Teло грчког монаха и даље пројављује светост

[Дејан]

Отац Висарион Корколиакос био је јеромонах у Агатоновом манастиру у централној Грчкој. Замонашен је као дјечак и међу онима који су га знали запамћен је као човјек милосрђа и изузетно доброг срца.

Његово име се прочуло након отварања гробнице 2006. године, када је тијело о. Висариона пронађено потпуно нетљено. Овај догађај одјекнуо је широм Грчке. Надлежни архијереј, митрополит Фтиотиде Николај, изјавио је да Црква не може о. Висариона прогласити за светитеља, већ да се такве ствари морају размотрити на засиједању Светог Синода Грчке Православне Цркве. Међутим, мноштво вјерника из краја, па и из других крајева земље почело је да се слива у Агатонов манастир.

У недељу 22. јануара у митрополит Николај је у Агатоновом манастиру одслужио свету Литургију и помен о. Висариону. Овом приликом високопреосвећени митрополит је рекао:

„Прошла је двадесет једна година од упокојења старца Висариона и шест година од откривања његових моштију и благодат Божија чува тијело светог духовника нетрулежним као свједочанство његове светости и потврду савијести народа, који га је за живота поштовао као светога и сада, након величанственог откривања његових моштију, прославља његов врлински живот и његово изобилно милосрђе. Упркос сумњама неких, о. Висарион и даље пројављује знамења присуства Светога Духа у свом тијелу и за вјерне представља свједочанство вјере и божанског благослова“.

Извор http://radiosvetigora.wordpress.com/page/2/

[Guest]

slava3

[Euthyphro]

[Guest]

СТАРАЦ ВИСАРИОН: СВЕТИТЕЉ У НАРОДУ

A+ A-

 

 

 

 

Дана 22. јануара 1991. године, скромни и милосрдни јеромонах манастира Агатон, старац Висарион, упокојио се у Господу запечативши живот подвижништва, љубави, смирења и светости, непримјетно и несумњиво уселивши се међу нас. Сахрана је обављена у његовом манастиру усред гомиле вјерника. Цијели дан познати манастир Пресвете Богородице био је прекривен дебелим слојем снијега и осјетио се необичан мирис. Заједно са сузама народа који је био лишен доброчинстава свог духовног оца текле су сузе Богородице са иконе која се налазила тик уз старчев гроб. Истог дана појавили су се небески знаци и чуда. Из тог разлога је митрополит Дамаскин Фтиотидски, који је предводио опело, у својој бесједи рекао: "Данас смо сахранили светитеља."

 

Сјећање на њега остало је живо и након његове смрти. Сви су причали, у сваком селу и у граду Фтиотидос, о добром старцу који је ходао около са иконом Пресвете Богородице, исповиједао вјернике, ноћевајући у њиховим домовима, учећи их својом љубављу, својим једноставним животом, својим дјелима милосрђа и својом светошћу. У народу за њега тврде да је светитељ. Многи говоре о чудесима која је учинио након упокојења, и његов гроб је постао мјесто ходочашћа за вјернике који долазе у свети манастир Агатон.

 

Дана 3. марта 2006. године Бог је потврдио скривену светост поштованог старца. Приликом премјештања његових реликвија, које се случајно десило усљед радова који су се вршили на источном крилу манастира, Бог који прославља своје светитеље открио је да старчев гроб садржи нетрулежне и миомирисне свете мошти, које су након 15 година остале нетрулежне и цијеле као на сам дан његове сахране.

Свети синод Грчке православне цркве окарактерисао је овај догађај као "знак са неба". Односно, била је то порука нашем народу у ово наше вријеме, као и свим вјерницима наше Цркве у ова тешка времена да буду ојачани у својој вјери.

 

Само је насилни атеизам, који кришом али методично гаји прождрљиву глад за стицање медијске пажње и наивних новинара, почео са невиђеним нападом на чуда и на нашу Цркву, користећи се јединственим оружјем дезинформација и неистина. Цијели мјесец они су "испирали уста" и "вршили обмане" насловима у свим грчким медијима о старцу Висариону. Међутим, тихи старац је постао најгласнији вјесник светости на основу кога су многи поставили темеље своје вјере и духовног живота.

 

Протекле су 23 године од дана његовог упокојења и 8 година од дана његовог прослављања. Цијењени старац је на мјесту свог почивалишта, гдје је током свог калуђерског живота исповиједао вјернике у капели иза чудотворне иконе Богородице Агатонске. Осликан са миром Божијим и прослављен својим нетрулежним и светим моштима он прима све оне који траже мир за своје душе да би све научио како је "чудесан Бог у својим светима".

 

Вјерни људи му приписују почасти као светитељу, док сви ми, свештенство и мирјани Фтиотидоса, чекамо да нам Бог јасно покаже шта треба да се уради у вези са овим скривеним духовним благом, које духовно обогаћује даровима Божанске милости душе оних који траже Господа.

 

Блажени старац Висарион Агатонски почива међу светитељима "у безвременском блаженству."

 

"Светитељу Божији, моли Бога за нас."

 

 

 

 

 

Манастир Лепавина

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[JESSY]

Нетрулежне мошти јеромонаха грчког манастира Агатон, старца Висариона

 by Православље Живот Вечни

 

Прошло је 7 година откад је Бог показао нетрулежне мошти врлинског јеромонаха, старца Висариона Коркољакоса (1908-1991). Овај свети старац се упокојио пре 22 године, а трећег марта 2006. године ископане су његове мошти. Диван мирис се ширио од њих, који је осетило на хиљаде људи који су дошли да се поклоне моштима овога старца.

Отац Висарион

Приликом ископа моштију, појавила се светлост изнад манастира Агатон коју су фотографисали поклоници и у чуду се питали одакле та светлост долази? Старац Висарион (световно име му је било Андреас) је тако прослављен од стране Бога. Његове свете мошти су још један небески знак који ојачава веру и наду. Такође, време и начин откривања ових моштију имају духовни смисао. Неки противници Цркве су сумњали и хулили, али Бог је хтео да свима покаже како још увек постоје свети клирици (пастири) – непознати, скромни, са благодаћу Христовом. У периоду када је у жижи интересовања јавности било спаљивање мртвих, тј. кремирање, Бог је потврдио вредност тела кроз нетрулежне мошти овог скромног, светог старца Висариона.

СТАРАЦ ВИСАРИОН КОРКОЉАКОС (1908-1991) из манастира Агатонос (Агатон) рођен је у месту Петалида Месиниас 1908. године. Световно име било му је Андреас. У осамнаестој години отишао је у Каламату и одлучио да постане монах. Добија име Висарион, затим постаје ђакон, свештеник и архимандрит. Завршава више студије, чита књиге и образује се богословски. Године 1935. одлази у место Кардица и посвећује цели свој живот служењу Христу и ближњему тј. хуманитарном раду, чак је и на самртној постељи питао за сиромашну децу и за потребе Цркве.

Преузимао је на себе тешке обавезе, па тако и у време немачке окупације, помагао је својим земљацима и ослобађао заробљену децу. После ослобођења, отац Висарион одлази из Кардице. Као архимандрит са дугогодишњом подвижничком праксом и богатим духовним делом, одлази у манастир Агатон (Агатонос). Имао је послушање у манастиру и изван њега.

Сваког понедељка и уторка ишао је у болнице у граду Ламиа и посећивао, исповедао и тешио болеснике. Својом харизматичном личношћу и љубављу према људима, на једноставан начин, успевао је да растерети напаћене душе. Осталим данима седео је у манастиру испред цркве и са осмехом дочекивао људе који су долазили натоварени болом и бригама, увек је имао стрпљења да их саслуша и они су утешени и умирени одлазили од старца. Многе од њих је помагао и материјално.

Све што би му донели посетиоци, делио је сиромашнима, којима је помоћ била потребна. Говорио би: «Тамо, напољу су људи сиромашни, напољу су гладни, треба да им помогнемо.»
Сваке године у време Великог Поста одлазио је из манастира с благословом старца Германа и стизао са једног краја места на друго. Одлазио је у све куће и помагао, исповедао по селима, чак је и средњошколце у граду Ламиа исповедао и био им духовни отац. На крају исповести давао би им у руку новац, тако да су то после неки и користили и долазили на исповест само због џепарца.
Једном приликом позвали су неки људи и рекли да је једна жена на самрти и хтела би да се исповеди. Без питања и поговора кренуо је ауто-стопом. Такав је био овај свети старац. Много пута је био виђен како по киши и снегу одлази да помогне и исповеди.

Док је служио свету литургију цео је сијао. Старац Висарион провео је свој живот саветујући и пасући стадо Божије. Био је добри пастир који жртвује свој живот за овце. Ствари овога света је сматрао небитним да би задобио Христа. И задобио Га је. Он је сада близу Господа, који га је прославио држећи његово тело нетрулежно да би сви ми видели, дивили се и веровали и у вери ојачали.

Манастир „Агатонос“

Отац Висарион је био релативно доброг здравља без већих здравствених проблема, али због старости и умора појавио се и едем плућа и старац умире у болници «Сотириа» (што значи «спасење»), у Атини 22. Јануара 1991. године. Његово тело било је два дана у цркви, народ је долазио да се поклони и исплаче. Лице му је сијало а тело мирисало. И дан-данас остало је нетрулежно. Тихи и смирени старац узбудио је јавност и држећи Јеванђеље у руци као да хоће да нам каже, посебно свештеницима: «Вратите се вери, Предању и Светом Писму. Престаните да се бавите световним стварима. Постоје други који се тиме баве. Ви имате дужност да водите душе ка спасењу, да шаљете људе са земље на небо!»

Чврсто држећи Јеванђеље

Госпођа Димитра Христодулу, васпитачица у пензији која се исповедала код овог старца и познавала га дуги низ година, тј. око 18 година, изјавила је да га је једном приликом затекла како горко плаче. На питање зашто тако плаче, одговорио је: «Пази да се не одрекнеш своје вере». То је поновио три пута и на питање да ли ће таква времена доћи, рекао је: «Да, доћи ће».

Старац Висарион кренуо је једном пешице на дужи пут са искушеником који се звао Дулас. Пешачили су дуго. Сунце их је пекло и зној се сливао, попили су били сву воду коју су имали. Једна мисао престравила је искушеника: «Немамо воду, шта ћемо сада да радимо?,» и рекао је молећиво:
-Старче, жедан сам, а воде више немамо. Шта ће бити? Пут нас само води поред мора, а оно је пуно сумпора и соли. Никаквог извора нема у близини? Старче помоли се Господу, умрећемо!– глас му је био пун очаја.
На то је старац онако знојав рекао:
–Господе, дај прилику свом рабу Дуласу да види Твоју моћ. Видиш његов труд и добре намере. Као што си некада са Твојим Светим Мојсијем претворио горку воду у Мери у слатку због твог народа, као што си извео на Хориву воду из камена, тако и овде учини чудо!
Приближио се мору и пао на колена, исто то је урадио и искушеник. Шапутао је молитве, уперио је поглед према небу и устао. Узео је свој прут и прекрстио један део воде (плићака): «У име Оца и Сина и Светога Духа,» рекао је с вером и сигурношћу:
–Ти Господе си нам обећао да све што тражимо у име Твоје, да ћеш нам дати. Заслади нам Господе мало воде!– умочио је прут у воду и наредио искушенику да пије. Дулас није могао да верује, знао је за светост старчеву, али ово превазилази сваку машту.
–Попиј дете моје, то је Божији дар, попиј да утолиш жеђ. – рекао је старац као да се десило нешто потпуно нормално, свакидашње. Искушеник је почео са неповерењем да пије, држећи у устима воду и окрећући је да би осетио њен укус.
–Па, ова вода је чиста и питка као са најчистијег планинског извора! – узвикнуо је

 

изненађен. Пио је поново и поново, то исто је урадио и старац утоливши своју жеђ.
-Благословено Име Твоје Господе, слава Теби! – прошапутао је -Ма шта радиш ту?– узвикнуо је изненада искушенику.
-Старче, пуним наше флаше, дугачак пут је пред нама, требаће нам воде, можда и ово неће бити довољно. – рекао је изненађен.
-Дете моје, зар ниси ништа разумео, зашто си маловеран? – осетило се разочарење у старчевом гласу: -Зар ниси видео својим очима да нас прати Промисао Божији? Господ је овде присутан, са нама је, Дуласе. Он брине о нама и тако постојимо јер нас Он држи. Ако, као што је и Он сам рекао, храни и најмању птичицу и најмању травчицу, колико ће више нас, које је по свом лику саздао.
Господ који је овде засладио слано море, Он ће бити и убудуће када нам затреба. Господ овде, Господ и тамо.
Први пут у животу искушеник Дулас је разумео шта значи истинска, права вера у Бога.