Питања за присталице монаха Артемија (видео)

[Andre Williams]

Шта је са онима који су умрли у периоду расколу једне цркве, а која црква се после вратила у јединству?

Дали остају као расколници или ...?

Можда би их могли упоредити са старозаветним праведницима који су ипак ишли у ад након смрти и тамо били док их Васкрсли Господ није спасао?

[Guest - . . .-]

Занимљиво је да, и ако Артемијеве присталице, његови "клирици" итд... читају веома пажљиво све шта се овде пише, ни једним словом нису одговорили на ова питања и дали богословско оправдање свог раскола. Наравно, они ће обртати причу о Папи, екуменизму, јересима, Јеврејима, илуминатима, бајденима... али неће дати одговор на питање.

Пратим шта се пише на неким нашим фејсбук страницама. Нико није прокоментарисао питања већ врте горе наведене појмове, а који опет немају никаве везе са СПЦ.

[Александар Милојков]

Можда би их могли упоредити са старозаветним праведницима који су ипак ишли у ад након смрти и тамо били док их Васкрсли Господ није спасао?

Мислим да је то лоше поређење. Стари Савез са Богом је Савез а не раскол.

[Ђорђе Р]

Мислим исто као са свим осталим људима изван Цркве.

Што се тиче, дал црква може да се моли за њих (опела, парастоси), мислим да ће остати на сваком свештенику да сам процени. За оне који су крштени у СПЦ. А за оне које су крштени у расколу, мислим да је аналогија као за римокатолике, или протестанте.

Биће о том Саборска одлука. А можда буде остављено сваком епископу, свештенику, да ради по својој процени.

[Марјанн]

За остале, као што је народ, морали би да консултујемо неког ко боље познаје канонско право.

Нисам сигуран дали ће помоћи к. право, јер говоримо о живом односу са живим Богом, веч оно што каже брат Аца неко црквено искуство у том контексту, дали Бог снисходује у таквим ситуацијама?

[Ђорђе Р]

Нисам сигуран дали ће помоћи к. право, јер говоримо о живом односу са живим Богом, веч оно што каже брат Аца неко црквено искуство у том контексту, дали Бог снисходује у таквим ситуацијама?

То је већ улажење у Божији суд. Углавном су поруке отаца, да нема спасења изван Цркве. А сад, сви ћемо се наћи на Суду, и сигурно ће ту бити изненађења . Тј многи они који су мислили да ће бити са десне стране ће се наћи са леве. А за неке за које смо мислили да ће се наћи међу јарадима, ће се наћи међу јагањцима. Наша спознаја стварности је много ограничена.

[Guest - . . .-]

Нисам сигуран дали ће помоћи к. право, јер говоримо о живом односу са живим Богом, веч оно што каже брат Аца неко црквено искуство у том контексту, дали Бог снисходује у таквим ситуацијама?

Не знам да ли си имао прилику да се бавиш Канонским правом. Управо, оно и говори о искуству Цркве. Канонско право није само слово закона већ и дух...

Овде сам постављао доста текстова о канонском праву:

https://www.pouke.org/forum/forum/129-%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE/

[arizan]

Људи у Цркви, било они епископи или лаици, могу бити у заблуди. Из простог разлога: зато што су људи. Међутим, истнитост Цркве као Тела Христовог, огледа се у ономе што сам у предавању говорио. Само у таквој еклисиологији можемо говорити и указивати на заблуде некога у Цркви. Коначно, уколико заблуда постоји, опет је Сабрање (Сабор, дакле општење, заједница а не индивидуалност "надахнутих тумача") то које ће дати коначни суд.

Отуда, шта год чинили и чули и било чиме били саблажњени у Цркви - НЕ СМЕМО прекидати општење, не смемо се издвајати из евхаристијског општења. Одличан пример нам је наш Свети Ава Јустин. Он је много критиковао прилике у Цркви свога вермена али НИКАДА није напуштао Цркву, НИКАДА није прекидао јасно евхаристијско општење (оно о чему сам говорио у предавању).

А како расколници могу образовати Тело Христово ако су од њега себе одвојили? Не даје црквени идентитет само пука слика општења, некакав структурализам општења. Општење је ЕВХАРИСТИЈСКО општење, а не општење оних којој су од Цркве отпали (својом вољом или одлуком саме Цркве). Чином одвајања од Цркве губи се црквени идентитет. Евентуално сабрање расколника и њихово међусобно општење било би парацрквено јер би било сабирање појединаца и групација које су ИЗГУБУИЛЕ (услед раскола) црквени идентитет.

Интересује ме, да ли се у прошлости десило да је појединац или мањина накнадно била у праву (тј. да је коначни суд Сабрања био погрешан) по неком питању?

Пошто је од стране присталица бившег владике помињан Св. Марко Ефески као пример - а да се не би ширила тема - замолио бих да ако неко зна постави линк ка неком детаљнијем тексту о њему или о том случају.

Мислим да је то објашњено у једном тексту Вл. Атанасија. На тај текст сам наишао још на Верујем, али га нисам сачувао.

[Александар Милојков]

@@arizan,

Може појединац да буде "по неком питању" у праву. На пример, случај Светог Максима Исповведника. Ипак, то да је "у праву" на крају увек потврђује Црква. Но, то је сасвим друго питање. Сасвим је друго расправљати да ли је Артемије у праву за неке оптужбе које му се стављају на терет (нпр. одговорност за финансијске и сличне припусте у епархији). Међутим, није и не може бити у праву РАСКОЛ и свео ово што као расколник ради. Човек у неким случајевима може бити у праву, критикујући и противећи се неком "већинском мишљењу" у Цркви по неком питању, па и страдајући због тога (Свето Максиму су због тога одсекли руку и језик, јер је раскринкавао монотелитство на које је благонаклоно гледала црквена врхушка због свог политиканства са тадашњом византијском влашћу). Али - НИКАДА не може бити у праву када прави раскол. РАСКОЛ као такав је велики грех, хула на Духа Светога - јер разара Тело Христово, јер насупрот Духу Светом који уједињује, дели и растура народ Божији.

[arizan]

@@arizan,

Може појединац да буде "по неком питању" у праву. На пример, случај Светог Максима Исповведника. Ипак, то да је "у праву" на крају увек потврђује Црква. Но, то је сасвим друго питање. Сасвим је друго расправљати да ли је Артемије у праву за неке оптужбе које му се стављају на терет (нпр. одговорност за финансијске и сличне припусте у епархији). Међутим, није и не може бити у праву РАСКОЛ и свео ово што као расколник ради. Човек у неким случајевима може бити у праву, критикујући и противећи се неком "већинском мишљењу" у Цркви по неком питању, па и страдајући због тога (Свето Максиму су због тога одсекли руку и језик, јер је раскринкавао монотелитство на које је благонаклоно гледала црквена врхушка због свог политиканства са тадашњом византијском влашћу). Али - НИКАДА не може бити у праву када прави раскол. РАСКОЛ као такав је велики грех, хула на Духа Светога - јер разара Тело Христово, јер насупрот Духу Светом који уједињује, дели и растура народ Божији.

Хвала ти на одговору.

Мени је ово болдовано довољан аргумент.

Нисам имао на уму било какве световне ствари, већ догматска и црквена питања. Помињана је унија са Римом, па је, ако не грешим, све зависило од једног човека - Св. Марка Ефеског. Бившег владику су поредили са њим. Зато ме је занимало.

Али о томе готово да не знам ништа. Тако да бих био захвалан ако би неко могао да постави неки линк ка детаљнијем образложењу.

[миомира]

Може појединац да буде "по неком питању" у праву. На пример, случај Светог Максима Исповведника. Ипак, то да је "у праву" на крају увек потврђује Црква.

Али зато се некада морамо начекати да бисмо видели шта ће Црква од свега потврдити. А шта да ради човек у међувремену, односно у време смутње? И колико нас може да тврди да би се у време св. Максима нашло на правој страни? Сви источни епископи су у јереси, а на другој страни, сам протих свих, један прост монах исповеда православну веру. Зар би данас ико имао петљу да се прави паметнији од свих епископа заједно и да "разара Тело Христово"?

Али - НИКАДА не може бити у праву када прави раскол. РАСКОЛ као такав је велики грех, хула на Духа Светога - јер разара Тело Христово, јер насупрот Духу Светом који уједињује, дели и растура народ Божији.

Антиномично, али food for thought: ми смо ионако "фотијанска схизма". Испада да је природно стање Цркве раскол.

[Милан Меденица :)]

Углавном су поруке отаца, да нема спасења изван Цркве.

зависи како гледаш на то, Црква признаје крштење крвљу (мучеништва и исповедништва) или жељом

[Ђорђе Р]

Али зато се некада морамо начекати да бисмо видели шта ће Црква од свега потврдити. А шта да ради човек у међувремену, односно у време смутње? И колико нас може да тврди да би се у време св. Максима нашло на правој страни? Сви источни епископи су у јереси, а на другој страни, сам протих свих, један прост монах исповеда православну веру. Зар би данас ико имао петљу да се прави паметнији од свих епископа заједно и да "разара Тело Христово"?

Нисмо ми ту да заузимамо неке "стране", у управљању цркве. Просто, то није на нама. Једино, ако би учествовали у раду неког Сабора, па да нас неко нешто пита. Овако, зна се шта је наш задатак, да свако ради свој посао, да иде у Православну цркву, да се моли, исповеда, причешћује, и да буде послушан својој Цркви.

[Милан Меденица :)]

па онај ко је у Цркви и има само једну страну - Христа.

нема ту ни Петрових ни Павлових

а коме мати није Црква, том ни Бог није отац.

[Milan Nikolic]

Са артемијевцима нема смисла говорити о Цркви.