ТРЕБА ЛИ СЕ ПЛАШИТИ СМРТИ?

[after_silence]

Mnogo lepo to umiranje kad su drugi u pitanju klapklap

Ovaj, blagis se vama!

Meni nije lako, ja ne vidim to kao nesto "lako", radosno da, smisleno da, samo Onaj koji jeste i koji ima smisla moze osmisliti sve pa i ovako nesto, ali ta borba sa sobom i svakodnevno umiranje, svakodnevno bicevanje i preobrazavanje joooooj to boliiiiiiiiiiiiiiii crvenilo 0202_238 crvenilo

Nama je uvek lakse tudj krst da "nosimo" i da o njemu razmisljamo, cesto "mastamo" o tome sta bi bilo kad bi bilo ali zna Gospod sta nam daje i zasto bas tako.

Ne moze svako poneti sve, ti starci, mucenici, pacenici bolesnici, mi vidimo samo ono "spolja", mi vidimo samo krajnji ishod, a sve one unutrasnje borbe njih zna samo Gospod.

Davno pricah sa jednim buducim o. kaze on meni "pa postoji razlog zasto je u zitijima sakriven taj deo borbi, da se narod ne bi sablaznio i da ne bi odustao, jer po meri rasta ide i mera stradanja i ta unutrasnja borba nije nesto o cemu treba da zna svako".

Tako da slazem se ja nacelno s vama, "mnogo lepo" umreti tako, ali kad pomislim na podvig koji je tome prethodio, lepo je umreti kao nas Patrijarh, ali treba ziveti kao on, da bismo vaskrsnuli potrebno je proci Golgotu i bukvalno i u kom god smislu hocete, na to ljudi zaboravljaju.

Mogli su Sveti Srbi da poubijaju koga god hocete, ali oni su poneli i taj krst, tu odgovornost.

Nisu sve prava, mnogo vise obaveza ima, a kakav zivot, takva smrt...

0442_feel

[Искушеник]

"Пошто проживе у пустињи шесдесет година, преподобни Сисоје се приближи својој смрти. Када је имао да се представи, и крај њега беху монаси лице његово засија као сунце, и он им рече:„Ево, дође лик проорка. Лице му поново засија још јаче, и он рече. „Ево, дође лик апостола. И лице његово засија двоструко јаче, и он разговараше с невидљивим лицима. А братија га мољаше, говорећи: Оче, кажи нам с ким разговараш? – И он им рече. Ево, анђели дошли да ме узму, а ја им се молим да ме оставе још мало овде, да бих се покајао. – Братија му рекоше. Теби, оче, није потребно покајање. – На то им старац одговори: Заиста не знам, да ли сам уопште и почео да се кајем. – Међути сва братија знађаху да је он савршен. После тога он још силније засија, и лице његово постаде као сунце, и сви се уплашише. Тада им старац рече: Гледајте, гледајте!ево Господ долази и говори: Донесите ми изабрани сасуд из пустиње! Рекавши то,преподобни одмах предаде дух свој Господу1. У том блесну муња и келија се испуни миомира."

Из житија св. Сисоја Великог

[after_silence]

0110_hahaha  indijanac

Izgleda mi da je ipak kriv ekran 0110_hahaha 0110_hahaha

Niti sam pricala o vama, niti sam presudjivala samo sam dala svoje vidjenje zao mi je ako vam se to nije svidelo i ako ste se osecali povredjeni.

Dakle, akcenat sam stavila na ono da niko do Gospoda ne zna sta je u nasim srcima.

Spolja neciji zivot moze izgledati bajan i sjajan, a neciji drugi tezak mucenicki, a da u stvari bude obrnuto.

Samo Gospod zna nasu borbu i nase srce, i pomenuh Zitija i da bas da ne bi sablaznjavali narod retko se pominju te unutrasnje borbe cak i one koje su drugima poznate, a 99.999% njih su ostale skrivene.

Zato se nasmejah na vasu diskusiju kako je "lako" (naravno da sam to rekla uslovno i naravno da ne mislim da vi mislite da je lako bukvalno) mucenistvo i kako ga svi mi "volimo" u teoriji, ali da mi gledamo samo spoljnu stranu koja ne mora biti ni najmanji delic vrha ledenog brega.

Pomenuh blazenopocivseg Patrijarha naseg, pa kako je divna njegova smrt deluje mnogima, ali samo rekoh, potrebno je ziveti takav zivot da bi doziveli takvu smrt, potrebno je ici uz Hrista Golgotom da bismo Vaskrsnuli uz Njega, jedno bez drugog ne ide.

To je bila moja misao, da ako vec pricamo o smrti, nije sve samo vaskrsenje, do vaskrsenja treba da prodje mnogo toga...

No izgleda mi da pricamo drugacijim jezikom i ja vam se svima izvinjavam, necu smetati ovoj diskusiji...

319.gif

[Милан Меденица :)]

онда праштај, јер се слажем са тобом, а нисмо се разумели  0110_hahaha 319.gif 0110_hahaha

[after_silence]

confused 0102_laugh 0409_feel

Oprosti ti meni Medo na onoj poruci i na svemu!

Ja imam definitivno problema ovih dana da objasnim sta mislim 0102_laugh

[Ivan Vladimir]

Trebalo bi!

tačnije imati strah  0409_feel

[Чунга Лунга]

Ја се не плашим смрти црне дуге,
већ ропског живота и болести
дуге.
Смрт је честа појава међ' нама
Србима,
као што су пролеће
лето
јесен
зима.
И није страшнија,
поготову дању,
од суше
поплаве
земљотреса
мраза,
кад је човек сретне на своме имању,
окађене душе и светла образа.

Добрица Ерић
 

[Natasa.]

Više me hvata jeza od starosti i bolesti. Nadam se da ću otići na vreme da potomstvu ostanem u lepom sećanju, a ne kao senilna starica kojoj su godinama morali pelene da menjaju. To mi je strašno.

[Ronald]

пре 33 минута, Natasa. рече

Više me hvata jeza od starosti i bolesti. Nadam se da ću otići na vreme da potomstvu ostanem u lepom sećanju, a ne kao senilna starica kojoj su godinama morali pelene da menjaju. To mi je strašno.

Neces, neces, hehe moras im bar malo ostati u sjecanju kao bakutaner koji zanovjeta

[Natasa.]

пре 1 минут, Ronald рече

Neces, neces, hehe moras im bar malo ostati u sjecanju kao bakutaner koji zanovjeta

Samo da sam na nogama i mentalno bistra 

[Ronald]

пре 1 минут, Natasa. рече

Samo da sam na nogama i mentalno bistra 

A pocni sad da razmisljas i o situacijama da nisi, da polako postajes dementna kao mnogi ljudi u tim godinama i vidjeces da to nije nista strasno, vec prirodno. Nemoj mraciti, hehe bilo bi lijepo da covjek umre mentalno i fizicki zdrav u sedamdesetim ili osamdesetim godinama, ali obicno ne biramo.

[Zayron]

U životu ma i daleko gorih stvari nego što je smrt, mladenci! Prije se treba bojati njih nego same smrti! 

Na primjer ovakav nemoguće upropašteni pogreb - totalna katastrofa, tako nešto ne bih poželio nikome! 

Gore od smrti!

 

[Јелена011]

Treba li se plasiti smrti? 

Ako se lazemo, svako ce pobeci glavom bez obzira od ove teme. Oni hrabriji ce reci ne plasim se smrti kao takve nego nemoci bolesti i umiranja u mukama, neki ce reci plasim se onog posle smrti. 

Al i Hrist se molio da ga mimoidje casa stradanja i toliko molio i mucio da su mu krv i znoj potekle. I Bogorodica se plasila smrti. Da ne ulazim u pricu o mitarstvima jer u nju ne verujem.

Tj verujem da je smisljena upravo zato sto je strah od smrti u ovoj il onoj formi svojstven svakom coveku ikad rodjenom. Pa kao aj ako ispostujemo prqvila onda mi imamo utisak da nesto kontrolisemo i mozemo da uticwmo da se strah smanji. 

Mislim da od tog straha ne treba bezati niti ga gurati pod tepih. 

Bas pre neki dan sam imala prilike da vodim nekoliko ljudi kroz psihoterapijski proces na temu smrti. Meni kao vodotelju je bilo jako tesko jer su ljudi instinktivno bezali od teme iako je ona bila tu prisutna. 

Ono sto mogu reci, da smrt i stradanje nisu cilj samima sebi. Da se treba itekako podsecati svakodnevno da nas koliko u sledecem trenutku mozda biti nece vise al ne da bi nas taj strah preplavio nego da bi nam pomogao da osmisliml upravo ovaj jedan jedini zivot na zemlji koji imamo. 

Dakle, umrecete sutra i? Kako to menja vas odnos prema vasim najblizima, vas stepen tolerancije, otvorenosti, opustenosti, vase ciljeve, prioritete, vreme koje provodite za konkretne stvari... Kada sve sto se oko vas i u vama sravnjujete sa smrcu iskriatalisu se stvari koje au vam zaista vazne i bitne i mnogo manje se nervirate i gubite dragoceno vreme, snagu, zivce, zdravlje, na manje vazne stvari. I za mene je takvo posmatranje smrti korisno. 

 

[Bokisd]

Trebalo bi, kao hriscani, da se 'pomalo' i 'plasimo' smrti.

Jer, ipak, verujemo u sud i buduce dobro ili lose  koje cemo dobiti, u zavisnosti od toga kakvi smo ovde bili, dobri ili losi ljudi.

Pa, onda, gledajuci pomalo i razmisljajuci o kraju naseg zivota i neminovnoj smrti koja nas ocekuje,..... da se zbog nepristrasnog i pravednog suda koji ocekuje sve nas posle smrti tela, malo zabrinemo i uplasimo za nasu buducu vecnu sudbinu i da zbog toga i cinimo dobra dela i postujemo Boga i njegove zapovesti, kako bi se pokazali dobri i cisti od greha i kako bi nasledili buduci i blazeni zivot.

Tako su nekako, ( koliko se secam ), povezivali svetitelji strah od smrti sa nasim duhovnim zivotom.

[Никола90]

Страх од смрти долази од злих духова. Они уносе у душу силан страх, како би је лишили наде на милосрђе Божије.

Преподобни Никон Оптински