Двери - "Да ли је неолиберализам главни кривац?"

[Grizzly Adams]

Веома занимљив текст са сајта Двери:

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/radivoj-ognjanovic/da-li-je-neoliberalizam-glavni-krivac.php

Ако брат Недељко још увек прати форум волео би да прочита пажљиво, а било би корисно и за осталу братију. Подвукао би закључак на крају.

Да ли је неолиберализам главни кривац?

други део излагања Радивоја Огњановића

Проблем неолиберализма није у принципима преузетим из либерализма, већ у изостављеним принципима.

Свакога дана нам се све више сугерише да је главни кривац за све ово што нам се сада дешава - неолиберализам. Нема никакве сумње да и он носи део одговорности, али, да ли је он заиста главни кривац за слом српске економије?

Да бисмо одговорили на ово питање, прво морамо знати шта значи реч неолиберализам. Ако се већ зове неолиберализам, онда би било логично да буде настављач либералног учења, а када се помене реч либерализам онда се на њу може гледати као на синоним за «последњег витеза либерализма» – Лудвига фон Мизеса.

Идеје и принципи Мизесовог либерализма су јасни: новац мора бити стабилан, држава буџетски дефицит не сме финансирати из нове емисије новца, банке морају пословати само са правим новцем и мора им се укинути право на емисју новца (тј. морају пословати са 100%-ном банкарском резервом), ако банке послују само са правим новцем онда нестаје потреба за «зајмодавцем у последњој инстанци», а самим тим нестаје потреба за постојањем централних емисионих банака, тј. оне се морају укинути. Затим, цене се морају формирати на тржишту, девизни курс се мора формирати на тржишту, конкуренција мора бити слободна, држава мора доносити јасне и недискриминаторне законе, држава мора спроводити донете законе, држава мора спречити: корупцију, обмане и све врсте крађа, превара итд. Најкраће речено, целокупна државна интервенција мора бити усмерена ка стварању и очувању конкуренције и слободног тржишта, а не против конкуренције и тржишта.

Дакле, ако знамо шта је то прави либерализам, како се онда неко може звати неолибералом а да не прихвата најважније идеје либерализма? Ако знамо да се за неолиберализам везује име Милтона Фридмана (Milton Friedman), и ако знамо да он није прихватио најважније идеје либерализма, зашто се он уопште зове либералом? Да ли је Милтон Фридман уопште био либерал?

О томе нам најбоље говори оно што се десило на једном састанку Друштва Мон Пелерин (The Mont Pelerin Society), коме су између осталих присуствовали и Фридман и Мизес. По речима самог Фридмана, Мизес је у једном тренутку устао и рекао: «сви сте ви само једна социјалистичка дружина», а онда напустио састанак. Мизес је касније често говорио да више цени искрене социјалисте него лажне либерале, а највише је презирао «камуфлиране социјалисте који парадирају под именом либерализма».

Дакле, Фридман није био либерал, већ лажни либерал са задатком да компромитује идеју либерализма, и то на исти начин као што код нас имамо камуфлиране социјалисте који парадирају под паролом демократије и либерализма, и тиме компромитују идеје и демократије и либерализма. Циљ је – компромитација слободе, демократије и либерализма, и припремање терена за стварање једног новог тоталитаризма.

Проблем неолиберализма није у принципима преузетим из либерализма, већ у изостављеним принципима. Или ћете имати либерализам или социјализам, та два система се међусобно искључују и немогуће их је укомпоновати у један систем.

Вашингтонски консензус

Промотери идеје да је за све крив неолиберализам и сами увиђају недостатак доказа за своје трврдње, али не одустају од својих идеја већ у «ватру» убацују додатну тезу да је за све крив фамозни Вашингтонски консензус. Крајње је време да се већ једном раскрсти и са том заблудом.

Прво што морамо рећи је то да нико не спори да и у Вашингтонском консензусу има неких спорних и тешко применљивих принципа, али се, истине ради, морају навести и неки принципи којима се ништа не може замерити:

Фискална дисциплина

Исто као што сваки појединац и сваки предузетник своје расходе усклађује са својим приходима, исто тако и свака држава своје расходе мора ускладити са својим приходима. Држава може трошити само оно што успе да прикупи путем пореза, и не сме трошити незарађено јер је то само пребацивање садашњих проблема на будуће генерације. Принципу фискалне дисциплине се ништа не може замерити, а у нормалном систему то не би смео бити само принцип, већ закон, а кршење тог закона би се морало третирати као злочин против будућих генерација.

Политика конкурентног девизног курса

Девизни курс се мора формирати на тржишту јер се само на тај начин може обезбедити здрав ценовни систем и здрава економска калкулација. Фиксни девизни курс је један од главних узрока српског економског слома јер до те мере нарушава тржишни механизам, да здраву економску калкулацију чини немогућом. Стабилност валуте се постиже тако што држава спречава монетарну и кредитну експанзију, а не тако што се курс домаће валуте брани на неодбранивом нивоу.

Либерализација прилива страних директних инвестиција

Стране директне инвестиције су нешто најбоље што се може догодити једној неразвијеној држави, јер на тај начин долази до трансфера акумулираног богатаства од технолошки развијених ка технолошки неразвијеним државама. Проблем Србије није у томе што су стране директне инвестиције дошле у Србију, већ у томе што их нема. Српски економски систем је до те мере поремећен, да страних директних инвестиција нема упркос великодушним повластицама које им нуди државна власт. Уместо страних директних инвестиција, добили смо само спекулативни банкарски капитал, којим банке, уз потпуну сарадњу НБС, из Србије исисавају новац и разарају економију.

Промена приоритета јавних расхода

Уместо усмеравања јавних расхода ка инвестицијама и ка помоћи најсиромашнијима, како предлаже овај принцип, у Србији се јавни расходи усмеравају: ка државној и парадржавној администрицији, ка повећању плата јавног сектора, ка стимулисању увоза, ка вештачком стимулисању потрошње итд. Дакле, српска економска власт је радила све супротно од онога што сугерише овај принцип, тако да се ни он не може узети као оправдање за српску економску катаклизму.

О следећих пет принципа: Приватизацији, Дерегулацији, Заштити власничких права, Пореској реформи и Лебирализацији каматних стопа - можемо дискутовати, налазити врлине и мане, али ни за један од тих принципа се не може рећи да је један од битнијих узрока економске кризе.

Једини принцип који је заиста споран, је принцип Либерализације спољне трговине. Он јесте споран, поготову када га треба применити у држави са ратом и санкцијама разореном привредом, али ни тај принцип не би могао оставити веће последице да се испоштовао принцип слободног девизног курса. Само у комбинацији са фиксним девизним курсом, а праћен огромном монетарном и кредитном инфлацијом, овај принцип прераста у велики проблем и постаје један од главних узрока слома српске привреде.

Исто тако, овај принцип не намеће неки одређени рок до када се трговинска либерализација мора спровести, а и не намеће «једнострани» либерализам већ претпоставља да се сви учесници придражавају правила и да се отворени протекционизам не замени прикривеним протекционизмом у облику: субвенција, стимулација, дотација, стандарда итд.

Да цела ствар буде интересантнија, критичари Вашингтонског консензуса и сами веома добро знају да се тим принципима мало шта може замерити, али не одустају од своје идеје, већ се додатно заглибљују у блато и онда кажу да није највећи проблем у самим принципима, већ у ономе што се иза њих крије, тј. у политици ММФ-а.

Са критиком ММФ-а се можемо сложити, али зашто се онда отворено не критикује ММФ, већ се критикују принципи у којима нема ничег спорног, а на основу критике тих принципа, у којима нема ничег спорног, се онда критикује неолиберализам? Да конфузија буде још већа, највећа буџетска недисциплина и дуплирање плата јавном сектору, се није десила за време постојања споразума са ММФ-ом, већ у периоду када тог споразума није било! Ко је крив за то? Какво оправдање наћи за тај аргумент?

Нема оправдања. За слом српске економије кривца не треба тражити у економским школама и било каквим економским принципима, већ у неспособној власти која је из свих економских школа извукла оно најгоре у њима, а онда све то укомпоновала у један франкенштајнски модел до сада незабележен ни у теорији ни у пракси.

Сваки покушај пребацивања кривице са правог кривца на имагинарне кривце, је само још један облик спиновања, димна завеса и бацање прашине народу у очи, како би се релативизовала кривица главног кривца, а то је – државна власт.

Закључак

Ако под државном влашћу подразумевамо и Народну Банку Србије, онда можемо рећи да је државни интервенционизам јаког интезитета главни кривац за српску економску деструкцију.

Држава и банке су са једне стране у систем упумпавале огромне количине новца и кредитног новца, а са друге стране се, путем катастрофалне политике НБС, новац испумпавао из система и заувек га напустао. Овде морамо рећи да се новац, највећим делом, испумпава путем банкарског система, али да банке то не би могле радити без свесрдне помоћи државних власти и НБС. И зато, када се говори о механизму деструкције српске економије, и када одбацимо сва камуфлажна средства, морамо знати да су банке, централна емисиона банка и државна власт – једна институција и главни кривац за сва економска зла која су нас снашла.

Српска економија се последњих десетак година налази под константним монетарним и кредитним ударима, који, уз вештачки одржавани девизни курс, доводе до потпуне дисторзије ценовног система. Држава, на потпуно вештачки начин, домаћу производњу чини неисплативом, и на потпуно вештачки начин уништава многе привредне субјекте, који би у слободном тржишном систему сасвим нормално пословали. На тај начин, држава са својом интервенцијом уништава најздравији и најкориснији део привреде, а помаже најнеконкурентнији и најштетнији део привреде.

Државни интервенционизам скоро у потпуности блокира тржишни механизам, и у том погледу превазилази чак и некадашњи систем социјалистичког самоуправљања. Садашњи систем, по својој деструктивности, превазилази све до сада познате економске системе.

Експериментални модел убрзаног разарања једне привреде, који се сада примењује у Србији, је комбинација социјализма, кејнзијанизма и фридманизма, додатно зачињена огромном количином законитог криминала, тако да се добила једна изузетно ефикасна деструкциона комбинација.

Србија, и не само Србија него и читав свет, се сада налазе на раскрсници два пута. Један пут, онај тежи пут, је пут слободе, демократије и либерализма, а други пут је пут државног интервенционизма који полако прераста у тоталитаризам. Либерализам и социјализам су два међусобно супротстављена система која се никако не могу укомпоновати у један систем.

На непомирљивост социјализма и демократије најбоље је указао политички мислилац Алексис де Токвил (Alexis de Tocqueville) који је рекао:

«Демократија проширује сферу индивидуалне слободе, док социјализам на сваког човека гледа као на пуки број. Демократија и социјализам немају ништа заједничко, осим једне речи – једнакост; али са једном битном разликом: док демократија тражи једнакост у слободи, социјализам тражи једнакост у одрицању и послушности.»

На крају можемо рећи само једно: Либерализам, онај прави, Мизесов либерализам, није само пожељан економски систем, већ је једини могућ економски систем; сви остали економски системи су самоуништавајући економски системи.

(Други део излагања Радивоја Огњановића са Округлог стола о економији у организацији Двери – Покрета за живот Србије)

[Juan Valdez]

Дакле, Фридман није био либерал, већ лажни либерал са задатком да компромитује идеју либерализма, и то на исти начин као што код нас имамо камуфлиране социјалисте који парадирају под паролом демократије и либерализма, и тиме компромитују идеје и демократије и либерализма. Циљ је – компромитација слободе, демократије и либерализма, и припремање терена за стварање једног новог тоталитаризма.

CIA, снајка, CIA. Питам се да ли је уопште могуће да ови Ротбардови и Мизесови талибани размишљају мало изван оквира теорија завере? Фридман је био врхунски економиста који се није потпуно слагао са Мизесом и то је то. Можемо и треба да расправљамо који је од њих био у праву. Али зашто је увек онај ко се не слаже са мном некакав убачени елемент на тајном задатку? Свашта!

[Grizzly Adams]

Ево још један текст, у ствари први део излагања сјајног брата Радивоја:

http://www.dverisrps...i-mehanizam.php

Морам да признам да сам веома (пријатно) изненађен, питам се само да ли у Дверима ико чита и слуша шта овај човек каже?

Блокирани тржишни механизам

први део излагања Радивоја Огњановића

Уместо да банке штедњу грађана каналишу у развој и инвестиције, штедња се користи за диловање банака са државом

Британски економисти су још пре два века поставили питање: "Шта је узрок економске кризе?", а онда закључили да је то погрешно питање. Они су посматрали кризе, приметили да свакој кризи претходи један период лажног просперитета, и на основу тога сасвим исправно закључили да је криза само последица тог лажног просперитета. И зато, питање не треба да гласи «шта је узрок кризе?», већ «шта је узрок тог лажног просперитета?».

Британски економисти су поставили право питање али нису дали одговор на њега. На то питање одговор нам је дао, још пре сто година, економски геније и највећи економиста свих времена – Лудвиг фон Мизес (Ludwig von Mises), а одговор гласи – инфлационизам, тј. монетарна и кредитна експанзија.

Новац

Још од времена Жана Батисте Сеја (Jean-Baptiste Say), знамо да се роба не купује новцем, већ другом робом. Новац је само општеприхваћени медијум размене. Новац је само посредник у процесу размене роба, а да би новац био посредник у процесу размене - он мора бити нешто што се не сме мењати.

У прoцесу размене роба, под претпоставком да се количина новца у систему не мења, временом се успостави равнотежни ниво цена. У таквом систему новац у сваком тренутку има покриће у реалној роби и као такав постаје стабилан новац и омогућава успостављање здравог ценовног система и здраве економске калкулације.

Без стабилног новца нема здравог ценовног система, без здравог ценовног система нема здраве економске калкулације, а без здраве економске калкулације нема рационалних пословних одлука. Сви економски системи, без обзира како се они формално звали, у којима нема стабилног новца и здравог ценовног система – су самоуништавајући економски системи.

Стабилан новац је питање свих питања, предуслов за вођење било какве смислене економске политике, и зато је основни задатак сваке државе да привреди и становништву обезбеди стабилан новац. Када данас говоримо о стабилном новцу, онда под тим мислимо на релативно константну количину новца, уз максимално годишње повећање од 2-3 процента.

Веома је битно рећи да се тих додатних 2-3 процента у систем не упумпавају због тога што је тај додатни новац економији потребан, већ због спречавања евентуалних манипулација у погледу повлачења новца из оптицаја (money hoarding). Дакле, иза те идеје о минималном повећању количине новца у оптицају, стоји то да би тих пар процената новог новца били довољно велика казна за оне који повлаче новац из оптицаја, а уједно довољно мала монетарна интервенција да би значајније реметила здрав ценовни систем.

Када би се држава придржавала тог правила, и када би се тај новокреирани новац у систем убацивао директно и на добро осмишљен начин, онда би тај новокреирани новац био користан новац. Међутим, ако држава уместо тог правила, прихвати друго правило које каже да «конзервативна фискална политика дозвољава буџетски дефицит до 3% у односу на БДП», онда је јасно да од стабилног новца нема ништа.

Код нас је БДП (барем фиктивно) десетак пута већи од постојеће количине новца у оптицају, што значи да власт не емитује додатних 3%, већ 30%, а ако је буџетски дефицит 4% онда се емитује додатних 40%. Ако том новцу додамо и новокреирани новац из процеса тзв. деевризације, и по другим основама, онда се количина новокреираног новца додатно повећава и имамо годишњу инфлацију од преко 50 процената.

Како је могуће имати инфлацију од преко 50%, а да ценовна инфлација (раст цена потрошачке корпе) буде мања од 10%? У нормалном економском систему, у систему у коме владају економски закони, то не би било могуће, али оно што није могуће у нормалном систему - могуће је у модификованом социјалистичком систему.

Држава фиксира курс динара у стању неравнотеже (са огромним трговинским дефицитом), и са тако прецењеним динаром чини увозне производе јефтинијим него што они стварно јесу, а ти вештачко јефтини увозни производи постају брана ескалацији ценовне инфлације. На тај начин већи део инфлације се пребацује на државни дуг и представља прикривену, тј. потиснуту инфлацију, која се кад-тад мора исказати или кроз хиперинфлацију или кроз банкротство државе.

Последице монетарне експанзије

Када се код нас говори о последицама инфлације онда се обично говори само о ономе што се види на самој површини. Зна се да се са сваком новом количином новокреираног новца упумпаног у систем код привреде и становништва стварају инфлациона очекивања. У самоодбрани од инфлаторних удара и у покушају амортизовања губитака због слабљења куповне моћи новца, привредници подижу цене својих производа, а са друге стране становништво са својом уштеђевином или бежи у стабилније валуте или панично троши новац јер зна да ће роба сваким даном бити све скупља. На тај начин инфлација храни саму себе и веома брзо прелази у хиперинфлацију, а затим долази до монетарног колапса.

О тоj последици инфлације се доста зна, али се о једној другој последици инфлације мало зна, а то је да инфлација изазива дубуке структурне поремећаје. Новокреирани новац у систем никада не улази на неутралан начин, да сваки становник добије свој део новца, већ свака инфлација у суштини представља фаворизовање једног дела привреде и становништва, а на рачун дискриминације другог дела привреде и становништва. Тај нови новац се обично усмерава према државној и парадржавној администрацији, као и према центрима моћи који имају већу «лобистичку снагу».

Када се говори о последицама инфлације, онда се мора цитирати једна изузетно важна Хајекова (Friedrich Hayek) реченица:

«У инфлаторним условима, ресурси се крећу, не у складу са здравом економском калкулацијом, већ према местима ка којима је инфлација усмерена.»

Ова реченица је изузетно важна и зато ћемо је објасни на примеру српске економије у последњих десетак година:

Држава је у процесу тзв. деевризације, а на конто добијених девиза из процеса приватизације, емитовала огромну количину динара, а онда се тим динарима вештачки повећавао животни стандард једног привилегованог дела становништва. Са повећањем животног стандарда тог дела становништва дошло је и до повећања тзв. дискреционе потрошње, а она је, по правилу, усмерена ка секторима: трговине, туризма, угоститељства, забаве, некретнина (грађевинарства) и томе слично. На основу те вештачке тражње, у тим секторима је креирано неколико стотина хиљада нових радних места, тј. дошло је до предимензионирања капацитета.

Да је период масовне монетарне експанзије трајао краће, онда би то предимензионирање било мање, али како се тај период продужио на 7-8 година, онда се десило још нешто. Запослени у реалном сектору су приметили да се у овим фаворизованим секторима обрће знатно више новца него у реалном сектору, да су профити знатно већи, и онда долази до масовног обустављања производње у реалном сектору а капитал и радна снага крећу ка поменутим привилегованим секторима. На тај начин дошло је до додатног предимензионирања капацитета и до додатног креирања нових радних места у поменутим секторима. Још једном да нагласимо, сва та радна места су креирана на основу вештачке тражње изазване експанзивном монетарном политиком.

То је трајало колико је трајало, а онда се десило оно што се пре или касније морало десити: долази до прекида у дотоку новог новца, долази до драстичног пада тражње, а онда сва радна места креирана на основу те лажне тражње бивају ликвидирана. Исто тако, највећи део капитала који је отишао у те секторе, постаје уништен капитал.

Сада можемо поставити питање: да ли то значи да ће се читав систем вратити у почетни положај? Нажалост, НЕ. Ако се не догоди неко чудо, систем се неће вратити на почетни положај, већ ће пасти испод почетног положаја , а све због изгубљених радних места у реалном сектору и због уништеног капитала.

Управо је то оно што наше економске власти не знају: инфлација не отвара нова предузећа већ затвара и она постојећа, инфлација не креира нова радна места већ уништава и постојећа, инфлација не ствара нови капитал већ разара и постојећи капитал, инфлација не доприноси развоју привреде и друштва, већ само изазива структурне поремећаје и повећава сиромаштво државе и народа.

Последице кредитне експанзије

Из овог примера се јасно види какве разорне последице иза себе оставља монетарна експанзија, али најгоре у свему томе је то што она није највећи проблем – још је већи проблем кредитна експанзија, тј. савремено банкарство засновано на делимичним банкарским резервама.

Када се говори о банкама, онда се обично мисли да су банке институције које штедњу грађана каналишу у развој и инвестиције. Међутим, оно о чему се мало зна је то да је банкама дато право на емисију новца, али за разлику од државе која емитује прави новац, банке емитују непостојећи, фиктивни, лажни, тј. кредитни новац.

Без штедње нема капитала. У нормалном систему, када појединци троше мање него што произведу, тај новац се оставља по страни и представља штедњу. Када се та штедња пласира као кредит, онда она представља стварне производе, има покриће у реалним капиталним добрима, и као таква представља реално расположива средства за даљу производњу. Али, када позајмице долазе из кредитне експанзије, привредници и становништво су обманути јер иза тог «новца» не стоје никаква произведена добра већ само новокреирани кредит. Са кредитном експанзијом се може повећати само књиговодствени капитал, али се не може повећати понуда капиталних добара.

Предузетници на тај начин бивају обманути у погледу стварног нивоа штедње и стварно расположивог капитала, и своју економску калкулацију граде на потпуно лажним информацијама. И зато се каже да кредитна експанзија са собом носи систематско фалсификовање информација и систематско фалсификовање економске калкулације, а као резултат добијамо вештачко интезивирање привредних активности, тј. предимензиониране капацитете и промашене инвестиције.

Оно што би свима морало бити јасно је следеће: Савремено банкарство је најобичнија превара, пирамидални систем, у коме банке издају лажне потврде о власништву, у замену за прави новац, чиме се новац у оптицају фиктивно повећава у висини издатих лажних потврда.

Фаза ескалације кризе

Банкарство засновано на делимичним банкарским резервама генерише изузетно еластичну понуду новца, понуда новца се шири са лакоћом, али се исто тако лако улази и у супротан процес – процес драстичног смањења понуде новца.

Као и у сваком пирамидалном систему, банкари су свесни несолвентности банака, и на први знак кризе – први повлаче новац, обустављају даљу кредитну експанзију, и онда настаје криза. Криза избија муњевито и у веома кратком периоду целокупна привреда се нађе у стању практичног банкротства јер је немогуће вратити новац који никада није ни постојао.

Криза се шири у концентричним круговима, а највећа трагедија у свему томе је то што у таквим условима, без икакве своје кривице, страдају чак и оне најбоље вођене компаније.

Дубина кризе зависи од степена кредитне експанзије. Ако је количина упумпаног лажног новца мања, онда се ради о рецесији, и економија може да издржи корекцију без опасности од колапса. Дакле, ма како болна била, корекција, у својој суштини, представља оздрављење економског система и враћање економије у стање равнотеже. Али, ако се корекција прескочи, тј. ако се неком финансијском иновацијом корекција избегне, онда се проблем продубљује и криза подиже на знатно виши ниво, а систем се креће ка фази депресије, тј. улази у фазу ескалације кризе за коју решење не постоји.

Када се економија нађе у стању депресије, онда се колапс не може избећи, а властима и банкама на располагању остају само две могућности:

1) Прва могућност: Држава и банке могу добровољно одустати од даље монетарне и кредитне експанзије, и на тај начин одабрати да се са неизбежним последицама суоче што пре. То значи да се мора констатовати и прихватити: драстичан пад привредних активности, пад запослености и пад животног стандарда становништва. У времену кризе држава сва своја дејства мора усмерити искључиво ка спречавању социјалне катастрофе.

2) Друга могућност: Држава и банке могу наставити са монетарном и кредитном експанзијом, и на тај начин монетарни систем довести до потпуног уништења.

Мизес нам даје и сликовит приказ економске депресије, и економски систем, било да се ради о једној држави или о целом свету, посматра на нивоу једног човека који покушава да сагради кућу. Услед лоше економске калкулације, човек прецени расположиве ресурсе, помисли да може да сагради велику кућу, постави велике темеље, отпочне са градњом, али онда схвати да толику кућу не може саградити. Тада човек може да одбаци цео пројекат или да остави део темеља неискориштеним и да покуша да од расположивог материјала сагради мању кућу.

То је идентична ситуација у којој се нађе једна држава, или цео свет, након завршетка кредитне експанзије и када на сцену ступи економска депресија. На овом примеру јасно видимо још једну ствар – што се раније схвати реална ситуација, утолико ће последице бити мање. Из кризе се не може изаћи тако што ће се користити иста средства која су и довела до кризе.

У великој су заблуди они који мисле да се против кризе може борити тако што ће се у систем упумпавати додатни новокреирани новац. Сваки покушај креирања лажне тражње путем монетарне или кредитне експанзије, само продубљује кризу и води систем ка потпуном колапсу.

Овде се опет можемо подсетити онога што је рекао Сеј: «роба се купује другом робом», што значи да се тражња може повећати само ако учесници у размени роба произведу више робе, а не тако што ће се у систем убацивати додатни лажни новац. Новац је само посредник у размени роба, и манипулација са посредником у процесу размене не доводи до повећању тражње, већ само до хиперинфлацији и монетарне деструкције.

Сваки покушај спасавања предимензионираних капацитета, промашених инвестиција, лажно креираних радних места и животног стандарда - је унапред изгубљена битка. Цена промашене макроекономске политике се мора платити.

Маскирани комунизам

Када већ говоримо о банкама, онда још један феномен заслужује пажњу:

У време кредитне експанзије стране банке послују са енормним профитима, од 40, 50 или чак 60 процената, исисавају новац из система, тј. долази до огромног одлива капитала. Када криза избије банке се нађу у стању фактичког банкротства, а онда држава, у страху од општег хаоса, ради исто оно што је радила и у комунизму – спасава пропале банке. Разлика је само у томе што је некада држава спасавала домаће банке домаћом валутом, а сада држава спасавала стране банке страном валутом, и то на рачун новог задужења у страној валути.

И не само што држава спасава пропале стране банке, него им чак гарантује и одређен профит, што читав систем доводи до потпуног апсурда јер тада банке послују без икаквог ризика и потпуно су незаинтересоване за квалитет својих пласмана. Када држава почне да даје гаранције за пласмане банака, онда је слободно тржиште мртво, а систем улази у фазу модификованог комунизма.

Као упечатљив пример потпуног безнађа у коме се налазимо, посматрамо штедњу становништва у банкама. Уместо да банке штедњу грађана каналишу у развој и инвестиције, штедња се користи за диловање банака са државом или као основ за даљу кредитну експанзију, а без икакве користи за развој привреде и друштва у целини.

На тај начин, а што је апсурд без преседана, штедња грађана не само да није корисна, већ постаје штетна, а сваки евро дат банкама на чување – доприноси даљем разарању српске привреде. Било да новац стављамо у банке, или да од банака узимамо кредите, увек смо на губитку и ми и држава, а корист имају само банке. У том погледу, садашњи систем по својој штетности превазилази све до сада познате системе.

(Први део излагања Радивоја Огњановића са Округлог стола о економији у организацији Двери – Покрета за живот Србије. Наставак излагања објављујемо у тексту под насловом Да ли је неолиберализам главни кривац?)

[Grizzly Adams]

CIA, снајка, CIA. Питам се да ли је уопште могуће да ови Ротбардови и Мизесови талибани размишљају мало изван оквира теорија завере? Фридман је био врхунски економиста који се није потпуно слагао са Мизесом и то је то. Можемо и треба да расправљамо који је од њих био у праву. Али зашто је увек онај ко се не слаже са мном некакав убачени елемент на тајном задатку? Свашта!

Наравно, не слажем се са свим што је Радивоје написао, али свакако је велико изненађење с` обзиром какве изјаве чујемо од Двери генерално.

Фридман је генијалац раван Мизесу и Хајеку, ту нема шта.

[Аурор]

Фридман је генијалац раван Мизесу и Хајеку, ту нема шта.

Dap.

[Juan Valdez]

Вероватно су једино чули да је ЕУ самораспадајућа, а остало је ушло на једно, а изашло на друго уво. Уосталом, овог Радивоја објављују и Драгаш (економски синкретиста) и vaseljenska.com (легло свега и свачега).

[Grizzly Adams]

Па ево мало гуглам сад, има човек добрих доста ствари: http://www.slobodanj...vojeognjanovic/

Трегедија је то што кажеш - наше врле патријоте ће од свега чути само шта им одговара, а остало неће ни регистровати.

Радивоје Огњановић: Када данашњи самозвани либерали говоре о либерализму, најчешће говоре о: слободи говора, слободи штампе, грађанским правима и томе слично, али је интересантно да они никада не говоре о економским слободама. Економија је најбољи филтер помоћу кога можемо разлучити праве од лажних либерала. Економија је основни стуб либерализма јер без економске слободе нема ни осталих слобода.

[Juan Valdez]

Радивоје Огњановић: Када данашњи самозвани либерали говоре о либерализму, најчешће говоре о: слободи говора, слободи штампе, грађанским правима и томе слично, али је интересантно да они никада не говоре о економским слободама. Економија је најбољи филтер помоћу кога можемо разлучити праве од лажних либерала. Економија је основни стуб либерализма јер без економске слободе нема ни осталих слобода.

Јесте, наравно. Само што не смеју ни ове остале слободе да се запоставе, да не бисмо дошли до Ротбардовог закључка да у програму Дејвида Дјука нема ничега што један либертаријанац не би могао да потпише.

So far: every one of these right-wing populist programs is totally consistent with a hard-core libertarian position.

http://www.lewrockwe...ard/ir/Ch5.html

So far... А то што знамо какав је остали део програма кога је Ротбард случајно изоставио, то ником ништа.

Мени не иде у главу како је могуће да су економски левичари веће зло од вође кју клукс клана, а овај супер савезник. Мада се од човека који је написао овако огаван расистички текст ништа боље није ни могло очекивати.

http://www.lewrockwe...rd/ir/Ch75.html

Има код те екипе неких много уврнутих ставова због којих сам прилично резервисан према њима.

[Grizzly Adams]

Наравно, увек треба проверавати и истраживати па узети оно што је добро и одбацити оно што не ваља. Ротбард је знао да претера у неким стварима, Лу Роквел ми - да будем фин - не одговара баш по карактеру.

Овде сам само изненађен да Радивоје нема шта да приговори својим колегама попут Тврдишића и компаније који лупају само тако...

[Grizzly Adams]

Да Бог дадне да ти једном прочиташ тему пре него што почнеш да коментаришеш...

[Млађони]

Овај лик је прво који у дверима колико толико зна шта прича. Реално.

САмо што то у дверима никако неће да прође.

[Crveni Baron]

To da valja nemci bi prvi prihvatili ...

[Margareta]

Baš sam često čitala teme ovakve i slične tematike na forumu... i moram da vam kažem da se osećam kao zadnja budala jer razumem samo veznike I onda se zapitam da li je neko mene ubedio da sam ja pametna nekad davno,a ja sam u stvari zadnja glupača

[Crveni Baron]

Ono što propagira neoliberalizam nema nigde na svetu, ne u Evropi (Nemačka, Francuska, Velika Britanija itd.), ne u Americi (Sjedinjene Američke Države itd.).

Ovo je fakat. Neoliberalizma ima koliko i anarhizma. Nema ga nigde. Ameri na primer izbombardovase sve klijente za rusko oruzje jer su sancim "diktatori" a saudijci koji kupuju njihovo oruzje su "fin svet" a to sto otfikare po negde neku ruku kao Talibani u Afganistanu to nema veze .... Pa tako "liberarna" americka privreda ( vojna industrija ) ima "iste uslove" na trzistu kao i recimo ruska ... Eto to je americki liberarizam ...

[Dugousko]

Baš sam često čitala teme ovakve i slične tematike na forumu... i moram da vam kažem da se osećam kao zadnja budala jer razumem samo veznike I onda se zapitam da li je neko mene ubedio da sam ja pametna nekad davno,a ja sam u stvari zadnja glupača

Данас се сви баве економијом. Свако зна да срочи реченице које садрже економске термине, ухвати неку логику, углавном површно сазидану и "објасни ти ствари". Прочитај неку књигу "Економија - фолирај те се" и прикључи се.