О беживотном концепту верског постојања

[Guest - . . .-]

Разводњила се суштина вере па нема више ни жестине. Духа Светога недостаје. Реч је постала празна и сувопарна, као да ни клир више себи не верује на проповеданоме. А ствари су једноставне до сржи. Далеко од фраза и многоглагољивости. Бог гледа на срце, а не на то да ли си свештеник, монах, философ, итд. Хоће веру која помера горе и стишава буре. Тога нема данас у Цркви. Само нека обамрлост, протоколизам, рутина унутар теолошке мисли и богослужбеног етоса. Све што покуша да одскочи од цикличног тока постаје нерпијатељ број један, ма колико указивао да ниси на зараћеној страни. Не разумем зашто је тако годинама и због чега најкреативније људе прво покосе људи из „њиховог тора“. Има једна одомаћена а мало запажена мисао да Црква једе своју децу. Акценат је на уштројавању талента од стране оне инстанце којој смета што други не мисли као она сама. У тој јерархичности са таквим ставом то може бити било ко. Зато и има толико депресивних.

Односи су постали уштогљени, униформисани, блокирани самом службом уместо да буду њоме оторени прозор у присност есхатологије зарад другог и другачијег, зарад ближњег такав какав јесте. Без претензије о сопственој универзалности.

Срамно је да народ зна више о животу, Богу и људима од клира. Делују тако неискуствени, апстрактни, крути и недодирљиви. А људи су као и сви други. Неретко и оне конструктивне из клира поједе санкција само зато што имају шта да кажу.

Остатак на линку

Аутор текста је уредник и власник странице Богосвест и фејсбуk странице Уподобљавање

(нисам могао да отворим сајт на линку, не знам шта је у питању) http://bogosvest.wordpress.com/

Заиста бих волео да поразговарамо о овом тексту.

[Justin Waters]

Нема шта бити срамно што народ више зна од клира. Готово је, прошло је вријеме када је клир био посебна каста, те најобразованији слој народа, те и нарочит чувар знања који је похрањивао ризницу знања које није била доступна нигдје другдје осим у манастирским и црквеним књигама. Оно што је некад чувано пажљиво да га не изгризе зуб времена у библиотекама, сада стаје у џепни стик доступан свакоме. Наравно, посједовати писано знање не знач и знати то знање. Као што посједовати све уџбенике хемије не значи бити врстан хемичар. Као и у све у животу што потеебује искуство, зашто би то искуство, и канал кроз кога струји благодат Духа, била резервисана само за клир. Данас је ако не икад више вријеме да схватимо да нам не треба кастинско верско постојање више, већ да сви заједно као једно тијело свако на свој начин и моћ може допринијети искуству вјере у стварном животу.

[Guest - . . .-]

@,

Мислим да текст говори о другом проблему...

Искрено, не знам шта бих додао овом тексту, сем да е сложим...

Зато бих волео да чујем Ваше коментаре

edit

Јусто, драго ми је што си ту

[Angelus]

Каква дивна уводна ријеч,оче...Ја знам о чему говорите,нисам кадра теолошки одговор да дајем,али знам онако из срца и душе која воли Христа и Њиме живи,тако такође сам гледала светог човјека,великог учитеља наше вјере,када види тако углађеног попа,мислећи како је дотјеран,уређен,посебно млађе зна тако да мало духовно опомене,па вели да узме лопату и баци коју земље,напримјер ту негдје гдје се нешто почело радити...а наравно ни једа неће одбити,јер како би послушање,па ето мало се и запрља земљом,а онда шта рећи,зна он сам,или када нешто пуно паметујемо,питамо,итд...често сам и дуго мислила о томе,велике и дубоке ту леже поруке,оне неписане,које нема у књигама,као и то зашто ми већина људи кад дође на свете литургије једноставно не опусти се ужива у свему,од богослужбеног ритма,појања,када гледа иконе,када само види ону куполу на врху,гдје је увијек Христос шта му више треба,зар му све тада није јасно.

Или гледајући свете људе који се нигдје не истичу,колико је таквих у нашој цркви,а сваки опет има свој таланат,којег је умножио или није,ко и сваки човјек,труди се,па зашто таквим очима не гледамо,него "главна" мјеста видим гдје народ посјећује да чује што више интрига,које су углавном приземне и готов нетачне,о неким нашим свештенослужитељима,зашто је то на маргинама запаженог,који је то проблем у човјеку и то највише вјерници се тиме баве,а који то све види и о томе прича,кад толико тога има да се о себи забави,толико тога неистраженог,...

[Guest JelenaLela]

Kad sam bila 'mlađa' u veri, pitala sam se: Kako to da me strah od sveštenika i vladike, a od Boga nije? Pa zar ne bi trebalo biti obrnuto? A ono kad stanem pred vldiku sva se pogubim pa ni da prozborim, a pred Bogom duša samo veze...

A onda shvatih- Oni su Ljudi, a On je Bog!!!

Oprostite na ovom uvodu, ali dođe mi da to napišem...

Iz mog skromnog ugla posmatranja, čini mi se da bi reč bila jača, kad bi i dela stajala iza nje... Čujem čak u crkvi, kad svštenik propoveda, kako neko prokomentariše- Pazi popa šta nama priča, a on ovamo... Šta to on radi ovamo i onamo, ne bih znala, ali mogu misliti koliko 'plodna' će biti njegova reč. Što se tiče pojave 'ugušivanja kreativnosti' naročito mlađih sveštenika, bila bih presrećna kad bi im bilo dopušteno bar neke, po meni, osnovne stvari da rade. Kod mene to malo čudno u parohiji. Mnogo brzo se smenjuju sveštenici, oni mlađi koji dođu puni elana, čini mi se da najbrže odu. Ko je kriv za to? Hm, nekad mi eparhije liče na mala carstva, u kojima na žalost ne caruje 'drugarstvo'. A i kako bi kad se desi da sveštenici ne razgovaraju između sebe (lično znala za to) pa se pitam kako će Službu vršiti, a kamoli rečju u narodu veru probuditi!?

Nadam se da nisam preterala, ali meni to bude tužno. No sva sreća pa to nije sve, ima i lepe one strane! Ali verujem da bi mnogo toga drugačije bilo kad bi sveštenici malo među ljude zašli...

[Guest - . . .-]

Гушење креативости... мени је то веома интересантна појава која неоспорно постоји. Сећате се да сам скоро покренуо тему

Разочарани свештеници, теолози, народ... како помоћи?

Мислим да се тиче ове теме.

[Grizzly Adams]

Браво! Право у центар.

[Guest JelenaLela]

A ja imam jedno pitanjce. Ako mi ovde i dođemo do nekog konstruktivnog rešenja, šta sa njim? Ako ne znamo šta, onda da se uštedi trud i muka. Mada zar to nije poražavajuće!?

[Guest - . . .-]

A ja imam jedno pitanjce. Ako mi ovde i dođemo do nekog konstruktivnog rešenja, šta sa njim? Ako ne znamo šta, onda da se uštedi trud i muka. Mada zar to nije poražavajuće!?

https://www.pouke.org/forum/topic/20101-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%BE%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D1%82%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B7%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%BE/

Написах подужи одговор али грешком сам кликнуо на нешто друго и оде ми цео одговор. Можда и боље што је отишао... свакако има линк ка теми о овоме....

[Guest JelenaLela]

Priznajem da sam samo 'bacila' pogled. Pročitaću sve komentare, ali bojim se da ću Vam postaviti isto pitanje, jer mislila sam na nešto konkretno, nešto što bi vidno moglo da donese promene. Ili ipak možemo samo da se držimo okvira svojih (ne)mogućnosti. Ali prvo da pročitam !

[w.a.mozart]

Гушење креативости... мени је то веома интересантна појава која неоспорно постоји. Сећате се да сам скоро покренуо тему

Разочарани свештеници, теолози, народ... како помоћи?

Мислим да се тиче ове теме.

gušenje kreativnosti nije ništa drugo nego gušenje iskrenog doživljaja Hrista... da, ima toga kod nas... a šta drugo i očekivati kad znamo ono o Mojsijevoj stolici iz svetog pisma

[Драгана Милошевић]

Imam osecaj da su pojedini svestenici nabacili na sebe oklop nedodirljivosti. A zasto li mislim da to ima veze sa ovom temom? .mislise.

[Лазар Нешић]

Снажне речи од стране Николе. Могао бих све да потпишем.

Једино што бих ја лично истакао јесте следеће: мислим да су за овакво "стање" (какво је описано и какво осећамо да јесте) у цркви и хришћанству криви пре свега лаици. И то је мој емпиријски увид. Не ради се о брањењу клира, већ о нечем другом.

Наиме, свештеници не падају са неба, они долазе из редова народа, тј. лаика.

Па сходно тиме, какви свештеници такав народ. а наш црквени народ (па тиме и свештенство) постреса дубоки хришћански атеизам. Зато је све постало тако депресивно и сиво.

На крају крајева, постојање оваквих и сличних текстова говоре да ће се стање ускоро мењати и то је одлично!