Српска родољубива поезија

[Милан Ракић]

 

MOJA OTADŽBINA     

Ne plačem samo s bolom svoga srca

Rad zemlje ove uboge i gole;

Mene sve rane moga roda bole,

I moja duša s njim pati i grca.

Ovdje, u bolu srca istrzana,

Ja nosim kletve svih patnji i muka,

I krv što kapa sa dušmanskih ruka

To je krv moja iz mojijeh rana.

U meni cvile duše miliona —

Moj svaki uzdah, svaka suza bona,

Njihovim bolom vapije i ište.

I svuda gdje je srpska duša koja,

Tamo je meni otadžbina moja,

Moj dom i moje rođeno ognjište.

1908. Aleksa Šantić

 

[Чунга Лунга]

КОГА ДА ПОШТУЈЕМО?

 

Питао сам једног старца,

Кога красе с'једе власи,

Ком' ће скоро самрт хладна

Слаби живот да угаси:

 

"Је ли, старче, да поштоват' -

Ц'јенит треба оног само,

Који има сребра, злата -

Ког имућним називамо?

 

Који мирно и спокојно

На меканој лежи свили -

А не чује сиротињу,

Како јада, како цвили? -

 

Који има винограда,

Равних поља, плодних њива, -

За богатством и за славом

Чија душа само снива?

 

Што се воза у кароцах

Су четири коња врана, -

Ком' је испод достојанства

Погледати сиротана?"

 

Осмјехну се старац на то

Па ми благо одговара:

"Не штују се, синко, таки,

Што имају само пара.

 

У ког срце за род бије,

Ком' је љубав света, мила,

Ком' је душа чиста, св'јетла

Као сунце - божја сила; -

 

Који неће малаксати

Пред свакијем искушењем;

Који не зна за пороке

Већ се кити са поштењем;

 

Који народ не продаје,

Братска клетва ког' не прати,

Који љуби име своје,

Па см'је за-њ и живот дати;

 

Чије око право гледа

Пуно вјере, свога плама,

Тога треба поштовати,

Па ма био у ритама!

 

Гдје такових људи нема,

Тај је народ право робље,

Тај је народ без свјетлости,

Тај је народ пусто гробље".

 

(Алекса Шантић)

[Снежана]

AVE SERBIA

 

Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче:
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала -
Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у колевки сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река;
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.

 

Јован Дучић

[Дуња]

Pesma Gavrila Principa je prvi put objavljena 17. marta 1919. godine, posle Prvog svetskog rata, u “Zvonu”, pod naslovom “Sarajevski atentat 1914″. Neki kazu da je stihove napisao kasikom, sifrovanim robijaskom azbukom u zid, kao poruku ostalim zatocenicima.

Sarajevo, 1914

 

Tromo se vreme vuče
I ničeg novog nema,
Danas sve ko juče
Sutra se isto sprema.

 

I mesto da smo u ratu
Dok bojne trube ječe,
Evo nas u kazamatu,
Na nama lanci zveče.

 

Svaki dan isti život
Pogažen, zgnječen i strt.
Ja nijesam idiot –
Pa to je za mene smrt.

 

Al’ pravo je rekao pre
Žerajić soko sivi:
“Ko hoće da živi nek mre,
Ko hoće da mre nek živi!”

[Дуња]

Псовке и псовке, еј, у чије здравље 
залуд је орање, залуд је летина? 
Клетве и клетве, за чије је трупло кравље 
набрекла Мачва од жита, отекло Поморавље, 

буре и буне, за чије се зубе лавље 
дими од млека овца и дими планина, 
кад Мачва није сита, кад Мачва није сита? 

 

Medju najdrazim mi stihovima. Bravo, Mile! 

[Дуња]

@,

 

Dobar je narator Dragan Nikolic. Ima tu mirnocu u glasu i dobar tempo govora za slusaoce, kao i prof. Jerotic. Stigne covek fino da upije receno. 

Odlicno je sto su uopste snimili "Gde cveta limun zut". 

[Дуња]

I ova kida. Steta sto nemam samo tekst, ali ga ima u klipu. Jos kada zabruji hor - sve se zaori! Potresno, bolno i velicanstveno.

 

[Данче*]

Мој добри роде, сви су лагали,
И твој су видик сав помрачили;
За својом срећом само трагали,
И свуда крали, и све тлачили.

И место млека, крв су сисали,
У страдањима твојим дугима,
Твоје су светло име брисали,
Да не знаш ко си међу другима.

С убицама су цркве стварали,
И с издајником горде тврђаве;
У заклетви те свакој варали,
На води дигли мосте рђаве!

На згаришту ти држе говоре,
На губилишту подло пирују,
На буњиштима саде ловоре…
И мртве уче сад да мирују.

Мој добри роде, сви су рђави,
Вапај твој не чују што тугује!
Издајник и сад још у тврђави,
С убицом жртва сада другује.

Ломан је, роде, мост на провалији,
Свуд су у причест отров ставили…
С лупежом све су новце ковали,
Са кривоклетником завет правили.

 

 

Јован Дучић

[Milan023]

Да ли имаш снаге, Отаџбино моја,
да повратиш опет стару славу,
да поново стојиш уздигнута чела,
и ни пред ким не сагињеш главу.

Дошло време да нас чују,
дошло време да нас виде,
ко сме, тај и може,
ко нема страха напред иде.

Да ли имаш снаге мој србине брате,
да се опет дигнеш изнад свију,
да повратиш опет достојанство своје,
и сачуваш своју традицију.

Не може се више у суноврат ићи,
крајње је време да се тачка стави,
да се опет србин с' поштовањем гледа,
а Србија победе да слави.

Дошло време да нас чују,
дошло време да нас виде,
ко сме, тај и може,
ко нема страха напред иде.

ПС.
Претостављам да овако нешто није било. Наравно ово се не може поредити са Дисом, Бојићем, Лазом Костићем итд, али битан је труд.
Песму је иначе написао Мирко Пајчин познатији као Баја мали Книнџа. 
 

[Данче*]

ХОРДА

Ми нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје „од лавова љуће”
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће.

Без буктиња иде та војска што ћути,
Пожар села светли за маршеве горде...
Ваше громке химне не чуше нам пути:
Немо убијају децу старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе рака,
Подависте више њих у постељама,
Него што сте у крв срушили јунака.

Узели сте очи фрескама са свода,
Главе киповима хероја из бајке;
Спржили сте семе у страху од плода,
И реч убијали убијајућ мајке!

Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице;
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје, а не за убице!

 

Јован Дучић

[Данче*]

Кајмакчалан

Путниче, стани! Овде леже они!
Гомиле ове прах краљева крију.
С капом у руци њима се поклони,
И редом тако ижљуби их свију!

Из ових хумка, из хрњаге кама,
Где труба свести срца јака сврста,
Празници славе гранули су нама
И мученике скинули са крста.

Овде су вечни, што ватрама жртве
И билом срца пробудише мртве -
Србине, стани! Овде леже они!

Ово су наше лавре и олтари;
Њиховим светлим сјајем се озари,
И чело своје молитвом приклони!

Алекса Шантић

https://scontent-vie...9ce&oe=5623C57D

[Чунга Лунга]

[Suncokret54]

 МИ ЗНАМО СУДБУ

Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи —
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикo —
У својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!

 

Алекса Шантић

[geronymo]

Ево и ово је било ал исто мајстор. 

 

Kako univerzalno za rod nas,kao da pisano ovih dana.

[Чунга Лунга]

Онамо, 'намо!
Никола I Петровић Његош
(или Марко Миљанов)


Онамо, 'намо! За брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.

Онамо, 'намо! Да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ'!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ'.

Онамо, 'намо! Са развалина
дворова царских врагу ћу рећ':
"С огњишта милог бјежи ми, куго,
зајам ти морам враћати већ'!"

Онамо, 'намо! За брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.

Онамо, 'намо! За брда она
гдје небо плави савија свод,
на српска поља, на поља бојна
онамо, браћо, спремајмо ход!

Онамо, 'намо! За брда она,
погажен коњ'ма кликује Југ:
"Упомоћ, дјецо! Упомоћ, синци!
Светит' ме старца, свет ви је дуг."

Онамо, 'намо! Сабљи за стара
његова ребра да тупим рез
по турским ребрим': да б'једној раји
њом истом с руку рас'јецам вез.

Онамо, 'намо! За брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.