Свети Срби

[Ред Змаја]

Свети цар Лазар

- Овај великомученик и угодник Божији, цар Лазар родио се 1329 године у граду Прилепу. Још као дете био је благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитаван је у хришћанској вери и побожности. И као такав од Бога доби многе дарове, које умножи, те тако даровит привуче на себе пажњу царева и би узет на двор цара Душана, где постаде славан и уважаван од свих због своје честитости, витештва и побожности. Ожени се царевом рођаком, Милицом, кћерком кнеза Вратка, која је била од лозе Немањића. Године 1353, би му дато достојанство кнеза.

- Благочестиви господар Српски, Лазар био је веома Христољубив и ту своју љубав испољавао је према Цркви Божијој. Његова највећа брига је била да измири Српску и Цариградску Патријаршију. Као изасланика Цариградском патријарху послао је монаха Неанију, да га замоли да са Срба скине проклетство (анатему), што би и учињено. Борио се овај угодник Божији против Турске најезде и у сукобу, који се одиграо 15 јуна (28. јуна по новом календару) 1389. године против Турског цара Мурата би посечен. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници (код Ћуприје), а затим пренето у Раваницу (Сремску), одакле је 1942 године пренето у Саборну Цркву у Београду. Сада се његове свете и чудотворне мошти налазе у манастиру Раваница код Ћуприје, где се дешавају многа чудеса и исцељења болесних и убогих. Свима онима који му се са искреном молитвом обрате он помаже.

За време свог живота обновио је манастир Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу и многе друге цркве и манастире.

С правом можемо рећи да Светосавски свенародни идеал и програм: "Све за Христа - Христа ни за шта" нико није у потпуности остварио као свети цар Лазар. Он је то остварио определивши се за царство небеско и приневши себе за косовску жртву и са собом сав народ Српски. Учинио је то из чисто Јеванђелских разлога што и сама песма каже:

"Земаљско је за малена царство,

а небеско увек и довека".

 

- Тропар (глас 3):

Красоту возжељев слави Божија, во земњеј тому благоугодил јеси, и поручениј ти талант добрје воздјелав усугубил јеси, о њемже и подвизавсја до крове, отоњудуже и мзду бољезнеј твојих јако мученик пријал јеси от Христа Бога, јегоже моли спастисја појушчим тја Лазаре.

 

[Ред Змаја]

Свети Јефрем - патријарх српски

- Као син једнога свештеника одмалена тежио за духовним и подвижничким животом. Одбегао у Свету Гору, када су родитељи хтели да га жене. Доцније се вратио и подвизавао се у Ибарској клисури и Дечанима. Када наста многоначелије и борба о првенство у држави, па нажалост и у цркви, Сабор изабра Јефрема за патријарха на место упокојеног Саве 1375. године. Када му је саопштен избор, он се горко заплакао, но није се могао отказати. Он је венчао кнеза Лазара за цара 1382. године, отказао се престола и предао га Спиридону, а он се опет повукао у пустињу; но по смрти Спиридоновој, 1388. године, умоли га цар Лазар те се поново прими дужности. Управљао српском црквом у тешко време Косовске пропасти и доцније до 1400. године, када сконча, у осамдесет осмој години свога живота, и пресели се ка Господу, кога је љубио. Мошти му почивају у манастиру у Пећи.

 

- Тропар (глас 8):

Велики украсе патријараха, лепото светитеља, правило монаха, славо постника, даваоче милостиње, светлости расуђивања. Похвалимо сабрани верни учитеља кротости, Божанског љубитеља, премудрог архипастира,великог светитеља и оца Јефрема, патријарха Србскога, звезду која људе омрачене посвећује и све верне озарује. Зато припадајући ка моштима његовим, са љубављу их целивамо и кличемо: Света светлости, не престај молити Христа Бога да спасе душе наше!

[Ред Змаја]

Свети Спиридон - патријарх српски

- После повлачења светог патријарха Јефрема у самоћу. саборски је изабран за четвртог патријарха српског овај свети Спиридон, године 1380. Он мудро управљаше српском Црквом и у свему помагаше благочестивом кнезу Лазару. Године 1380. он „са целим сабором свете и велике наше Цркве" потврди дарове кнеза Лазара манастиру Ждрелу, као и повељу Лазареву цркви Ваведења Пресвете Богородице на Ибру. 2. марта 1382. године одобрио је са кнезом Лазаром оснивање киновитског манастира Дренче, задужбине монаха Доротеја и сина његовог Данила (потоњег патријарха српског Данила III). Повеља је издата у Жичи, где је тада опет било седиште патријархово. После погибије Лазареве и осталих Срба на Косову, и патријарх Спиридон се ускоро престави, 11. августа 1389. године, и отиде ка Господу Коме је служио.

[Ред Змаја]

Свети Јован Шангајски

 

- Свети Јован Шангајски (4. јун 1896. — 2. јул 1966) је био православни епископ у Шангају, архиепископ у западној Европи и Сан Франциску. За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске православне заграничне цркве у Сан Франциску, Калифорнија. Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар. О себи је написао следеће:

„Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.“

[Ред Змаја]

Преподобна Анастасија Српска

- Преподобна Анастасија, мајка Светог Саве. Кћи грчког цара Романа IV и супруга Стефана Немање. Мајка Вукана, Стефана и Растка. Са Светим Немањом подигла женски Богородичин манастир на левој обали Топлице, на ушћу реке Косанице, и ту се замонашила 1196. године и добила монашко име Анастасија. Њено крштено име је Ана. Упокојила се 21. јуна 1200. године. Сахрањена је у припрати манастира Студенице. Њене мошти почивају у манастиру Студеници. Пре неколико година ђакон Војислав Билбија је израдио диван саркофаг у коме се сада налазе њене мошти.

 

- Тропар (глас 4):

Богата врлинама, кротошћу и побожношћу украшена, засијала си чистотом живота твога. Због тога те је Благи Бог благословио да будеш мајка свећњака рода нашег. Зато ти кличемо: Радуј се, преподобна мати Анастасија!

 

[Ред Змаја]

Свети свештеномученик Сава Горњокарловачки

 

 

- Епископ Сава Трлајић (световно име Светозар), рођен је 19. јула 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу. Рукоположио га је епископ темишварски за ђакона 19, а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог архијерејског синода. Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење епископа: тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године. После смрти епископа пакрачког Мирона (1941), био је и администратор Пакрачке епархије. Почетком Другог светског рата 1941, одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Платона, заједно са свештеницима: Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је владика одведен са 2000 Срба према планини Велебит. Негде на овој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао епископ горњокарловачки Платон. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске цркве као свештеномученик.

[Ред Змаја]

Свети Стефан - Деспот српски

 

 

- Стефан Лазаревић познат и као Стеван Високи (рођен у Крушевцу 1377, умро у Главици код Крагујевца 19.07.1427) је био син кнеза Лазара (1371—1389) из породице Хребељановића. Владао је са титулама кнеза (1389—1402) и деспота (1402—1427). Животописац Светог Стефана Високог, сина Светог кнеза Лазара српског и кнегиње Милице, Константин Философ, пише да је Свети Боговидац Мојсије био узор и образац Светом Богољупцу, праведном Стефану деспоту, јер је и животни пут њих двојице од самог почетка скоро једнак. И Мојсије и Стефан су око 40 година спасоносно водили свој богоизабрани народ кроз земљу ропства египатског и турског. Још га је упоредио са Исусом Навином, јер му је био сличан у вери и храбрости, те са пророком Данилом и Света Три Младића из пећи вавилонске, јер је и он као и они био у чељустима лавовским и пролазио гроз огањ. Подигао је дивне задужбине, манастире Мансију и Каленић и био заштитник хришћанства на Балкану у најтежим данима. Сматра се једним од највећих српских владара и војсковођа, у своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку. Приликом обнављања витешког реда Змаја, у децембру 1408. године, Стефан се нашао на другом месту међу витезовима, одмах иза самог мађарског краља Жигмунда. Упокојио се у Господу 19 јула 1427. године. Српска православна црква га је канонизовала 500 година након његове смрти 19.07.1927. године и слави га 01.08. (19.07. по јулијанском календару).

 

- Тропар (глас 8):

Као снажни бедем показао си се страдалном роду своме, Стефане премудри, и следио си у делима царске родитеље твоје, украсивши отаџбину многим црквама. Остао си у вери наших Светих Отаца, у њој не престај ни нас да укрепљујеш, молитвама твојим, пред престолом Вишњег Бога.

[Ред Змаја]

Преподобна Евгенија (Лазаревић)

 

 

- Кнегиња Милица рођена око 1335, била је жена српског кнеза Лазара и православна светитељка. Пореклом је из владарске породице Немањића. Њен отац био је кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан. Милица се удала за Лазара Хребељановића око 1353. После смрти цара Уроша, Лазар постаје кнез Рашке са престоницом у Крушевцу. Кнегиња Милица се бавила и дипломатском делатношћу, заједно је са Јефимијом 1398. ишла код сулатана Бајазита да заступа интересе свога сина Стефана. Том приликом је издејствовала пренос моштију свете Петке из Видина у Београд. Мошти су биле смештене у капелу свете Петке на Калемегдану, данас су оне у румунском граду Јаши. Бавила се и књижевношћу, позната су њена дела „Молитва матере“ и „Удовству мојему женик“. Сматра се да су књижевни дар од ње наследили ћерка Јелена Балшић и син деспот Стефан. Упокојила се 11. новембра 1405. године. Српска православна црква је прославља као светитељку 19. јула по црквеном календару или 1. августа по новом календару.

 

- Тропар (глас 4):

Скинувши царску одећу, обукла си монашку ризу, Евгенијо славна: Мач славног кнеза Лазара сину своме Стефану Високом си дала, а ти си Крст Христов као мач духовне победе узела, на спасење душе своје и рода српског богоносног од зла турског: Зато се и сада моли за нас и за све Православне Хришћане који те са љубављу прослављају, мати мироточива.

[JESSY]

 

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=5670

[JESSY]

                                                                  

 

 

Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 14. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.[1]

[JESSY]

                                                   

 

Прије него што се 1196. замонашио и добио монашко име Симеон, владао је Србијом као велики жупан.

Стефан Немања је власт преузео 1166. године кад је збацио брата Тихомира, великог жупана, штићеника двора у Цариграду.

Убрзо по преузимању власти покушао је да се одупре супрематији Византије, против чије је војске ратовао у савезу са Млетачком републиком, али је то успио тек послије смрти византијског цара Манојла Комнина 1180. године.

У савезу са Угарском напао је и Србији прикључио зетско приморје /стару српску Краљевину Дукљу/, Требиње, Захумље, област око Јужне и Велике Мораве као и простор Косова и Метохије /без Призрена/.

Њемачки цар и један од вођа Трећег крсташког рата Фридрих Први Барбароса, који је са војском на основу споразума са Немањом прошао кроз Србију, 1189. није прихватио његову понуду за заједничку борбу против Византије.

Када су крсташи прешли у Малу Азију, Византија је напала Србију 1190. године, али је Немања успио да очува самосталност државе.

Пошто је престо уступио средњем сину, касније првом краљу из династије Немањића - Стефану Првовенчаном, а не најстаријем Вукану, замонашио се у својој задужбини манастиру Студеница и узео монашко име Симеон.

Са најмлађим сином Растком, чије је монашко име било Сава, подигао је на Светој Гори манастир Хиландар, који је убрзо постао најзначајнији српски духовни и књижевни центар.

Стефан Немања је подигао и цркве и манастире Ђурђеви Ступови, Богородичин манастир и манастир Светог Николе код Куршумлије.

Српска православна црква слави га као Светог Симеона Мироточивог, првог у низу светитеља из лозе Немањића.

 

http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=138632

[JESSY]

                           

 

 

Кнегиња Милица Хребељановић, рођена Немањић (или Преподобна Евгенија, рођена око 1335 — 11. новембар 1405) је била владарка Србије, жена српског кнеза Лазара и православна светитељка.

Кнегиња Милица се бавила и дипломатском делатношћу, заједно је са Јефимијом 1398. ишла код сулатана Бајазита да заступа интересе свога сина Стефана. Том приликом је, уз помоћ тада већ утицајне ћерке, Бајазитове супруге Оливере издејствовала пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд. Мошти су биле смештене у Капелу Свете Петке на Калемегдану, данас су оне у румунском граду Јаши.

Бавила се и књижевношћу, позната су њена дела „Молитва матере“ и „Удовству мојему женик“. Сматра се да су књижевни дар од ње наследили ћерка Јелена Балшић и син деспот Стефан.

[JESSY]

              

 

Преподобна мати Ангелина, световно име Ангелина Бранковић, (умрла 30. јула 1520) је била кћи Ђорђа Аријанита Комнина, средњовековног господара области Коњуха и Шкумбе и супруга Стефана Бранковића, сина српског деспота Ђурађа Бранковића

 

Не зна се поуздано када се Ангелина замонашила - можда још раније, одмах по доласку у Срем док неки извори наводе манастир Обед који је сама подигла. Подигла је такође и женски манастир посвећен Сретењу Господњем, недалеко од будућег манастира Крушедола, где проводи остатак живота у молитви, бдијући над моштима супруга и синова. Преминула је 30. јула 1520. године и сахрањена је најпре у свом манастиру Сретењу, а потом су њене мошти пренете у манастир Крушедол и положене у ковчег заједно са моштима њеног сина Јована. Турци су 1716. запалили манастир Крушедол заједно са моштима свих Бранковића.

[JESSY]

                                                            

 

Света Петка или Параскева (грч. Παρασκευή - петак) је била хришћанска подвижница из 11. века.

Родила се у граду Епивату, који се налази на обали Мраморног мора између Силимврије и Цариграда у Тракији половином 10. века. Потицала је из имућне и побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, да би касније постао епископ Мадитски (989—996)

Широм наше земље налази се и велики број извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у калемегданској тврђави у Београду где су њене мошти дуго времена почивале.

[JESSY]

                                                      

 

 

Лазар Хребељановић (Прилепац, 1329 — Косово поље, 15. јун 1389), познат и као Свети цар Лазар, био је српски кнез са престоницом у Крушевцу. Погинуо је у бици на Косову 1389. и проглашен је за свеца.

Лазар Хребељановић се 1353. године оженио Милицом, ћерком великог кнеза Вратка, из рода Немањића по линији великог жупана Вукана.

На Косову пољу: „мученик Христов постаде велики кнез Лазар" (Деспот Стефан: Натпис на мраморном стубу на Косову), избором и опредељењем за небеско испуни речи Његове: „Од ове љубави нема веће до ако ко положи живот за ближње своје". Јн 15;13. Ономе који је учинио избор достојан Небеског Цара народ непоколебљиво имену додаје - цар - и овенчава га ореолом а Црква канонизује, већ неколико година после погибије.