Шта је то хришћанска етика?

[Александар Милојков]

Амин! Ал' оно друго је много лакше и безбедније...

Да. "Етика као етика" има утемељење у разуму, има нужност која је утемељује. Она је сигурна. Она успокојава човека. Са њом знаш на чему си. Хришћанска етика нема ништа од тога. Она има само веру, љубав и наду. Зато је она изазов за храбре. Хришћанска етика је неизвесност Гетсиманског врта, где притиска страх и неизвенсост, али где слобода и љубав говоре: Нека буде воља Твоја.

[Milan Nikolic]

Тамо где постоји нужност, нема ни речи ο ономе што овде називамо „љубав“. A како ће се показати да ли нужност постоји или не постоји? Како ће се показати да ли је у неком случају код мене присутна нужност?

По овом питању Јеванђеље је донело велику промену. По речима Сикутриса, та велика промена је у следећем: када би сатана упитао Бога: „Зашто волиш људе? Реци ми, покажи ми један разлог; јер људи су такви и такви.., видиш ли како су бедни?“, довео би Га у тежак положај.

Где да нађеш речи да оправдаш такву љубав? Где да нађеш речи да оправдаш љубав према грешном човеку, када све - ама баш све - показује да он заслужује презир, а не љубав.

Управо тада показујеш да љубиш слободно. И не љубиш зато што „треба“ да љубиш, него љубиш зато што по својој слободи хоћеш да љубиш.

Реч је ο љубави која не потиче из нужности, ма каквог облика она била: било да је најсуптилнија, било да је најдуховнија, било да је етичка. Бог љуби управо на овај начин, а то је оно што нам Христос открива.

Открива нам љубав Божију, која је слободна до таквих граница да је не спречава чак ни човекова грешност. Ако из Јеванђеља одстраните љубав према грешном човеку, у том случају руши се читава слобода љубави Божије.

Јер, љубити онога који је праведан и који је добар, то је скоро неизбежно. Но, љубити онога који је грешан и умрети за грешника, као што то чини Христос, то је лудост, безумље, али и слобода.

(Зизјулас)

[N.Petrovic]

Ili kako bi to rekao nas dragi Sv. Maksim ispovednik:

Онај ко је савршен у љубави и ко је достигао врхунац бестрашћа не познаје разлику између себе и другога, или свога и туђег, или између верног и неверног, или између роба и слободног, или чак између мушког и женског. Ставши изнад тираније страсти и гледајући на једну човечанску природу, он све сматра једнаким и према свима је подједнако расположен. Јер, за њега нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободног, нема више мушког ни женског, него је све и у свему Христос (Гал.3,28).

[Александар Милојков]

Онај ко је савршен у љубави и ко је достигао врхунац бестрашћа не познаје разлику између себе и другога, или свога и туђег, или између верног и неверног, или између роба и слободног, или чак између мушког и женског. Ставши изнад тираније страсти и гледајући на једну човечанску природу, он све сматра једнаким и према свима је подједнако расположен. Јер, за њега нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободног, нема више мушког ни женског, него је све и у свему Христос (Гал.3,28).

likefaceeeeeeee

Есенција онога што сам покушао да објасним!

[Александар Милојков]

@@Milan Nikolic,

Да, то је, и по мом мишљењу, суштина јеванђеоског етоса. То није и не може бити "етика као етика".