На данашњи дан - из историје...

[Снежана]

115 ГОДИНА ОД ПОЧЕТКА РАДА ХИДРОЦЕНТРАЛЕ ПОД ГРАДОМ
Написао: Горан Новаковић, кустос-историчар

2. августа 1900.године, почела је са радом „Хидроцентрала под градом“ на реци Ђетињи, само четири године после хидроцентрале на Нијагариним водопадима где су полифазни принципи први пут примењени. То је прва хидроцентрала у Србији и међу првима у Европи по Теслиним принципима полифазних струја. Краљ Александар I Обреновић поставио је камен темељац 1899. године, месинганим чекићем направљеним специјално за ту прилику, који се чува у Народном музеју у Ужицу. Хидроцентрала је направљена за потребе Ткачке радионице и осветљење градских улица, док се вишак електричне енергије продавао грађанима за домаћинства. Потпуна електрификација Ужица завршена је крајем 1900. године. Иницијатор изградње хидроцентрале био је професор и физичар Ђорђе Станојевић. Боравећи у Ужицу поводом испита зрелости у Ужичкој гимназији, предложио је члановима акционарског одбора да за покретање разбоја искористе хидро потенцијал реке Ђетиње. Предлог је затим презентован акционарима Ткачнице и кренуло се у прикупљање средстава за његову реализацију. Инжењер Аћим Стевовић израдио је пројекат који је обухватао зграду хидроцентрале, брану висине 5,7м и јаз у дужини 775,9м. Сви радови су завршени у рекордном року од годину дана. Опрема је набављена од фирме Simens & Halske, а назив фирме на орману са инструментима био је исписан ћирилицом. Произвођач турбина била је фирма Danubius - Maschinen Hartmann. Опрема је транспортована возом до Крагујевца, а затим до Ужица специјално конструисаним воловским колима, која су имала точкове од пуног дрвета (врндељи). Капацитет производње електричне енергије је удвостручен 1903/04.г. куповином још једног генератора и једне турбине. До средине 1901. било је постављено око 1400 сијаличних места. Дужина варошке мреже била је око 6,7км, Током Првог и Другог светског рата хидроцентрала је радила под управом окупатора. Цена електричне енергије за време окупације била је повећана за 40-50%. Године 1973. приликом изградње пруге Београд - Бар јаз за довод воде је затрпан а рад хидроцентрале прекинут. Зграда хидроцентрале и њена непосредна околина проглашени су за културно добро од великог значаја 14. јула 1977.године. Реконструисана је 1990. и 2000.године и данас је у функцији. Од 2009. године доступна је посетиоцима.

Фотографије: (фото-збирка ДИУ)

 

 

 

 

 

 

 

[Данче*]

Na današnji dan, 8. avgusta 1929. godine, prestalo je da kuca srce Arčibalda Rajsa, čoveka koji je voleo Srbiju kao svoju zemlju i bio je spreman da pogine za nju

 

Tačno pre 86 godina, u Beogradu je preminuo profesor Univerziteta u Lozani, istaknuti kriminolog svetske reputacije, švajcarski dobrovoljac srpske vojske u Prvom svetskom ratu, doktor Arčibald Rajs.

 

Rajs je bio jedan od onih koji je iskreno voleo Srbiju, bio je spreman da pogine za nju, a o tome da se osećao kao Srbin, svedoče priče onih koji su ga poznavali u periodu u kome je živeo, ali i dela koja je ostavio za sobom. Sebe je smatrao “drugom veličanstvenih ratnika Šumadije, Dunava, Morave, Timoka i Vardara”. S obzirom da je toliko bio inspirisan Srbima, ostavio im je politički testament, pod nazivom “Čujte Srbi”, a poruke tog rukopisa aktuelne su i dan danas.

 

Rođen je u Badenu u južnonemačkoj pokrajini 8. jula 1875. godine, a u Srbiju je prvi put došao 1914. godine, na poziv srpske vlade, da bi istraživao zločine austrougarske, nemačke i bugarske vojske nad civilnim stanovništvom.

 

Istovremeno, je kao ratni reporter, objavljivao članke u uglednim evropskim časopisima o zločinima koje je istraživao, te je na taj način u Evropu odlazila istina o stradanjima u Srbiji.

Sa srpskom vojskom učestvovao je u proboju Solunskog fronta, a sa Moravskom divizijom novembra 1918. umarširao je u oslobođenji Beograd. Na mirovnoj konferenciji u Parizu bio je član delegacije jugoslovenske vlade.

 

 

Nakon prvog svetskog rata radio je u Ministarstvu inostranih poslova Kraljevine SHS u Odseku za dokumentaciju ratnih zločina i u Ministarstvu policije gde je osnovao dvogodišnju policijsku školu. Tom prilikom modernizovao je metode u radu kriminalističke policije.

Tadašnja kriminalistička tehnika po mišljenju američkih istraživača koji su putovali po Evropi ciljno proučavajući ovaj vid policije, bila je na veoma visokom nivou. Međutim, Arčibald Rajs, razočaran nekim negativnim pojavama u društvenom i u političkom životu povukao se pred kraj života iz svih javnih funkcija. Živeo je skromno u svojoj vili „Dobro polje“ u Topčideru, u Beogradu.

 

Iako je bio veliki Srbin, nije dobio srpsko državljanstvo, ali pred penziju je radio kao veštak za falsifikovane novčanice u Narodnoj banci u Beogradu.

U čuvenom delu “Čujte, Srbi!” koje je kao svoje zaveštanje ostavio srpskom narodu, Rajs piše o srpskim vrlinama, ali i manama, za koje mnogi tvrde da su srpskom društvu i danas veoma svojstvene. U ovom testamentu Rajs savetuje Srbe šta bi trebalo da urade kako bi dobro živeli, i kako bi se odupreli novim iskušenjima.

Prijatelj Srba je zatražio da ovo delo bude objavljeno tek nakon njegove smrti, a ta mala knjiga je poslednjih godina štampana u velikom broju izdanja.

 

Rajs je umro 8. avgusta 1929. godine, sahranjen je na Topčideru, a po njegovoj želji njegovo srce odneseno je u urni na Kajmakčalan, gde je sahranjeno zajedno sa ostalim oslobodiocima Solunskog fronta. Rajsu je podignut spomenik na Topčideru u Beogradu 1931. godine, koji je nedavno obnovljen. Jedna osnovna škola u beogradskoj opštini Palilula nosi njegovo ime.

(Telegraf.rs)

[Милан Ракић]

10. августа 1946. године, формиран је Ваздухопловнотехнички институт (ВТИ) у Жаркову.

 

Ваздухопловнотехнички институт је био јединствена југословенска научноистраживачка и развојна институција од националног значаја у домену ваздухопловних технологија. Плански је радио на реализацији и вођењу задатака из те области, у складу државне стратегије ослонца на властите снаге. Организационо и буџетски је био повезан за структуру ЈНА у периоду од 1946. до 1992. године.

[Снежана]

На данашњи дан 1690. године цар Леополд I издао је Србима акт о привилегијама.
До тога је дошло током аустро-турског рата од 1683. године до 1699. године. Након пораза Турака код Беча 1683. године, њихова армија се повлачи и они једну за другом губе претходно освојене територије. Аустријанци 1688. године заузимају Петроварадин и Београд, што им отвара пут дубље у територију Балкана. Заузимају Ниш, а затим Косово и Македонију. Они желе чвршће везе са српским народом и црквом, и у ту сврху чине притисак на патријарха Арсенија Чарнојевића да се народ дигне против Турака у име хришћанства, а за узврат обећавају помоћ и заштиту.
Међутим, због сукоба са Француском Луја XIV, Аустријанци премештају део својих трупа на француски фронт и највећи део терета рата на Балкану пада на леђа Срба. Аустријска војска се такође бахато понашала према Србима и пљачкала.
Пошто су заузели Скопље 1689, које је било заражено кугом, спалили су га, а аустријски генерал, као и већи део од његових 4000 војника убрзо су умрли од последица болести.
Све то је био ветар у леђа турској војсци, која 1690. године предузима противофанзиву, покорава Грчку, Македонију, и осваја Ниш и Београд, чиме Србија поново долази под њихову власт, а десетине хиљада Срба под вођством патријарха започињу сеобу и насељавају се у јужној Угарској.
Цар Леополд I им то дозвољава да би служили као граничари, а на инсистирање српске цркве да се Србима призна аутономија и патријархова јурисдикција у обиму коју је имао под Турцима, 21. августа 1690. године издаје привилегије.
Њима су Срби потпали под непосредну власт аустријског владара, а не угарских жупанија и феудалаца. Србима се гарантовало да могу из српског народа постављати архиепископа и самостално обављати верске и просветне послове.
Иако су ове привилегије касније допуњаване и потврђиване и од стране других аустријских владара, оне нису имале законску снагу, јер је угарско племство признавало за законите само оне акте које је донео угарски сабор, оне су ипак одиграле значајну улогу у животу Срба на тим просторима и омогућиле им трајање осећаја националне припадности у вековима који су уследили.

 

 

https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xpf1/v/t1.0-9/11888029_998837633482012_1381790508854871020_n.jpg?oh=264247f66795dfb1f010365432efd30d&oe=56434A0A

[Снежана]

1828 - Rođen je ruski pisac Lav Nikolajevič Tolstoj, jedan od najvećih književnika u istoriji. Prva dela je napisao na Kavkazu, gde se kao dobrovoljac borio protiv Turaka. Posle Krimskog rata, u kojem je bio oficir, povukao se na porodično imanje u Jasnu Poljanu. Opisivao je društvene prilike u Rusiji, pisao protiv braka
iz interesa, nepravednih sudova, rata, licemerja. Slikao je bedu seljaštva. Ruska crkva ga je ekskomunicirala. Umro je 1910. bez izmirenja s Crkvom. Dela: romani "Rat i mir", "Vaskrsenje", "Ana Karenjina", pripovetke "Sevastopoljske priče", "Kozaci", "Otac Sergije", "Krojcerova sonata", "Hadži-Murat", "Narodne priče",
drame "Živi leš", "Carstvo mraka", "Svetlost u tami svetli", studije "Šta je umetnost", "Moja ispovest", "U čemu je moja vera", "Ne mogu da ćutim!", "Pa šta da radimo?", memoarsko delo "Detinjstvo, Dečaštvo, Mladost".

https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xpa1/v/t1.0-9/1499607_437535959765130_4435181321326821430_n.jpg?oh=6ffa502c6d5c3b1b276e26104a30659a&oe=566BE220

[obi-wan]

http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/na-danasnji-dan-saveznicke-bombe-sravnile-leskovac-sa-zemljom/

 

На данашњи дан савезничке бомбе сравниле Лесковац са земљом
 

 

Лесковац – На данашњи дан 1944. године у 12 сати и 18 минута Лесковац је сравњен са земљом. Погинуло је око две хиљаде људи. Град је бомбардовала савезничка алијанса у кординацији са Народно ослободилачким покретом.

Полагањем венаца на спомен чесми испред Поште у Лесковцу данас је обележена годишњица страдња.

„Лесковац никада не сме да заборави тај дан који је најтрагичнији у његовој историји. Ко је наредио уништавање једног од најлепших градова тадашње Југославије још увек је непознаница и о томе се полемише, па чак и о броју несрећних и погинулих” казао је председник Скупштине града Душан Цветковић Лешњак након што је положио венац настрадалима.

Хроничари те трагедије процењују да је погинуло око две хиљаде људи, али је до сада потврђен списак од 819 погинулих. Уништено је 84 најлепших и највећих објеката и заувек је нестао архитектонски изглед Лесковца на размеђи занатског и индустријског града.

На Лесковац је 6. септембра 1944. године пало 69 тона “тепих бомби” из 24 америчка авио-бомбардера “либерaтор” и 28 пратећих ловаца.

Лесковачки историчари-комунисти у бројним књигама о партизанским подвизима ову трагедију углавном су игнорисали, или је помињали са по неколико реченица.

Међутим, млађи историчари Момчило Павловић и Верољуб Трајкоивћ у својој књизи “Савезничко бомбардовање Лесковца 1944. године- студија и документи” наводе да је град на Ветерници страдао уз знање и одобрење врха Комунистичке партије Југославије.

Тако се, на пример, наводи да је тадашњи високи функционер КПЈ и командант Главног војног штаба Србије Коча Поповић бомбардовање Лесковца посматрао са брда у селу Ђинђуша код Бојника и то у друштву са представником британске мисије Фицројем Меклејном.

Операција се звала “Ретвик”, односно, “Недеља пацова”.

Двојица историчара наводе да су савезници и партизани имали податак да је тог момента у Лесковцу било 15.000 Бугара и 5.000 Немаца. Касније се утврдило да је, заправо, било само око 500 Немаца и да је Лесковац био “небрањени град”.

Циљ операције је, како наводе, био спречавање повлачења Немаца из Грчке, али још је нејасно зашто је због тога страдао Лесковац.

Дошло се и до записа да је Коча Поповић тражио само бомбардовање рубних делова града, фабрике штофа и гуме. У рушевинама је, међутим, остао цео град.

Павловић и Трајковић су написали књигу на основу вишегодишњих истраживања по домаћим и светским архивима и библиотекама, међу којима је била и Национална америчка библиотека и Вашингтону.
Обележавању годишњице присуствовали су и представници СУБНОР из Лесковца, међу њима и историчари који су деценијама крили позадину бомбардовања Лесковца 6. септембра 1944. године.

 

Југмедиа

[Снежана]

[НА ДАНАШЊИ ДАН]

Пробијен је Солунски фронт. Прва и Друга српска армија биле су носиоци пробоја, што се испоставило као одлучујуће за слом Централних сила у Првом светском рату - месец и по дана потом капитулирала је Аустро-Угарска, а убрзо и Немачка. Српске снаге пресекле су бугарску војску и присилиле њену Врховну команду да 30. септембра 1918. положи оружје. Срби су приликом ослобађања отаџбине наступали тако брзо да је француска команда молила српску Врховну команду да успори напредовање.

На слици стоји натпис "Бежите живи, враћају се мртви", што је цитат паничног усклика бугарских војника под налетом српских јунака.

 

[Снежана]

Није можда ни требало да Орсон Велс то каже да би знали али опет, лепо је чути да је Орсон сматрао Пају за најбољег глумца на свету.
На данашњи дан, првог октобра 1988, остасмо без Павла Вуисића.

 

 

 

[Милан Ракић]

На данашњи дан, 1. октобра 1949. године, формирана је Командно штабна академија РВ и ПВО, као и Ваздухопловно Техничка Војна Академија РВ и ПВО у Жаркову крај Београда...

 

Прва је обучавала будуће официре РВ и ПВО-пилоте, оперативце за обављање функционалних тактичко-оперативних (и операција на стратегијском нивоу) дужности у рангу генерала авијације, док је друга, 50 година пре БОЛОЊЕ и Болоњског система (код нас), обучавала инжињерски кадар РВ и ПВО у функционалним дужностима у авијацији, а у својству и научном звању "специјалиста ваздухопловних наука"...

[Снежана]

Tokom XIX veka interesovanje za Orijent, prevashodno istočnu i centralnu Aziju, raslo je sve više, kako su istočni uticaji bili prisutni u svemu, od umetnosti i teatra, do načina odevanja. Istanbul, tadašnji Konstantinopolj, bio je granična kapija između Zapada i Istoka. Međunarodna organizacija spavaćih kola ostvarila je svoj san 4. oktobra 1883. godine, otvorivši ovu kapiju „Orijent Ekspresom“. Prvo putovanje započeto je u Parizu, kroz Minhen, Pariz i Rumuniju, odakle su putnici presedali za Bugarsku da bi stigli do Istanbula.

 

 

https://scontent-frt3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xpl1/v/t1.0-9/10487220_444831905702202_4715697669187404951_n.jpg?oh=61cb55281381dc6c38b8f87d5b2a1d47&oe=56A0489D

[Драшко]

Tokom XIX veka interesovanje za Orijent, prevashodno istočnu i centralnu Aziju, raslo je sve više, kako su istočni uticaji bili prisutni u svemu, od umetnosti i teatra, do načina odevanja. Istanbul, tadašnji Konstantinopolj, bio je granična kapija između Zapada i Istoka. Međunarodna organizacija spavaćih kola ostvarila je svoj san 4. oktobra 1883. godine, otvorivši ovu kapiju „Orijent Ekspresom“. Prvo putovanje započeto je u Parizu, kroz Minhen, Pariz i Rumuniju, odakle su putnici presedali za Bugarsku da bi stigli do Istanbula.

 

 

https://scontent-frt3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xpl1/v/t1.0-9/10487220_444831905702202_4715697669187404951_n.jpg?oh=61cb55281381dc6c38b8f87d5b2a1d47&oe=56A0489D

То је бре путовање!

[Данче*]

Na današnji dan umrla hrabra Milunka Savić

Žena koja je obeležila Veliki rat, Milunka Savić, umrla je na današnji dan 1973. godine.

Nosilac je vojne zlatne Karađorđeve zvezde sa mačevima, zlatne medalje za hraborost "Miloš Obilić", Legije časti IV stepena, Legije časti V stepena, francuskog Ratnog krsta i spomenica (Albanska spomenica i spomenica Solunskog fronta 1915-1965).

Rođena je krajem 19. veka u selu Koprivnica, nedaleko od Raške. Učestvovala je u balkanskim ratovima pod imenom Milun Savić. Šišala se i povijala grudi kako se ne bi otkrilo da je žena. Milunkina "tajna" otkrivena je pošto je u Bregalničkoj bici (1913) ranjena u grudi.

Ipak, zbog hrabrosti koju je pokazala u borbi rat je završila sa činom kaplara srpske vojske.

U Prvom svetskom ratu bila je deo čuvenog "Gvozdenog puka", najelitnijeg Drugog puka srpske vojske "Knjaz Mihailo". Za pokazano junaštvo u Kolubarskoj bici odlikovana je zlatnom medaljom za hrabrost "Miloš Obilić". Milunka je preživela i veliku austrougarsku i bugarsku ofanzivu i povlačenje preko Albanije.

U jesen 1915. godine Milunka je, u Makedoniji, teško ranjena u glavu i tako povređena povlačila se preko Albanije. Posle nekoliko meseci oporavka vratila se na Solunski front gde je učestvovala u bitkama koje srpska vojska vodi na leto i jesen 1916. godine.

Milunka Savić je pokazala veliku hrabrost u borbama - zarobila je 23 bugarska vojnika, pomagala u dostavljanju municije, istakla se u bombaškim napadima.

Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević odlikovao ju je 1917. godine vojničkom zlatnom Karađorđevom zvezdom sa mačevima, ubrzo zatim dobija i odlikovanje francuske vojske - Legiju časti V stepena, a kasnije i francuki Ratni krst i oficirsku Legiju časti.

Odlikovana i hrabara žena borac izazivala je divljenje savezničkih vojnika koji u svojim redovima nisu imali žene borce. Pojava žena boraca u srpskoj vojsci bila je revolucionarna. Pored Milunke, bilo je još dvadesetak žena u našoj vojsci.

Posle rata, heroina Velikog rata radila je u Bosni i Hercegovini kao kuvarica, bolničarka, pregledačica u fabrici vojnih uniformi. Tada se udala za Veljka Gligorovića, sa kojim je dobila kćerku Milenu, ali je ubrzo usvojila još tri ćerke: Višnju, Radmilu i Zorku.

Međutim, brak je kratko trajao, tako da Milunka sama podigla četiri ćerke. Posle urgencija saboraca, 1929. godine se zaposlila kao čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo radnog veka.

Posle Drugog svetskog rata, Milunka Savić radila je i kao čistačica u beogradskim kafanama. Humanost je pokazala i tako što je iškolovala još oko 30 dece.

Umrla je 5. okotbra 1973. godine. Iako je u medijima (čitulji u novinama) prvobitno bilo najavljeno da će Milunka Savić biti sahranjena u Aleji velikana, to se nije dogodilo. Sahranjena je u porodičnom grobu na Novom groblju.

Nijedan istoričar nije napisao njenu biografiju, nema je u muzejima, a retko se spominje i u udžbenicima iz istorije.

http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2015&mm=10&dd=05&nav_id=1047497

[3006]

На данашњи дан упокојио се последњи борац против Османлија, Вук Бранковић.

 

 

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:544156-Brankovic-nije-bio-izdajnik-mit-vekovima-jaci-od-istine

http://www.dnevno.rs/ekalendar/zanimljivosti-iz-istorije/71661/vuk-brankovic-nije-bio-izdajnik-poslednji-borac-protiv-turaka-doziveo-je-strasan-kraj

[Данче*]

МАРИЈА ТРАНДАФИЛ,

позната српска добротворка, често називана и „највећом српском добротворком”, умрла је на данашњи дан (14. октобар) 1883. године. Основала је Завод за српску православну сирочад, а новчано је помогла и подизање здања Завода у Новом Саду. Зарађени новац Марија и њен муж Јован Трандафил улагали су, пре свега, у куповину кућа и у добротворне сврхе. Од 476 јутара земље образовали су задужбину за школовање сиромашне, даровите деце. Један део имовине поклонили су болницама у Новом Саду, Сомбору и Осијеку, а обновили су и Николајевску цркву у Новом Саду, иконостас Успенске цркве, као и јерменско-католичку цркву. Прочитајте биографију Марије Трандафил:https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A2%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%84%D0%B8%D0%BB

[Данче*]

Branislav Nušić rođen 1864. godine. Na današnji dan umrli slikar i akademik Milan Konjović i Miodrag Petrović - Čkalja, majstor komedije.

 

Na današnji dan 1864. godine rođen je Branislav Nušić (Alkibijad Nuša), književnik i diplomata, akademik. Pisac cincarkog porekla, Nušić je studirao pravo u Gracu i Beogradu, a kao diplomata je radio u konzulatima Srbije u Solunu, Bitolju, Skoplju i Prištini. Bio je dramaturg i upravnik pozorišta u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Zbog satirične pesme "Dva raba" osuđen je na dve godine zatvora. Učestvovao je kao dobrovoljac u Srpsko - bugarskom ratu 1885. godine, a u Prvom svetskom ratu prešao je sa srpskom vojskom preko Albanije. Darovit portretista i pisac veoma razvijenog smisla za pozorišnu scenu i njene zakone, zapažao je negativne pojave i s mnogo duha slikao svet koji ga je okruživao. Njegova dela redovno su bila na repertoaru srpskih pozorišta između dva rata, a i danas se igraju na našim pozorišnim scenama. Najpoznatije Nušićeve komedije su: "Sumnjivo lice", "Gospođa ministarka", "Narodni poslanik", "Ožalošćena porodica", "Pokojnik", "Put oko sveta", "Dr", "Mister dolar", pripovetke i romani: "Autobiografija", "Pripovetke jednog kaplara", "Opštinsko dete", kao i tragedije "Knez Ivo od Semberije" i "Hadži- Loja". Umro je 1938. godine u Beogradu. 

 

Slikar, akademik Milan Konjović umro 1993. godine u Somboru. Konjović je završio gimnaziju u Somboru. Posle Prvog svetskog rata studirao je slikarstvo na Akademiji u Pragu, u klasi Vlaha Bukovca, a potom u privatnoj školi u Beču. U Pariz je došao 1924. godine. Neko vreme proveo je u ateljeu Andrea Lota. Izlagao je dela iz svoje "plave faze" u pariskim galerijama, a učestvovao je i na izložbama pariskog Salona. U Sombor se vratio 1932. godine i posvetio slikanju rodnog kraja. Bio je slikar snažnog temperamenta, čiste boje i ekspresivnog crteža. Prebogat opus Milana Konjovića sačinjava oko 6.000 ulja, pastela, akvarela, tempera, crteža, tapiserija, vitraža, mozaika, grafika i pozorišnih scenografija. Pripadao je grupama "Oblik" i "Dvanaestorica".

 

Na današnji dan 2003. godine umro je Miodrag Petrović - Čkalja, majstor komedije, jedan od najpopularnijih jugoslovenskih glumaca. Ostvario je oko 200 uloga u pozorištu, na radiju, televiziji i filmu, ali je posebno ostao upamćen po likovima iz humorističko-satiričnih TV serija "Servisna stanica", "Muzej voštanih figura", a nezaboravne uloge ostvario je i u serijama "Ljubav na seoski način", "Kamiondžije", "Vruć vetar". Snimio je i 20 filmova uključujući "Put oko sveta" i "Silom otac". Čkalja je rođen 1. aprila 1924. godine u Kruševcu.

 

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/1422787/Vremeplov+%2820.+oktobar+2013%29.html