Poslušanje kod dece

[Ignjatije]

 

 

Поводом празника Детињци црквени хор „Гаврилчићи" организовао је трибину под називом „Послушање код дјеце". Учествовали су протојереј - ставрофор Илија Шмигић, јереј Јован Бабић и проф. др Душан Бацковић, психијатар за дјецу и омладину. Др Душан Бацковић рекао је да званична психијатрија не придаје молитви значај у лијечењу дјеце, али је он сматра веома пожељном и корисном. У сарадњи са свештеницима он укључује молитву у терапију.

 

Црквени хор „Гаврилчићи" организовао трибину под називом „Послушање код дјеце"

[Ignjatije]

Veoma je tesko danas decu nauciti poslusanjem, jer i sami odrasli koji ih uce i na koje se ugledaju cesto nisu poslusni i velicaju hedonizam i individualizam. Biti poslusan je teska ali veoma opstekorisna osobina, koja se stice vaspitanjem, vezbanjem, molitvom, sve to uz Boziju pomoc i blagodat.

[Grizzly Adams]

"Послушање" је пре свега монашки појам, јер монаси сами бирају такав живот. Не треба то примењивати на мирјане, мада се код нас често прави та грешка.

 

Код деце, важи све што важи за све друге људе - добро васпитање, култура, радне навике и слично. Послушност је оно најнормалније - да не прави неред и учи се одговорности.

[Ignjatije]

A šta fali individualizmu

 

 

Mislio sam na individualizam u negativnom smislu, na samoljublje ili ti - egoizam.

 

 

osim što je suprotan mentalitetu ovce?

 

 

A da ti ovim ne zezas, odnosno ne vredjas nas vernike ? Ovca ima simvolicano znacenje, kao i pastir. Ne radi se o tome da budes glup, bez mozga i da samo blejis i ides za zvonom ovna predvodnika. Dovoljno si dugo ovde i predpostavljam da to znas...nego zekis po malo.

 

Zasto bre vi ateisti morate da kvarite ovako divne teme ? Nemam nista protiv da pisete na njima, ali neka to bude na jednom drugom nivou, ili ako ne umete bolje, zaobidjite takve teme. Mislim, stvarno.....

[Душко Дугоушко]

"Послушање" је пре свега монашки појам, јер монаси сами бирају такав живот. Не треба то примењивати на мирјане, мада се код нас често прави та грешка.

 

Код деце, важи све што важи за све друге људе - добро васпитање, култура, радне навике и слично. Послушност је оно најнормалније - да не прави неред и учи се одговорности.

Да, aпсолутно је превише уплива монашког етоса међу мирјане у ПЦ! Кажу да ваљда на руском искушеник значи нешто као ђавоиман, па они искушенике зову послушник. Мени се највише свиђа енглески израз novice, јер без обзира што није дао завете и novice мора да живи истоветно као монах, није сад он ту неки роб...

[Grizzly Adams]

У овом таласу враћања вери након пада комунизма се на брзину окупила маса нових, неискусних верника који су се онда одушевљавали монашком литературом - која у ствари уопште није намењена мирјанима као "упутство", већ само као поучне приче. И одатле хиљаду проблема.

 

Као када би неки обичан војник пронашао приручник за нинџе-специјалце па и он покушавао да скаче са трећег спрата... Једино што може да постигне је да поломи ногу.

[Aquilius Cratus]

У овом таласу враћања вери након пада комунизма се на брзину окупила маса нових, неискусних верника који су се онда одушевљавали монашком литературом - која у ствари уопште није намењена мирјанима као "упутство", већ само као поучне приче. И одатле хиљаду проблема.

 

Као када би неки обичан војник пронашао приручник за нинџе-специјалце па и он покушавао да скаше са трећег спрата... Једино што може да постигне је да поломи ногу.

 

 U najbolje slucaju samo to da dodam a sledeci tvoju metaforu.

[Grizzly Adams]

Ako je neko na poziciji roditelja, ili nadređenog, to ne znači da je nužno i u pravu. U velikom broju slučajeva, nisam poštovao autoritet roditelja i pokazalo se da sam bio u pravu.

 

Мени је правило било да радим супротно од свега што ми саветују. И они ми данас, после пуно година, сами кажу - "шта да радимо, нисмо знали..."

[Ignjatije]

A da vi prvo poslusate predavanje, a ?

[Ignjatije]

Autoritet mora da se stekne i izgradi, ne dobija se iz početnih uslova.

 

Zavisi na sta se odnosi i od okolnosti. Cim te neko hrani, oblaci, skoluje i izdrzava godinama, sigurno da ima veci autoritet i znacaj od obicnog prolaznika na ulici, a ti prema njemu trebas imati postovanje. E, sad, ako uzimamo neke ekstremne primere sa psihopatama i raznim pacenicima to je druga prica.Ali uopsteno govoreci roditelji sticu autoritet i pravo na postovanje samim tim sto su gotovo celi zivot ulozili u dete. To ne podrazumeva odnos gospodar-rob, sacuvaj Boze.

[Grizzly Adams]

A da vi prvo poslusate predavanje, a ?

 

Видиш колико смо паметни и овако, шта би тек било да послушамо предавање... Црк`о би сервер...

[Ignjatije]

@@Muramasa,

 

Hvala ti na reklamiranju teme kod ateista. Odma mi je ripnula posecenost teme za 10 posetioca vise. Cak sam udostojen da i veliki vodja i generalni sekretar, Marko Ekmedzic, poseti, pa cak i prokomentarise moju temu. Bas si ispao faca, nema sta.

[karabanana]

U međuvremenu mož' dobijete moje mišljenje, dok se čeka PreCedničko i Sekretarsko elem, briše li neko tu ikonu sa slike koju svi dodiruju usnama - ono, šta ako neko ima groznicu (herpes simplex labialis) ?

 

...a u vezi autoriteta: pa, ako moraš u priču da uvodiš i boga, zarad poslušnosti potomka - slab si autoritet. Važi za svakog roditelja.

[Ignjatije]

Ajde provokatori i spameri, ćaolino sa ove teme !

 

 

Imate ceo PDF pa tamo razglabajte.

[Ignjatije]

Da se vratimo temi i resimo neke predrasude i pogresna verovanja......

 

Хришћанин мора бити послушан Богу кроз испуњење заповести, послушан свештенику у ономе, што се тиче храмовног живота и хришћанског морала, али у њему остаје слободна воља и избор дејства, на основу савести и моралног осећања. Он има два оријентира: спољашње учење Јеванђеља и унутрашњи глас савести.

То је пут за све, али овде се човек сусреће са тешкоћама и посебним опасностима: како испунити јеванђелске заповести у конкретним условима, како разликовати глас савести од тајних жеља наше страсне душе, јер се зло тако често скрива под маском добра.

Овде настаје потреба да искуснији, опитнији човек оцени наше духовно стање и ситуацију, у којој се налазимо, да би нам помогао да се боримо са страстима и да би правилно решили, бар са моралне стране, проблеме који изничу пред нама.

Зато је послушање реална неопходност, али настају питања, недоумице и грешке, у којим облицима мора да се врши само послушање.

Прва, најопштија и да тако кажемо, најпријемчивија за све, форма – човек говори са свештеником, или лицем, искусним у духовном животу, например са монахом, а жена – са монахињом и тражи савете. Овде он опет има слободу избора – да прими тај савет или не, да га испуни или да га одбаци. Такав разговор му помаже да се снађе у сложеној ситуацији, да нађе правилан пут, али га не везује као обавезност.

Друга, човек долази код свештеника са благословом, он је већ учинио избор, али моли, да би свештеник својим благословом утврдио тај избор и да би му благодат Божија помогла. Овде човек већ носи одређену одговорност за добијени благослов и стара се да га испуни, али ако изникну неке додатне препреке, то се испуњење не јавља обавезним: обавезно је само поштовање према самом благослову, а грех је – његово пренебрегавање.

Треће, када човек предпоставља свештенику да реши, како треба да поступи у датом случају, као да укаже на пут на раскршћу неколико путева. Такав благослов још више обавезује човека за његово испуњење.

Овде он мора да се стара да уложи сав напор да би га испунио, и само при отвореној немогућности, да се опет обрати том истом свештенику, да му исприча о својим околностима и да опет пита да их свештеник оцени – да ли остаје благослов или се мења. Ако човек самовољно наруши благослов, добровољно узет, онда се тај благослов претвара у будућности, у камен спотицања на његовом путу.

У наше време је изникло мишљење, да је неопходно у потпуности предати своју вољу изабраном свештенослужитељу. Послушање и предаја воље – то није једно и исто. Слушају учитеља, слушају родитеље, али им не предају своју вољу, то јест, главну особину богоподобности – слободу избора.

Да би човек предао своју вољу, он мора да постане као његов наставник, а на жалост, неки свештенослужитељи од својих парохијана траже безусловно послушање, и из наставника се обраћају у мале диктаторе у својој парохији.

 

 

Већ је Апостол Павле разобличавао неразумну приврженост верујућих својим наставницима, који су говорили: „... ја сам Аполосов, ја сам Павлов, ја Кифин...“ – као грех пред јединством Цркве. Исправни су само они који су сматрали, да су они Христови. Пастир још није господар стада. Чак ни Апостол не може да од верујућих прими ту почаст која припада Христу. Апостол Павле је посебно разобличавао оне, који су себе називали Павловима: „Зар се Павле разапе за вас“ – говорио је он.

У релативно скоро време, неразумни поштоваоци Светог Јована Кронштатског су образовали унутар цркве некакво своје друштво, којаје била осуђена од Синода Руске цркве као секта. Сам Свети Јован је одлучивао те људе од Причешћа. Али можемо видети и другу слику, када неки духовни наставници свесно и са предумишљајем стварају поштовање, атмосферу егзалтације око себе, старају се да уважење и поверење према себи, претворе у некакав култ. Више од свега, њима руководе две страсти: сујета и користољубље.

 

У садашње време обновиле су се дискусије о свецелом послушању у свету, са многобројним наводима Светих Отаца, који су своје поуке писали пре свега за монахе. Али неопходно је размотрити да се монашки живот у корену разликује од живота хришћана у свету, и да оно, што је неопходно у манастиру, може бити тешко за оне који живе у свету, а у неким случајевима их чак и духовно сломи, а пуно послушање, на крају крајева, претвара се у одбацивање сваког послушања.

Човек који је лишен одједном велике тежине, не може већ да носи ни мали терет. Послушање је неопходно у манастиру, на њему ја заснована сва структура манастира, али је за сам манастир неопходан наставник-старац, који је прошао школу послушања, као живо предање монашког живота. Чак и да је несавршен, духовно немоћан у поређењу са древним подвижницима, али он мора бити једног духа са њима, као свећа, запаљена од светилника.

 

Следбеници безусловног послушања у свету, како ми се чини, игноришу разлику између монаха и мирјана, и зато, предлажу једнима и другима једну и туђу форму, једне и исте потребе. Не треба заборављати и на разлику између нашег времена и оних златних векова подвижништва, када су Патерици били стварани. Древни монаси су већ прозорљиво видели духовно сиромаштво, које ће постићи хришћански свет.

Они су говорили: „Ми смо испуњавали заповести. Они, који буду после нас, испуниће половину, а они, који буду живели у последња времена – ништа неће испуњавати, али на њих ће доћи жалости и искушења; а они, који из издрже и сачувају веру, биће већи од нас и наших Отаца.“ Још су оци, који су живели у древна времена у атмосфери благочешћа, говорили: „Ми смо налик људима, који пливају у токовима реке; а у последње време, људи ће бити налик на оне, који пливају насупрот тока.“

Зато је немогуће стављати једна и исте захтеве на старце и послушницике, који су живели у древним временима и савремене хришћане.

 

 

 

LINK