На данашњи дан - из историје...

[Данче*]

На данашњи дан, 21. октобра 1941. године немачка војска је починила један од највећих злочина у Другом светском рату, стрељавши у Крагујевцу више хиљада људи, а међу њима и неколико стотина ученика средњих школа, као и деце млађе од петнаест година. Овај масакр био је одмазда за догађаје који су се збили неколико дана раније. Наиме, од почетка јесени, да би се смањио отпор и заплашило становништво у Србији, немачки командант Франц Беме издао је наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља сто, а за рањеног педесет људи, првенствено комуниста, мада је ипак на првом месту био квантитет. Директан повод за стрељање у Крагујевцу били су немачки губици које су претрпели у борбама са четницима и партизанима на путу Крагујевац-Горњи Милановац, када их је погинуло десет, а рањено двадесет и шест, што је значило да за казну треба стрељати 2 300 Срба. Са хапшењима се почело већ 18. октобра, када је у Крагујевцу ухапшено шездесетак комуниста и Јевреја. Како је то било далеко од потребног броја, дошло се на идеју да се покупе и стрељају мушкарци по околним селима, за која су Немци сумњали да су „заражена“ комунизмом. Тако се са егзекуцијом уствари почело 19. октобра у селима Маршићу, Мечковцу и Грошници, где је према подацима (који варирају) тога дана стрељано између 410 и 420 особа, а двадесетак је успело да побегне. Ни тај број није био довољан, а постојала је и опасност да се тим темпом, због времена које је потребно за скупљање људи на тај начин, и животи немачких војника доведу у опасност. Због тога је донета одлука да се стрељање настави у Крагујевцу. Град је још исте вечери блокиран, а сутрадан ујутру почело се са „сакупљањем“ људи. Скоро да није било никаквог отпора, јер су Немци дали саопштење да се ради о замени докумената, те да ће се сви још исте вечери вратити кућама, као и зато што је постојала опасност по породице оних који би покушали да се супротставе или побегну. Људи су одвођени са радних места, из цркава, са улица и из школа, и затварани у четири топовске шупе на периферији града. Пре тога би били претресани и одузимани су им сви лични предмети. Ипак, неки су успели нешто да прошверцују, па тако данас у Музеју у Крагујевцу постоји четрдесетак опроштајних порука написаних породицама и најдражима. Не зна се тачан број затворених тога дана, али се процене крећу између 6 000 и 10 000 људи. У баракама није било светла, није им дата вода, нити храна, а пошто их је било на хиљаде у свакој, скоро да није могло ни да се седне. Нужду су такође обављали унутра, а врата од бараке су се отварала једино да би увели нове, или прихватили оне који су пристајали да постану Љотићевци. Држањем у тим условима током 24 сата људи су, доведени до очаја, када је стрељање почело, углавном одлазили мирно, желећи да се све што пре заврши. Прво је, тог 20. октобра, стрељана група која је била ухапшена раније, а потом је на данашњи дан у 7 сати ујутру, у групама од по сто људи, почело извођење осталих неколико хиљада до падина сушичког и ердоглијског потока, одакле је било тешко побећи, где су их чекале групе од 30 до 50 Немаца. Крагујевчани су били распоређивани у неколико редова, а потом би Немци пиштољем убијали оне који нису били мртви након стрељања. Војници су били постављени у два реда, а за случај бекства, на падинама су се на више места налазили и митраљези. Ипак, неколицини је успело да побегну, иако се већина покушаја бекства, само на томе и завршила. О тачном броју убијених тога дана такође постоје опречни подаци. На суђењу у Нирнбергу се појавио број од 7 000 погинулих, иако данас постоје лични подаци за око 3 000 особа. У сваком случају, то је више него што су Немци намеравали да стрељају због одмазде. Значајно је споменути и то да су у Србији војници Вермахта били углавном трећепозивци, дакле људи који су у мирнодопским условима били породични људи, радници, чак професори, као мајор Кенинг који је био професор теологије или капетан Фидлер, који је био директор Високе школе техничких наука. После рата, простор на коме је извршено стрељање претворен је у меморијални парк, на чијем улазу је 1976. године подигнут Музеј 21. октобар. Од тридесет масовних хумки, колико постоји, до сада је уметнички обликовано десет, а свакако најпознатији од тих споменика је Споменик стрељаним ђацима и професорима, који је постао симбол читаве те трагедије и који обележава место на коме почивају јунаци Крваве бајке Десанке Максимовић.

Од важних догађаја везаних за Србију на овај дан издвајамо још:
1944. године Крагујевац је ослобођен у Другом светском рату;
1947. године рођена је песникиња и новинар Даринка Јеврић.

http://www.srpskilegat.rs/krvava-bajka-u-kragojevcu/

 

[obi-wan]

21. oktobar - dan kada je streljan Kragujevac

[Данче*]

На данашњи дан: Српска војска ослободила Приштину у Првом балканском рату, рођени Франц Лист и Радован Самарџић, умрли Пол Сезан и Борисав Станковић, Жан Пол Сартр одбио Нобелову награду

На данашњи дан 1912. године Трећа српска армија под командом ђенерала Божидара Јанковића са батаљоном пуковника Милосављевића потукла је у Првом балканском рату турске снаге и ослободила Приштину. Ослобођење Приштине оставило је веома велики утисак код српских јединица и, свакако, имало обрнуто дејство на турске војнике, посебно Албанце, који су избегавали да иду у турске јединице.

Један учесник балканских ратова забележио је: „9. октобра (по старом календару, 22. октобра по новом) тукли смо се пред Приштином. Кад је било после подне, Турци су почели одступати. Наша застава је већ била побијена на њиховом положају. Одмах смо кренули напред и стигнемо више Приштине на једно поље. У путу смо пролазили поред кола која су била пуна пртљага и осталих кућевних ствари које су Турци оставили. Ту смо ноћили. Војска је била сва весела„. (Лука Стевић, Ратни дневник 1912-1918, приредио Петар Опачић, „Годишњак међуопштинског историјског архива Шабац“, бр. 18, Шабац 1985, 12).

После ослобођења Приштине, српска Трећа армија требало је у духу директиве Врховне команде да одмах продужи покрет ка Куманову и Скопљу, јер је већ каснила два дана.

То се међутим није десило, јер су јединице биле исцрпљене дугим маршевима и борбама, па је командант армије, генерал Божидар Јанковић одлучио да се 23. октобра људство задржи у рејону Приштине ради одмора и попуне. Јединице су се одмарале размештене у бивацима, осигуравајући се предстражама према фронту и боковима. На Газиместану се одмарала Дринска дивизија другог позива, сећајући се јунаштва славних косовских јунака.

По наређењу команданта армије, на месту погибије кнеза Лазара, код Муратовог турбета, одржан је помен свим Србима изгинулим у Косовском боју 1389. године. Затим је командант Треће армије генерал Божидар Јанковић уз свечану параду јединица ушао у Приштину. Сотир Аранђеловић, резервни поручник и ордонанс у штабу Моравске дивизије другог позива, у својим „Успоменама“, пише:

„… Приштина неће видети свечанији дан од овога дана. На челу штаба јаше на коњу седи ђенерал, у чијој су пратњи команданти Шумадијске и Моравске дивизије. На челу штаба војна музика, а за штабом ордонанси и војска. Све живо је изашло да дочека и поздрави Српску војску.“

А Јаша Томић, политичар, новинар и књижевник из Војводине, у репортажи објављеној 26. октобра 1912. године у „Новосадској илустрованој ратној хроници“, пише:

„…На улазу у Косово наилазисмо на Србе становнике, како плачу од одушевљења. Од када је Србија мобилисана, Арнаути су се бојали да их дирају. Одушевљење Српске војске не може се описати. Певају. Музика и трубе свирају. У овај мах сви смо занети највећим миљем. Српска победа на Косову јамчи потпуно наше ослобођење. Нема те силе која ће више моћи потиснути Србе са Косова“.

---------------------------------------------------------------

1927 - Умро је српски писац Борисав Станковић, поета људских страсти, пролазности живота и људске трагике, дубок аналитичар друштвених процеса и психолошких типова. Описивао је родно Врање и дегенерацију старих трговачких породица, патријархалну атмосферу родног града и потчињеност појединца свемоћном суду чаршије. Сјајан познавалац људске психе, нарочито је радо сликао ликове изражених чулних особина којима господаре страст и дерт. Дела: књиге приповедака "Из старог јеванђеља", "Стари дани", драме "Коштана", "Ташана", роман "Нечиста крв", мемоари "Под окупацијом".

[Милан Ракић]

На данашњи дан, 22. октобра 1797. године у Монсу крај Париза, Андре Жан Гарнерен је са висине од 1000 метара скочио из корпе балона и приземљио се помоћу неке врсте примитивног падобрана. У повијести зракопловства се овај догађаја "рачуна" као први падобраснки скок...

 

[Снежана]

На данашњи дан 1881. рођен је један од највећих уметника свих времена, Пабло Пикасо.

 

 

http://imgc.allpostersimages.com/images/P-473-488-90/9/908/B95X000Z/posters/pablo-picasso-the-old-guitarist-c-1903.jpg

[Снежана]

26. 10. 1893. rođen je Miloš Crnjanski

 

Priča

 

Sećam se samo da je bila

nevina i tanka,

i da joj je kosa bila

topla,kao crna svila

u nedrima golim.

 

I da je u nama pre uranka

zamiris'o bagrem beo.

 

Sučajno se setih neveseo,

jer volim:

da sklopim oči i ćutim.

 

Kad bagrem dogodine zamiriše,

ko zna gde ću biti.

U tišini slutim

da joj se imena ne mogu setiti

nikad više.

 

[Снежана]

На данашњи дан, 29.октобра 1321.године у двору у Неродимљу на Косову, умро је српски краљ Милутин. Био је млађи син краља Уроша I и рођен је почетком пете деценје XIII века. На престо је дошао након абдикације старијег брата Драгутина, коју је проузрокавала повреда после пада са коња. Тако је на сабору у Дежеви Драгутин пренео власт Милутину, а за себе је задржао области у западној Србији којима је убрзо придодао Мачву са Сремом, Београд и североисточну Босну, па тако извесни писци помињу његову територију као Србију, а Милутинову као Рашку. Тридесетогодишњи Милутин је по преузимању власти наставио борбе против Византије које је у анжујском савезу почео његов брат и освајао је територије у Македонији, проширвши границе на југ до линије Охрид – Прилеп – Штип. После неуспешних покушаја Византије да поврати изгубљене области, склопљен је мир и уговорен брак између српског краља и петогодишње ћерке визнатијског цара, Симониде. Истовремено са проширењима на југу, Милутин је помогао Драгутину да истера осамостаљене бугарске великаше из Браничева и прошири своју територију до Ђердапа, што је изазвало реакцију видинског кнеза Шишмана, који је потпомогнут Татарима из Златне хорде продро у Србију и опустошио поједине области, спаливши и манастир Жичу. Одговор на то био је српски поход до Видина и протеривање Шишмана, што је довело до тога да Татарски кан Ногај почне припреме за напад на Србију. Поход је ипак обустављен захваљујући дипломатији краља Милутина, објашњењем да је рат био одбрамбени без територијалних претензија у том смеру и слањем таоца, међу којима је био и његов син Стефан (каснији краљ Дечански), који је на татарском двору остао све до Ногајеве смрти. Након какавог таквог сређивања ситуације на границама, почетком XIV века избио је сукоб међу браћом. Драгутин је сматрао да треба да му се врати краљевска титула, јер се опоравио, што је након скоро две деценије и неколико Милутинових бракова било тешко изводљиво. Њихово непријатељство трајало је читаву деценију, а обојица су се неретко налазила у тешкоћама, па је Милутин тако био приморан да прави савезе са зпадњацима и папом, уговарајући брак једне своје ћерке и договарајући чак прелазак државе у ктоличанство, само да би добио на времену и избегао евентуалне нападе и са те стране. Ни до удаје, а ни до преласка у другу веру није дошло, као ни до територијалних промена након склапања мира посредством Византије. Ипак, трзавице међу браћом су се и даље наставиле, а након Драгутинове смрти 1316.године питање наследства, које је остало отворено, дошло је на дневни ред. Према ранијем споразуму са саобра у Дежеву, Милутина је требало да наследи један од Драгутинових синова, што очито није била Милутинова намера. Још 1314.године када се, наводно на иницијативу властеле, Стефан дигао против оца, Милутин је дошао са војском до Скадра, заробио сина и дао да се ослепи, да не би даље могао да учествује у борби за власт, а потом га послао на чување у Цариград, где је овај, са својим женом, ћерком и сином Душаном (будућим краљем), провео наредних седам година. Драгутина је у његовим областима наследио син Владислав, кога је Милутин убрзо заробио и запосео његову територију, чиме је проширио границе своје државе до Саве и Дунава. Крајем друге деценије XIV века, на све веће заузимање монаха са Хиландара, подржане и од стране архиепископа, краљ је дозволио повратак сина Стефана у Србију и доделио му на управу жупу Будимље на Лиму. Стефан је био у земљи баш у време Милутинове тешке болести и смрти, која је наступила на данашњи дан 1321.године, те је после нереда који су настали у држави, показавши да није слеп и придобивши многе на своју страну, постао краљ Србије јануара наредне године. Токком Милутинове владавине краљевина се значајно проширила, а уједно је дошло и до промена на унутрашњем плану. Своје успехе он је умногоме остварио како захваљујући својој владарској вештини и бескрупулозности, тако и својој економској снази која је почивала на експлоатацији рудника и развијању рударства које је започело са доласком Саса за време владавине његовог оца Уроша I, а током његове владавине се још више развило. Дошло је такође и до повећања трговине и прихода са те стране, па је Милутин био у могућности да створи раскошан двор и оствари многобороје ктиторске подухвате. Остало је забележено да је подигао и обновио око четрдесет цркава, како у Србији, тако и у Византији, на Светој гори, Светој земљи и Италији, а неке од најзначајнијих су Богородица Љевишка у Призрену, Краљева црква у Студеници, Грачаница, црква светог Ђорђа у Старом Нагоричину, као и нова црква у Хиландару. Краљ Милутин сахрањен је у својој задужбини, манастиру Бањској, одакле су му мошти биле пренете у Трепчу, да би од средине XV века, па до данас почивале у цркви у Софији, која се по томе што је убрзо након смрти канонизован, још назива и црква светог Краља.

 

[Снежана]

На данашњи дан, 31. октобра 1851. године умро је владика и владар Црне Горе, и један од највећих српских књижевника, Петар II Петровић Његош. Рођен је 13. новембра 1813. године у селу Његушима као Радивој Петровић, а стриц владика Петар I га је, стицајем околности, већ 1827. године прогласио наследником. Његош није имао формално образовање, већ су му основно знање пружили калуђери, стриц га је учио страним језицима, имао је приступ библиотеци, а за учитеља му је довео Симу Милутиновића Сарајлију, који је вероватно имао утицај на развијање његових песничких склоности. Убрзо након стричеве смрти 1830. године, Његош се замонашио добивши име Петар, а наредне године произведен је у архимандрита. Исте године у Црној Гори су успостављени органи централне власти, Сенат – који је представљао највишу централну власт, и Гвардија – која је била нека врста извршног органа, а владика је окупио и известан број перјаника који су били његова лична гарда. Његош је за архијереја посвећен у Петрограду, у Казанској цркви 1833. године, уз присуство руског цара Николаја. У оквиру сређивања политичких прилика у земљи и око ње, поред успостављања Сената, укинуо је гувернадурство, организовао судове, увео порез, у Цетињском манастиру устројио је прву основну школу са неком врстом интерната од тридесетак ђака, као и штампарију која је радила до 1852. године, а током читаве владавине ратовао је против Турака. Више пута је боравио у Русији, Италији и Бечу, где је 1847. године и штампао свој Горски вијенац. Будући да је одрастао на народним песмама и сам је стварао песме о борби против Турака, али су његова три најзначајнија дела свакако Луча микрокозма, Лажни цар Шћепан Мали и Горски вијенац, дело које представља лирско-епску медитацију о слободи и вредности живота, а за тему има истрагу потурица за време владике Данила. Оно је преведено на скоро све европске језике, а поједини стихови се сврставају у сам врх наше поезије уопште. Његош је преминуо на данашњи дан 1851. године, са непуних тридесет осам година, а сахрањен је првобитно у Цетињском манастиру. Наиме, знајући да је болестан и да му се крај ближи, жеља му је била да га сахране на Ловћену, на Језерском врху, где је 1845. године подигао црквицу и посветио је своме стрицу. Желео је да му вечно боравиште буде на месту одакле се виде српске земље и море. Ипак, она му није испуњена, због страха који је постојао да би се Турци могли током ноћи прикрасти на Ловћен и одрубити његову главу, те су му тек 1855. године кости премештене тамо где је желео. Током Првог светског рата Аустријанци су бомбардовали Ловћен, разрушили Капелу и Његошеви остаци поново су пренети у Цетињски манастир. Године 1925. Капела је обновљена и Његошеве кости још једном су се обреле на Ловћену, у присуству краља Александра Карађорђевића, чланова владе и црквених великодостојника. Но, после Другог светског рата власти су одлучиле да се Капела уклони, а да се на њеном месту подигне маузолеј по пројекту Ивана Мешторвића, што је и учињено 1974. године.

 

 

http://www.fotomuzej.com/upload/images/stara-srpska-fotografija/velike/3-anastas-jovanovic-petar-petrovic-njegos-talbotipija-1846-1847.jpg

 

 

БОГ СЕ ДРАГИ НА СРБЕ РАЗЉУТИ

 

Бог се драги на Србе разљути
за њихова смртна сагрешења.
Наши цари закон погазише,
почеше се крвнички гонити,
један другом вадит очи живе;
забацише владу и државу,
за правило лудост изабраше.
Невјере им слуге постадоше
и царском се крвљу окупаше.
Великаши, проклете им душе,
на комате раздробише царство,
српске силе грдно сатријеше;
великаши, траг им се утро,
распре сјеме посијаше грко,
те с њим племе српско отроваше;
великаши, грдне кукавице,
постадоше рода издајице.
О проклета косовска вечеро,
куд та срећа да грдне главаре
све потрова и траг им утрије,
сам да Милош оста на сриједи
са његова оба побратима,
те би Србин данас Србом био!
Бранковићу, погано кољено,
тако ли се служи отачаству,
тако ли се цијени поштење?

Одломак из "Горског вијенца"

[Данче*]

ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ, српски језички и правописни реформатор, једна од најзнаменитијих личности српске културе, творац новог правописа и књижевног језика, рођен је 6. новембра 1787. године. Направио је преокрет у српској литератури, која је од његовог времена добила изразито народно и национално обележје. Пријатеље је нашао у најистакнутијим умовима Европе, учинио је да српске народне песме, култура и историја остану познате широм Европе, а угледни Универзитет у Јени прогласио га је почасним доктором филозофије. Прочитајте биографију Вука Стефановића Караџића - http://on.fb.me/1wLzUDc.

https://www.facebook.com/Meet.the.Serbs/photos/a.10150460039364968.459018.53552959967/10154438043684968/?type=3&theater

[Данче*]

На данашњи дан (8. новембар) 1805. године, смедеревски диздар Мухарем Гуша Бошњак предао је кључеве града вођи Првог српског устанка Карађорђу. Тим чином Смедерево се уврстило међу прве српске вароши које је Карађорђе ослободио од Турака. Смедерево је поново постало важан политички и културни центар. Из манастира Боговађа Карађорђе је преместио највишу народну установу Синод, који је променио име у Правитељствујушчи совјет сербски. Први председник Совјета је био умни прота Матеја Ненадовић, а у Смедереву Младен Миловановић. Совјет је деловао у Смедереву до ослобођења Београда 1807. године. Једна од првих одлука устаничке скупштине, одржане у Смедереву била је да се издвоји 50 хиљада дуката за поправку Тврђаве оштећене у борби. Из Смедерева се Карађорђе и Совјет обраћају црногорском владики Петру Петровићу Његошу за помоћ и склапање братског савеза. Помоћ је тражена и од аустријског цара Фрање И и од Срба у Трсту и Земуну. Из овог града је потекла иницијатива Совјета да се поведу директни преговори са Портом ради закључења мира, познатог у историји као Ицков мир. Смедерево је у то време посетио сремскокарловачки професор богословије Лукијан Мушицки, а септембра 1806. године своје способности ставља на располагање устаницима први српски просветитељ, један од највећих умова српске књижевности 18. века, Доситеј Обрадовић. Несрећне 1813. године, после слома Карађорђевог устанка, многе смедеревске породице су нашле уточиште преко Дунава. Још снажнији терор и жеља за слободом изазвали су ИИ српски устанак са Милошем Обреновићем на целу. На вест о устанку Турци су све Смедеревце затворили у Тврђаву као таоце три месеца, али су становници села пришли устаницима и наставили борбу. Када су се прилике нормализовале Смедерево је почело да се развија као значајно трговинско место. Турска посада остала је у Тврђави све до 1867. године када је султан Абдул Азис коначно предао све градове кнезу Михаилу Обреновићу.

https://www.facebook.com/Meet.the.Serbs/photos/a.10150460039364968.459018.53552959967/10154438087264968/?type=3&theater

[Данче*]

Кнегиња МИЛИЦА ХРЕБЕЉАНОВИЋ, познатија као царица Милица, жена српског кнеза Лазара и мајка деспота Стефана Лазаревића, умрла је на данашњи дан (11. новембар) 1405. године. Аутор је познатих дела "Молитва матере" и "Удовству мојему женик". Прочитајте биографију кнегиње Милице Хребељановић - http://on.fb.me/1tY6lL9.

https://www.facebook.com/Meet.the.Serbs/photos/a.10150460039364968.459018.53552959967/10154448310894968/?type=3&theater

[Данче*]

Данас је дан када је завршен Први светски рат (Велики рат). Дан примирја у Првом светском рату обележава се у Србији као државни празник, и тим поводом одаје се почаст нашим прецима и полажу венци на спомен обележја у знак сећања на све невино страдале жртве од 1914. до 1918. године. Беџ који се носи 11. новембра комбинација је легендарног Ордена албанске споменице и јединственог цвета који расте на планини Кајмакчалан. Наталијина рамонда је цвет који има вишеструку симболику, која речито говори о српском народу и искушењима кроз која је прошао. Назван по краљици Наталији Обреновић у ботаници познат је и као цвет феникс. Чак и потпуно осушен, уз сасвим мало воде, може да оживи и настави свој живот. Он је одабран у знак сећања на васкрс Србије, која се из пепела Првог светског рата уздигла и наставила да живи.

#WWI #WW1 #GreatWar #VelikiRat #SerbiaRemembers #SrbijaPamti

https://www.facebook.com/Meet.the.Serbs/photos/a.10151507240204968.595200.53552959967/10154448247494968/?type=3&theater

[Милан Ракић]

На данашњи дан, 22. новембра 1984. године, опитни пилот ВОЦ-а (Ваздухопловни Опитни Центар на аеродрому Батајница), тада мајор Марјан Јелен, први пут је пробио "звучни" зид на летелици домаће производње, авиону Орао...

 

У зони изнад Панчева ка аеродрому Батајница, Јелен је "кренуо" са висине од 12000 метара и са углом понирања од око 30 степени. "Експлозија ваздуха" се десила на висини од 2000 метара и Орао је први авион (и за сада једини) домаће производње којем је пошло "за крилима" такво што... 

Јелен и његов "Орао" данас у МЈВ

[Данче*]

НИКОЛА ПАШИЋ, српски и југословенски политичар, дипломата и једна од најбитнијих политичких фигура свог времена, умро је на данашњи дан (10. децембар) 1926. године. Био је оснивач и вођа Народне радикалне странке, два пута градоначелник Београда, неколико пута председник владе Краљевине Србије, а потом и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (будуће Југославије). Прочитајте биографију Николе Пашића - http://on.fb.me/1ukOGer.

https://www.facebook.com/Meet.the.Serbs/photos/a.10150460039364968.459018.53552959967/10154507677669968/?type=3&theater

[Снежана]

На данашњи дан 1871. године рођен је српски писац и дипломата Јован Дучић, члан Српске краљевске академије, чија је лирика ударила печат српској поезији у првој половини 20. века. Дипломирао је права у Паризу и од 1912. до 1941. био је дипломатски чиновник Краљевине Србије и Југославије, на крају и амбасадор у неколицини европских престоница. Већ првом песничком збирком "Пјесме", издатом 1901. у Мостару, представио се као специфичан лиричар и ванредна појава у српској књижевности. Писао је и прозу ("Јутра са Леотара"), путописе ("Градови и химере", "Писмо из Женеве", "Писмо с Алпа", "Писмо из Шпаније"), есеје ("Благо цара Радована", "Моји сапутници", "Стаза поред пута"), студије ("Гроф Сава Владиславић"), политичку публицистику ("Верујем у Бога и у српство"). Умро је у САД 1943. дубоко резигниран страдањима српског народа током рата, посебно на територији такозване НДХ. Дуго након Другог светског рата, поједини сегменти његовог дела били су занемаривани, због чињенице да је Дучић сматран симпатизером Покрета генерала Михаиловића. Његови земни остаци почивали су шест деценија у варошици Гери у држави Индијана, САД, после чега су пренесени у отаџбину и положени у крипту манастира Нова Грачаница изнад његовог родног Требиња.

 

 

 БОГУ

Никад се нисам на те бацио каменом,
Нити у своме духу твој сјај одрицао;
И свој пут пређох цео са твојим знаменом,
Свугде сам тебе звао и свуд те клицао.

Из свију ствари ти си у мене гледао,
Твој громки глас сам чуо у морском ћутању...
С болом пред ноге твоје свагда се предао,
Само за твојим жишком следио путању.

А од тебе се никад нисам одвајао,
Стога и не бех самац у дну свих осама...
Због тебе сам се клео и за те кајао,
Кад падне горко вече по горским косама.

У машти сам ти беле свуд цркве зидао;
И за молитве сам твоје у звона звонио;
За твога благог Сина и ја сам ридао;
И ђавола сам црног с твог крста гонио.

А ти што сазда сунца и плод оранице,
Био си само Слутња, болна и стравична:
Јер свака Истина духа знаде за границе,
Једино наша Слутња стоји безгранична.