Da li je stidljivost mentalni poremećaj?

[after_silence]

Лечење срама

Схватање како нас срам везује и како да почено да се ослобађамо

Роберт Д. Калдвел, богослов

Срам је унутрашње искуство осећања ,,нежељености''. То је осећај безвредности, одбацивања, изопштености. Кривица веровање да је та особа учинила нешто лоше; срам је уверење да је неко лош. Срам је веровање да неко није вољен зато што га је немогуће волети. Срам увек носи у себи исти осећај да не постоји ништа што се може учинити да се очисти његово тегобно и отровно присуство. Срам се не може излчити, он се мора некао истрпети, упити, позлатити, минимизирати или порекнути. Срам је толико болан, толико штетан да особе развију стотине стратегија да га претрпе, свесних и несвесних, затупљујућих и уништавајућих, да би избегли његово мучење. Срам је најгора могућа ствар која се може десити, зато што срам, у свом најдубљем значењу, тврди да неко није достојан да живи у својој сопственој заједници.

У овом сасвим несавршеном свету где су нас све одгојли родитељи који су на своји начин оковани срамом, ми смо научили како да осећамо срам – неки више од других. Постоје четири врсте породице које су најсклоније рађању срамом оптерећеног потомства – злостављајуће, запостављајуће, контролишуће и мешајуће породице. Да би схватили нешто о томе како срам настаје у сваком од ових породичних удружења је почетак свести о пореклу и димамици сопственог срама, и почетак првих корака његовог пада.

СРАМОТВОРЦИ

Запостављајућа породица

Џон је долазио кући сваке вечери мајци која је била депресивна. Она је кукала у кревету и померала се само да би узела нешто за себе или се жалила о својим патњама. Џон се кретао на врховима прстију, чекајући на њу све време, правећи од себе мајку своје мајке. Мартину су његови родитељи рекли да су га много волели. Био је одличан учененик, спортиста и музичар, али његови родитељи готово никада нису долазили да га виде на његовим перформансама, чак ни када је био говорник на банкету Друштва Части. Џенет је васпитао читав низ слуги и дадиља који су потпуно преузели бригу о њој. Мајка и отац су били далека бића за која се чинило да су увек заузети нечим од ,,тренутне важности'' и само би успут застали за оно што су они сматрали да је за њу било ,,квалитетно време*''.

* Kвалитетно време – непреводиво, израз који означава време током којег родитељи проводе време са својом децом.

У овим домаћинствима свака особа је имала повремени наглашај да је цене или да чак постоји. Постоји пар искустава толико узнемирујућих колико покушај разговора после кога следи слаб или никакав одговор. Радије бисмо да се свађамо него да смо запостављени. Страст, ризик и бол су пријемчивији него запостављање – случајно или намерно. Ми смо рођени за контакт, ми живимо и развијамо се њиме. У запостављајућем домаћинство, ово се губи, и ми осећамо запостављање као нешто лоше са нама – после свега, ако ,,њих'' није брига да се занимају нама, онда то ,,мора бити'' наша кривица. Дете, немајући перскептиву која би му помогла да види да је овај свет дисфункционалан, а не оно, осећа да је третирано као не-особа као да нема права на постојање.

Контролишућа породица

У овој породици се влада уредбом. То је ауторитативна, строга или свемешајућа породица. Контролишућа продица је она где се свака претња од одступања од ,,начина-како-треба'' брзо уништава. Ово је породица ,,лекција клавира, штагод'', ,,урадићеш сваки делић домаћег пре него што можеш да причаш са другарима'', ,,не одговарај док ти се не обрате''. Ово је породица коју са јасношћу и страшћу представља Друштво мртвих песника: амбицијом заслепљени отац је ,,знао'' шта је ,,најбоље'' за свог сина, наметну му своје очинско виђење, никада ни не видевши права интересовања свога сина, што је имало катастрофалне последице за његов осећај вредности и вољу за животом. Ово је пример како срам створен родитељском доминирајућом контролом може учинити да дете верује да ме постоји ,,оно'' које вреди чувати: и тако постаје немогуће да оно живи по својим жељама, и како не може дати родитељу оно што хоће, оно нема избора сем да се убије.

Контролишућа породица носи дубоки срам. Њено ,,решење'' је да учини спољашњост ,,савршеном'', и тиме, можда, сакрије и заборави на унутрашњу трулеж. Родитељи у овој породици не могу да толеришу никакву варијацију њихових кристалисаних идеја и стилова, стога они обраћају мало пажње на самосвесне жеље индивидуалца да крене ка самоиспуњењем.

Мешајућа породица

Ово је породица са неодређеним, хаотичним или лако померљивим границама. То је симбиотичка породица у којој никада није јасно где једна особа почиње а друга се завршава. То је породица један позајмљује одећу другог без дозволе, јер постоји стална претпоставка да што припада једном пирпада свима, и да ,,Ако ја то желим'', онда би моје дете, родитељ, брат или сестра хтели да ми то дају.

У помешаној породици свако дели туђи животни систем, као сијамски близанци. Не учи се да се гледа у сопствену унутрашњост ради спознаје о самоме себи, већ у друге чланове породице. Дете које је срећно када је његова мама срећна и тужно када је његова мама депресивна је измешано. Дете које присуствује свим препиркама између родитеља и које је увучено у њих, често окривљено за исте или приупитано за утеху или савет од стране његових родитеља, живи у помешаној породици. Дете на кога се ослањају као на ,,татиног малог помоћника'' или ,,маминог малог снагатора'' до те тачке да он почиње да се дефинише као носећи стуб среће сопствених родитеља живи у помешаној породици.

Meшајућа породица у огромној мери ограничава осећај индивидуалног индентитета, и стога и осећај индивидуалне ефикасности и одговорности. Ако неко није ,,одвојен'', како може донети праву одлуку о свом месту у породици, и, том линијом, у свету. Такође, мешање се врло тешко уочава ако му неко припада, јер мрежа постаје део сопствене личности. Особа има удела у породичном сраму, у породичној неспособности да буде снажна у свету, породичним осећањима подређености, и то само зато што она припада породици а не због нечега што је учинила. Мешајућа породица је одлучила да покуша да се суочи са сопственом слабошћу и срамом тиме што се међусобно сједињује у покушају да добије бројчану надмоћ, и у реципрочним оправдањима заснованим на емоцијама, сваљивању кривице и потврђивању. На несрећу, резултат је губитак личне моћи. Подељени срам је и даље срам.

Злостављајућа породица

Ово је агресивна, нападајућа породица. Она може бити емотивно, физички или сексуално злостављајућа. Она може бити имплицитно или експлицитно злостављајућа. Ово је породица у којој срам продире најдубље, јер злостављани осећа да је он оштећено ,,ја'' и да га та повреда чини неподобним да учествује у овом животу са другима. Ово је породица која можда злоставља дете док је врло мало, у њему стварајући осећај безвредности коме он, у његовом каснијем животу, не може дати когнитивни садржај. Оно просто осећа безвредном и да не постоји друго него да то наново осети сваки пут када доживи неуспех, одбијање или агресивни чин.

Емотивно злостављајућа породица исмева, кажњава и омаложава. Ово је породица где старији и снажнији угрожавају млађе и слабије. Изнова и изнова, Сара је од своје мајке слушала исто причу од своје маме: ,,Ти си била најружнија беба коју је рода имала, али је због милости наших срца и сажаљења према теби, знајући да те нико други неће узети, донела нам је тебе. Треба да нам будеш довека захвална''. У једном непознатом граду Рејчел је морала са овим да се сналази: ,,Не могу да те поднесем. Изађи из ове хотелске собе одмах!'' И у поноћ, у непознатом граду, ова десетогодишња девојчица је била избачена из собе њених родитеља за ту ноћ.

Физички злостављајућа породица батина, удара и користи емотивно застрашивање претњом о још више батина и ударца. Она може ускратити оброке или постлати дете да обавља физички кажњиве послове.Алфредова вилицу је поломио његов крупни отац када му је рекао у тренутку тинејџерске храбрости: ,,Тата, имам право а останем до касно као и остала деца!'' Томаса су терали да носи цигле са једне стране дворишта до друге цело послеподне да би демонстрирао своју спознају да су његови родитељи главни. Џенис, једанаестогишњакињу, су тукли док јој се отоци нису појавили на стражњици зато што њена ,,религиозна'' мајка није могла да поднесе када је њеној ћерки излетела псовка. Деца не разликују себе од свога тела, и физички злостављајућа породица има искуства у нападању и омаложавању саме сржи нечијег бића. Ми смо насилна култура, и већина особа у Америци је осетила  срам – јер не можемо да осетимо нечију ,,вредност'' када трпимо његове болне и понижавајуће нападе на наше тело – физичко злостављање некад у њиховим животима.

Сексуално злостављајућа породица задире најдубље у психу особе да би изазвала срам. (И мада сексуално злостављање обично извршава једна особа у породици, скоро увек постоји сагласност другог родитеља или деце, свесни или несвесни, да би се избегла стварност тог понашања). По неким сведочанствима, барем једна о три жене и један од седам мушкараца су били сексуално злостављани. Сексуално злостављајућа породица улази у тело детета, његово средиште постојања: у његово сексуалн оја. Сексуално злостављање има многе облике, од отворених до суптилних. То могу бити ,,слатке'' опаске оца о развијајућим грудима његове ћерке, или мајка која купа свог сина када има осам година. То могу бити редовни клистири или сексуално експлицитни ,,образовни материјал'' дат у детиње руке када оно није спремно за тако нешто. То може бити старији брат који стално пипа своју сестру, претећи да ће је извређати ако икоме ,,каже''. И, наравно, то могу бити директни чинови када се дете злоупотребљава ради сексуалног задовољства одраслог кроз гениталну стимулацију и/или сношај. Дете-жртва је умртвљено, губи осећај сопствености, ствара страшну тајну са напасним родитељем, стрално се брине да ће се поновити (и заиста, често се то и деси: један истраживач је рекао да се сексуално злостављање понови у просеку 83 пута, када је једном започето). Често дете осећа – зато што је толико младо, она има мало или нимало когнитивног разумевања ,,због чега'' – да не вреди ништа сопственој породици, и самим тим самоме себи. Оно осећа злостављање као повреду његових осећања, слободе и дискретне стварности његовог тела. Оно осећа као да је у вези са њим нешто погрешно. И оно постаје, у сопственим очима, предмет гађења и кривице. Ови ожиљци и срамотворство су акутни.

ТЕРЕТИ СРАМА

Срамом-оковане особе, сматрајући да су озбиљно опогаљене, без достојанства, и да једва припада свету, безуслововно имају да се последице њихове срамосвесности пројављују врло негативно у многим областима њиховог живота.

У центру срамом-оковане особе је пропаст самопоуздања. Како се неко осећа обесчашћено и без припадања, онда осећање добрих ствари у вези са собом, осећај самопоуздања се безизбежно губи. Када су нечије границе недефинисане а осећај самог себе ,,погрешан'', тада та особа једва да има осећај ,,себе'', а камоли лепо мишљење о себи. ,,Срамљење'' особе чини да она тоне колико год може. Јер особа која је била осрамљена нема изласка, осећа да не може ништа да учини да среди ствари. Нешто неодређено али оштро је продрло у његову душу.

Срамом-окована особа може постати или извршилац или жртва, или, највероватније, неко ко осцилира између ова два стања. Ако му његова искуства омогућавају да приступи сраму, он може искалити свој бол и бес на другима слабијим од себе у тренутној заједници породице и пријатеља. Друга особа за коју је одбрана мање агресивна, ако је наново осрамљена, ће вероватно поново пасти у своју редовну улогу жртве, пошто се осећа природно у тој околини јер је и раније била права жртва у њеној породици. Пошто је научила како да ,,користи'' прилику, она се усавршила у изигравању жртве за оно мало утешних награда које постоје – нешто сажаљења, нешто уштогљености. За починиоца постоји тренутни осећај освете и моћи, за жртву, кратак додир са мучеништвом – и ван ових малих утеха, очај немоћи и учешће у врзином колу срама. Срам родитеља постаје срам деце и тако даље...

Срамом-оковане особе имају проблема у интимним везама

Пошто мисли толико лоше о себи, она не жели други да је знају, очекивајући да ће ,,он'' засигурно видети какво је она срамотно сворење. Тако она ствара лажну фасаду, претвара се и позира и чини све за шта верује да ће импресионирати друге, али она никада не може учинити оно што је суштина интимности – да се разоткрије другоме у великом ризику по њу.

Депресија често запоседа срамом-оковане особе. Депресија је мртва тачка између беса и утучености. Осећа која не осеђа своју част неће знати како да се наљути, јер би то било превише агресије за њега који је васпитан са толико мало осећаја да и он има право да осети поштовање. Са друге стране, срамом-поседнута особа не може да осећа тугу, јер је превише разочарења и бола у покушају да се верује да он може стварно бити битан другоме, и обрнуто. Депресију означавају отуђење и недостатак праве прилике да се све среди. У центу депресије је осећај губитна, и срамом-окована особа носи највећи губитак, губитак цењеног себе. Из губитка се још теже испливава како та особа осећа да је она само делом свесна величине свог губитка, пошто је лишена искуства и модела за часну бригу и васпитање.

Срамом-окована особа је контролошућа, уштогљена и перфекциониста

Она је морала да надокнади што никада није осетила љубав. Њено искуство ,,љубави'' је супротно од нашироко причаном, идеализованом концепту ,,безусловне љубави''. Срам долази од тога да је сва ,,љубав'' условна. А то значи наравно да љубав никада није потпуна, никада коментар на то каква је она заправо особа, већ то како она задовољава своје родитеље тиме што задовољава њихова ишчекивања и захтеве. Тако она покушава да среди свој живот на ,,савршен'' начин да би надокнадила хаос у везама свога срца. Не осећајући топлину љубави, она очајнички покушава да контролише свет и није способна да толерише било какво скретање. У безљубавном свету, ,,радити исправно'' доноси једине награде које она може да стекне. Она живи врло пажљиво, јер сам поклиз може изазвати да она изгуби свој крхи хват над стварима.

Срамом-окована особа се привезује за свој имиџ, после свега то је најпозитивнија ствар у вези ње. Она верује да она нема истинско право ,,ја'', да је невољена, да није поштована, или некоме потребна, и тако мора да учини себе пријемчиву љубави, да се чини да је достојна поштовања, и да ствара илузије да је незаменљива другима. Она доста ради на томе. Она живи са овом приказом, често прелазежи од пренадуване и подцењене верзије себе саме. Она не тежи ка самоиспуњењу, већ испуњењу сопственог имиџа.

Срамом-окована особа је огуглала и/или надувана. Живот је сам по себи толико болан тако да иде путем самохипнозе, или улази у самоизазвано стање транса тако да би њено искуство било издржљивије. Она живи под анестезијом, осећајући што мање бола је могуће. Наравно, она не може осетити нити страст нити задовољство.

ЛЕЧЕЊЕ СРАМА

Срам је свеприсутан и дубок. Он се не поправља лако, јер је он стање наше психе и душе. Али са храброшћу, пажњом и простим тешким радом излечење је могуће. Ево неколико мисли за лечење вашег срама:

Допустите себи да научите, изнова и изнова,:  да ваш срам није ваша кривица. Већина од ваших срамотних искустава су се десила рано у вашем животу – када сте били мали а свет родитеља и других старатеља деловао врло велики. Ваше основно осећање безначајности, ,,срама'' који иде далеко у ваш ум и душу, се појавило дуго пре него што сте имали икаквог ,,избора'' у томе. Срам је ваш природни организамски одговор на терете и захтеве ваше породице. Сматрајући да ће вас осећај срама натерати да урадите онако како они желе (захтеви дисфункционалне срамом-оковане породице су ирационални и недоследни, јер породица само зна да је несрећна и да не зна шта би ствари учинило бољим – дете постаје жртвено јагње за породичну неспособност да решава своје животне проблеме), ваши родитељи су намеравали да ви осетите срам у вези себе за ваше ,,лоше'' понашање. Некада, чак су и рационализовали срам као ,,за ваше добро''. Али шта се заправо десило је су успели да се ви осећате лоше у вези вас самих, јер нисте имали оно што су они захтевали пошто нисте имали нити снаге нити талента да се промените да би вас они посматрали са одобравањем. Али, како сте били дете, нисте схватали да су ваши родитељи дисфункционалне особе у породици; ви нисте знали ни за један од њихових неуспеха већ су их на вас накалемили одрасли. Ваша једина ,,водиља'' је је оно што вас је чинило да се осећате ужасно – срам – у вези себе што нисте успели да успете. Понављам, није ваша кривица.

Сретни се са срамом, искуси га, осети га. Пошто сте ви ваша сећања, ваша прошлост, ваше радости и ваше таленти, тако сте ви такође ваше искуство срама. Нема бега од било ког дела вас, ваше искуство срама је у вашим неутронима и вашим ћелијама. Оно што можете да научите је да га не поричете или побољшавате, већ да га признате, присвојте и унесете у сбе. После свега, оно је само болне успомена, не непобедиви демони. Оно вас не може повредити као раније – и мада верујете да може – јер ви нисте рањиви као када сте били као мали. Неке ствари су се промениле, а једна од њих је перспектива и позиција коју имате као одрасли да се суочите без пораза са срамним искуствима која вам свет нуди.

Нема ничег срамотног у вези срама. Имате свако право да будете своји. Заслужили сте то тиме што сте преживели окружење осрамоћујућих људи. Постоји велика заједница осрамљених који чекају да се усуде да се повере другима довољно да буду отворени и рањиви. Дељење вашег срама са њима ће бити један од начинда да формирате снажне и трајне везе са другима. Ваш осећај срама може бити ваш канал ка емпатији и емотивном додиру ка срцима дуригх и... ви ћете се смејати са Вуди Аленима, Роџер Дејнџерфилводима и Вупи Голдверзима света док вам помажу да присвојите сав тоталитет вашег срама и заједно се са вама семју и плачу у вези њега. Не постоји јача веза од подељеног срама који се претвара у везу разумевања и узајамне подршке ради узајамног лечења.

Замените срам са зрелом кривицом. О кривици се обично лоше пише – као и што треба – ако, и само ако се прича о неуротичној кривици – кривица која се самобичује и ништа не мења. Ако причате о зрелој кривици, онда је кривица један од великих изума природе. Јер зрела кривица вам омогућава да знате шта је неприхватљиво, и нуди вам прилику да урадите нешто у вези тога. Срам, са друге стране, вам доноси осећање толико дубоко и толико неспособно за схватање да вам одаје утисак да ништа не можете учинити по том питању. Да илуструјемо: Џон осећа срам у вези тога да никада не може бити успешна пословна особа. Шта год да се деси, уназађење, ,,искљивање'' шефа, он осећа да је због тога што је ,,у основи неспособан'', он оклембеси своју главу и спушта очи и траћи енергију. Тражењем ,,памети'' и храбрости да се процени као ,,крив'' за непокретност и слаб тренин, он почиње да ствара и постиже циљеве који су могући за њега. Тако он поставља извесне стандарде, и ако их не постигне, он има право да се осећа кривим за неуспех може да повећа своје трудове за успехом, или да редефинише своје циљеве. Он се преселио у самосвест да се његово достојанство може дефинисати реалним могућностима, не нефокусираним или ,,сакривеним'' захтеива срамотворних очекивања.

Створите нове родитеље. Морате учити из искуства да ви нисте недостојна припадања људском друштву и да бисте лечили ваш срам ви морате створити сами себи здраву породицу. Мислите о прилици када сте се храбро одупирали онима који су желели да се осећате лоше. Мислите о томе како сте мислили о пријатељу, о љубавнику или наставнику на чије сте мишљење могли да рачунате у вашој борби. То мишљење је направило разлику. Оно је направило суштинску разлику у томе да сте ви наставили напред и учинили то искуство позитивним.

Морате створити нову породицу. Ово може звучати чудно, али ви то већ чините – клубови, цркви, професионална друштва су обавезе; љубавници, пријатељи, бракови су обавезе. Успех или неуспех вашег пута ка исцељењу вашег срама зависи од ваше способности да се окружите онима који сматрају да сте пријемчиви љубави, који су вас подржавали, који навијају за вас током вашег пута у живот, који вам могу пренети то да су они ту за вас чак и када им се не допада ваше понашање – и ка онима који вам могу помоћи да се опоравите.

"slobodan prevod" izvornog teksta

Healing Shame

Understanding How Shame Binds Us and How to Begin to Free Ourselves

Robert D. Caldwell, M.Div.

[Тавита]

Neverovatan je broj onih koji zbog svoje stidljivosti slobodu nalaze na internetu i u virtuelnim sobama za razgovor. Tu se osećaju bezbedno i van domašaja su onih koji bi ih ismevali, a mogu biti svoji bez bojazni da će se nekim svojim postupkom osramotiti pred drugima.

Činjenica je, međutim, da veliki broj takvih osoba u stvari nije samo stidljiv već pati i od poremećaja poznatog pod nazivom društvena fobija. Ovaj poremećaj je otkriven i zvanično zaveden još 1980. godine. Zanimljivo je ipak da je tek odnedavno dospeo u žižu javnosti; i to nakon što je Američka asocijacija za ishranu i lekove dozvolila farmaceutima da započnu sa reklamiranjem leka protiv društvene fobije.

S tim u vezi, postavlja se svakodnevno mnogo pitanja. Kako znati jeste li samo izuzetno stidljivi ili imate društvenu fobiju, da li je moguće preduzeti nešto povodom toga?

Na osnovu istraživanja iz 1998. na medicinskom odseku univerziteta Harvard, otkriveno je da 13% Amerikanaca u nekom trenutku svog života iskusi ovaj poremećaj (društvenu fobiju). Doktori su u velikoj meri stali iza rezultata ovog istraživanja, jer se već duže vreme smatra da ovom poremećaju treba pokloniti mnogo više pažnje. Do ljudi koji od njega pate najteže je dopreti.

Kao i bilo koja lična karakteristika, stidljivost se ispoljava u velikom broju različitih situacija, počevši od neprijatnosti na žurkama i skupovima pa sve do onih ekstremnih - biti toliko stidljiv da vam to ne dozvoli da izađete iz kuće zbog straha da će vas videti i kritikovati drugi ljudi. Tako stidljivost prerasta u svojevrsnu fobiju.

Da bi se ustanovilo ima li neko društvenu fobiju, trebalo bi da odgovori na pitanja:

Da li vas strah od blamiranja tera da izbegavate određene aktivnosti ili da razgovarate sa ljudima?

Da li izbegavate aktivnosti u kojima ste vi u centru pažnje?

Da li su vaši najveći strahovi da se ne osramotite pred drugima ili da ne ispadnete glupi?

Ukoliko osoba odgovori potvrdno na barem dva od ova tri pitanja, doktori smatraju da je ta osoba sklona fobiji. Ukoliko se ne leči, društvena fobija može dovesti do veoma ozbiljnih problema. Upravo zbog toga, izuzetno je bitno uočiti je i što pre početi sa lečenjem.

Dobre vesti su da postoji veliki broj efikasnih pristupa i terapija koje nam mogu u tome pomoći.

Na osnovu još jednog istraživanja, objavljenog u Žurnalu Američke zdravstvene asocijacije, čak kod 55% pacijenata (koji su bili lečeni lekom protiv društvene fobije), nakon 11 nedelja, zabeležen je izvanredan napredak i poboljšanje kada su u pitanju simptomi.

Oko 23% pacijenata imalo je poboljšanje stanja nakon placebo tretmana (ispitanici ne znaju da lek koji piju nije lek).

Rezultati zabeleženi zahvaljujući često korišćenom testu kojim se meri nivo intenziteta društvene fobije (Libovic skala društvenog poremećaja) otišli su u korist leka: 39,1% prema svega 17,4% kod pacijenata sa placebo tretmanom.

Ipak, lekovi nisu stvoreni da bi se sa njima preterivalo.

Napomena

Lekovi protiv društvene fobije namenjeni su isključivo osobama sa ozbiljnim društvenim poremećajima. Ni jedan lek neće od prosečno stidljive osobe načiniti društveno hiperaktivnu, pomoć terapiji lekovima može biti psihoterapija.

http://www.krstarica.com/

[Лазар]

Da bi se ustanovilo ima li neko društvenu fobiju, trebalo bi da odgovori na pitanja:

Da li vas strah od blamiranja tera da izbegavate odre?ene aktivnosti ili da razgovarate sa ljudima?

Da li izbegavate aktivnosti u kojima ste vi u centru pažnje?

Da li su vaši najve?i strahovi da se ne osramotite pred drugima ili da ne ispadnete glupi?

Svaka imalo normalna osoba ima ove strahove, samo je pitanje u kojoj mjeri  i izjava koja kaze Ukoliko osoba odgovori potvrdno na barem dva od ova tri pitanja, doktori smatraju da je ta osoba sklona fobiji mislim da nije relevanta jer svako od nas ima u sebi pomalo od svakog straha gore navedenog...

A u ostalom strah je to sto nas drzi  8084.gif

[Тавита]

Lazare, koliko god postojali ljudi koji pri javnim nastupima imaju tremu, postoje i oni koji je nemaju.

Sve je stvar covjeka.

Mada opet i strah ne moze da bude nesto sto nas drzi.

Zavisi o kojem trenutku se govori.

Strah nije jedan.

Odredjeni radjaju mrznju.

Svako dobro  

p.s zar to nije fobija? ako na navedeno odgovoris potvrdno? znaci da je strah.. od ljudi... od njihove reakcije.. zar ne?

[Лазар]

Lazare, koliko god postojali ljudi koji pri javnim nastupima imaju tremu, postoje i oni koji je nemaju.

Sve je stvar covjeka.

Mada opet i strah ne moze da bude nesto sto nas drzi.

Zavisi o kojem trenutku se govori.

Strah nije jedan.

Odredjeni radjaju mrznju.

Svako dobro  

p.s zar to nije fobija? ako na navedeno odgovoris potvrdno? znaci da je strah.. od ljudi... od njihove reakcije.. zar ne?

Svi mi u pocetku imamo tremu pri javnom nastupu dok se kasnije covjek oslobadja tog straha tu se slazemo i slazem se da odredjeni radjaju mrznju...

Ali kada sam napisao to da nas strah drzi mislio sam na strah od Boga ali to je opet neka druga "vrsta" straha ali je ipak strah... svako dobro i tebi  8084.gif

p.s  8084.gif

[marija]

Kad mislimo da smo smešni ili krivi, osećamo mučnu nelagodnost: STID. Za ovo osećanje znaju svi narodi, mada oblici stida, kao i moralna pravila variraju od epohe do epohe, i od civilizacije do civilizacije.

Nubijci su narod koji živi na severu Sudana, na obalama reke Nil. Do tridesete godine, oni ne kriju svoje genitalne organe. Međutim, nikad ne bi izašli iz kuće, a da prethodno ne namažu telo uljem, a lice mirišljavim bojama sa istančanim šarama. Tako 'obučeni', oni će se kretati selom bez ikakvog ustručavanja. Ako bi ih, pak, neko iznenadio 'gole', oni bi se duboko postideli. Isti scenario važi i za indijance Gvarani, u Južnoj Americi (na slikama levo i desno). Oni drže svoj polni organ u uzdignutom položaju pomoću kanapa pričvršćenog za pojas. Iako je posredi gotovo nepostojeća odeća, bez nje se ti ljudi neće pojaviti na javnom mestu. U suštini, 'nagi 'divljak' ne postoji.

    U jednom plemenu u Africi, kad vam domaćin ponudi svoju ženu da spavate sa njom, odbijanje takvog poklona predstavlja veliku sramotu i poniženje za domaćina. Prihvatanje poklona, i njemu i njegovoj ženi ukazaće čast i kod te žene neće izazvati nikakvu sramotu. Ovde kod nas, u ovom civilizovanom svetu, merila su sasvim suprotna kad bi se primenjivao isti ovakav običaj.

    Univerzalno gledano, ovo osećanje stida, kao i srama kao nečega što prati prekršaje pravila pristojnosti, u isti mah je i veoma relativno u konkretnoj primeni. Žene Mzaba, u Alžiru, dobro paze da ne zadrže pogled na pohlepnim očima šetača; dok mlade senegalske seljanke, idu ponosito razgolićenih grudi. Žene u nizu arapskih zemalja zaziru od toga da otkriju lice, ali Evropljanke, po volji mode, sve više smanjuju skrivene delove nogu. U viktorijanskoj Engleskoj, suknjicama od čipke pokrivale su se čak i ... noge od klavira. U jednom priručniku, koji je već desetinama godina na snazi, preporučivalo se budućim sveštenicima da se služe štapićima kad krajeve košulje utiskuju u gaće.

    Ma kakvi da su oblici u kojima se javlja, stid ostaje jedna od bitnih karakteristika ljudskog bića.

Njegova potvrda, osećanje srama, predstavlja moćan pokretač ponašanja. Moćan i jedinstven. Sve se dešava kao da bi onaj ko se našao u nepriličnoj situaciji hteo da kazni samoga sebe što se drznuo protiv običaja prihvaćenog od svih. Podrigne li u toku prijema, čovek od ugleda će istog časa osetiti kako crveni kao ljuta papričica. Međutim, njegov nevoljni čin nema nikakvog unačaja; štaviše, u nekom drugom podnevlju bio bi shvaćen kao znak učtivosti, i kao kompliment domaćici da je dobro napravila jelo. Jadni prostak bi da u zemlju propadne, da presvisne od sramote ili da pobegne bilo gde. Što se tiče ostalih, oni se samo u sebi smeju. Sa jedne strane, grozna neprilika, a sa druge - smešno: stid ima efikasne odbrambene mehanizme.

[trapa]

Велика стидљивост може да личи на скромност и смирење али је уствари супротно. То је страх да не повредимо свој его, кратко речено то је гордост. Исто важи за комплексе ниже и више вредности које обично неверници мешају са хришћанским смирењем које не могу да схвате.

[trapa]

Пример су нам јуродиви Христа ради који су потпуно победили гордост а тиме и стид.

[Guest Настасија]

Како настаје страх и зашто и шта га активира? Сећам се, почетком рата, у хрватској, кад хоћеш да се браниш тада си рањив, то је страх од другог народа, хрвата, који су тежили да се Срби униште, јер планета Земља им није била довољно велика. Био је у мени и мом видокругу неописив страх да сам помислила да је боље било да се уопште нисам родила. Тај страх од човека сам напокон савладала, али страх од Бога је остао присутан.

Тавита, поставила си чланак истраживања униврзитета Харвард, не знам да ли си читала да се на Харварду школују најбогатији и најталентованији, са овим другим се не слажем.

Хајдемо ми на нашем примеру, о нашим срећницима који нису убијени, закопани, откопани...да ли се стиде што су преживели.

Иначе, Тавита, правила си много лепе теме, свака част!

[Лазар]

?????? ?? ??? ???????? ?????? ???? ???? ?? ??????? ???????? ??????? ? ???? ? ????.

??????? ?? ????? ????? ?? ?? ???????? ??????? ??. ???? ?? ?????? ????????? ???? ????? ???????

[trapa]

Бити јуродив је најтежи подвиг и могу упражњавати само они који су очистили срце. А за нас обичне грешнике најделотворније је управо трпљење увреда и понижења, наравно молитва, и испуњење осталих заповести Божијих, треба се и борити против гордих помисли, сећати се својих грехова, користити падове и бити послушан.

[Милан Меденица :)]

?????? ?? ??? ???????? ?????? ???? ???? ?? ??????? ???????? ??????? ? ???? ? ????.

??????? ?? ????? ????? ?? ?? ???????? ??????? ??. ???? ?? ?????? ????????? ???? ????? ???????

???? ?????????? ????, ?? ?? ?????????? ????????.

[antoneta]

?????? ?? ??? ???????? ?????? ???? ???? ?? ??????? ???????? ??????? ? ???? ? ????.

??????? ?? ????? ????? ?? ?? ???????? ??????? ??. ???? ?? ?????? ????????? ???? ????? ???????

???? ?????????? ????, ?? ?? ?????????? ????????.

????? ??? ???? ??? ?????? ? ??????????? ???? ?? ??? ????? ???? ??????????? ????..... ? ??????? ?? ?? ???????? ???? ?????? ? ???????, ?? ?? ??????? ?? ??? ????, ?? ?? ?????? ?? ??? ?????....

[Kaliopa]

?????? ?????????? ???? ?? ???? ?? ????????? ? ??????? ??? ?? ??????? ????????. ?? ?? ????? ?? ?? ????????? ???? ???, ?????? ?????? ?? ?? ???????. ???? ???? ?? ????????? ???? ? ???? ????????? ???? ?????? ????????? ?????? ?? ??????????? ???????? ???? ?? ???? ?? ??????.

Stidljivost = gordost?

Možda sam ja ovaj post pogrešno shvatila, ali tako mi zvu?i...

Ovo se ne bi smelo generalizovati.

?ovek može biti prirodno introvertan ili ?ak imati loša iskustva u prošlosti zbog kojih je povu?eniji, odn. nesiguran u sebe. Ni jedno ni drugo naj?eš?e nema nikakve veze sa gordoš?u.

Kao što ni prirodna ekstravertnost ne podrazumeva hriš?ansku ljubav prema svima.

Izvinjavam se na upadu, pozdrav svima!

[trapa]

Наравно, примедба је на месту, није свака стидљивост производ гордости али и може бити нарочито ако је везана за комплекс ниже вредности.