На данашњи дан - из историје...

[Снежана]

1884. godine rođen je italijanski slikar i vajar Amadeo Modiljani, čija su dela jedinstvena po prepoznatljivoj izduženosti figura. U Parizu je živeo od 1906. do smrti 1920. i jedan je od najznačajnijih predstavnika "Pariske škole". Najviše je slikao ženske aktove i portrete a u mladosti se bavio i skulpturom.

 

 

 

 

http://www.fond7.ru/sites/fond7.ru/files/images/modiljani-37.jpg

[Снежана]

1918. godine rođen je švedski filmski i pozorišni režiser i scenarista Ingmar Bergman, jedan od najznačajnijih filmskih stvaralaca XX veka, dobitnik tri Oskara.

 

http://img.timeinc.net/time/photoessays/2007/ingmar_bergman/ingmar_bergman_01.jpg

 

https://en.wikipedia.org/wiki/Ingmar_Bergman

[Снежана]

АЛЕКСАНДАР ТИРНАНИЋ – ТИРКЕ (Крњево, 15. јул 1910 — Београд, 13. децембар 1992) био je југословенски фудбалер и селектор. Одгајан од стране самохране мајке, млади Тирке је убрзо развио љубав према фудбалу, који је вежбао на теренима око Баре Венеције на десној обали Саве. Ту га је уочио тренер Раденко Митровић који га је довео у подмладак тима СК Југославија. Међутим, Тирнанић је убрзо одлучио да пређе у ривалски ФК Београдски Спорт Клуб (БСК), где се временом развио у импозантно десно крило. Схвативши свој таленат, убрзо је напустио школу и потпуно се посветио фудбалу. Са 17 година дебитовао је за сениорски тим; као темпераментан играч убрзо је чинио тандем са Мошом Марјановићем. Тирнанић је провео целу професионалну каријеру у клубу БСК за који је одиграо 500 утакмица. Са клубом је освојио пет титула у првенству Југославије. За репрезентацију Краљевине Југославије одиграо је 50 утакмица и постигао 12 голова у периоду од 1929. до 1940. године. Као селектор саставио је 102 државне репрезентације. Тренирао је југословенски тим на два Светска првенства, 1954. и 1958., био је у селекторској комисији на Европском првенству 1960. када је Југославија заузела друго место, као и на Олимпијским играма 1960. када је репрезентација Југославије освојила злато.

 

https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xfp1/v/t1.0-9/11010986_10154153582034968_4041671289505021073_n.jpg?oh=6eab0bfd2c88cb6f44657a360963db59&oe=565A1B8B

[Снежана]

На данашњи дан 1858. године у Мишевићима код Нове Вароши рођен је Петар Бојовић. Попут војвода Путника, Мишића и Степановића, и он је учествовао у свим ратовима за стварање Србије. Као питомац Артиљеријске школе учествовао је у српско-турским ратовима од 1858. до 1878. године током којих је био у штабу Врховне команде. После српско-бугарског рата, где се истакао храброшћу у више борби, постао је водник коњице, а затим је 1891. године положио испит и добио чин капетана. Постављен је за начелника Штаба Моравске дивизије у Нишу и ту остао пет година. У Првом балканском рату, као начелник Штаба Прве армије значајно је допринео победама у Кумановској и Битољској бици, после чега је добио чин генерала. У Другом балканском рату је, такође на челу Штаба Прве армије, пробио бугарске положаје на Рајчанском риду, што је одлучило исход Брегалнничке битке, па и самог рата. После рата је био командант трупа на Косову и Македонији. У Првом светском рату командовао је Првом армијом 1914. године у Церској бици и ослободио Шабац. Након напада Бугара 1915. године успео је да их спречи да продру на Косово, што је омогућило одступање српске армије преко Албаније. У јануару 1916. године је постао начелник Штаба Врховне команде, уместо болесног војводе Путника, и организовао пребацивање војске на Крф и Бизерту, а од септембра до новембра је руководио офанзивом у којој су заузети Кајмакчалан и Битољ. Због неслагања са савезничком командом око питања ширења Солунског фронта, пролећа 1918. поднео је оставку на место начелника Врховне команде и постављен је за команданта Прве армије. Под његовим вођством она је пробила непријатељске линије на Солунском фронту и наставила напредовање дубоко у окупирану територију. Заузела је Велес и Овче поље, разоружала Бугаре код Куманова и разбила немачку Другу армију код Ниша, без помоћи савезника који су заостали стотинама километара. На челу Прве армије 1. новембра 1918. године ослободио је и Београд. Српска Врховна команда га је септембра 1918. године одликовала титулом војводе. После рата постао је командант Прве армијске области и на тој функцији остао је до децембра 1920. године. Начелником Главног генералштаба војске Краљевине СХС именован је јануара 1921. године, после смрти војводе Мишића, и на том положају је био до децембра исте године када је пензионисан. Бојовић се након тога повукао из јавног живота и дане проводио пишући. Након пуча 1941. године реактивиран је и постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије, а пред Априлски рат је именован за помоћника Врховног команданта краљевске југословенске војске, краља Петра II. Имао је прилику да са краљем и владом напусти земљу, али је он одлучио да остане. Читав Други светски рат је провео у добровољном кућном притвору у Београду, не желећи да се стави на располагање Немцима, што су они поштовали и третирали га као ратног заробљеника, не узнемиравајући га. Крајем 1944. године припадници ОЗНЕ су му упали у кућу и уз уништавање личних ствари, вређање и ударце га ухапсили. Физичко и психичко малтретирање је настављено и у затвору, одакле је пуштен у видно лошем стању. Преминуо је убрзо после тога, 19. јануара 1945. године. Сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу, а ОЗНА је забранила грађанима да присуствују сахрани, под претњом хапшења и кривичног гоњења. Тако је завршио последњи српски војвода, који је током живота примио на десетине одликовања, како домаћих тако и страних, међу којима су орден Карађорђеве звезде I реда, орден Југословенске круне I реда и орден Легије части I реда.

 

 

http://www.magacin.org/wp-content/uploads/2014/03/vojvoda-petar-bojovic.jpg

[Снежана]

1804. - Beogradsku tvrđavu napustile su i pobegle niz Dunav starešine turskih janičara - dahije Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Mehmed Fočih - koji su prethodno u seči knezova poubijali istaknute srpske prvake, što je bio neposredan povod za izbijanje Prvog srpskog ustanka. Porta u Carigradu, zabrinuta za to da vlast ne pređe u ruke ustanika, poslala je u Srbiju bosanskog vezira Abu Bećir-pašu da izgladi sukob janičara i Srba i zavede sultanovu vlast. Kao prvi uslov za uspostavljanje mira, ustanički vođa Karađorđe, koji je već okupio oko 10.000 ljudi pod oružjem, tražio je likividaciju dahija koji su pobegli na Adu Kale na Dunavu. Uz saglasnost Bećir-paše i prema Karađorđevom nalogu, Milenko Stojković poubijao je dahije u noći između 24. i 25. jula 1804.

[Снежана]

1946. - Izvršena je smrtna kazna nad vođom četnika u Drugom svetskom ratu i vojnim ministrom bivše jugoslovenske emigrantske vlade, Dragoljubom - Dražom Mihailovićem, pošto je dan ranije odbijena njegova molba za pomilovanje. Potom je tajno sahranjen, tako da mu se ne zna grob. Nisu uslišene ni molbe još osmorice osuđenih na smrt na sudskom procesu u Beogradu organizovanom po ugledu na staljinistička montirana suđenja, pa su istog dana pogubljeni i Radoslav Radić, Miloš Glišić, Dragomir Jovanović, Tanasije Dinić, Velibor Jonić, Đuro Đokić, Kosta Mušicki i Boško Pavlović. Kazna nije izvršena nad Mladenom Žujovićem i Petrom Živkovićem, jer su bili u emigraciji. Ostalih 13 optuženih - uključujući najistaknutijeg srpskog teoretičara prava u 20. veku, Slobodana Jovanovića, kome je suđeno u odsustvu - osuđeno je na vremenske kazne.

 

 

http://www.vreme.com/g/images/1298078_Drazza%20u%20cheliji%20468.jpg

[Данче*]

На данашњи дан: Крвава Литија

19. јула 1937. године, десила се „Крвава Литија“. Скупштина Краљевине Југославије, уз одобрење намесника кнеза Павла Карађорђевића, и уз залагање председника владе Милана Стојадновића, требала је да одржи седницу о Конкордату са Ватиканом. Верни народ и свештенство су за тај дан заказали молетествије за оздрављење оболелог патријарха Варнаве. Полиција је забранила тај скуп.

Литија је требало да крене од Саборне цркве у Београду до храма Светог Саве. Била је замишљена као велика манифестација у борби против Конкордата. У Кнез Михаловој улици настала је туча и хрвање грађана са жандармима. Интервениција полиције је била веома брутална. Тадашњи министар полиције био је Словенац Антон Корошец, иначе римокатолички богослов.

Преко улице Краља Петра на горњем углу зграде Народне банке била је постројена жандармерија у више редова. Жандарми су већ агресивнији и дочекују литију грубим псовкама и закрвављених очију, избезумљена лица туку свештенство у црквеним одеждама и народ, псујући поповску и српску мајку. По нагласку могло се приметити да су жандарми Хрвати и Словенци.

Ту је пао обливен крвљу и онесвешћен Преосвећени Епископ Шабачки Господин Симеон, повређен по глави односно десном оку, левом рамену и грудном кошу тупим оружјем из непосредне близине. Те повреде су изазвале и мањи потрес мозга. После задобијених повреда Његово Преосвештенство Епископ Господин Симеон пренет је у Патријаршију, где му је указана прва лекарска помоћ, а потом је пренет у санаторијум Живковић.

Том приликом поцепан је и црквени барјак са ликом Светог Саве. Свештенство и народ наставили су литију. Шеф опште полицијске управе града Београда г. Драг. Јовановић командовао је ‘ножеве на пушку’ и дао заповест жандармима да убоду и бију свакога ко се не врати. Увече, 23. јулa 1937. године, Конкордат је у Народној скупштини изгласан са 166 гласова, уз 129 против.

Требало је да буде изгласан у Сенату, у коме је влада лошије стајала. Али, још исто вече, Стојадиновић је пред посланицима ЈРЗ објавио да ће се неко време сачакати са изношењем Конкордата пред Сенат. При крају дана, у коме је у доњем дому изгласан Конкордат, умро је патријарх Варнава. Свим члановима владе, осим министра војног генерала Марића, било је забрањено да присуствују сахрани.

Иначе патријарх је сахрањен тек 3. августа 1937. године. Свети Архијерејски Синод СПЦ једногласно је донео одлуку о ескомуникацији министара и посланика православне вере, који су гласали за Конкордат. Победу Цркве и народа у „конкордатској кризи“ епископ Николај Велимировић је прокоментарисо речима: „Прва борба била је против римокатоличког папе, нашег свагдашњег великог непријатеља, односно против конкордата. Ова је борба, мислим, ево завршена поразом римокатоличког папе“.

 

Извор: Србија Данас

[Данче*]

ПРЕ 160 ГОДИНА НА ДАНАШЊИ ДАН ЈЕ РОЂЕН ВЕЛИКИ СРПСКИ ВОЈСКОВОЂА ВОЈВОДА ЖИВОЈИН МИШИЋ.

https://www.facebook.com/srbin.info/photos/a.320624994691147.76277.307372552683058/872140886206219/?type=1&theater

 

“ Ми смо сељачка војска. Таква војска је бранилачка, она не ратује за победу и славу, него за своју кућу и децу за њиву и тор, за своје име и свој гроб."

војвода Живојин Мишић.

[Милан Ракић]

19. јула 1918. године, седам британских авиона типа Сопвит Кемел су први пут са носача авиона (модификованог бојног брода-Фјуријус) полетели и успешно бомбардовали немачку ваздухопловну базу у Тондерну у Данској. Том приликом су унуштили два немачка цепелина.

 

 

[Снежана]

На данашњи дан 1456. године Мехмед II Освајач, повукао се после неуспешног покушаја да освоји Београд. Наиме, заузимањем Цариграда три године раније, затим Новог Брда и читавог јужног дела српске државе, до Крушевца и Западне Мораве, Мехмед је своје даље освајачке планове усмерио на српско подунавље, намеравајући да ширењем своје власти на Деспотовину – најави продор у Угарску. Још током зиме почеле су обимне припреме за рат, како на једној, тако и на другој страни. Султан је прикупљао војску, храну и оружје из свих делова царства. Артиљерија, бродови, опрема и десетине хиљада људи, уз најбоље султанове ратнике, деловали су оновременим очевицима као море које се таласа. Са друге стране, деспот Ђурађ Бранковић настојао је да оспособи утврђене градове за одбрану. Опремао их је храном, војском, топовима, оружјем, а сам се повукао у Угарску не би ли додатно обезбедио и организовао отпор. Угарска је очекивала европску солидарност и тражила помоћ, али као и много пута пре, а и после тога, међусобна завађеност европских земаља била је јача. Папа Каликст III упутио је у Будим свог легата да убрза окупљање крсташке војске, а угарски краљ је почетком јуна напустио земљу и отишао у Беч. Турци су прво напали српску престоницу Смедерево. Уз велике губитке бранитељи су успели да одбране град и натерају султана да подигне опсаду. Тако се првих дана јула главнина турских снага окупила код Београда. Опсадом је руководио султан лично, док је одбраном командовао ердељски војвода Јанко Хуњади, код нас познатији као Сибињанин Јанко, а у помоћ му је пристигла крсташка војска, махом састављена од људи невичних ратовању и предвођена фрањевцем Јованом Капистратом. Сценографија за једну од највећих битака која се одиграла на овим просторима била је постављена. Турци су запосели све прилазе Београду и почели даноноћно топовима да бомбардују градске бедеме, у намери да отворе пут за јуриш, док су њихови бродови овладали рекама и пресекли везу са Угарском. У таквој ситуацији Хуњади је уз подршку Ђурђа Бранковића одлучио да предузме речни продор према граду. Хришћански бродови су изненадним нападом разбили поредак турских, а у одлучујућем тренутку из градске луке су испловили чамци за српским ратницима, који су напали непријатеља с леђа. Борба је завршена потпуном победом хришћанске војске, реке су ослобођене блокаде и граду су могла да се упуте појачања. Турци су за то време наставили припреме за општи јуриш на град и широки јарак којим је град био опасан засипали су земљом, уз истовремено појачано дејство топова. Општи напад почео је у ноћи 21. јула. Јаничари су чак успели да дођу до Горњег града, али су браниоци, пред свитање новог дана, извели последњи противнапад и крајњим снагама успели да зауставе даљи турски продор. Београд се одржао, а Турци који су већ били унутра побијени су. Султан, који је и сам био рањен, наредио је повлачење. Многи учесници боја, које је сматрао одговорнима за неуспех, погубљени су по његовој наредби. Вест о турском поразу муњевито се ширила Европом, а папа Каликст III тим поводом је установио празник, и 6. август, дан када је добио вест, прогласио даном који је требало да се слави у читавом хришћанском свету. Нажалост, после победе дошло је до несугласица међу борцима, а у граду су се убрзо појавили глад, куга и друге болести. Епидемија је однела и двојицу главних учесника борбе, Јанка Хуњадија и Јована Капистрата, а Ђурађ Бранковић, већ стар и на измаку снага, умро је крајем те године. Иако није зауставила турско продирање, које се наставило и наредних векова, одбрана Београда 1456. године је значајна како због тога што је то један од ретких пораза Мехмеда II Освајача, под чијом силином је пао и хиљадугодишњи Цариград, тако и што је то догађај који је забележен у толиком броју извора, као ниједан други у средњовековној историји града на ушћу Саве у Дунав.

 

 

http://www.srpskilegat.rs/wp-content/uploads/2015/07/turci.jpg

[Снежана]

На данашњи дан 1817. године у Радовањском Лугу код Велике Плане убијен је Карађорђе Петровић, вођа Првог српског устанка. Он је 1813. године, пошто су Русија и Турска претходне године склопиле мир, напустио Србију и болестан отишао у Аустрију. Одатле је прешао у Русију, где је ступио у контакт са грчком Хетеријом, организацијом која је била за заједнички устанак Грка, Срба и Бугара против Турске и за стварање велике балканске државе попут некадашње Византије. Хетеристи су изабрали Карађорђа за команданта намераваног великог устанка, пошто им је покушај да придобију кнеза Милоша пропао, а уз то су одредили да им Србија буде база за напад у правцу Бугарске, Македоније, Епира и Тесалије. Уверен у извештаје да је становништво турских провинција спремно на устанак, као и да га народ у Србији очекује, Карађорђе се тајно у пратњи Наума Крнара, Грка из Мореје, 1917. године вратио у смедеревску нахију. Преко свог кума Вујице Вулићевића тражио је састанак са Милошем ради заједничке акције против Турака. Милош није прихватио његов предлог, већ је наредио да се он убије, правдајући то касније вишим државним разлозима, очувањем тешко стеченог мира с Турцима и једва залеченим ранама и страдањима народа претходних година. Тако је у зору 25. јула 1917. године, издан од свог кума, Карађорђе убијен на спавању. Његову главу Милош је послао прво у Београд, а потом и у Цариград. Данас се мошти вожда Карађорђа Петровића налазе у цркви Светог Ђорђа на Опленцу, а Вујица Вулићевић је 1818. године подигао манастир Покајницу, у близини места где се убиство догодило.

 

http://www.srpskilegat.rs/wp-content/uploads/2015/07/smrtKaradjordja_NM-750x546.jpg

[Снежана]

1909. godine francuski pilot Luj Blerio prvi je preleteo avionom kanal Lamanš. Razdaljinu od 40 kilometara od Lebaraka kod Kalea do Dovera preleteo je za 37 minuta.
https://en.wikipedia.org/wiki/Louis_Bl%C3%A9riot

 

 

[Снежана]

1832. godine rođen je Đura Jakšić, najveći liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih srpskih slikara 19. veka. Pored poezije, koja je najvrednija u njegovom književnom opusu, pisao je pripovetke i herojske poeme ("Na Liparu", "Ponoć", "Padajte braćo", "Otadžbina", "Seobe Srbalja", "Stanoje Glavaš").

 

 

Hristos u Getsimanskom vrtu

 

 

 

Šta će...

 

 

Šta će u lepom vrtu
Uveo bačen cvet?
Na svetu nikog nemam –
Treba li mene svet?

Išo sam dalje, dalje,
Ljubavi tražeći hlad,
Da u tom hladu umrem,
Čezneći starac mlad.

Mloga mi lepa moma
Darova pogled svoj:
Al’ jedna što bijaše –
O, bože, bože moj !

Prvi je pogled osto
U srcu urezan,
Mlađanih mojih leta
Ovo je bio san.

O njoj sam samo snivo,
Ona mi beše sve!
Neka me ona vole,
A svet prezire.

Svet mi je ona bila,
Ja nebo, sunce njoj –
Al’ preka sudba htede –
O, bože, bože moj !

U ovu goru zađoh,
U strani zavičaj,
Ne gledam njeno lice,
Njenoga oka sjaj.

Samo se sećam raja
Mladog života svog,
Svakog poljupca, glasa,
Pogleda njezinog.

Pa tiho tužim, venem
I kunem život svoj
U ovoj pustoj gori
O bože, bože moj!

[Данче*]

Srpska zastava - jedna od dve strane zastave koja je vijorila s Bele kuće

Na četvrtu godišnjicu početka Prvog svetskog rata, 28. jula 1918. godine, na Beloj kući, na javnim i državnim zgradama u SAD vijorila se srpska zastava, po nalogu samog predsednika Vudroa Vilsona. Zastava Srbije je tako jedna od samo dve strane zastave koje su se ikad vijorile iznad Bele kuće.

Vilson je, 28. jula 1918, izdao je saopštenje američkom narodu. Pročitano je u crkvama širom zemlje i objavljeno u skoro svim uticajnim dnevnim novinama. Srpska zastava je podignuta iznad Bele Kuće kao i u svim zgradama javnih institucija u glavnom gradu SAD.

Poruka je glasila:

Narodu Sjedinjenih Država:

 

U nedelju 28. jula navršava se četvrta godišnjica od dana kada je odvažni srpski narod, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi. Plemeniti je taj narod odgovorio.

Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta veće po broju stanovništva i vojnoj moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Iako je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Mada nadjačani nadmoćnijim silama, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila nije uticala na njihovu snažnu odluku da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost.

Primereno je da narod Sjedinjenih Američkih Država, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih i velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoje vlade, prisećajući se da su načela za koje se Srbija viteški borila i propatila ista ona načela za koja se zalažu Sjedinjene Države, povodom ove godišnjice izrazi na adekvatan način saosećenje sa ovim potlačenim narodom koji se tako herojski odupirao težnjama germanske nacije da dominira svetom. U isto vreme, ne bismo smeli zaboraviti ni istorodne narode velike slovenske rase – Poljake, Čehe i Jugoslovene, koji sada pod vladavinom tuđinaca, čeznu za nezavisnošću i nacionalnim jedinstvom.

 

Ovo se ne može obeležiti na više prikladan način do u našim crkvama.

 

I, zato, pozivam narod Sjedinjenih Američkih Država, svih vera i veroispovesti, da se okupe na svojim mesnim bogosluženjima, u nedelju 28. jula, u cilju iskazivanja saosećanja sa ovim podjarmljenim narodom i njihovim istorodnicima u drugim zemljama, I da prizovemo blagoslov svemogućeg Boga za njih same kao I za cilj kojem su se posvetili.

 

Vudro Vilson, predsednik
Bela kuća, jul 1918.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/578701/Srpska-zastava--jedna-od-dve-strane-zastave-koja-je-vijorila-s-Bele-kuce

[Милан Ракић]

  On 25. 7. 2015. at 8:30, Morticia Addams рече

preleteo je za 37 minuta

 

36