рафаил дошао себи.

Као у успореном филму, он је са ужасом видео како се несрећни хулиган одвојио од земље, полетео преко порте и грунувши од земљу, остао непокретан…

Два његова друга, на смрт преплашена, потрчали су ка њему и, осврћући се према оцу Рафаилу, повукли пријатеља за руке даље од храма ка вратима манастира. А отац Рафаил, поставши свестан да се догодило нешто најужасније и да он сада не може да служи Литургију, ухватио се за главу и наврат-нанос улетео у келију оца Јована (Крестјанкина) свог духовника.

Отац Јован је тада, као и увек, читао своје монашко молитвено правило. Улетевши без куцања у келију Старцу, отац Рафаил је пао пред њим на колена. У очајању је говорио о свом преступу и почео да га моли, ако је то могуће, да му опрости тај грех и да му каже, шта сада да чини. Отац Јован је пажљиво слушао и сурово изгрдио свог васпитаника:

- Зашто ми долазиш под епитрахиљ? Ниси га ти ударио, Анђео је!

Али, ипак му је прочитао разрешну молитву, благословио га и послао да служи Литургију.

Што би рекао Ава Јустин Нови: sapienti sat!

 

(Русија.рс)

 

http://srbin.info/2013/09/ruski-pravoslavci-savetuju-kako-da-se-ponasa-hriscanin-kada-se-huli-na-svetinju/

[Guest]

Вратити велику руску књижевност на место које јој припада Излагање на Председничком Савету за културу и уметност

 

 

 

 

 

2. октобра 2013. године председник Русије В.В.Путин је одржао седницу Савета за културу и уметност посвећену улози културне политике државе у јачању јединства земље и значају домаће културе у јачању руског идентитета.

 

 

„Поштовани Владимире Владимировичу! Цењени скупе!

 

У Вашем реферату, Владимире Владимировичу, данас је речено главно: у земљи ће бити створена концепција државне политике у области културе и ова концепција ће бити органски повезана с образовањем и васпитањем. Одлука која је данас објављена представља прелазак на практично решавање питања о којима смо тако дуго говорили.

 

Оваква концепција је позвана да реши мноштво задатака. Пре свега, она ће помоћи да се напокон бар делимично изађе из стања идеолошке аморфности које предуго траје, постаће платформа на основу које ће моћи да се избегне бесконачно колебање из једне стране у другу по питању подршке ових или оних стваралачких пројеката, омогућиће да се усредсреде средства и снаге на најважнијим изабраним правцима. Концепција у том погледу ствара разумну одређеност.

 

Ево, већ неколико година се ради на закону о култури. Али оно што видимо засад представља чисто технички документ. Концепција државне политике у области културе даће правац и смисао овом закону, постаће његов идеолошки основни документ.

 

Један од главних задатака приликом стварања концепције јесте одређивање приоритета. Ово питање је бременито бесконачним и непродуктивним споровима. Међутим, постоји пут којег можемо да се држимо и да се чврсто надамо да нећемо погрешити. То је приоритет за нас основне и неоспорне руске и светске класичне културе. У историји наше земље је више пута бивало периода кад су се појављивали проблеми с наслеђем у култури и традиционалним духовно-моралним вредностима – у томе нема ничег новог. Главно је да се на време примети болест и да је постанемо свесни, те да предузмемо исправне мере како бисмо поправили ситуацију.

 

У периоду после револуције брз распад свих елемената опште културе спречен је препородом низа најважнијих компоненти традиционалног руског система класичног образовања, укључивањем огромних могућности државне машине за упознавања народа с руском и светском класичном културом. Резултат овог у целини успешног решења представљао је, на пример, систем совјетског образовања у школама и на факултетима друштвеног усмерења. Управо овај систем упознавања с класичном домаћом и светском књижевношћу, као и систем васпитања, који се у многоме заснивао на историјским руским духовно-моралним и националним идеалима, без обзира на сав притисак тоталитарне идеологије, у многоме је формирао поглед на свет, вероватно свих оних који седе у овој сали.

 

Извесне реформе образовања су нас понекад доводиле до духовне примитивизације личности. Тако је средином XIX века управо у периоду одушевљавања разноразним реформама коренито промењен образовни систем. Између осталог, као и сад, био је смањен број часова књижевности и историје и уместо њих је прагматични акценат стављен на природне науке и познавање закона. Кад су 10 година касније у школске установе биле упућене комисије испоставило се да свршени гимназијалци немају скоро никакву представу о најлепшим делима домаће књижевности, а имена као што су Хомер, Шекспир и Гете им ништа не говоре. Реформом министра народне просвете Головина 1864. године ситуација се поправила одлучно и благовремено.

 

 

Мислим да најважнији неодложан практичан корак данас треба да постане враћање на дужно место велике руске књижевности у школама, на факултетима и у целом духовном простору Русије. Пре свега, ради се о повећању броја часова руске и светске књижевности у школама. Праву културу, укус за њу треба усађивати у директном смислу речи, треба их стално култивисати и не треба да се бојимо да то чинимо доследно и упорно, не обраћајући пажњу на апеле за толерантан однос према духовном корову. То је провокација, на некултивисаном тлу коров ће неизбежно прогутати пшеницу.

 

За нашу земљу упознавање с великом руском културом и с културом у целини – није просто образовни задатак, већ изузетно важан фактор духовног привлачења захваљујући којем се обједињују различити народи, људи различитих религија, па чак и убеђења. Овде посебну пажњу треба посветити програмима за домаћу књижевност и културу у националним републикама заједно с изучавањем локалне националне културе.

 

И ова питања, и најважнија питања васпитања, и разрада система по којем ће деца у земљи у току школовања обићи главна спомен-места везана за историју културе Русије и напокон, дуго очекивано стимулисање медија, телевизије, интернета, филмкске индустрије за одговорно, грађанско и етичко служење – све ће то бити могуће уколико буде направљена и одобрена концепција државне политике у области културе, образовања и васпитања, која одражава наше темељне духовне, моралне и културне вредности, историјско наслеђе и социјалне циљеве.

 

И последње. Да би рад на стварању овакве концепције био продуктиван треба молити да на челу овог пројекта буде чиновник чији је статус, на пример, у најмањој мери једнак као кад је реч о стварању јединственог уџбеника за историју у руском историјском друштву.

Хвала.“

 

 

 

Архимандрит Тихон (Шевкунов)

Са руског Марина Тодић

04 / 10 / 2013

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/64656.htm

[Guest]

Архимандрит Серафим

 

 

 

 

 

Уочи Међународног сајма књига у Београду 2013. г. излази ново издање књиге архимандрита Тихона (Шевкунова) „Несвети свети“. Ова књига је постала велики догађај у духовном и културном животу Русије, а аутор је удостојен мноштва књижевних награда.

 

Осим тога књига „Несвети свети“ представља прави бестселер. Њен укупан тираж на руском језику премашује 1,1 милион примерака. Преводи књиге су издати у Грчкој, Србији, Француској, Румунији, САД и другим земљама. У најскорије време очекује се превод књиге на друге језике света.

 

Прво издање књиге на српском језику представљено је на Међународном сајму књига у Београду у октобру 2012. године и читаоцима се одмах свидело.

 

Презентација новог српског издања књиге, коју је припремила издавачка кућа „Чувари“ биће одржано 18. октобра 2013. године у 19. часова у „Руском дому“ у Београду.

 

 

***

 

 

Архимандрит Серафим (Розенберг)

 

 

Најзагонетнији човек у Псково-печерском манастиру за мене је био отац Серафим. Потицао је од остзејских барона. У манастир је дошао тридесетих година, где је постао послушник великог старца јеросхимонаха Симеона. Отац Серафим није много контактирао с људима. Живео је у страшно влажној и мрачној пећини прилагођеној за становање. На богослужењу је био дубоко погружен у молитву. Стајао је погнуте главе, а прекрстио би се ретко, необично брзим покретима руке, али веома побожно. Исто тако дубоко замишљен био је и док је пролазио кроз манастир. Нама искушеницима чинило се да би био прави злочин скренути му пажњу на нешто друго. Истина, понекад би нам се сâм отац Серафим кратко обратио. На пример, кад би се с Литургије враћао у своју келију, увек би давао просфору ономе ко је дежурао у порти. Кад је искушеник Саша Швецов једном приликом размишљао о свом одласку из манастира, изненада му је пришао отац Серафим и строго подвикнуо: „Нема ти одласка из манастира!” За шездесет година монашког живота никад није изашао из манастира и имао је обичај да каже: „Нисам излазио из манастира чак ни у мислима.” Додуше, наши војници су га 1945. године извели из манастира да га стрељају као Немца, али су се после предомислили.

 

Иако је био повучен и строг, отац Серафим био је необично благ човек, пун љубави. У манастиру су га сви поштовали и волели, иако су се према њему односили са страхом и трепетом, то јест као према човеку који је на земљи живео са Богом, односно као према живом светитељу.

 

Сећам се једног свог запажања из тих година. Неко време био сам ипођакон нашег игумана, архимандрита Гаврила. Кад год би отац Серафим улазио у олтар, приметио сам да је игуман брзо устајао са свог места да га дочека и поздрави с посебним поштовањем. Тако се понашао једино према оцу Серафиму.

 

Отац Серафим је свако јутро, тачно у четири сата, и то без обзира на то да ли је зима или лето, излазио из своје келије и обилазио манастир проверавајући да ли је све у реду. Тек након тога би се вратио у келију да наложи ватру, а због влаге у келији чинио је то скоро током целе године. Мислим да је отац Серафим доживљавао себе као нарочитог чувара манастирске обитељи, а можда му је тај задатак заиста и био поверен. У сваком случају, реч тог немачког барона, изузетног монаха, аскете и прозорљивог подвижника увек је била одлучујућа при решавању најсложенијих манастирских проблема.

 

 

 

 

Отац Серафим је ретко давао неке посебне поуке. На зидовима ходника његове суморне пећинске келије налазили су се листови са цитатима из дела светог Тихона Задонског па су они који су долазили код њега морали да се задовоље тим цитатима или пак саветом оца Серафима: „Читајте што чешће Светог Тихона.”

 

Током свих година живота у манастиру отац Серафим задовољавао се минимумом, и то не само кад је реч о храни, спавању и контакту с људима, него и свим осталим стварима. Тако се, на пример, никад није туширао, него су му биле довољне две-три кофе воде. Кад су га искушеници питали зашто не користи туш, будући да тамо воде има колико ти душа жели, промрсио је да туширати се значи исто што и јести чоколаду.

 

Имао сам прилике да 1983. године посетим Дивјевски манастир. Тада је то било много теже јер се близу манастира налазио војни град затвореног типа. Старе монахиње Дивјева поклониле су ми делић камена на којем се молио преподобни Серафим Саровски. По повратку сам пожелео да оцу Серафиму поклоним ту светињу која је била повезана с његовим духовним покровитељем. Пошто је примио тај неочекивани поклон, отац Серафим је дуго ћутке стајао, а онда ме је упитао:

 

– Шта могу заузврат учинити за вас?

 

Био сам искрено запањен па сам одговорио:

 

– Ма, ништа…

 

А онда ми је излетело оно што је било дубоко скривено у мојој души:

 

– Помолите се да постанем монах!

 

Сећам се како ме је пажљиво погледао, а онда ми тихо рекао:

 

– Најважније је да ви то истински желите и да о томе одлучите својом слободном вољом.

 

Вољу за монаштвом поменуо ми је још једном, и то након много година и у потпуно другачијим околностима. Тад сам већ био у Москви, на послушању код владике Питирима, а отац Серафим је проживљавао последњу годину свог овоземног живота и скоро да није ни устајао са постеље. Кад сам стигао у манастир, свратио сам у пећинску келију да га видим. Изненада је заподенуо разговор о манастиру и о данашњем положају монаштва. Било је то веома необично за њега и самим тим за мене изузетно драгоцено. Запамтио сам неколико најважнијих мисли из тог разговора.

 

Као прво, отац Серафим говорио је о манастиру с огромном, просто неизрецивом љубављу, као о највећем благу које имамо:

 

– Не можете ни да замислите шта је то манастир! То је прави бисер, невероватна драгоценост у овом нашем свету! Схватићете то касније.

 

А онда је навео и највећи проблем данашњег монаштва:

 

– Невоља данашњих манастира састоји се у томе што људи у њих безвољно одлазе.

 

Сад све више схватам колико је дубокоумно било то његово запажање. Код нас су све мање присутни пожртвовање, самоодрицање и решеност да се посветимо монашком подвигу, што је и тиштало оца Серафима док је посматрао младе чланове монашке обитељи.

 

Напослетку је рекао оно што је за мене било најважније:

 

– Прошло је време великих манастира. Сада ће плодове доносити мале монашке обитељи у којима ће игуман бити кадар да се стара о духовном животу сваког монаха. Упамтите то и ако будете игуман, не примајте много братије у манастир.

 

Те 1989. године био је то наш последњи разговор. Тада чак нисам ни био монах, него само обичан искушеник.

 

Моји манастирски пријатељи и ја уопште нисмо сумњали у то да је отац Серафим прозорљив. На разговоре о прозорљивости и чудесима отац Серафим је гледао мирно и помало скептично. Тако је једном приликом рекао:

 

– Сви говоре о томе да је отац Симеон био чудотворац, а и прозорљив. Дуго сам живео поред њега, али ништа од тога нисам приметио. Он је просто био добар монах.

 

Но ја сам неколико пута на својој кожи осетио снагу духовног дара оца Серафима. У лето 1986. године, једном приликом сам пролазио поред старчеве келије и приметио да се спрема да замени сијалицу на трему. Донео сам хоклицу и помогао му да то уради. Отац Серафим ми је захвалио и рекао:

 

– Архијереј је одвео једног искушеника у Москву на послушање. Мислили смо да је то накратко, али он је тамо остао.

– И шта с тим?

 

– Ништа! – рече отац Серафим, окрену се и уђе у своју келију.

 

У недоумици сам наставио својим путем. Каквог искушеника? Који архијереј?

 

Након три дана позвао ме је архимандрит Гаврило и рекао ми да му је управо из Москве телефонирао Архиепископ волоколамски Питирим, председник Издавачког савета Московске патријаршије. Владика Питирим је сазнао да се у нашем манастиру налази искушеник с високим образовањем за филм па је нашег игумана замолио да му тог искушеника пошаље у Москву. Хитно су им били потребни стручњаци који би припремили филм и телевизијске програме поводом хиљадугодишњице крштења Русије. Та прослава је требало да се одржи за две године. Ја сам био искушеник о којем су разговарали. Не сећам се горег дана у свом животу. Молио сам оца Гаврила да ме не шаље у Москву, али он је већ био донео одлуку. Моје молбе је одлучно пресекао:

 

– Нећу се ваљда због тебе свађати са Питиримом!

 

Тек сам касније сазнао да је моја мајка одавно молила да се вратим у Москву, а све у нади да ће ме одговорити од монашког пута. Оцу Гаврилу је било много жао моје мајке па је једва чекао повод да ме врати неутешној мајци. Начин на који је то рекао, био је његов уобичајени стил.

 

Наравно, одмах сам се присетио разговора с оцем Серафимом о искушенику, архијереју и Москви, па сам одјурио у његову келију.

 

– Таква је воља Божја! Не тугујте. Видећете да ће све изаћи на добро – нежно ће старац.

 

Било ми је веома тешко да поново живим у Москви, посебно у прво време. Најтеже ми је било кад се ноћу пробудим и схватим да је стотинама километара далеко чудесни и ни са чим упоредив свет манастира с оцима Серафимом, Јованом, Натанаилом, Теофаном и Александром, а да сам ја у Москви у којој ничег сличног нема.

 

 

 

Архимандрит Тихон (Шевкунов)

Са руског Божана Стоjановић

09 / 10 / 2013

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/64769.htm

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/topic/29434-%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%82-%D1%81%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D0%BC/

[JESSY]

Јеромонах Серафим Петковић, настојатељ манастира св. Тројице у Бијелој Води код Љубовије, био је гост духовне трибине у парохијском дому Вазнесењске цркве у центру Београда. Отац Серафим је представио трећи део књиге „Флавијан“ протојереја Александра Торика. Госта је најавио и поздравио отац Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењске цркве, коме и благодаримо за тонски запис ове вечери.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/10/23.10.13_zbor_-_kniga_flavijan_o._serafim_man._bijela_vaznesenjska_64.mp3

[Срђан Ранђеловић]

 

 

Јеромонах Игњатије Шестаков, сабрат Сретењског манастира Руске Православне Цркве крај Москве, уредник најпосећенијег руског православног сајта „Православие.ру“ и његове верзије на српском језику, историчар, одличан познавалац историје Српске Цркве и осведочени пријатељ српског народа, посебно на Косову и Метохији, заједно са Дејаном Павловићем из издавачке куће "Чувари", говори о веома читаној књизи архимандрита Тихона Шевкунова "Несвети а свети", о Косову и Метохији, св. Николају Жичком, сајту Православие.ру...

 

 

 http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/5/13/10/24.10.13.jerom_.ignjatije_sestakov_sretenjski_mandejan_pavlovic_cuvarirazgovorza_sajt.mp3

Књига "Несвети а свети" може се наћи на штанду издавачке куће "Чувари" у Хали 4, као и на штанду СПЦ у Хали 1, на 58. Сајму књига у Београду.

 

Промоција књиге биће у парохијском дому Вазнесењске цркве у Београду, у четвртак, 24.октобра, с почетком у 19 часова, улаз је слободан.

 

 

Слово Љубве

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[w.a.mozart]

http://www.scribd.com/doc/180459288/O-molitvi-i-lisici-Nesveti-a-sveti

[w.a.mozart]

Meni je najjače kad je igumana, oca Alimpija, ona ministarka za kulturu pitala, kako to da on, pametan čovek, došao u manastir a on joj kaže- vidite, ja sam učestvovao u ratu i kod Berlina mi je eksplozija otkinula ..... tako da mi nije preostalo ništa drugo no da odem u manastir LOL

[cant_feel]

Da li neko zna gdje moze da se kupi ova knjiga? Zivim u inostranstvu tako da cu morati da zamolim nekoga da mi kupi kad dodje u BG