Православни романи

[Danijela]

Они који су читали књигу су видели неке фотографије ликова о којима пише анхимандрит Тихон. Ево фотографија за оне које нису још прочитали

 

отац Натанаил

 

отац Серафим

 

 

отац Јован

 

 

Схиигумен Мелхиседек

 

Поред ових фотографија још многе можете наћи овде:

http://www.pravoslavie.ru/foto/set244.htm

 

 

Архимандрит Тихон је завршио филмску академију па је поред фотоапарата користио и филмску камеру да забележи живот у манастиру:

(I део)

(II део)

(III део)

((IV део)

(V део)

 

[Putnik Namernik]

Помаже Бог!

 

Желео бих да ми препоручите неки православни роман.  Добро сте прочитали.

Тражећи по форуму наиђох на сличну тему https://www.pouke.org/verujem/index.php/topic,2610.0.html али мене још неке друге ствари интересује.  Дакле, најпре шта то роман чини православним?  Који део романа односно тема вам се свиђа у вашем омиљеном роману  Да ли мислите да је број таквих романа недовољан?  Богослови, вероучитељи, свештеници и остали...шта чекате?  .mislise.  Пишите књиге. :0104_cheesy:

Прочитао сам бар два пута роман о непровазиђеном Монаху Калисту.

 

 

 

VIŠEGRAD, 13. OKTOBRA /SRNA/ - Izdavačka kuća Mitropolije dabrobosanske "Dabar" iz Dobrunske Rijeke objavila je roman "Makarije", jeromonaha Serafima Gigića.

"Makarije" je roman o sudbini utvrđenog grada Dobruna i manastira Uspenija presvete Bogorodice u ovom graničnom mjestu između Srbije i Bosne, a u predgovoru se navodi da je napisan na osnovu oskudne istorijske građe.

Serafim, koji je monah u manastiru Svetog Nikole u Dobrunskoj Rijeci, autor je još tri romana izdata u prethodne tri godine - "Stepenice ka nebu", "Čudni su putevi Gospodnji" i "LJubav je jača od smrti".

Urednik časopisa "Soko" iz Dobruna Slavko Heleta ocijenio je da novi roman jeromonaha Serafima, kao i prethodna tri, pojašnjava glavne hrišćanske vrline kroz likove mudraca i duhovnika ili neobičnih ljudi iz prošlosti ali i novije srpske istorije.

Promocija romana "Makarije" biće održana 25. novembra u Narodnom domu manastira Dobrun.

 

Извор СРНА

 

 

Да ли је ко читао један од ова четири роман? Да прво чујем ваша мишљења па ћу се и ја укључити.

[Оливера Г.]

Fenomen „Nesveti a sveti“ – knjiga godine 
 

Objavljeno: 12. januar 2013. Autor: RTK

„Nesveti a sveti“ je u Rusiji proglašena knjigom godine,
prevedena je na mnoge jezike uključujući i srpski, doživela je brojna
izdanja i još pre dva meseca prevazišla milionski tiraž, i sve je malo –
u manastiru Simona Petra na Svetoj gori monasi kopiraju knjigu
koristeći pritom rusku reč „samizdat“. A u nekim grčkim manastirima
knjiga arhimandrita Tihona se čita naglas za vreme zajedničke trpeze…

Čudo koje traje

Pojavi se, tako, neka naizgled obična knjiga, među hiljadama drugih, i
krene u svoju jedinstvenu, a veliku misiju. Upravo je takva knjiga
„Nesveti a sveti i druge priče“ arhimandrita Tihona Ševkunova, jednog od
najuglednijih moskovskih igumana i duhovnika mlađe generacije koji
aktivno rade na duhovnom preporodu u Rusiji, koja je za kratko vreme
osvojila srca mnogo ljudi i postala, koliko god autoru to bilo bitno ili
ne, pravi „pravoslavni bestseler“. U Rusiji je proglašena knjigom
godine, prevedena je na mnoge jezike (upravo se prevodi i na kineski),
uključujući i srpski (izdanje beogradske „Informatike“), doživela brojna
izdanja i još pre dva meseca prevazišla milionski tiraž, i sve je malo –
„u manastiru Simona Petra, poznatijem kao Simonapetra, na Atonu monasi
kopiraju knjigu koristeći pritom rusku reč „samizdat“. A u nekim grčkim
manastirima knjiga arhimandrita Tihona se čita naglas za vreme
zajedničke trpeze“ – piše ruski „Trud“.

Novinar tog poznatog ruskog lista Valerije Konovalov bio je zatečen
kada je video kako u metrou istovremeno tri putnika u vagonu čitaju istu
knjigu. „Prepoznajem je već iz daljine. Imao sam prilike da vidim kako
je ljudi čitaju u kafiću, domu zdravlja i u parku. Već zaboravljen
osećaj: sveža knjiga – kao zajednička tema za razgovor s najrazličitijim
ljudima. A nije krimić, nije prevod svetskog bestselera, već su to
zabeleške ruskog monaha, našeg savremenika…“

Azbuka spasenja
 

U čemu je uspeh, fenomen ove neobične knjige u kojoj arhimandrit
opisuje realne događaje iz života monaha i mnogih poznatih ljudi koje je
lično znao? Možda na to to najbolje mogu da odgovore sami čitaoci, koji
se javljaju autoru, izdavačima, redakcijama novina…

„Savremeni svet pati od prljavštine koja se nakupila i ne može da se
opere od nje još i zbog toga što ne zna odakle da počne“ – piše Tatjana
Paveličeva. „Za mnoge ljude ova knjiga predstavlja azbuku za izgradnju
svog spasenja. Želim da živim u dobrom svetu među dobrim ljudima. I zbog
toga molim: ljudi, pročitajte ovu knjigu, zamislite se nad njom,
osetite toplinu od duhovnosti, mudrosti, čistote i iskrenosti
pravoslavlja. Što se ona više bude čitala biće sve više dobrih ljudi
unaokolo“ – čitamo u ruskim novinama.

Arhimandrit Tihon Ševkunov važi za jedog je od najobrazovanijih
ruskih duhovnika. Iguman je Sretenjskog manastira (koji je osnovan 1395.
i jedan je od najstarijih u Moskvi, a izgrađen je u čast čudotvorne
ikone Presvete Bogorodice Vladimirske), završio je Institut
kinematografije, po specijalnosti je scenarist. Njegov film „Pogibija
imperije – Vizantijska lekcija“ pobudio je veliko interesovanje publike,
a nagrađen je i „Zlatnim orlom“. Poznat je i kao Putinov duhovnik.
Pored toga što rukovodi manastirom i vrši funkciju sekretara Crkvenog
saveta za kulturu Ruske crkve, otac Tihon je pokrenuo prikupljanje
sredstava za srpske manastire i bogosloviju u Prizrenu. Takođe pod
njegovim vođstvom je najčitaniji pravoslavni sajt na svetu
Pravoslavie.ru (sajt sretenjskog manastira) dobio i srpsku verziju.

Knjiga „Nesveti a sveti“ govori o duhovnom životu naših savremenika,
dakle ljudi iz svakodnevnog okruženja, od monaha, manastirskih staraca,
Jovana Krestjankina, arhimandrita Serafima, velikog podvižnika i askete
shiigumana Melhisedeka… do filmskog reditelja Sergeja Bodnarčuka. Ovaj
potonji, dosledni ateista, poslednjih godina života patio je od
priviđenja i zastrašujućih košmara. Otac Tihon došao kod svog
nekadašnjeg profesora, sada u sasvim drugačijoj ulozi, insistirajući na
iskustvu Crkve o delovanju palih duhova na čoveka.

Ali, slavni reditelj nije znao ni jednu molitvu. Otac Tihon mu je na
cedulji ispisao tekst Isusove molitve, dao svoju brojanicu i uputio ga
kako da se s njom moli.

Posle ispovesti Bondarčuk se pričestio i ubrzo preminuo. I baš tog
dana, „kada smo završili prvu zaupokojenu za Sergeja Fjodoroviča, Dimini
roditelji su nam ispričali kako se, nekoliko minuta pre no što im je
telefonirala Aljona Bondarčuk, dogodila nerazumljiva i čudna stvar.

Sedeli su u sobi i još nisu znali za smrt svoga prijatelja. Odjednom
se spolja čulo jako, pa sve jače graktanje vrana. Zvuk se pojačavao
toliko da je postao gotovo zaglušan. Činilo se da se iznad zgrade našlo
nebrojano jato vrana.

Začuđeni supružnici izašli su na balkon i pred očima im se ukazala
slika kakvu dotle nisu videli. Nebo je doslovno pokrio crn oblak ptica.
Njihovi prodorni krici bili su nepodnošljivi. Balkon je gledao na park i
na bolnicu gde je, kao što su Talankini znali, na samrti ležao njihov
prijatelj. BEZBROJNA HORDA LETELA JE UPRAVO SA TE STRANE. Taj prizor
naveo je Igora Vasiljeviča na misao koju je on, apsolutno ubeđen,
saopštio ženi:

- Sergej je ovog časa umro. To su đavoli napustili njegovu dušu!“

Živa svedočanstva su ono najvažnije
 

- Nisam imao nameru nikoga da poučavam. Naravoučenije i didaktika su
uvek dosadni i potpuno su neubedljivi. Živa svedočanstva su ono
najvažnije što imamo – rekao je autor.

Sveća pravoslavlja na Kosmetu
 

Sretenjski manastir u Moskvi, čiji je nastojatelj arhimandrit Tihon,
pokrenuo je prošle godine akciju pomoći srpskim pravoslavnim manastirima
i crkvama na Kosovu i Metohiji. Otac Tihon je pozvao na očuvanje
upaljene sveće pravosljavlja na Kosmetu.

- Sam naziv Metohija prevodi se kao crkvena zemlja. Nigde na svetu se
ne nalazi toliko crkava i manastira kao na malom prostoru Kosova i
Metohije. To je uistinu bila sveta zemlja, ali se vremenom tu nastanio
drugi inoverni narod koji je podstican nečastivim silama postepeno počeo
da istiskuje pravoslavne Srbe – rekao je nastojatelj Sretenjskog
manastira.

On je izrazio uverenje da će Gospod očuvati pravoslavlje na Kosovu i
Metohiji i da će pravda, mir, istina i vera na tom malenom prostoru
pravoslavne zemlje ponovo zacariti, ukazavši da do toga neće doći bez
ljudskih napora.

- U toj, sada muslimanskoj enklavi u Evropi, na Kosovu i Metohiji i
dalje ostaju da žive pravoslavni. U nekim gradovima ostalo je samo po
nekoliko Srba. Oni su izgnanici na sopstvenoj zemlji… Njihovi hramovi su
razrušeni, mnogi su zapaljeni, ali hrabri ljudi, pravoslavni hrišćani,
tamo održavaju upaljenu sveću pravoslavlja – naglasio je arhimandrit
Tihon.

Pri tom su svi atributi duhovne knjige, kao što su proročanstva,
demoni ili čudesne slučajnosti, toliko prirodno povezani sa tekstom svih
priča, da i kod neverujućeg čoveka ne izazivaju nikakvu odbojnost.
Autor, tako, na krajnje nepretenciozan način, kroz paletu svojih
istinitih junaka, sugeriše čitaocu šta je to vera i odgoni mnoge sumnje
koje muče čoveka.

Uostalom, na pitanje kako je pripovedanje arhimandrita Tihona uspelo
da za tako kratko vreme privuče pažnju i doslovno stotina hiljada
čitalaca, sigurno je da najbolje može da odgovori sama knjiga i njene
autentične pripovesti. Arhimandrit Tihon, tako, otkriva da je na
najlepšoj i najnezaboravnijoj crkvenoj službi u svom životu bio ne u
nekom velepnom sabornom hramu, ne u hramu proslavljenom davno prošlim
vremenima, već u gradiću Divjejevo, u iskrivljenom kućerku broj 16 u
Lesnoj ulici. Tačnije, to čak nije bila ni kuća, već staro kupatilo,
prilagođeno za stanovanje.

„Našavši se prvi put ovde sa ocem Bonifatijem, video sam sobicu sa
izuzetno niskom tavanicom, a u njoj deset starica, užasno starih.
Najmlađe su, u krajnjem slučaju, daleko premašile osamdesetu. A
starijima je bilo, zasigurno, više od sto godina. Sve su one bile u
prostoj staračkoj odeći, sa običnim maramama. Nikakvih rasa, monaških
apostolnika i kamilavki. Pa, kakve su one monahinje? ‘Tako, obične
bakice’, pomislio bih ja, kad ne bih znao da su te starice – jedne od
naših najhrabrijih savremenika, istinske podvižnice, koje su u zatvorima
i logorima provele duge godine i decenije. I, pored svih iskušenja,
samo su umožile u duši veru i vernost Bogu.“

Otac Tihon zatim opisuje svoju potresenenost kada je pred njegovim
očima otac Bonifatije, penzionisani nastojatelj hramova
Trojice-Sergijeve lavre, zaslužan i poznat duhovnik, pre nego što će
blagosloviti ove starice, pao pred njima na kolena i učinio im zemni
poklon!

„Ja, iskreno govoreći, nisam verovao svojim očima. A sveštenik,
podigavši se, počeo je da blagosilja starice, koje su mu, nespretno se
gegajući, po redu prilazile. Videlo se kako se iskreno raduju njegovom
dolasku.“

Po zidovima sobička pred ikonama u starim kivotima mutno su gorela
kandila, a jedna ikona je odmah skretala posebnu pažnju, nastavlja otac
Tihon, navodeći da je to je bila velika, predivno živopisana ikona
prepodobnog Serafima Sarovskog. „Lik starca je svetleo takvom dobrotom i
toplinom, da čovek ne poželi da skine pogled sa nje“.

U to vreme je počela priprema za svenoćno bdenije. Otac Tihon piše:

„Bio sam zbunjen kad su monahinje počele da na grubo sklepani sto
vade iz svojih tajnih skrovišta originalne stvari prepodobnog Serafima
Sarovskog. Ovde su bili kelejni epitrahilj prepodobnog, njegove verige –
teški gvozdeni krst na lancu, kožna rukavica, starinski lonac, u kom je
sarovski starac pripremao sebi hranu. Te svetinje su se posle razaranja
manastira decenijama predavale iz ruke u ruku, od jednih divjejevskih
sestara do drugih.

Dok se oblačio, otac Bonifatije je vozglasio početak svenoćnog bdenija. Monahinje su se nekako odjednom trgle i zapevale.

Kako je to divan, neverovatan hor bio!

‘Glas šesti! Gospodi, vozvak k Tebje, usliši mja!’ – vozglasila je
grubim i promuklim staračkim glasom monahinja-kanonarh. Imala je sto dve
godine. Oko dvadeset godina je ona provela u zatvorima i izgnanstvima.

To je bila služba koja se ne može rečima opisati. Sveće su gorele.
Prepodobni Serafim je gledao sa ikone svojim beskrajno dobrim i mudrim
pogledom… Tako su one služile i u logorima, i u izgnanstvima, i po
završetku, vrativši se ovde, u Divjejevo, i skrasivši se u ubogim
udžericama na kraju grada. Na sve su one bile naviknute, a ja zaista
nisam shvatao jesam li na nebu ili na zemlji.

Te starice-monahinje su nosile u sebi takvu duhovnu snagu, takvu
molitvu, takvu hrabrost, dobrotu i ljubav, takvu veru, da sam upravo
tada, na toj službi, shvatio da one odolevaju svemu. I bezbožnoj vlasti
sa svom njenom moći, i neverju sveta, i samoj smrti, koje se one nimalo
nisu bojale.“

 

 

 

 

Starčestvo i danas putuje po svetu

Na pitanje koje reakcije su mu kao autoru bile najzanimljivije, arhimandrit Tihon Ševkunov je za „Rosijsku gazetu“ odgovorio:

- Za mene je knjiga deo svešteničkog služenja. Meni su najvažnije
desetine hiljada reakcija čitalaca u kojima oni kažu da su preko knjige
otkrili crkvu i duhovni svet pravoslavlja, i da su neočekivano utvrdili
svoju veru. Pišu, između ostalog, kako im je crkveni život postao daleko
jasniji kada su pročitali knjigu, i kako su posle čitanja prvi put
otišli u hram… Nedavno me je potresla priča koju sam čuo od jeromonaha
Mateja Samohina. Došla mu je na prvu ispovest žena kojoj su životne
okolnosti toliko tragične, da je prethodne noći odlučila da izvrši
samoubistvo. Pripremila je tablete, malo je odugovlačila i pokušavala da
se sabere, i u poslednjem momentu je slučajno pogledala knjigu koju joj
je neko poklonio. Uzela je knjigu, počela da je prelistava i nije moga
da se odvoji od nje. Ujutru je čvrsto odlučila da ode u hram.

A sve je počelo od saveta episkopa Američke Pravoslavne crkve
Vasilija Rodzjanka ocu Tihonu da zapiše priče koje je mnogo puta pričao u
propovedima, bratstvu u manastiru i svojim studentima. Takve priče se i
sada nižu, jer otkako je knjiga izdata, autoru ljudi često pričaju
nove, istinite i zadivljujuće slučajeve iz crkvenog života. Tako sada,
po svemu sudeći, nastaje jedna nova, zajednička knjiga, sa mnoštvom
autora, o snazi i moći vere.

To, očigledno, razrešava i onu dilemu generalno našeg vremena: da li
je knjiga „Sveti a nesveti“ istorijska ili savremena, da li je otišlo
sve ono što nas tako dira i oduševljava između njenih korica ili još
negde nešto ostaje?

- Svakako da nije otišlo. To je isti svet Crkve, koji živi zajedno sa
Hristom, koji je „juče, i danas, i zauvek isti“, kao što je pisao
apostol Pavle. Iako se, naravno, nešto menja, suština ostaje
nepromenjena. To je čudo koje traje. I svaki naraštaj, svaki čovek u
različito vreme svog života nalazi nešto svoje, posebno u ovom svetu.
Jer, crkveni život nisu predanja iz starih vremena, već je to naš realni
sadašnji život – kaže otac Tihon.

Starci iz duhovne tradicije, tako, jesu pojava koja prolazi, ali i – ponovo dolazi:

- Starčestvo kao pojava putuje po svetu. Nekada je ono postojalo u
prekovolškim pustinjama, zatim u brjanskim šumama, u Optinoj pustinji, u
Danilovom manastiru, u Pskovo-Pečerskom manastiru. Zatim će se još
negde pojaviti. Ko će to biti, kakvi ljudi? Mi ni sami ne znamo… Ali je
starčestvo takav bogotražitelj u Ruskoj Crkvi. Divan.

Na kraju, prebirajući po iskustvima i izrečenim mislima oca Tihona,
nadjimo mesta još i za njegovu poruku povodom krize našeg doba:

- Pravoslavni u Srbiji i Rusiji su u svojoj istoriji preživeli toliko
nevolja pa su opstali. Ne shvatam otkud tolika buka i strah u vezi sa
sadašnjom krizom. Tek kada imamo probleme možemo da živimo kao pravi
hrišćani. Možda će se nešto lošije živeti u ekonomskom smislu, ali i to
će proći pa će opet doći bolje vreme. Apostol Pavle je rekao: „Vi koji
imate bogatstvo budite kao da ga nemate“, zato se ne treba previše
brinuti.

Slavoljub Marković

[Оливера Г.]

НОВЦЕМ ОД ПРОДАЈЕ КЊИГЕ „НЕСВЕТИ СВЕТИ“ БИЋЕ ПОДИГНУТ ХРАМ ПОСВЕЋЕН НОВОМУЧЕНИЦИМА

 

 

МОСКВА, 6. јуна
- Намјесник Сретењског манастира, архимандрит Тихон Шевкунов изразио је
жељу да новац од продаје своје књиге „Несвети свети“ приложи за
изградњу храма посвећеног Новомученицима и исповједницима руским на
крви, саопштава Интерфакс-религија.

Подсјећамо да је тираж књиге оца Тихона, превисио један милион
примјерака, а сума од продаје износи 120 милиона рубаља. Овај новац,
како се очекује биће употријебљен за изградњу храмовног комплекса на
територији Сретењског манастира. Осим храма, чије освећење је планирано
2017. године, у крипти ће бити смјештен музеј новомученика.

У интервјуу Информативној агенцији, архимандрит Тихон је изразио

увјерност да је направио правилан избор, а и такође нагласио важност тог
факта да ће храм бити освештан управо у част новомученика, чија крв је
била проливена на московској земљи.

Превод : Светигора

Извор: Православие и мир

[Оливера Г.]

У чему се састоји феномен књиге архимандрита Тихона „Несвети свети“?

 

 

 

 

Овако нешто се одавно није догодило. У
метроу сам приметiо да истовремено три путника у вагону
читају исту књигу. Препознајем је већ из даљине. Имао
сам прилике да видим како је људи читају у кафићу, дому
здравља и у парку. И међу мојим познаницима има много
више оних који су ову књигу прочитали или који је
читају него оних који до ње још нису дошли. Већ
заборављен осећај: свежа књига – као заједничка
тема за разговор с најразличитијим људима. А није
кримић, није превод светског бестселера, већ су то
забелешке руског монаха, нашег савременика –
архимандрита Тихона (Шевкунова), намесника Сретенског
манастира.
 

На свим могућим рејтинзима књига „Несвети
свети“ сигурно води. И у гласању за књижевну награду
Рунета и у гласању за награду „Велика књига“ и
на списковима продаје. Јединствена ситуација: ова књига
води у продаји већ годину дана. С времена на време се
појављују нова издања која се пробијају на прва места, али
брзо нестају, а она остаје.

Није заинтересован само наш читалац. Књига се преводи на
српски и на румунски језик. На јесен ће бити презентација
у Њујорку и Вашинтгону, на зиму – у Француској. У
Грчкој су већ изашла два тиража. И све је мало: у
манастиру Симона Петра на Атону монаси копирају књигу
користећи притом руску реч „самиздат“. А у
неким грчким манастирима књига архимандрита Тихона се чита
наглас за време заједничке трпезе.

 

 

Све је то о Љубави
 

„Ваше Високопреподобије!“ – пише оцу
Тихону протојереј Георгије Ларин из Њујорка. – Из
Москве сам добио Вашу изванредну књигу. Кад је мом срцу
близак протојереј Владимир Гамарис, који живи у Москви
сазнао за моју ватрену жељу да ово ремек-дело поделим са
својим рођацима и парохијанима прекјуче мије авионском
поштом послао осам примерака... Мој давнашњи друг, отац
Александар Лебедев, обрадовао ме је вешћу да је продато
већ више од пола милиона и да ће бити преведена на
енглески. ХВАЛА!“

То је једно од на десетине хиљада писама која стижу на
адресу архимандрита Тихона, аутора књиге „Несвети
свети“. Пишу му познаници – и већином –
непознати људи, млади и у годинама, верујући и они који
тек траже пут ка вери. Захваљују, деле утиске, постављају
питања, чуде се нечувеним тиражима. Уосталом, цифре које
се наводе у писму су већ застареле: недавно је изашао већ
шести тираж књиге и укупан број штампаних примерака је за
мање од годину дана достигао милион и сто хиљада. То је
сензација на тржишту књига!

У почетку се није могло претпоставити да ће издање достићи
ове размере, рекао ми је отац Тихон лично. Али, људи су
одједном почели муњевито да је купују. Морало је бити
доштампано још. Још, још и још. А потражња је и даље
расла. Зар није чудно што се то дешава, управо сад кад
напади на веру постају све јачи и кад се неки труде да на
сваки начин подрију ауторитет Цркве?

Можда је то просто временска подударност? И књига је сама
за себе, а ситуација у друштву је посебна? Веза,
очигледно, ипак постоји. Али, она није тако једноставна. А
зашто људе привлачи ова књига, шта налазе у њој, човек
схвата из самих писма читалаца чији број расте као бујица.
У њима су и питања, и одговори.

„Савремени свет пати од прљавштине која се накупила
и не може да се опере од ње још и због тога што не зна
одакле да почне, - пише Татјана Павеличева. – За
многе-многе људе ова књига представља азбуку за изградњу
свог спасења. Желим да живим у добром свету међу добрим
људима. И због тога молим: људи, прочитајте ову књигу,
замислите се над њом, осетите топлину од духовности,
мудрости, чистоте и искрености православља. Што се она
више буде читала биће све више добрих људи
унаоколо.“

А ево врло кратког писма: „Ова књига је о
Љубави“. Тако, пишући реч великим словом, људи
одређују оно главно што данас недостаје.

 

Дивни боготражитељ
 

То је вероватно право мисионарење. Показивати оно што може
да покаже само Црква. Кад се тако – поштено и
талентовано – говори о реалном животу црквеног
народа, о савременим подвижницима, о старцима као што је
Јован Крестјанкин, људе то дира у душу.

„Захваљујући овој књизи сазнао сам шта је промисао
Божји, смирење! И уопште, шта су православље, Црква,
монаси, - пише Олег Михаљов. – И много тога је у
мојој души стало на своје места. Приближили сте ме
Богу!“ У многобројним писмима звуче сличне речи:
„прочитао сам у једном даху“, „као
гутљај изворске воде“, „и смејао сам се и
плакао“. Данас се ретко може наћи текст који не би
био само занимљив људима различитих генерација и убеђења,
већ би представљао и мостић између њих, који би их
зближавао.“

„Чини се да су све похвалне речи изречене, - пише
Алексеј (zodchy). – Али, желео бих да приметим: зар
се сва чуда сванућа људских душа завршавају на прелазу из
80-их и 90-их година? Оче Тихоне, излијте светлост!
Вероватно и данас има места за продор душе, а не за
комерцијалу.“

Слична питања се свако мало срећу у одазивима. И ја сам
упитао оца Тихона: да ли је његова књига историјска или
савремена, да ли је отишло све оно што нас тако дира и
одушевљава у књизи или још негде нешто остаје.

- Наравно да није отишло, - каже архимандрит. – То
је исти свет Цркве, који живи заједно са Христом, Који је
„јуче, и данас, и заувек исти“, као што је
писао апостол Павле. Иако се, наравно, нешто мења, суштина
остаје непромењена. То је чудо које траје. И сваки
нараштај, сваки човек у различито време свог живота налази
нешто своје, посебно у овом свету. Јер, црквени живот нису
предања из старих времена, већ је то наш реални садашњи
живот.

— А да ли су старци појава која
пролази?

— Да, пролази, али и поново долази. Старчество као
појава путује по свету. Некада је оно постојало у
прековолшким пустињама, затим у брјанским шумама, у
Оптиној пустињи, у Даниловом манастиру, у Псково-Печерском
манастиру. Затим ће се још негде појавити. Ко ће то бити,
какви људи? Ми ни сами н езнамо... Али је старчество такав
боготражитељ у Руској Цркви. Диван.

 

«Жао ми је што се књига завршила!»

„Данас сам на интернету нашао негативне оцене ваше
књиге, оче Тихоне, и обрадовао сам се, - пише читалац
Роман, - јер, кад се чује само добро, долази до искушења,
треба неко и да грди. Значи, књига је успешна, пошто има и
присталица и противника.“

Критике упућене књизи су различите. Има стручних. Прилично
познати књижевници који не могу ни да сањају о оваквом
успеху код читалаца, покровитељски размишљају о томе да ли
ова књига досеже до велике прозе или не. Упитао сам оца
Тихона како се односи према таквој критици. Одговор је био
кратак:

— Такве одазиве читам са занимањем и захвалношћу.

А један од читалаца, Борис Анатолијевич Бурманов, је
убеђен (и у томе није усамљен): „Ово дело је права
руска књижевност и са временом треба да уђе у обавезан
школски програм.

И у црквеној средини поред огромног броја лепих речи има и
критичких одазива. Сам отац Тихон се према овим оценама
односи с разумевањем.

— Неки сматрају да није за монаха да пише о Цркви
живо и чак с хумором. То је позиција. Према њој се односим
с поштовањем, иако је не делим.

У скоро сваком другом писму се изражава жаљење због тога
што књига има крај. Људи се тако навикавају на њене
јунаке, на њихов чудесан свет за време читања да им је
болно да се растану. Моле за наставак. Одговара им један
од читалаца, по имену Лав:

„Књига је супер! Али не могу да схватим зашто сви
вапију „напишите још“? То је књига о стварним
људима! Да ли желите да аутор даље измишља нестварне
догађаје?“

— То је ипак књига сећања, - рекао ми је отац Тихон.
– Наравно, у њу ни из далека није ушло све, већ оно
што је по мом скромном мишљењу корисно и потребно. Засад
не планирам да се вратим овој теми. Имам планове о сасвим
другој књизи, али је засад рано говорити о томе.

Уосталом, човек уопште не мора да се растане од оног
чудесног света који се открива у књизи архимандрита
Тихона. И за то није потребно само читати књигу изнова,
већ и начинити корак ка томе да човек сам за себе открије
ово чудо. Онај потпуно реални свет у којем данас живе и
аутор и његови истинити јунаци и мноштво истих таквих као
они, православних хришћана.

Превод: Марина
Тодић/Православие.Ru

 

Валерије Коновалов

 

Труд

[Оливера Г.]

Тек сам почела сам да читам ову књигу, али је сигурно да је то једна од којих се тешко одвајам и о којима размишљам. Препорука за оне који још нису купили. Цена у радњама је око 1400 дин., али мислим да је јефтинија ако се наручи путем компјутера. од продаваца сам чула да се књига одлично продаје - лепа вест!

[draganzzz]

Ne svidja se svima knjiga, mnogi pominju nekakvu patetiku i preteranu komercijalnost.

Medjutim dok je ne procitam nista ne mogu reci o njoj!

[Nektarija]

Kupila u "Riznici" u Zemunu, oni su dobro snabdeveni i uvek su u toku... malo mi je zazvonilo kad rece 1250din al sta da se radi, dobro je pa sam ih imala  Tek sam pocela da citam i prvi utisak je sto rece neko ovde ne ostajes prazan posle citanja... bas naprotiv. Kad procitam do kraja videcemo, ali i ovih 70str je dovoljno citav jedan drugaciji svet i toliko divnih likova. I taj da tako kazem "ruski duh". Mada sam ocekivala nesto drugo vise onako o nama mirjanima (mozda zbog naslova?? ja mislila sad ce nam knjiga dati recept kako mi nesveti da budemo sveti kad ono cvrc! ) ali ovo je cini mi se knjiga o monasima i manastiru? Sve u svemu za preporuku! Izaziva divna osecanja! Citajte ljudi!

[Nektarija]

  On 1. 2. 2013. at 8:13, draganzzz рече

Ne svidja se svima knjiga, mnogi pominju nekakvu patetiku i preteranu komercijalnost.

 

Ja ne videh za sada nikakvu patetiku a ni komercijalnost..? Cini mi se da je ljudima danas sve cesce sve patetika... tuzno

[раб.аџија]

  On 2. 2. 2013. at 10:23, Nektarija рече

Ja ne videh za sada nikakvu patetiku a ni komercijalnost..? Cini mi se da je ljudima danas sve cesce sve patetika... tuzno

Pa, komercijalnost jeste sto je knjiga prodata u milion primeraka. Ali mozda neko posle te knjige krene u nesto konkretno, mozda postane I sveti:-) ma, kako to gordo ili pateticno bilo. Autor nam je fino udenuo u poslednjoj prici, da smo sveti. Sad koliko smo ispunili stanard iz sintagme "mera rasta visine Hristove"...tu mozemo uvek da se pitamo 'a gde je pecat':-)

  Цитат

. G Светиње, које се предају на причешће светима, су свето Тело и часна Крв Христова. Христос је једини по природи Свети. Један и једини Господ. Ми се можемо назвати светима једино зато што смо причасни Његовој светости. Светима се називају верни "због Светога у Коме заједничаре и због Његовог Тела и Крви којима се причешћују" (Свети Никола Кавасила[2]).

Високо подизање светог Тела Христовог, свештена радња коју у том часу врши литург, "иконизује узношење на Крст и крсну смрт, али и само васкрсење" (Свети Герман[3]). Ова свештена радња значи да су "Светиње... доступне само светима. А светима овде сматра оне који су савршени у врлини, али и оне који се труде да доспеју до савршенству, чак и ако још увек нису у томе успели. Јер, ни њих ништа не спречава да се освештају причешћујући се Светим Тајнама."[4]

Свети се не боре само зато да би се ослободили греха, него и зато да би задобили Светога Духа. Свештени Златоуст, тумачећи израз Светиње светима, каже: "Високо подижући руку, снажним гласом, страшним узвиком, као какав проповедник, стојећи тако да га сви виде и узвикујући гласно у оној савршеној тишини, свештеник једне позива да се причесте, а друге у томе спречава. И то не чини руком, него гласом... Када свештеник изговори: Светиње светима, тиме хоће да каже: Ко није свети, нека не приступи. Не каже да треба само да буде очишћен од грехова, него свети. Јер та реч не указује само на онога ко се ослободио грехова, него на онога ко у себи има Светога Духа и изобиље добрих дела. Не желим, каже, да будете само ослобођени нечистоте, него да будете бели, светли и лепи... Ко је такав, нека приђе и нека приступи царском Путиру."[5] gg.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogosluzbeni/Liturgija/Liturgija88.htm

[Баба]

добра је књига да се не лажемо ... више волијем таквих књига где је описано искуство људи него 1000 поповских беседа чувених омилитичара

[Саша M.]

Парохијски дом у Лосицама и његови житељи

 

Парохијски дом оца Рафаила у селу Лосице био је најобичнија сеоска брвнара с једним одељењем.Али у свему осталом овде је све било необично.На пећи је живео сулуди Иља Данилович,снажан старац који је на земљу ретко силазио.Никада-ни пре ни после-нисам срео никога налик на Иљу Даниловича.Кад је почињао да прича-небитно да ли о давно прошлим годинама или о недавним догађајима-слушаоцима је нехотице застајао дах:схватали су да су сведоци нечега потпуно јединственог.Иља Данилович поседовао је заиста епски ментални склоп.Биће да су током целе светске историје тако казивали само Хомер,Толстој и сулуди Иља Данилович.

Имао је невероватну меморију.Кад би се присећао,рецимо,неког догађаја из своје ратне прошлости,набрајао би имена официра и војника,њихова звања,године рођења и погибије,имена жена и вереница,називе њихових родних градова и села.А оружје којим су се борили,било да је реч о карабину или хаубици,Иља Данилович описивао је ништа мање чаробно него што је Ахилов штит опеван у Илијади.

До вере је Иља Данилович дошао на нарочит начин и управо захваљујући сулудости.Јер,што рекао отац Рафаило,без лудила Иља Данилович-лепотан и горостас који се није бојао ничег на овоме свету и који је живео само у складу са својим телесним прохтевима-никад у животу не би се окренуо Богу.А захтеви пути,према речима самога Иље Даниловича,знали су код њега да буду толико снажни да је-на страну љубавне авантуре-једном,1941. ноћу,на првој борбеној линији,толико огладнео да није издржао па је,као сомнамбул,за мирисом динстаног меса кренуо према непријатељским рововима.Немци су се прво испрепадали,али ипак нису припуцали.Одлучили су да сачекају док им тај Рус не упадне у ров.Кад су схватили зашто је дошао,дали су му кашу с месом.И тако,Иља не само да се сам најео већ је кашом напунио шлем и џепове за гладне другове.

Кад се вратио с фронта,овај одважни војник је,решен да одради све што треба,изабрао себи најлепшу невесту.Врло брзо се, међутим,испоставило да је карактер младе жене,а посебно њене мамице-ретко гадан.Иљу је спопала туга,али разводи,па још у радничком насељу,нису били уобичајени тих година.Утеха се,наравно,брзо нашла.Иља је радио као возач на далеким турама и кад је причао о својој прошлости,покајнички се сећао како је,не само у сопственом насељу,него и у сваком граду на својим сталним маршрутама имао ,,љубавне другарице".Жена је за то брзо сазнала.Међутим,на Иљу нису деловале ни сцене,ни наговарања,ни синдикални комитети,ни другарски судови.Онда се увређена супруга одлучила на екстреман корак.Нашла је врачару и ова је Иљу,што каже народ,забајала на смрт.Сећам се да сам с великом неверицом слушао тај део приче Иље Даниловича.А он на то није ни трепнуо,већ је наставио по старом.

Једном,кад се вратио с вожње,пришао је својој капији и у дворишту угледао непознату жену.У томе не би било ничег чудног да жена није била висока око 5 метара-главом је досезала до крова!Постарија,гологлава,с дугачком седом киком,одевена у старомодни сарафан.Не обраћајући на Иљу никакву пажњу,џиновска гошћа обиђе кућу мумлајући нешто себи у браду,без по муке пређе преко плота и изгуби се у помрчини.

Иља,као обичан совјетски грађанин,у мистику није веровао откад зна за себе.Уза све то,био је потпуно трезан.Кад је попустило прво запрепашћење,докучио је да му се све то привидело од умора после дугог пута.

Кад је ушао у кућу,угледао је жену и ташту како брижно послују око богато постављеног стола.То му се учинило чудно:одавно није искусио такву пажњу од жена,које су иначе знале само да дижу галаму.Љубазно га посадише за сто,ташта му насу вотке и поче невиђено гошћење.Сетивши се неразумљивог привиђења у дворишту,Иља ипак упита није ли се догодило штогод необично пре његовог доласка.Жене сложно стадоше одмахивати рукама и убедише га да се  ништа нарочито није збило,нити могло збити.Вотка потече још обилније па Иља ускоро заборави на све.

Пробудио се ујутро у брачној постељи.Жене није било.Иља схвати да је време за устајање,али,на своје велико изненађење,није могао да устане:нису га слушале руке и ноге.Од страха покуша да повиче,но издаде од себе само слабашно стењање.После једног сата,који се Иљи учини као вечност,дођоше жена,ташта и још нека жена,запањујуће налик на ону која му се причинила синоћ у башти.Само што она сад беше уобичајеног људског раста.Не обраћајући пажњу на Иљино јечање,жене су га без зазора разгледале и нешто се шапатом домунђавале.Затим одоше и Иља остаде сам.

Наставиће се....

 

[Nektarija]

  On 1. 2. 2013. at 8:13, draganzzz рече

Ne svidja se svima knjiga, mnogi pominju nekakvu patetiku i preteranu komercijalnost.

 

 

  On 2. 2. 2013. at 15:09, Ιουστινιανoς рече

Pa, komercijalnost jeste sto je knjiga prodata u milion primeraka.

 

Da, ali ne vidim razlog sto bi ta komercijalnost nekome smetala ili se nesvidjala? Mozda bi bolja bila da je prodata u 200 primeraka?

A sta to govori o ovoj knjizi, ako je prodata u milion primeraka ne mora znaciti da je dobra a ne mora znaciti ni da je losa.

Pa opet veca je verovatnoca po meni da je ovo prvo tj. da je dobra. I sta znaci uopste ta komercijalnost? Ako je tako dobro prodavana automatski mora biti proglasena za komercijalu?? Ne razumem, no nije ni vazno samo razmisljam naglas. Vise me pogodilo ovo oko patetike. Jaoj danas smo svi bajni kriticari... a knjiga govori o necijim zivotima i necijem iskustvu...

 

  On 2. 2. 2013. at 18:02, Жељко рече

... више волијем таквих књига где је описано искуство људи него 1000 поповских беседа чувених омилитичара

 

likefaceeeeeeee

[Саша M.]

Жена се вратила тек предвече,али сад већ с месним лекаром.Иља је чуо где кроз плач прича како се муж вратио с вожње,добро попио,легао да спава и ево од јутрос не може да устане.Сутрадан су болесника пребацили у рејонску болницу.Тамо је провео више од месец дана.Обрни окрени,лекари никако нису могли да открију узроке необичне болести и отпустили су као сарагу усуканог Иљу да умре код куће.

Код куће га је чекао прави пакао:жена и ташта ниису криле ликовање и нестрпљиво су чекале смрт неверног мужа и увредиоца.Кад је Иљи било већ сасвим лоше,жена је чак позвала погребника да узме меру још живоме немоћном супругу.

Никако не схватајући шта се то с њим збива,Иља се помирио с мишљу о скорој смрти и ишчекивао је крај готово без роптања.Али једном,улучивши тренутак кад жене нису биле код куће,Иљи,већ потпуно непокретном и немом,дође његов ратни друг и доведе са собом цивилно обученог свештеника.Овај човеку на умору предложи да се одмах ту,на самртничком одру,крсти и замоли Бога за помоћ.Болесник,иако није баш најбоље схватао шта то значи,јединим покретом који је могао да начини-климањем главе-даде пристанак.

После крштења нису се догодила никаква чудеса,не рачунајући то што Иља ипак није умро.Жена и ташта биле су ван себе од беса.Прошао је још један месец,кад,на његовом истеку,Иља је,премда с тешком муком,почео да се придиже с постеље и да једва чујно говори.У свему осталоме његово стање остајало је неподношљиво.Једног дана опет му је дошао ратни друг,спаковао Иљу,сместио га у путнички воз и повезао од станице до станице,преко целе земље,у Псковско-Печорски манастир,старцу архимандриту Атиногену.

Иља је доспео у незнани му и необични свет.Али после разговора са оцем Атиногеном,иза којег је уследила прва исповест и причешће,он је у правом смислу речи васкрснуо.Недељу дана касније Иља је био сасвим на ногама и сваким даном све више јачао.Брзо је нашао заједнички језик са старцем:обојица су били обични људи,сељаци.Зато је Иља одмах поверовао кад му је отац Атиноген рекао да га је жена урекла те да је,немајући никакву духовну заштиту,био осуђен да умре.А коме и да верује на овоме свету кад је једино стари монах успео да га спасе.

Више се Иља није враћао кући.Постао је ходочасник:повремено је живео и радио у манастиру,повремено пешачио по Русији-од цркве до цркве.Личну карту одавно више није имао.Тако је постепено остарио,али физички остао снажан и здрав.Таквог сам га затекао у парохији код оца Рафаила.

[мирођија]

    Да не бих отварала нову тему, а ради се о тексту архимандрита Тихона Шевкунова, поставила сам га овде, па ако је потребно,нека Марти процени, можемо га оставити овде, или да отворимо посебну тему додајући још неке његове текстове који се налазе одвојени у Руској Патријаршији. Нешто као '''Текстови архимандрита Тихона Шевкунова,настојатеља Сретењског манастира''.

 

 

Спорови о Толстоју
 

Вјачеслав Михајлович Кликов (1939 — +2006) је аутор споменика светом Сави Српском, који је подигнут у близини Светосавског храма на Врачару. Његов дугогодишњи пријатељ – архимандрит Тихон (Шевкунов) сећа се једног занимљивог догађаја који им се десио у време кад је познати руски склуптор почео да се приближава вери у Бога.

***

Вјачеслав Михајлович Кликов

У
ведар јулски дан 1989. године скулптор Вјачеслав Михајлович Кликов, његов помоћник Георгије Трошин и ја смо се враћали из Дивејева. На путу није било никог. Возио сам „ладу-ниву“. Вјачеслав Михајлович је седео на месту сувозача, а Георгије позади. Спорили смо о Толстом.

 

Кликов никако није могао да се помири с тим што је велики писац био изопштен из Цркве и што његово одлучење до данас није укинуто.

- Па шта ако је био у заблуди у црквеним питањима? Зато је био прави геније! А његова религиозна трагања данас никога
не занимају. Остали су „Рат и мир“, „Ана Карењина“...

Покушао сам да се супротставим, да кажем да нико не негира уметнички геније Толстоја, али треба гледати правди у очи – Толстој је пред крај живота постао беспоштедан и свестан непријатељ Христове Цркве, сам је раскинуо општење с њом, ругао се свему светом што постоји у хришћанству и напокон, одвратио је од Цркве и од Бога огромно мноштво људи, није случајно што га је Лењин називао „огледалом руске револуције“.

Вјачеслав Михајлович је тих година тек прилазио Цркви, то је било његово прво ходочасничко путовање у Дивејево код преподобног Серафима и поновна процена вредности се, као код свих, у њему одвијала тешко и болно. Осим тога, Кликов је и сам пре свега био уметник – таленат, а тим пре генијалност, за њега су још увек били изнад свега и нико није могао да им суди. Поново је почео да нас убеђује да је сваки геније од Бога. Подсетио сам да отац Јован Кронштатски Толстоја није називао само злим генијем, већ
претечом антихриста, а његову борбу против Цркве – ђавољим делом, неколико година унапред је предсказао несрећно бекство Лава Николајевича из рођеног гнезда, неуспешан покушај покајања и смрт у потпуној духовној усамљености.

Међутим, све су то биле речи, речи, речи... Нисам могао да убедим Вјачеслава Михајловича, не, не да не воли више Толстоја као уметника, већ да схвати зашто је борба овог великог писца против Христове Цркве била толико страшна да се Свети Синод одлучио на тако тежак корак као што је одлучивање. Схвативши да не можемо да убедимо један другог заћутали смо. Вјачеслав Михајлович је замишљено гледао напред. Кола су јурила путем који се купао у сунцу међу бескрајним пољима.

Одједном сам приметио да се Вјачеслав Михајлович напето извио уперивши ужаснути поглед некуда нагоре.

- ТОЛСТОЈ! – повикао је као туђим гласом, показујући прстом увис.

Ништа не схватајући, погледао сам у небо – и само што и сам нисам повикао: право испред нас, посред јасног тиркизног хоризонта, надвио се заслепљујући бели облак – глава великог писца.

Нагло сам притиснуо кочницу, трудећи се само да не изгубим контролу: није било могуће одвојити поглед од овог призора. Потресена, сва тројица смо изашли на пут.

Ништа слично ниједан од нас није видео у целом свом животу: облак који се надвио испред нас је за запањујућом – скулптурном прецизношћу је понављао Толстојеву главу, познату свима нама по фотографијама и портретима. Сељачка брада, велик, кромпираст нос, високо чело, оштар поглед испод густих обрва... Чинило се да нека чаробна мермерна биста виси на небу.

Неколико секунди нисмо били у стању да изговоримо ни реч, затим смо упадајући један другом у реч почели да делимо своје утиске, понављам, у облаку није било апсолутно никакве двосмислености или нејасноће – испред нас је био Толстој! Нисмо знали шта нас је више потресло: овај природни феномен или то што смо пре свега неколико минута тако ватрено спорили о Толстоју.

Одједном је приказ на небу почео да се мења: налетео је ветар и у облаку су на наше очи почеле бурне метаморфозе. Лице се издужило, кромпирасти нос је попримио потпуно другачији облик – танак, кукаст, грабљиво се извијао изнад усана које су се кревељиле, огромна брада је одлетела и остала је само оштра козја брадица... За неколико тренутака пред нама се догодило претварање у тако страшну мефистофеловску демонску маску да је Кликов, ухвативши се за главу, повикао:

- Схватио сам, схватио сам! Не треба!...

Облак је још неколико секунди треперио изнад нас, чинило се, зато да би се оно што смо видели заувек урезало у наше сећање, затим је налетео вихор и у праменовима је расејао све по небу.

Касније смо се више пута сећали тог дана и тог виђења.

***

 

Архимандрит Тихон (Шевкунов)

Са руског Марина Тодић

 

14 / 01 / 2013