Пролазност, променљивост...

[Јелина]

Све сам, али математичар најмање. Ту сам сасвим залутала

[JESSY]

Sve prolazi osim prolaznosti, sve se menja osim prolaznosti. Jedino je prolaznost nepromenljiva. Dobro, ali to je opšte poznato, odnosno opšte primećeno. Prolaznost me nervira ali sam svestan da mora da postoji da bi se uopšte nešto menjalo. U suprotnom bi se zamrznuli u vremenu i prostoru kao kevine sarme u zamrzivaču i to bi bilo to. Samo gde naći zamrzivač veliki kao svemir?

Dakle, jâ prolaznost ne mogu da zaustavim ali mogu jednu drugu stvar koja, umesto da se promeni kao sve ostale, stoji tvrdo zabetonirana i prkosi mi. – Pa što se ne menjaš? – pitam ja nju ali ništa? Neki put je slabija čak i od mene. Jâ se nekako i promenim ali ona nikako! Govorim o iščekivanju. Iščekujem da nešto počne, pa da traje, ili da se završi, pa da radim ovo ili ono… itd. Retko kada mi uspe da ne iščekujem i da sam, kako se to popularno kaže, ovde i sada. Da sam u tom jedinstvenom trenutku 100% prisutan i da ne iščekujem šta će biti kada bude bilo, ni kada će se završiti, ni koliko će trajati – ništa. Samo da sam tu, potpuno svestan i nadam se zadovoljan – i to je to. Tako bi možda, bar za trenutak, pobedio promenljivost, jednostavno zato što “nigde ne bih išao” odnosno uvek bi bio “tu i sada”.

Sve bi bilo OK, odnosno izvedljivo, da nema crvića, malih slatkih strahova koji mi bibere život odnosno zagorčavaju moje “ovde i sada”. Znači, između mene i večnosti stoji samo – s t r a h. Strah od prolaznosti, od budućnosti, od neuspeha… Samo bolesni strah. Iz čega sledi da: kada bih pronašao vakcinu protiv straha bi se u stvari dotakao večitog života! Živeo bih tu i sada i ne bih se nigde mrdao.

Dakle, jedna obična vakcina stoji između mene i večnosti. Haha, pa i ne izgleda tako strašno. Izmisliš vakcinu, rokneš je u ruku, pritom pazeći da se slučajno ne onesvestiš ili potrefiš kost, i to je to. Sve je super dok se ne umeša strah od kontraindikacije. U stilu, šta ako sam alergičan na vakcinu pa umesto bez straha ostanem bez muda. Ne! to ne bi bilo dobro. Nije dobar taj blesavi strah od kontraindikacija kao što nije dobro ni to što iščekujem ko će napravi taj anti-strah serum.

Ne mogu da verujem! Ponavo sam došao tamo gde sam i bio, iako sam na sekundu pomislio da sam pobedio prolaznost i to bez famozne vakcine. Međutim, nije tako. Opet sam uplašen i opet nešto iščekujem! Znam, to nije dobro, ali zato imam ideju kako da to popravim. Recimo, mogu ovog momenta da prekinem priču.

Mogu lepo da prekinem ceo taj začarani krug. Kao, dobio sam vakcinu, prekinuo priču, ostao da živim “tu i sada”… bla, bla bla… Dosta! Stop!

Kraj priče…

Početak večnosti…

PS

Ako sebi date vakcinu dok ste mladi – ostaćete zauvek u cvetu mladosti. Zato, ne čekajte penziju, ne čekajte trenutak da uradite ovo ili ono, da vam se desi levo ili desno… ne čekajte ništa… ako nemate pare dignite kredit i sve uradite da kupite vakcinu.

Učinite to ovde i sada!

Tekst: Branko Baćović

[Драшко]

ко је гледао "плес до љубави" ( симпа филм) можда се сећа реченице "we lived our lives in fear...in fear....in fear"