Свети Николај Кавасила: О ЖИВОТУ У ХРИСТУ , светом причешћу...

[JESSY]

41. И уопште, као што је рођење нешто божанствено и натприродно, тако је и живот, и начин живљења, и философија, и све што је томе слично ново и духовно. Ту истину изражавајући, Спаситељ каже Никодиму: "Што је рођено од Духа, дух је" (Јн.З,6) , Стога и Павле вели; "...Да се нађем у Њему не са својом праведношћу која је од закона, него оном која је по вери у Христа, праведношћу од Бога" (Филип. 3,9).

42. Овде је реч о царском руху. А наше рухо је ропско. Па како ће слобода и Царство, коме треба да стремимо, бити награда слугама? Наравно, не бисмо могли бити достојни Царства ако не бисмо показали ништа више од ропске врлине. Наиме, као што "распадљивост не наслеђује нераспадљивост", како каже апостол Павле, "јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност" (1. Кор. 15,50-53), исто тако ни дела робова не могу бити довољна за оно Царство, него је потребна и благодат од Бога. Наследник треба да постане син, да не буде више роб. "А роб не остаје у кући довека", каже Господ, "син остаје довека" (Јн.8,35). Према томе, свак ко хоће да до тога наследства доспе, треба да, потиснувши најпре у себи роба, покаже себе сином Божијим, односно украсивши своје лице обличјем Јединороднога, да се у тој красоти појави пред Родитељем; а то значи да нас Син Божији разреши сваког робовања, те да заиста будемо слободни, што и подразумевају речи које је Христос упутио Јудејима: "Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни" (Јн. 8,36). Христос уистину разрешује робове и чини их синовима Божијим, па пошто је и Сам Син и пошто је слободан од свакога греха, чини да они заједничаре у Његовом Телу и Крви и Духу, и свему што је Његово. Тако нас је Он изнова саздао и ослободио и обожио, сједињујући нас са Самим Собом, Он, Који је целовити и слободни и истински Бог. И тако свештена Вечера Евхаристије чини да Христос, Који је истинска праведност, постане наше добро више него што су то наша природна добра, тако да бивамо прослављени због онога што је Његово и дичимо се као да смо то ми сами остварили, па отуда и име стичамо уколико ту заједницу очувамо. А ако неко заиста буде назван светим и праведним, или било којим другим похвалним називом, он своје име стиче по Ономе од Кога је све то примио. Јер "Господом се", вели псалам, "хвали душа моја" (Пс. 34,2), и "у Њему ће бити благословени сви народи на земљи" (Пост. 12,3). Отуда се од нас и не тражи ништа од онога што је човечанско, али се тражи да оно што је Христово, уселимо у душе наше, те да при своме одласку све то имамо уза се, и да ту философију на сваки начин покажемо и пре но што доспемо до победних венаца. А ово ново богатство божанске философије треба да чувамо, не придодајући му ништа од стране зла, јер само је тај чисти принос примерен Царству небеском.

[JESSY]

43. Пошто награда, коју треба да приме они који су се борили, јесте Сам Бог, потребно је да и борбе буду подобне тој награди, односно да буду божанске, а Бог да не буде само учитељ борцима и судија и надзиратељ у борбама, него да Он Сам буде успешан такмац, тако да прижељкивани циљ буде у складу са припремом, а припрема да буде у складу са циљем. Наиме, као што онда кад нас је на земљу послао, није учинио нити тражио од нас ишта натприродно, тако ни сада, водећи нас ка Богу и ослобађајући нас од земље, није нам оставио ништа човечанско, него је све што нам је потребно прилагодио Себи, те није оставио неделатном ниједну силу од оних које су у стању да нас за онај циљ приготове. А ако то што се са нама збило неко назове болешћу и исцељењем, тада морамо рећи да Он није само ушао код изнемоглога и удостојио га погледа Својих очију и додира Својих руку, и није напросто починио све што је неопходно овоме за исцељење, већ је постао и Сам лек, и храна, и све што доноси здравље. Опет, ако говоримо о поновном саздавању, Он од Себе Самога и од властитога Тела изнова саздаје оно што је човеку потребно; а то чиме је заменио све што је у нама пропало, јесте Он Сам.

44. Није, међутим, пресаздао наше тело од исте твари од које га у почетку беше саздао, него је оно првобитно тело саздао узимајући праха земаљскога, а за ово друго дао је властито Тело. Изнова саздајући живот, Он не чини душу напросто бољом у њеном природном стању, него изливајући Своју Крв у срца оних који приступају светој Тајни Причешћа, васкрсава у њима Свој властити живот. Тада је, вели, "удахнуо дух животни" (Пост. 2,7), а сада нам предаје Духа Светога (Јн. 20,22). Јер, "посла Бог Духа Сина својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче" (Гал. 4,6). А кад је затребала светлост, тада је рекао: "Нека буде светлост" (Пост. 1,3), и постаде светлост, односно ова створена светлост а сада је засијао и Сам Владика, по речима апостола Павла: "Који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим" (2. Кор. 4,6). И уопште говорећи, у првим временима Бог је чинио добра људскоме роду уз помоћ видљивих ствари и водио човека уз помоћ заповести, представника и закона, користећи час анђеле, час најугледније међу људима, а сада дејствује Он Сам, без посредника, и за све само Себе користи.

[JESSY]

45. Сагледајмо, наиме, ово питање од самог почетка. Да би спасао људски род, Господ није послао анђеле, него је Сам дошао. Било је потребно да људи схвате због чега је дошао и није, остајући Сам на једном месту, слао људе да окупљају слушаоце, него је Он Сам, ходећи по разним крајевима земаљским, тражио оне којима ће Своја учења предати. И дарујући им Својим језиком највиша од свих добара, одлазио је пред врата онима који су имали највеће потребе за доброчинствима. Тако је чак и болесне исцељивао приступајући им и дотичући их руком; саздао је очи ономе који од рођења беше слеп, стављајући му на лице блато које је Он Сам начинио пљунувши на земљу, и подигао га је запретивши му прстом (Јн. 9,6). "Пристуивши дохватио се носила" (Лк. 7,14), вели Писмо; "приступио је и гробу Лазаревом и из те близине му је позив упутио" (Јн. 11,43), иако је могао, да је тако хтео, и из далека само једном речју и једним мигом да учини и то чудо, и друга чуда већа од тога, Он, Који је на такав начин и небо створио. Но, то би био само јасан доказ Његове силе, док ово друго беше знак човекољубља које је дошао да покаже.

46. Пошто је, дакле, требало да заточеници ада буду ослобођени, и пошто Бог није то дело поверио анђелима или предводницима анђела, него је Сам сишао у тамницу, било је природно да заточеници не добију своју слободу бадава, већ за откупнину: ослободио их је положивши Своју Крв за њих. На исти начин, од тада па све до Судњега дана, Он избавља и ослобађа душе од кривице и од сваке нечистоте. Јер, Он је Тај Којим се стиче очишћење, као што показује Павле говорећи: "Пошто сам изврши очишћење Грехова наших, седе са десне стране Величанства на висинама" (Јевр. 1,3). Због тога Га и назива слугом (Римљ. 15,8), а Он Сам Себе сматра служитељем (Лк. 22,27) и вели како је од Оца послат у свет да би служио. А најзначајније од свега је то што ово није важило само за то време кад се Господ појавио и дошао са човечанском слабошћу (не да би судио свету), кад је показивао својства слуге а скривао све што је владичанско, него важи и за будућност, кад ће доћи са силом и кад ће се показати у слави Очевој, кад ће се открити и кад ће се показати Царем онога Царства. "Опасаће се", каже Лука, "и посадиће их, и приступиће те ће им служити" (Лк. 12,37). А то је природно, јер кроз Њега цареви царују и владари земљом управљају.

[JESSY]

47. Уосталом, на тај начин се зацарио у чистом и истинском Царству, постајући Сам Себи довољан за то царовање, и тако је управљао над онима којима је овладао, и то блаже него какав пријатељ, строже него било који световни владар, брижније него отац, сродније него што су сродни удови једнога тела, неопходније него што је телу срце, не узмичући пред страхом, не бивајући зависан од награда, већ постајући Сам сила власти и сједињујући са Собом оне који Му приступају. Кад неко уз помоћ страха или обећаних награда царује, то никако није истинска власт, јер тада су разлози за послушност очекивања (= награде) или претње силом. Наиме, као што не може у потпуности владати онај ко своју власт има однекуд другде, тако ни Богу не можемо истински служити ако се потчинимо некоме од поменутих начина.

48. Пошто је ваљало да Господ царује том најчистијом влашћу (нека друга Му, дакако, не би ни приличила), изнашао је начин да то оствари. А тај начин беше најчуднији од свих. Јер, користио се начелима која су једно другом супротна: да би постао истински Владика, Он прима на Себе природу слуге, и све до распећа и крсне смрти служи осталим слугама, те на тај начин спасава душе слугу и сместа придобија за себе њихову вољу. Због тога и Павле, знајући да је то служење узрок Његовога царовања, каже: "Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту; зато и Њега Бог високо уздиже" (Филип. 2,8-9); а чудесни пророк Исаија каже: "Зато ћу му дати део за многе, и са силнима ће делити плен, јер је дао душу своју на смрт, и би метнут међу злочинце" (Ис. 53,12). Наиме, првобитним стварањем наше природе Христос је постао Владика, а саздавањем нове твари задобио је нашу вољу, што ће рећи да уистину царује над људима, јер је овде освојио и потчинио владавину разума и слободу воље, који човека чине човеком. Због тога и каже: "Даде ми се свака власт на небу и на земљи" (Мт. 28,18), као да је Он, Који је пре свих векова Владика света, задобио нешто ново тиме што је, заједно са небеским бићима, и човечанска природа спознала заједничког Владику. И оне речи Давидове: "Царује Бог над народима" (Пс. 47,8), упућују на то Царство, у коме ће народи бити "сутелесници и судеоници Спаситељеви" (Еф. 3,6), како каже апостол Павле.

[JESSY]

49. Сјединивши се толико присно са телима и са душама, Христос није постао Владика само над телима, већ и над душама и вољама; и влада над тим самодовољним и чистим царством, управљајући њиме по властитој вољи, као што душа управља телом, а глава удовима. А они хришћани који су пожелели да понесу тај јарам, бивају вођени као да не живе у складу са својим разумом и не поступају по своме извољењу. "Као живинче", вели, "бејах пред тобом" (Пс. 73,22); то значи да човек мрзи своју душу и да треба да је изгуби, а ако је изгуби, тиме ће да је спасе. То ће се збити кад превлада нова твар и кад Нови Адам у потпуности покрије старога, кад не преостане ништа од старога квасца: ни рођења, ни живота, ни кончине.

50. Заиста, тело старога Адама саздано је од земље, а Нови Адам је, вели, рођен од Бога. А сведочанство о свакоме од ових живота јесте трпеза која им припада: прву трпезу је, наиме, произвела земља, а новога човека храни Небески Човек Својим Телом. Због тога се онај први, умревши, поново вратио у земљу из које је и произашао, а други је отишао ка Христу, одакле је и узет, те је свакоме од њих припао онакав крај какав и приличи њиховом почетку: "Какав је земљани", каже Писмо, "такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески" (1. Кор.15,48). Али, то није само због душе, већ и због Тела Његовог зато што је и оно небеско, као што су код првога Адама и једно и друго земљани. Јер, овде душа почива у рукама Небескога Човека, а тело постаје део Његовога Тела. Оно, наиме, не заједничари са душом него је испуњено Духом живим, те живи и након кончине претходног земаљског живота, и то толико боље да се ни изрећи не може, јер ни у почетку не беше уистину умрло. "Изгледало је", вели Соломон, "у очима неразумних да су помрли" (4) Наиме, као што "Христос, уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада Њиме" (Римљ. 6,9), тако ни удови Христови неће видети смрти довека; јер, како би могли да искусе смрт, кад зависе од вечно живога Срца?

[JESSY]

51. Ако је то што видимо само прах и ништа више, не треба да му се дивимо. Јер, богатство је унутра, "и ваш је живот сакривен", вели Писмо, (Кол. 3,3), а ризница је земљани суд: "А ово благо имамо у земљаним судовима", каже апостол Павле (2.Кор. 4,7). Према томе, онима који ствари посматрају само споља, само је глина видљива; међутим, кад се покаже Христос, и тај прах ће приказати своју красоту. Видеће се тада да је и тај прах део онога бљеска, и уподобиће се Сунцу и зрачиће истим зрацима као и Оно. "Тада ће се", вели, "праведници засјати као сунце у Царству Оца свога" (Мт. 13,43). А Царством Очевим назива се она светлост којом је Он заблистао и јавио се апостолима, који су, као што јеванђелист Марко каже, видели "Царство Божије да је дошло у сили" (Мк. 9,1); праведници ће у тај дан засијати озарени светлошћу и славом: они примајући је, а Он блистајући њоме.

52. Јер, овај Хлеб, ово Тело, до кога ће човек доспети носећи тамо Дарове са овдашње Трпезе, то је оно што ће се на облаку указати свим очима и што ће, у једном трену, као каква муња, показати своју лепоту од истока до запада; са таквим блистањем живе блажени, а кад скончају, светлост се не повлачи. Светлост је, наиме, свагда са праведницима, који доспевају у онај живот блистајући том светлошћу, а сада хитају ка њој, са којом су све време живели. Јер, оно што ће се у онај дан васкрсења збити са онима који ће оживети, када ће се кости и делови и удови тела сјединити са главом како би се целовитост тела васпоставила, то ће се збити и са Спаситељем Христом, заједничком Главом свих хришћана. И кад Глава само бљесне над облацима, сабраће са свих страна своје удове, и биће Бог међу боговима, дивни врх дивнога окружења. Па као што терет уздигнут увис, кад се раскину везе које га држе у висини, пада ка земљи и тражи место на тлу које је одмах под њим, тако је и са телима светих: она најпре пребивају на земљи, везана за њу пропадљивошћу и бивајући овде мучена, те због тога, вели, "у овоме шатору уздишемо" (2. Кор. 5,4), а када се појави слобода, тела светих ће незадрживом силином похитати ка Христу да би заузела места која су им додељена. Због тога апостол Павле, показујући да је тај пут неупоредив са другим, говори о узношењу и каже: "Бићемо... узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху" (1. Сол 4,17); а о томе да ћемо бити узнети, Спаситељ је рекао: "Тада ће бити два на њиви; један ће се узети, а други оставити" (Мт. 24,40); то значи да неће бити више ничега што је човечанско нити што од људи зависи, те неће нико окаснити, него ће Он позвати људе, Он ће их узнети, Он, Који никаквом времену не робује.

[JESSY]

53. Јер, од самог почетка, Спаситељ није чекао да Га они заишту, него је Сам потражио оне који су заблудели, а затим им је показао пут, па пошто нису били у стању да ходе по њему, узео их је на своја плећа и понео: кад су посртали, подизао их је; кад су били немарни, исправљао их је; кад су одступали, позивао их је назад и на сваки начин подстицао на оно што им је на спасење. Тако ће их и онда када трчећи буду прелазили последњу стазу ка Њему, Он Сам васкрснути и начинити им крила како би полетели. Због тога их је и назвао орловима окупљеним око трупа: Јер Где је труп, вели Он, "онде ће се и орлови скупити" (Мт. 24,28). Прећи ће, заиста, са Трпезе на Трпезу, са оне која је још увек скривена, на ону која је већ откривена: са Хлеба на Тело. (5)

54. Сада је, дакако, Христос за њих Хлеб, јер још увек живе човечанским животом, али је исто тако и пасхална Вечера, јер они одавде прелазе у Град који је на небесима. (6) А када "добију нову снагу, подижу се на крилима као орлови", као што вели чудесни Исаија (Ис. 40,31); тада ће се окупити око истога Тела, које ће тада бити без икакавог прекривача. На то указује блажени Јован када каже: "Видећемо Га као што јесте".(1. Јн. 3,2) Јер, Христос није Хлеб за оне који више не живе телесним животом, нити више очекују Пасху; а Његов труп има многа знамења: на Његовим рукама су ране, на ногама су ожиљци од клинова, а ребро још увек носи белег од копља.

[JESSY]

55. Та Вечера свете Евхаристије води до онога Тела, и без ње Га није могуће примити, ништа мање но што је онај коме су очи извађене, у стању да искуси светлост. Јер, ако они који на овој Вечери не обедују, немају живота у себи, како би Христос могао бити бесмртна глава мртвим удовима? Једна је, дакле, сила свете Трпезе, један је и Онај Који припрема гозбу и у једном и у другом свету; овде је, наиме, брачна ложница, овде се одвија припрема за ступање у брак, а овде је и Сам Женик. Према томе, онима који одлазе немајући уза се ове Дарове, неће остати ништа више за живот. А они који су уистину примили благодатне Дарове и очували их, они су ушли у радост Господа свога и скупа са Жеником ступили у брачну ложницу, и науживали се свакаквог обиља за Вечером; а то им се није тек сада догодило, него су, појавом Христовом, непосредније искусили оно што су, долазећи овамо, са собом донели. То значе речи: "Царство је Божије унутра у вама" (Лк. 17,21).

http://www.spc.rs/sr/sveti_nikola_kavasila_kakav_doprinos_zivotu_u_hristu_daje_sveto_pricesce