За и против еутаназије?

[Милан Меденица :)]

Naprotiv, mi hoćemo čoveku da pomognemo, i samoubistvo sigurno nije rešenje njegovih problema.. Zato i jesmo rigorozni kad je u pitanju samoubistvo, ne što mrzimo čoveka nego što ga volimo. Sve može da se reši, samo ne kad si mrtav.

драги, одлично трчиш ал поред стазе

нисам се ни дотакао питања самоубиства, него разлучивања о еутаназији

[Лазар Нешић]

Ne, pravo na samoubistvo nema, ni po svetovnom zakonu a ponajmanje po crkvenom. Takođe su i po svetovnom i po crkvenom zakonu krivi i oni koji na ovaj ili onaj način zagovaraju samoubistvo. Samoubistvo je po crkevnom učenju jedan od najtežih smrtnih greha za koje se nema oproštaj, izuzetak su jedino oni koji učine samoubistvo iz bolesti pri umom, ali i njih jedino episkop može da razreši greha, ne sveštenik, ne monah, ne mirjanin..

На ком тачно делу ти се покварио систем, па се понављаш до у недоглед?

Ово није тема о самоубиству и еутаназија се не може са тиме изједначавати.

Те две ствари су толико другачије, да боли ово мантрање које понављаш из поста у пост.

Изволи отвори тему о самоубиству и настави тамо, ово је већ жестоко спамовање са твоје стране.

[Лазар Нешић]

Znam da je tema eutanazija, ali vi ste sami krenuli u samoubistvo.

Ок, ако сам ја о томе почео, ево престајем.

Немам проблема са ставовима о самоубиству које износиш и могу да их потврдим. Али то је сасвим други контекст.

Ајде да се вратимо на тему.

[Срђан Шијакињић]

И ја се извињавам на спаму, али само да исправим једну неистину : самоубиство није законом забрањено (како би и могло бити?) већ само подстрекавање/ помагање у самоубиству.

[Душко Дугоушко]

Ne mislim da neko treba to da uradi, ali mislim da je ta zabrana besmislena.

U suštini, svako od nas ima pravo da odluči šta hoće sa svojim životom.

Naravno, zato mi se i cini da je ovde zapravo problematika upravo oko toga da li sme neko drugi da ti prekrati muke, onda kada sam nisi sposoban da to ucinis...

[ВИЛМА]

Naravno, zato mi se i cini da je ovde zapravo problematika upravo oko toga da li sme neko drugi da ti prekrati muke, onda kada sam nisi sposoban da to ucinis...

Поента целе приче !

[Душко Дугоушко]

Ako narucimo eutanaziju:

1. Smemo li da trazimo tako nesto od druge osobe?

2. Da li je ta osoba duzna da ispostuje nasu zelju (s obzirom da je cak i tzv. ubistvo iz milosrdja traumaticno iskustvo za onog koji ga cini, plus za one koji su hriscani i dalje se pika kao ubistvo sto ce reci da sledi epitimija)?

3. Eto skoro je u Srbiji covek ubio svoju cerku da joj prekrati muke - ko sme da odlucuje u tudje ime, kada doticni nije sposoban da odlucuje iz bilo kog razloga?

[Никола Ђоловић]

auh, ova polemika jos traje?

Eutanazija - da ili ne?

Ne brinite, umrecete svakako...

i gle odgonetke, sa njom ili bez nje, covek moze biti mrtav na mnoge druge nacine...

4869

[Душко Дугоушко]

Gadim se sveta gde ljudski život nije svetinja. Molim Gospoda da baci oganj na takav svet! Amin.

Zar nije to malo paradoksalno i licemerno?

[w.a.mozart]

[miki 018]

Bas interesantna tema.

Nego, nije mi jasno,sta je ono o cemu pricamo?

Nasa zelja da DRUGOME olaksamo patnju, drugome koji cesto i nije svestan te patnje, jer je recimo dete, ili bez svesti, ili da SEBI olaksamo trpljenje te patnje.

Cini mi se da mi vise patimo od onog ko je u pitanju, da nas zulja njegov bol vise nego njega, da je nama nepodnosljivo da slusamo tudje jauke, ne zato sto se brinemo za tog drugog nego zato sto nas oni teraju da zamislimo sopstvenu smrt i sopstveno suocavanje sa Bogom.

Koga mi pokusavamo da uspavamo,nasu savest ili tudji zivot?

Pre nego sto krenu optuzbe, nazalost, imao sam prilike da budem svedok mnogim jako teskim smrtima, mucenjima visemesecnim, visegodisnjim, jaucima u sred noci koji paraju vazduh...

I da, video sam svestenike kako krste ljude, kako pricescuju ljude, kako citaju molitve za ishod duse, po bolnicama, po kucama...

I nisam video da ti svestenici pitaju kako da eutanaziraju tog coveka, ne, video sam molitvu.

Da se razumemo, videvsi drugog kako pati RAZUMLJIVO je i ljudski, ako ne i Bozanski da pozelimo da ne pati, da mu prestanu muke, ali ukoliko se ne setimo Boga, ukoliko tada ne shvatimo da je samo Bog taj koji mu moze pomoci i koji mu je i darovao zivot, pa ga sme oduzeti,onda to patnja postaje NASE mucenje.

Onoga trenutka kada vidimo da je vrlo cesto patnja data nekome da bi se dusa onog pored njega razgalila i smeskala, onog trenutka kad shvatimo svoju nemoc, i kad prestanemo da bezimo od nje, nego je prigrlimo i zavapimo Bogu, Bog pomaze.

Ali Bog, ne nase shvatanje Boga.

Razlika izmedju "blagodatomera" pojedinih, i "smrtomera" pristalica eutanazije je nepostojeca.

To je sve ljudsko naklapanje.

U jednom jedinom slucaju razumem eutanaziju, kada dodje covek, pomogne nekom da umre tacnije ubije ga i svestan toga POCNE DA NOSI SVOJ KRST, koji mu nije Bog dao nego je na sebe preuzeo.

"Boze, ja sam mali nistavan i slab, ne mogu da podnesem patnju drugog coveka, nemocan sam i maloveran, oprosti mi".

I onda lepo do kraja zivota da nosi taj krst svestan da ga je sam sebi odredio, pa lepo bez roptanja da nastavi da trpi posledice svojih odabira.

Ali da izvrsi eutanaziju i jos pride misli kako je sav moralan i fin i eto sazaljive prirode, to nema veze sa verom.

A ja znam barem jedan slucaj iz prve ruke, ljudi koji su se oporavili "sigurne smrti".

Sto bi rekao Brana Dimitrijevic, ne postoji razlika izmedju abortusa, eutanazije, smrtne kazne, samoubistva.

Kako god ih upakovali, rec je o ubistvu.

E sad da li ce neko svesno poneti na sebe taj krst recimo ubistva i nositi ga do kraja zivota, to je drugo pitanje.

Evo lepog clanka o lapotu, na tu temu.

http://www.rastko.rs/rastko/delo/13666

[Лазар Нешић]

Свети Синод Јеладске Цркве

ЕУТАНАЗИЈА

1) Наш живот представља највећи дар Божији, чији се почетак и крај налазе у Његовим рукама и једино Његовим рукама (Јов. 12,10). Он представља онај простор у коме свој израз проналази самовласност, где се сусрећу благодат Божија и слободна воља човекова и где се савршава његово спасење.

2) Они тренуци нашег живота у којима се сусрећу његов почетак и крај, као што су моменти немоћи (слабости), бола и наших невоља (искушења), скривају једну јединствену свештеност и сачињавају мистерију која тражи особитно поштовање од стране сродника, лекара, медицинара и цеолокупног друштва. Ови тренуци дају места смирењу, отварају пут трагању за божанским и изазивају чудо и место божанске благодати и присуства.

3) Ови моменти повлаче са собом људску здруженост, развој друштва љубави, пројаве солидарности и милосрђа. Захтев појединих болесника за еутаназијом у суштини повлачи питање наше љубави према њима, и наше жеље да остану крај нас, у овим тренуцима се може (до)живети благодат Божија и човечанска.

4) Постојање бола у људском животу, као и сваке несреће (искушења) јесте „сарадник на спасењу“, а понекад и „веће од самог спасења“ према светом Григорију Палами (ЕПЕ, Солун 1985, т. 9, с. 264). Поред тога, признајући немоћ људске природе, Црква свагда човекољубиво тражи ослобођење „од сваке туге, гњева, опасности и нужности“, понекад се моли за ублажење болних (молитва на самртном издисају). Као људи ми се молимо, а не одлучујемо о животу и смрти.

5) Једно друштво које не мари за излечење бола са трпљењем, молитвом, људском подршком и божанским укрепљењем сучељава се са њим само помоћу лекова и сада са изазваном смрћу која се назива „добром“, али га прихвата само као биолошко-друштвени догађај историје сваког човека.

6) Еутаназија, премда се у свету оправдава као „достојанствена смрт“, у стварности представља потпомогнут самоубиство, то јест комбинацију убиства и самоубиства.

7) Такозвано „право на смрт“, које представља поткрепљење еутаназије, могло би да еволуира у претњу животу болесника који нису кадри да економски одговоре на захтеве свога лечења и лекарског третмана.

8) Из ових разлога, наша Црква верје у бесмртност душе, у васкрсење тела, у вечну перспективу и реалност, у болове као „ране Господа Исуса на нашем телу“ (Гал. ст. 17), у невоље и поводе као прилике за спасење, у могућност развоја друштва љубави и солидарности међу људима, те стога сваку смрт која представља резултат људксих одлука и избора – како год „добром“ се називала – одбацује као „хибрис“ протв Бога. Свака пак лекарска пракса/чин који не дорпиноси продужењу живота, него изазива убрзање тренутка смрти осуђује се као деонтолошка и као она која обезвређује лекарску службу.

Преузето из:

Свети Синод Јеладске Цркве „Еутаназија“, које се моће наћи у: Богословље, LXVI, 1-2, Православни Богословски факултет, Београд 2007, 17-18.

[Аурор]

7) Такозвано „право на смрт“, које представља поткрепљење еутаназије, могло би да еволуира у претњу животу болесника који нису кадри да економски одговоре на захтеве свога лечења и лекарског третмана.

Nešto ne mislim tako.

Svako ima pravo da odlučuje o svom životu, kako god ja, ti, ili neko treći mislili o njegovim postupcima.

[marko_13]

Дилема биоетике пред којом се данас налазимо повезана је с одлуком о намерном прекидању људског живота медицинским путем, обично на молбу старијих пацијената који пате од неизлечивих болести. Заговорници еутаназије доказују да се смртно оболелом пацијенту мора понудити избор и да му се мора омогућити да достојанствено умре. Убрзани развој медицине током последње деценије, а посебно развој реанимације, омогућио је да се повећа просечан животни век и створио услове за одржавање живота остарелих пацијената. Ова чињеница, по свему судећи, погодује молби за озакоњење еутаназије. Чини се да у молби за еутаназију (дословно: „благу смрт“, прим. аут.) нема ничега достојног осуде, уколико се сетимо да се ми, православни, на божанственој Литургији св. Јована Златоустог молимо да крај нашег живота буде „хришћански, без бола, непостидан и миран“. У молитви за исход душе постоје и речи о „мирном разрешењу (растављању) душе и тела“. Међутим, разлика између хришћанских молитава и савремене праксе еутаназије састоји се у томе што у првом случају хришћанин признаје слабост човечје природе, смирује се и сву наду полаже на милосрдног Бога, молећи се за Његову милост. У другом случају, пак, човек сумња у божанску љубав и у промисао Божји и, будући лишен сваке наде, одлучује да оконча живот свога ближњега.

Хришћанска етика не прихвата еутаназију зато што овај чин присваја за себе врховну власт Бога над животом и нарушава забрану убиства. Што се тиче основног аргумента који наводе заговорници еутаназије, тврдећи да је то чин милосрђа и састрадања са ближњим, морамо приметити да, ако је сама намера и условљена жељом да се учини добро дело, та добра намера није довољна за морално оправдање сличног поступка.

Љубав и састрадање према пацијентима изражавају се кроз лични труд и пожртвовање, а не њиховим убијањем које, у суштини, представља крај сваке помоћи и сваког састрадања са њима. Хришћанска етика се не противи употреби средстава за ублажавање болова, али истовремено учи да Бог допушта бол са педагошким циљем, јер хоће да помогне човеку да се у том критичном, завршном стадијуму живота, покаје и задобије спасење.

[Лазар Нешић]

Nešto ne mislim tako.

Svako ima pravo da odlučuje o svom životu, kako god ja, ti, ili neko treći mislili o njegovim postupcima.

Као што и свако има право на супротно мишљење, тј. насупрот твог мишљења