Клечања

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Клечања

Наш положај на богослужењу не одређује наша лична побожност и расположење, него традиција Цркве, на основу смисла који даје сваком литургијском положају и сваком богослужбеном моменту. Тако приликом рукоположења ђакок савија једно колено, у знак делимичне благодати служења, а презвитер оба, у знак пуноће свештеничке благодати. Током Велике Четрдесетнице одређено је време и број поклона. За Возвдижење Часног Крста, такође. На вечерњи Педесетнице ђакон позива вернике када треба да клекну и да устану. Исто бива и у другим литургијским типовима. Тако на литургији „Апостолских Установа" имамо сличне позиве од стране ђакона („Ми који смо верни клекнимо") и на литургији пређеосвећених дарова светог Јакова („Опет, савивши колена, Господу се помолимо" - „У милости и љубави Божијој устанимо"). Богослужење је јавна молитва којом руководи Црква, за разлику од приватне молитве која је слободна од правила и регулисања.

На богослужењу, уопште, преферира се стојећи став у знак слободе деце Божије. Стојећи положај јесте положај оних који су слободни, док је клечање положај слугу. У име слободе којом нас је Христос ослободио (Гал. 5, 1) упућујемо наше молитве Богу и Оцу нашем. Стасидије наших храмова служе управо овом циљу, а верници на богослужењу или седе или стоје.

20 канон Првог васељенског сабора забрањује клечање у периоду Пасхе и недељом због васкрсног карактера ових дана. Оци Истока и Запада истичу да стојећи положај символизузје васкрсење из мртвих и спасење кроз Христа (уп. и 8. канон Петошестог сабора).

Нарочито света литургија, ма у који дан да се врши, има пасхални и васкрсни карактер. Ако је карактер дана тужан и покајни, као што су то дани Велике Четрдесетнице, радосна тајна свете евхаристије се не врши. Само по себи је разумљиво да се клечање не слаже са овим. У византијском, као и у другим литургијским типовима, ђаконски позиви, који одређују који положај треба да заузме заједница приликом молитве, јасно говоре ο усправном положају на главним моментима свете литургије, као што су Мали и Велики вход, читање Јеванђеља, Канон евхаристије и благодарење после светог причешћа („Премудрост, смерно стојмо", „Смерно стојмо, чујмо свето Јеванђеље", „Стојмо смерно, стојмо са страхом...", „Примивши божанске, свете, пречисте..., Христове Тајне, стојећи смерно..." на византијским литургијама, и паралелна места осталих литургија: „Стојмо смерно, стојмо побожно..." на литургији светог Јакова, „Ви који седите устаните" на литургији светог Марка, итд.). На основу ове писане и неписане традиције монаси никада не клече на светој литургији. Они силазе са стасидија и дубоко се клањају приликом освећења часних дарова, али никада не падају на колена.

Исто тако и свештеници „моле се погнути", према најстаријем чину и прописима типика старих рукописа. Приликом освећења часних дарова и на осталим важним моментима канона евхаристије и свете литургије свештеници заузимају предањски положај који видимо и на византијским фрескама, на којима су у апсиди светог олтара представљени свети јерарси који служе. Управо такво значење имају и прописи старих рукописа „моле се погнути" или „говори погнут".

Ово је доскора важило и за свештенике и за народ. На Западу је током каснијег средњег века, у периоду општег незнања, уведено да се на литургији клечи, што је важило и за свештенике и за народ, да би се на један свима опипљив начин истакла важност одређених важних момената литургије.

Овај обичај је извршио утицај на руску праксу, а преко ње, у новије време, и на нас. Најтрагичније у овом случају није то што клече поједини верници, па чак и свештенослужитељи, приликом освећења часних дарова, него што томе уче и дају подстрека учитељи Цркве, без обзира на свете каноне и дуговековну црквену традицију и праксу. Нашу личну побожност на богослужењу диктира литургијски поредак, а ми треба да се прилагођавамо ритму и начину заједничке молитве. Иначе, изазивамо неред и понашамо се самовољно, не потчињавајући се црквеном поретку и не трудећи се да схватимо његов дух, него уводећи нашу личну побожњачку или псевдопобожњачку праксу, која је страна нашем црквеном предању.

извор прве фотографије

извор друге фотографије

[Guest]

Ова погрешна пракса клечања је убедљиво устаљена у Румунској цркви.

Код њих готово да целу Литургију преклече и ове фотографија су баш са извора румунских црквава.

Има и код Руса али не у оваквој мери као код Румуна. Код нас је реткост , барем је тако у мом крају. Накада у старини (када сам био мали виђао сам да верници клече) био је обичај да се клечи испод налоња док свештеник чита Јеванђеље.

Данас у ово време (задљих 15-20.г.) више тога нема или је баш реткост да се ово види!

Занима ме како је код вас у вашем крају, да ли овога има?

[Guest]

ево још један пример код Румуна,

за време читања апостола!

http://www.crestinortodox.ro/liturgica/viata-liturgica/cand-ingenuncheaza-biserica-120094.html

[Лидија Миленковић]

Има пар бакица које клече док се чита Јеванђеље, али не испод налоња, него онде где, иначе, стоје али не овако као на слици, већ челом додирују под.

[Ромејац]

Код мене се не клечи.

Мада имамо једног који чини велике поклоне (додирује под челом) недељом у периоду великог поста током већег дела Литургије (мада то више изгледа као да клечи током Литургије и да повремено устаје и крсти се)!

[Guest]

Има пар бакица које клече док се чита Јеванђеље, али не испод налоња, него онде где, иначе, стоје али не овако као на слици, већ челом додирују под.

е да, тако је било код нас (реткост је то данас да се види), челом додирују под али испод налоња.

[Јадранка-Дервента]

Код нас је било масовно до прије 7-8 година,па се уз честа објашњавања свештеника сваки пут послије литургије

то сад свело на појединачни случај оних,како наш свештеник у шали каже,годишњака,који ријетко долазе у цркву а

чули су од некога да тако трба.

[jermel]

Проф. Др Јован М. Фундулис

Наш положај на богослужењу не одређује наша лична побожност и расположење, него традиција Цркве, ..

С друге стране, треба навести да постоји и други, супротан став од овога који износи професор. А то је да: Клечање за време благосиљања хлеба и вина, на оном месту када свештеник говори "Твоје од твојих ...", није клечање туге, покајања (са којим су наведени канони уско повезани) већ клечање богослужења ( обожавања, дивљења) које се чини због чуда која се врши у том тренутку од стране самога Бога нашег обожавања.

μετάνοιa = метанија или поклон уствари означава покајање и оно што канон изричито не дозвољава је управо то покајно клечање - ''метанисање'' ( што има везе и са покајнима који су у то време постојали у цркви и нису стајали него клечали а неки су и излазили из наоса заједно са катихуменима)

[Ратко :(]

Ова погрешна пракса клечања је убедљиво устаљена у Румунској цркви.

Што, можда је Богу угодно то њихово клечање?

Сад смо ми паметни па знамо како ето Румуни греше, па да им објаснимо мало.

Није ли и такав став слово закона, само у другом правцу.

[Guest]

Брате,

што доносиш свој лични суд о нечему што је била само једна моја констатација и образложење где та пракса клечања постоји на основу овог текста што је Фундулис написао и откуд знаш шта ја мислим о томе?

Неки обичаји или пракса су ми одавно познати а дал је то исправно или није временом човек сазна и научи се. Од детинства сам у цркви и свест о Цркви ми одавно позната и недао Бог да осуђујем некога јер овако испаде по твоме да осуђујем Румуне због моје памети!

Твоја је лична ствар као и свима нама да слободно изаберемо шта желимо,волимо и хоћемо и то тако треба поштовати све до неке границе, е сад дали је та слобода била на корист или не то је друга ствар.

Ако имаш своје обратложење, став или било шта ти пиши везано за Фундулиса и његово мишљење, а не мени јер ја нисам Фундулис, ни његов адвокат.

[Драгана Милошевић]

Koliko znam klecanje u toku Velikog posta kako je propisano a ako bas neko oseti nemoc sedne .

[jermel]

Danilo Glava 06

6:10 A Danilo kad dozna da je knjiga napisana, otide svojoj kući, gde behu otvoreni prozori u njegovoj sobi prema Jerusalimu, i padaše na kolena svoja tri puta na dan i moljaše se i hvalu davaše Bogu svom kao šta činjaše pre.

Dela Apostolska Glava 07

7:59 I zasipahu kamenjem Stefana, koji se moljaše Bogu i govoraše: Gospode Isuse! Primi duh moj.

7:60 Onda kleče na kolena i povika iza glasa: Gospode! Ne primi im ovo za greh. I ovo rekavši umre.

....

[Милан Меденица :)]

и поред свег достојанства датог човеку, од крштења и прања у Жртви Безгрешног па све до непрестаног причешћивања Крвљу и Телом Сина Божјег, човек и даље тежи да мисли о себи као о црву уместо као о сину, ћерки, пријатељу, брату, сестри и светињи Божјој.

разумем кајање, ал покајаном се указује част као заблуделом сину који се вратио кући - уз ватромет и весеље.

онај који се каје, нек се каје окренут према Цркви и оном што се тражи од таквог, а не да умује по сопству јер је тако и завршио на кајању. незнање и непослушање Истини и разуму је и довело до кајања ...

ко се покајао нек стоји у послушности и с радошћу, очекујући да прими светињу над светињама.

[jermel]

... а ко прича о кајању?

[Mamica Forumska]

Код нас је реткост , барем је тако у мом крају. Накада у старини (када сам био мали виђао сам да верници клече) био је обичај да се клечи испод налоња док свештеник чита Јеванђеље.

Данас у ово време (задљих 15-20.г.) више тога нема или је баш реткост да се ово види!

Занима ме како је код вас у вашем крају, да ли овога има?

Otprilike isto ovako je i u mom kraju .smesko. ,pa ko prati Sv.Liturgiju nema problema da se ponaša onako kako sveštenik nalaže u datom momentu tokom Liturgije Ako pođemo od toga da je prije svega prisustvo zajedničkoj molitvi slobodno izabrano,a vjerska osjećanja i obrazovanost u vjeri različita kod svakoga od nas, onda nećemo praviti problem oko toga ko se na koji način moli i kako ispoljava svoja vjerska osjećanja već ćemo prepustiti vremenu i sveštenicima našim da ispravljaju naše greške onako kako smatraju da treba a naše je da se trudimo da u molitvi zaista UČESTVUJEMO pa kako ko zna i umije i kako je naučio.... 301