Саблазни и лоши примери који терају од цркве?... Разочарани свештеници, теолози, народ - КАКО ПОМОЋИ?

[Milan Nikolic]

Да би једна сијалица од 100 вати горела целу годину, потребно је 357 килограма угља.

Зашто се Црква не би организовано бавила развојем енергетских система (истраживањем енергетских потенцијала)? То је изузетно важно питање, зато што улазимо у доба када човечанство све више зависи од енергије.

Данас се потенцира развој тзв. алтернативних извора енергије. Мене је изузетно обрадовало сазнање да су неки манастири саградили хидро или соларне електране.

Неће дуго проћи, а свако возило ће моћи да иде на струју, укључујући и тракторе. За развој наших села, тј. сеоских парохија, неопходно је да будемо креативни у погледу развоја енергетских система.

Данас је енергија превише битна ствар у свету. Нико је не поклања за џабе, чак ни Руси, зато ми морамо да будемо паметни да би се ослободили од енергетске зависности.

У том правцу је цела моја примедба Цркви данас. Црква мора да се позабави егзистенцијалним потребама људи везано за енергију, а то значи и за науку, - ако један манастир може да се бави сопственом економијом, онда може и цела Црква.

Мени је жао што црквени људи дозвољавају да политички интереси било којих држава, спречавају развој наших сопствених енергетских система. Тачније, везујемо се за велике силе, било на западу било на истоку, и правимо од нас пијуне или обичне потрошаче, уместо да имамо сопствену економију у енергетским системима.

Зато кажем, Србија нема ни једног пријатеља у свету. Политика је таква. Црква би зато требало да избегне такву ропску и потрошачку судбину, тиме што би развијала за своје парохијане нове енергетске системе који покрећу читаву економију.

Показује се право лицемерје када Црква игнорише егзистенцијалне потребе људи и политичке манипулације над њима, док тобоже говори о заједништву у духу мајчинске бриге са све. Црква треба да буде радионица напретка у сваком погледу, пружајући све то на један бестрасни и очински начин.

[Макрина]

Слажем се,Лазаре.Не постоји добар свештеник а да није своје темеље изградио на богослужењу,а то развити и усталити је проливање крви.То је непрестана борба са леношћу али и Господ много помаже и теши.

Па пази,ти си добар појац,теолог си,вероватно Владика у томе види прилику да се нешто побољша на нивоу града,ја то на неки начин разумем,мада је права,права штета што свештенство не проведе неколико година на селу па тек онда градска парохија.

Моја интимна жеља је да никада не одемо у град и да увек будемо сами на парохији,да можемо сами да се организујемо али ако некада мора другачије,Хвала Богу,гледаћемо да пренесемо све што смо стекли на друго место а ако буде неке побуне и то ће се решити ауторитетом,вишим иили нижим,свеједно је ствари се у старту постављају на своје место и онда нема проблема

[antics]

Гледе сеоске парохије...

Знам да постоје парохије где су свештеници сами у Цркви. Како то мислим? Па просто - нема ко да одговара, ни на литургији. И онда свештеник каже прозбу, па сам одговори у наставку... Мени је то веома тужно. А има и таквих села где људи просто нису заинтересовани ни за шта друго, осим да повремено дођу и одстоје службу. Толико.

Да је ситуација у самим селима другачија, мислим економски и културно и уопште - да село има шта да понуди младима, тај проблем би био лако решив: деца би се могла заинтересовати за Цркву, могао би и хор да се организује. Међутим, сведоци смо да људи одлазе и из мањих градова, а камоли из села. Нека каже неки свештеник, колико годишње има опела, а колико крштења и венчања? Видите да су и школе у кризи, и то не само сеоске, него и градске изван великих градских центара.

Дакле, да би свештеник дошао до тога да служи вечерњу и јутрењу редовно у сеоској Цркви мора мнооооого да ради. Објективан реалност никако му не иде на руку, а и сама његова вера и поуздање у Бога били би стављени на велику и тешку пробу. И - како пише тамо негде - ко претрпи до краја, биће спасен.

Хоћу да кажем како је ситуација неповољна... За дневни круг богослужења истина није потребан никакав "кворум", може свештеник сâм да одслужи и јутрење и вечеру, али... Може ли он да говори молитве тајно пред дверима и пева стихире у исто време?

Типик је конструисан за манастирске услове, а сада смо сведоци да и у појединим манастирима има само по један калуђер. Типик је конструисан за обитељ, за мноштво, за двоје или троје који су сабрани у име Господње. А шта да ради један сâм?

Да ме не разумете погрешно - Лазарева идеја о дневном кругу у сеоској парохији је дивна ствар, веома храбра и изузетно инспиративна. Али, како решити оне реалне проблеме - што би се рекло - на терену?

[Лазар Нешић]

Слажем се,Лазаре.Не постоји добар свештеник а да није своје темеље изградио на богослужењу,а то развити и усталити је проливање крви.То је непрестана борба са леношћу али и Господ много помаже и теши.

Па пази,ти си добар појац,теолог си,вероватно Владика у томе види прилику да се нешто побољша на нивоу града,ја то на неки начин разумем,мада је права,права штета што свештенство не проведе неколико година на селу па тек онда градска парохија.

Моја интимна жеља је да никада не одемо у град и да увек будемо сами на парохији,да можемо сами да се организујемо али ако некада мора другачије,Хвала Богу,гледаћемо да пренесемо све што смо стекли на друго место а ако буде неке побуне и то ће се решити ауторитетом,вишим иили нижим,свеједно је ствари се у старту постављају на своје место и онда нема проблема

Ето, па како буде, видећемо

Гледе сеоске парохије...

Знам да постоје парохије где су свештеници сами у Цркви. Како то мислим? Па просто - нема ко да одговара, ни на литургији. И онда свештеник каже прозбу, па сам одговори у наставку... Мени је то веома тужно. А има и таквих села где људи просто нису заинтересовани ни за шта друго, осим да повремено дођу и одстоје службу. Толико.

Да је ситуација у самим селима другачија, мислим економски и културно и уопште - да село има шта да понуди младима, тај проблем би био лако решив: деца би се могла заинтересовати за Цркву, могао би и хор да се организује. Међутим, сведоци смо да људи одлазе и из мањих градова, а камоли из села. Нека каже неки свештеник, колико годишње има опела, а колико крштења и венчања? Видите да су и школе у кризи, и то не само сеоске, него и градске изван великих градских центара.

Дакле, да би свештеник дошао до тога да служи вечерњу и јутрењу редовно у сеоској Цркви мора мнооооого да ради. Објективан реалност никако му не иде на руку, а и сама његова вера и поуздање у Бога били би стављени на велику и тешку пробу. И - како пише тамо негде - ко претрпи до краја, биће спасен.

Хоћу да кажем како је ситуација неповољна... За дневни круг богослужења истина није потребан никакав "кворум", може свештеник сâм да одслужи и јутрење и вечеру, али... Може ли он да говори молитве тајно пред дверима и пева стихире у исто време?

Типик је конструисан за манастирске услове, а сада смо сведоци да и у појединим манастирима има само по један калуђер. Типик је конструисан за обитељ, за мноштво, за двоје или троје који су сабрани у име Господње. А шта да ради један сâм?

Да ме не разумете погрешно - Лазарева идеја о дневном кругу у сеоској парохији је дивна ствар, веома храбра и изузетно инспиративна. Али, како решити оне реалне проблеме - што би се рекло - на терену?

Да, све што си рекао је тачно, у то нема сумње.

Посебно да таква једна богослужбена усрдност захтева целог човека и да предсатвља велики подвиг.

То и сам помало знам, јер већ годинама покушавам да се држим истог као лаик. И тешко је. А знам да је свештеницима још теже. Зато сам и рекао о. Ивану да треба да отвори ту тему, јер он има искуства са тим.

Свакако, што се тиче празних сеоских парохија и недостатка људи који би учествовали у богослужењу - ту мислим да жена свештеника, тј. попадија (а и деца кад одрасту) мора да одигра кључну улогу. Наравно, колико се може и колико живот дозвољава. Јер и за њу би то требало да буде подвиг.

Дивим се попадијама које су за певницом са својим мужевима и знам многе од њих. На жалост, има пуно и оних које чине супротно. Посебно у селима. Зато поп и остане сам. Дакле, виђао сам и једно и друго.

Оно што сам желео да кажем јесте: превасходни позив и служба и сва онтологија (да тако паметно кажем) свептеничког позива је, на првом месту, богослужбена - дакле: да служи, да се моли, да приноси дарове Богу и да предводи литургијску заједницу која му је поверена. Знам да, због многих објективних ствари, многи свештеници то не могу и да морају још милион ствари да раде да би они и њихове породице преживели. И не кривим их. На жалост, томе је крива црквена бирократија и администрација, те небрига високих кругова за обичне попове. Посебно у селима. За градове нећу ништа да кажем, свако зна најбоље како му је.

Сума: моје конкретно решење је да врхови црквене власти и управљања морају - по сваку цену, па и цену да мање "зараде", итд. (звучи ружно, али тако је) - морају помоћи свештенству да извршава свој примарни позив и службу, а то је богослужење и пастирско руковођење поверене им парохије. Без овога, не знам још колико ће Црква бити релеватан фактор у животу света и људи. Запретиће јој историјски пораз армагедонских размера.

[Milan Nikolic]

И парохија мора да има сталне чланове као манастири, који ће редовно учествовати у богослужењу. Да би се то постигло, неопходно је да парохија живи заједничким животом својих чланова.

Нама сада прети највећа опасност од индивидуализма код чланова Цркве. Зато је потребно да парохијани имају развијену ,,економију'' као што је имају манастири, а то значи да парохијани треба да остварују некакав допринос радећи одређене послове које ће сами организовати.

Понављам, сада имамо тужну слику парохијских заједница. Сви се повлаче у свој индивидуални свет, сви се сналазе на свој начин и сви брину о себи самима, што јесте самачко живљење у поређењу са сликом Јеванђеља и прве Цркве (као живуће заједнице).

[antics]

Сума: моје конкретно решење је да врхови црквене власти и управљања морају морају помоћи свештенству да извршава свој примарни позив и службу, а то је богослужење и пастирско руковођење поверене им парохије.

Брате - сред среде. Центар. То.

[Ведран]

право во центар

[Guest - . . .-]

Погледајте проблеме римокатоличког свећеника...

Da li mi mozete pomoci?

Neka vas naslov ne zavara. Nastavite slobodno čitati. Ne bojte se, ne tražim nikakvu materijalnu pomoć. Ni za sebe ni za bilo koga drugoga. Nisam ni psihički potonuo. A i da jesam, ne bih valjda ovako javno tražio rješenja. Nego? Došao sam u krizu identiteta. To se ne bojim priznati. Ne znam više kako živjeti svoje svećeništvo u odnosu na druge te se stoga pitam: Može li mi itko pomoći? Što mi je činiti?

Djedovi i bake naručuju krštenja svojih unuka telefonskim putem kao što naručuju za njih dostavnu pizzu ako im nisu uspjeli napraviti objed; ako kojim slučajem roditelji dođu sami u ured prijaviti krštenje svoga djeteta, već na prvo moje pitanje: »A jeste li vjenčani u crkvi?« dobijem odgovor: »A što to vas briga?«;

Ako se usudim pitati za kumove i tražiti posvjedočenje da mogu kumovati, opet dobijem odgovor: »A tko ste vi da nas provjeravate? Što se miješate u naš izbor? Kad se mladenci dolaze prijaviti za vjenčanje, ne traže više od mene ništa, osim što moram odgovoriti na njihovo pitanje: »Možemo li postaviti catering ispred crkve? Možemo li dovesti svoje svirače? Svoju cvjećarku? Svoju stilisticu?« Oni su ionako sve prije dogovorili s nekakvom agencijom za organizaciju vjenčanja.

Na susrete s roditeljima prvopričesnika odaziva se tek njih pola, dok se na susrete s roditeljima krizmanika ne odaziva niti jedna trećina; gotovo u pravilu, nemaju vremena za ono što ja predlažem, tražim, na čemu inzistiram, do čega mi je stalo i do čega bi, mislim, trebali držati i današnji vjernici; bilo koju riječ ako progovorim postajem neljubazan, zahtjevan, cjepidlaka; ako se usudim iznijeti podatke o nepohađanju župne kateheze, onda sam »grubi Bosanac«; ako sam ozbiljan, nisam svjedok Radosne vijesti; ako se našalim, odmah sam neozbiljan, ironičan, ciničan ...

Ne šalim se ni najmanje. Stvarno sam došao u krizu identiteta i uistinu vise ne znam kako živjeti svoje svećeništvo u odnosu na druge. I kad kažem da tražim pomoć, onda to najiskrenije govorim. Ja više ne znam biti pastoralac. Odnosno, znam, ali ja takav ne mogu biti. Znam da trebam prihvatiti sve, da se moram pomiriti sa svim, da moram imati razumijevanja za sve, da moram naći opravdanje za sve, da se moram svima dodvoravati i svakoga tapšati po ramenu; svima govoriti kako su divni - i kad nisu, da su dobri - i kad nisu, da su bili na župnoj katehezi - i kad nisu, da je s njihovim papirima sve u redu - i kad nije, da je normalno »naručiti« krštenje i vjenčanje telefonskim putem, iako uvjeren da to tako ne ide, da moram pripustiti sakramentima sve, neovisno o tome kako su se i koliko dugo kandidati i njihovi roditelji spremali za to.

Preuzvišena gospodo biskupi, mnogopoštovani oci provincijali, veleučena gospodo profesori, molim vas, pomozite mi! I usput, budite sretni ako sam samo ja u krizi zbog svega ovoga. U tom slučaju kriza i ne postoji i možete slobodno zatvoriti oči pred ovim što ja govorim i pišem te se ne trebate truditi tražiti odgovore na moja pitanja. Možda bi i druge kolege govorile o svojoj krizi na isti način, ali se boje da će dobiti odgovor kako su nesposobni. Nadam se da će još netko imati hrabrosti progovoriti o svojoj krizi. Osim, ako smo u fazi da smo neiskreni prema samima sebi i da nam je stalo samo do toga da naši poglavari i župljani o nama lijepo pričaju. A o nama se lijepo priča samo onda kad ništa ni od koga ne tražimo. A ja takav pastoralac ne znam, ne želim i neću biti. Valjda sam zato u krizi. Može li mi netko pomoći?

http://www.katolik.hr/aktualnomnu/prenosimomnu/568-moe-li-mi-tko-pomoi

[Guest - . . .-]

Све ово што је написао велечасни сигуран сам мучи и нас, питање је само да ли ми постављамо ова питања себи...

[Milan Nikolic]

Колико видим, излаз из овакве кризе може бити само уз помоћ радикалних идеја. За то треба бити обдарен и вођен силом Духа Светога.

[Тихон]

Ех оче, заиста је све као што кажете... Осећај као да нас је одавно напустила прва благодат и сад се мучимо и грцамо у магли... Мислим да нам генерално недостаје подвижничког духа, (уствари све ово о себи говорим) и све се своди на слонско православље, на људски ниво који прича о Божанском... Тај неки условно речено конфоран живот, (насупрот добровољном одрицању Хтиста ради) нам се толико подразумева, да на потпуно људско-овоземаљски начин покушавамо да решимо све проблеме... А заправо молитва, тј. њена Сила нам (ми) недостаје...

Чула сам да је свети Герман Аљаски, када је добио послушање да мисионари међу Алеутима, прво постао житељ једног пустог острва у близини и ту се годинама подвизавао... Напослетку су они почели долазити њему 0442_feel 0442_feel

[antics]

Ево један пример "из живота"...

Ту у једном селу био старац болестан. Зову унуци свештеника да чита молитву на исход душе, јер се деда мучи. Сад, свештеник деду познаје - био је члан црквеног одбора и доста је лично допринео да се подигне црква у селу. И пита свештеник: "А да ја прочитам молитву за здравље, па можда Господ и услиши...", а унуци поскачу: "Ајде, попе не ... зезај, дали смо капару за намештај за ту собу!"

Многи манастири не дозвољавају венчања. Овде код нас, била је мода да се парови венчавају у ман. Раваница. Не можете да замислите колико могу да буду тачне речи песме "Свадба ко свадба и шта да се прича, парада пијанства и кича". Просто, било је веооома неукусних сцена. И сад људи се буне - а што не може у Раваници? Оће и да се свађају с попом. Иначе у Цркви су били кад су их крстили, па тад - кад се венчавају.

Прошлог лета ме је један господин гастарбајтер на привременем раду у Швајцарсци озбиљно питао како може манастирска капија да буде затворена? Ја га питам која капија. Он каже: "Па били смо, бре, синоћ до Извора (ман. Свете Петке Изворске код Параћина), и удара'мо, бре, н'ону капију и нико, бре, д'отвори!" Ја питам колико је сати било. "Па, бре... шта знам... било око једанаес'... тако некако". И сад... како ви да објасните човеку (а да га не удаљите од Цркве) да манастир није драгстор, да има своје правило и да ноћу у 11 сати нико нема шта да тражи у манастиру, још женском манастиру?

[Макрина]

Презвитера не сме да буде незаинтересована,она је дужна да помогне своме мужу,деца такође.То није уопште лако али кад се има љубави из које произлази ревност,онда се некако ствари надопуњују.

Ево ја ћу дати један пример,надам се да ми није на осуду,опет кажем,ово не волим,али ако већ ово читају будући свештеници а и младо свештенство,тек рукоположени или они са жељом да се побољшају,онда ми није тешко што ћу ово написати.

У Часноме Посту,мој супруг као сеоски свештеник није кући по цео дан,дође тек увече јер свети водицу по кућама,онда ја преузмем улогу да одем у Храм и прочитам вечерњу,да се не запусти неки устаљени ток.До овога нисмо лако дошли нити дан данас је лако али треба да се има љубав,нека доза ревности и воља,велика воља да се гура напред.Понекад када има сахрану па дође уморан,ја одем сама у Храм и прочитам службу.Ми то тако радимо,не причамо о томе пред другим свештеницима да не дође до неког искушења.

Презвитера мора да прати свога мужа ако желе да им буде добро.Не смеју да живе одвојеним животима,нема ту напредка.

Само да напоменем за оне који нису упућени,да ја прочитам оно што могу на служби,значи прочитам службу наравно без јектенија и осталог што је до свештеника,да не буде после попадија носи и епитрахиљ...хе хе.

[Guest - . . .-]

https://www.pouke.org/forum/topic/13458-%D0%BF%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%83%D0%B7%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0/

[antics]

Ако смем да додам - однос попадије према цркви (и ту мислим баш на храм) у великој мери утиче на људе. Кад поп мора да питује црквењаке да мало очисте цркву, кад нико не зна како попадија изгледа... То покреће лавину осуђивања, презрења...