Свети Јован Кронштатски и живот у Христу...

[JESSY]

Док се молиш, у највећој мери се старај да срцем осетиш истину или снагу молитвених речи; храни се њима као нетрулежном храном, напајај њима своје срце, греј се њима као благодатном ватром.

 

 

Сваку реч молитве "Помилуј ме, Господе", Владика слуша и испуњава је (искуство), само ако је изговарамо од срца; тако је и са речима других молитава, па чак и наше сопствене искрене молитве. Молите се једино у безазлености срца и без икакве сумње.

 

 

Немој пропустити прилику да се помолиш за било ког човека, на његову сопствену молбу или молбу његових рођака или пријатеља. Господ благонаклоно гледа на молитву коју узносимо с љубављу и на нашу одважност пред Њим. Осим тога, молитва за друге од велике је користи и ономе ко се за њих моли : она очисћује срце, учвршћује веру и наду у Бога и распламсава љубав према Богу и ближњем.

 

 

Када се будеш молио за душу преминулог, приморај себе да се за њу молиш из дубине душе, сећајући се да је то твоја суштинска обавеза, а не само обавеза свештеника. Замисли колико је преминулом потребан спокој и колико су му потребне молитве живих, будући да је и он део јединственог тела Цркве. Пред Владиком много значи молитва вере и љубави за преминулог.

[JESSY]

Сваког дана се, ујутро и увече, моли Господу за упокојење преминулих праотаца, отаца и браће своје, како би се увек сећао смрти и како у теби не би угасла нада у будући живот после смрти, да би се твој дух смиривао свакодневном мишљу о твом брзопролазном животу.

 

 

Када први пут, или тек понекад, читамо неке молитве, читамо их, као нешто ново, радо и осећајно; али, како их све чешће понављамо, све мање осећамо радост; оне престају да нас интересују и тешко савлађујемо себе да их читамо са ранијм осећаЊем. Ево шта треба чинити против тога: морамо замислити да по први пут читамо оне прекрасне молитве на које смо се навикли и које су нас тако снажно занимале у прво време; срцем проникнути у сваку реч и дубоко је поштовати. Та појава у нашој души последица је првородног греха - последица је наше првобитне непостојаности у истини. И све до сада, ми нисмо у стању да се непоколебљиво учврстимо у истини : тек што застанемо, а већ се убрзо потом колебамо у њој. Тако се често дешава са молитвом, тако се дешава и са вером, и са пријатељством према људима, и са љубављу према Богу и ближњем, и са врлином уопште: свугде се показујемо непостојаним у истини.

 

 

Молиш за друге живот, веру и разум духовни - да ли се искрено, а не лицемерно, да ли се само речима молиш? Желиш ли им такво узрастање из дубине душе? Да ли и сам узрасташ? Не живиш ли и сам у страстима? Знај, да Владика све гледа Својим, најсветлијим очима; Њему се треба молити умешно, у безазлености срца и духом ватреним.

[JESSY]

о што се при молитви срцем не осећа истинитост речи, потиче од безверја срца и недостатка осећања сопствене огреховљености, а то, са своје стране, потиче од прикривеног осећаја гордости. По мери својих осећања на молитви човек ће знати: да ли је горд или смирен; што је осећајнија, ватренија молитва, тим је он смиренији; што је безосећајнија, то је и он гордији.

 

 

Као што се у животу често дешава да човек једно има у срцу, а друго на уснама па истовремено показује два лица - тако се и на молитви, пред лицем Самога Бога, који види тајне срца, човек често показује као дволичан : једно говори, а друго има у мислима и срцу. Још се чешће дешава да, иако разуме молитву и мисли на њу, срцем не осећа оно што говори и, будући мртав, само баца речи у ваздух, заваравајући се да таквом молитвом може угодити Богу. Чудна, огреховљена дволичност! То је горки плод и сведочанство нашег грехопада. Нашем срцу постало је уобичајено да лаже на молитви, као и у опхођењу са људима. "Сваки је човек лажа" (Пс. 116, 11). То је стуб лажи. Хришћанн треба да употреби сва средства како би сваку лаж са кореном исчупао из срца и засадио у њему чисту истину. Требало би почети са молитвом као са делом за које нам је превсходно нужна истина срца, по речима Господњим: "духом и истином треба се клањати". Научимо ли да током молитве говоримо истину у срцу, ни у животу нећемо дозволити себи да лажемо; истинита и искрена молитва ће, очистивши наше срце од лажи, успети да га од ње сачува и у делима житејским. Како научити да се током молитве говори истина у срцу? Свака реч молитве мора се довести до срца, мора се положити на срце, мора се срцем осетити њена истинитост. Морамо бити свесни колико нам је неопходно оно што од Бога тражимо у молитви, као и неопходности да му се усрдно благодари за Његова велика и безбројна доброчинства према нама, неопходности најусрднијег славословља за Његова велика и премудра дела у Његовим створењима.

[JESSY]

Велик је наш немар и велика је лењост наша за молитву: увек смо склони да се молимо - што често и чинимо - са тешком муком и да што пре завршимо, па журимо и летимо по површини, а да и не погледамо у дубину срца. Зато је наша молитва као ветар: зашуми, прохуји - и то је све.

 

 

Не претварај се пред Господом "Који испитује срца и утробе", да Он не би презрео твоју молитву као ништавну и лажну.

 

 

Дешава се, за време молитве, да се наше срце пред људима богоборачки застиди молитвених речи или Самога Господа Бога, па тромо и неискрено изговара речи молитве. Треба уништити тај богоборачки, човекоугодни, ђаволски стид и страх и изговарати молитву из душе и громогласно, у безазлености срца, замишљајући пред собом јединог Бога а све остало сматрати непостојећим. "Јер ко се постиди Мене и Мојих речи у роду овом прељуботворном и грешном, и Син ће се човечији постидети њега кад дође у слави Оца Свога са ангелима светима" (Мк. 8,38).

 

[JESSY]

Молећи се са људима, ми као да понекад морамо својом молитвом пробити најтврђи зид - душу човечију, скамењену житејским страстима - морамо проћи помрачину египатску, помрачину страсти и пристрасности. Ето због чега је понекад тешко молити се. Што су безазленији људи са којима се молиш, утолико ти је лакше.

 

 

Свети Божији људи имали су "бистре очи срца" (Еф. 1,18) и тим су очима јасно созерцавали потребе наше грехом искварене природе, јасно су видели за шта треба да се молимо, шта да тражимо, за шта да благодаримо, како да славимо Господа и оставили су нам најблиставије примере молитава свих врста. О, како су добре те молитве! Ми то понекад не осећамо и не знамо њихову вредност, док врло добро знамо вредност хране, пића или модерне одеће, добро опремљеног стана, вредност позоришта, вредност музике, вредност мирјанске књижевности, а посебно вредност романа, тог красноречивог, бесплодног празнословља, док - авај! Скупоцени бисер молитве газимо својим ногама; и онда, када све мирјанско налази своје уточиште у нашим срцима - молитва не налази у њима ни најманји кутак, за њу тамо нема места.

[JESSY]

Хиљадама пута сам осетио у срцу да после причешћивања Светим Тајнама или после усрдне молитве, уобичајене или молитве поводом неког греха, страсти, патње или тескобе, Господ, молитвама Владичице - или сама Владичица по милости Господњој - као да мом духу дарују другачију природу - чисту, добру, величанствену, светлу, мудру, облагодаћену - уместо, нечисте, утучене, троме, малодушне, мрачне, отупеле, зле. Много пута су се у мени десиле велике, чудне промене, на моје сопствено изненађење, а често и на изненађење других. Слава милосрђу Твоме, Господе, које си показао на мени грешнику!

 

 

Иако Бог зна наше потребе, молитва је неопходна ради очишћења и просветљења наше душе. Добро је стајати на сунцу - јер је и топло и светло, па се тако и на молитви пред Богом - нашим духовним Сунцем - и грејемо и просветљујемо.

 

 

Свакодневна топла молитва доводи нас до најискреније и најчвршће уверености у бесмртност наше душе и блаженства тог невештаственог века: јер све насладе молитве човек црпе из Бога Духа; сву снагу он позајмљује од Њега, исто као што је, по Његовој благодати, позајмљује и од мајке Божије, од Ангела и светих.

 

[JESSY]

"И обазревши се Исус погледа на Петра... , а изашавши (Петар) плака горко" (Лк. 22, 62). И сада, када се Исус обазре на нас, ми горко плачемо због својих грехова. Да, наше сузе на молитви значе да се Господ обазрео на нас свеоживљавајућим Својим погледом којим испитује срца и утробе. Нигде не видиш излаз из својих грехова и они те муче: понекад је због њих срце веома тужно; али Исус се обазре и потекну потоци суза, а са сузама нестају и сва зла испреплетана у души.

 

 

Волим да се молим у храму Божијем, посебно у светом олтару, код престола или код жртвеника Божијег, јер се у храму благодаћу Божијом чудесно мењам; у молитви покајања и умилења са моје душе спада трње, спадају окови страсти и осећам олакшање; сва драж, сва заводљивост страсти исчезава, и ја као да умирем за свет, и свет, са својим драгоценостима, за мене; оживљавам у Богу и за Бога, сав бивам прожет Њиме и постајем једнодушан са Њим; постајем као дете које се утеши на мајчином крилу; моје срце је тада пуно наднебесног, слатког мира и душа се озарује светлошћу небеском; све видиш светло, на све гледаш исправно, према свему осећаш пријатељство и љубав. О, како је блажена душа са Богом! Црква је уистину рај земаљски.

[JESSY]

Када молиш Господа да просветли ум твој и загреје срце твоје и када те Господ очигледно не слуша, па остајеш у тами и хладноћи, не буди малодушан, не падај у чамотињу, не негодуј и немој роптати што Господ на тебе не обраћа пажњу: Господ испитује твоје трпљење, твоју веру и наду, твоју оданост Њему, Сведржитељу. Запамти, Њему је лако да те озари у једном тренутку.

 

 

Док год стојим на усрдној молитви, дотле сам спокојан, топло ми је, лако и светло на души; то је отуда што смо тада са Богом и у Богу; чим се удаљим од молитве, долазе искушења и разне пометње. О, преблажено време молитве!

 

 

У чему се састоји велика љубав Бога и светих Његових према нама недостојнима? Између осталог и у томе што нам Бог и свети, по молитви нашој, благодатно дарују духовна добра за која их молимо, а често и вештаствена, ако су нам неопходна. Зато се увек моли у уверењу да ћеш и добити оно за шта се молиш.

[Sara"]

Док год стојим на усрдној молитви, дотле сам спокојан, топло ми је, лако и светло на души; то је отуда што смо тада са Богом и у Богу; чим се удаљим од молитве, долазе искушења и разне пометње. О, преблажено време молитве!

 

slavaaa

[JESSY]

САН СВ. ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ


Господе благослови!
Ја грешни слуга Јован, јерej Кронштански, остављам вам мојом руком писано чудно привиђење које доживјех.

У ноћи 1. јануара 1908. године, присједох на столицу да мало одахнем послије вечерње молитве. У мојој соби бјеше полумрак, прод иконом Свјете Богомајке горјело је кандило. Не прође ни пола часа кад чух тих и лак шум, неко се лако дотаче мог десног рамена и тих, умиљат глас ми рече: „Устани, слуго Божији, Јоване, пођи за мном.“ Брзо устадох, угледах пред собом неког чудног старца, блиједог, са сиједим косама, у ризи и мачем у лијевој руци. Погледа ме оштро, али му очи бјеху умилне и доброћудне. Ја занијемих, старац ме придржа да не паднем, али ми ноге и руке дрхташе. Хтједох нешто рећи, али језик се не помаче. Старац ме прекрсти и на ме пређе нека тиха радост, и ја се прекрстих.

Затим ми старац показа на западни зид моје собе и руком написа: 1913, 1914, 1917, 1922, 1930, 1934, год. Других зидова моје собе нестаде и ми се нађосмо на зеленој ливади. Идох за старцем кад угледах мноштво пободених крстова. Хиљаде, милиони крстова, малих и великих, дрвених, жељезних, камених, мједених, сребрних и златних. Пролазих поред њих крстећи се и осмјелих се да упитам старца шта значе ти крстови. Он ми благо одговори: „Ето, ту су они који за Христа и за Ријеч Божију пострадаше.“

Идем даље и видим, читаве ријеке крви теку у море и море све црвено од крви. Од страха се ужаснух и опет упитах старца: „А зашто је тако много крви проливено?“ Он ме погледа и рече: „То је хришћанска крв.“

Потом ми старац руком показа на небо и ја угледах мноштво свијетлила. Одједном она почеше да падају, прво један, два, три, пет, десет, двадесет, затим почеше падати читаве стотине све више, свијетлећи сада чудним, потмулим сијајем. Падајући на земљу, она се гасише и претвараше у прах и пепео. Старац ми рече: „Погледај“ и ја угледах још толико свијетлила на небу. Упитах старца шта то значи а он ми рече: „Свијетлила која падоше, то су цркве које су прешло у јерес, а та која остадоше су Цркве Саборне и Апостолске које ће остати до краја свијета.“

Идемо опет, кад старац показа руком и рече: „Погледај“ и ја угледах чудан призор; анђели пјевају: „Свет, свет Господ саваот!“ и велика маса људи иде са свијећама у рукама, са радосним свијетлећим лицима. Ту су били цареви, кнежеви, патријарси, митрополити, епископи, архимандрити, игумани, монаси, јереји, ђакони, слуге пострадале Христа ради, дјевице, младићи и новорођенчад. Херувими и серафими их спроводише у рајску небеску обитељ. Упитах се, шта је са тим људима, а старац као да знаде шта помислих, рече: „То су све слуге Христове које пострадаше за свету Саборну и Апостолску Цркву.“ Опет се осмјелих и упитам старца каква су оно новорођенчад. Старац ми рече: „То су дијеца пострадала за Христа од цара Ирода (14 хиљада), а такође и она која су добила вијенац Цара небескога, а која су погубљена још у утробама матера, и дјеца која умреше некрштена. Ја се прекрстих: „Како велик и неопростив гријех мајки!“

Идемо даље. Ја угледах мрачан и таман храм, мрачан и таман олтар. У цркви нема иконостаса. Уместо икона неки страни портрети са звјерским лицима и оштрим калпацима, на олтару нема крста него звијезда, и јеванђеље са звијездом. Свијеће горе од смоле и треште као дрва, причесна чаша стоји, а из ње излазаше силан смрад, а из њега свакакви гадови; жабе, шкорпиони и пауци.

Страшно погледати све то. И просфора такође са звијездом. Пред олтаром стоји свештеник у жарко црвеној мантији, а по њој пужу зелене жабе и шкорпиони. Лице је у њега страшно и црно, као угаљ, очи црвене, а из рукава провириваше дуги прсти са канџама као у птице. Ух, Господе, како страшно све то! Затим на олтар скочи нека мрска, гадна, црна жена са црвеном звијездом на челу. Она се заврти на олтару и крикну као ноћна птица страшним гласом „слобода“ и стаде. А људи као безумни стадоше трчати око олтара нечему се радујући, крицаше и звиздукаше и пљескаше рукама. Затим стадоше пјевати неку чудну пјесму, испочетка тихо, затим гласније као пси док се све не претвори у звијерско рикање. Одједном сијевну жарка муња и удари силан гром. Задрхта земља и храм, преполовивши се, пропаде у њу. Олтар, свештеник и црна жена, све се то помијеша и прогрмје у бездан. Господе спаси! Ух, како страшно. Ја се прекрстих. Хладан зној ми обли чело. Ослухнем. Старац ми рече: „Јеси ли видио?“ „Јесам оче, кажи ми шта је све то било!“ „Страшно и ужасно!“ Старац ми одговори: „Храм, свештеник, људи, то су јеретици који напустише вјеру Христову и Свету Саборну и Апостолску цркву и признаше јеретичко учење које нема благодати Духа Светога. У њој се не вриједи ни исповиједати, ни молити, ни крстити, нити примати свете тајне.“

„Господе, спаси мене грешнога, пошаљи ми покајање - смрт хришћанску“ прошапутах, а старац ме успокоји: „Не малаксавај, него се моли Господу.“
Пошли смо даље. Погледам, иде много народа страшно измученог. На челу сваког звијезда. Они, угледавши нас завапише: „Молите се за нас, свети оци, Богу. Јако нам је тешко, а ми сами не можемо. Очеви и мајке нас нису учили Закону Божијему и не добисмо хришћанска имена. Нисмо примили печате дара Духа Светога (него црвено знамење).“

Ја заплаках и пођох даље са старцем. „Сад гледај,“ показа ми старац руком: „Видиш ли?“ Угледах необично дрво. Оно бијеше од људских трупаца и све огрезло у крви. Прекрстих се и упитах старца шта то значи и каква су то тијела. „То су инокиње и иноци, странци и странкиње за Свету Саборну и Апостолску цркву побијени, који нису хтијели примити антихристов печат него хтједоше радије примити вијенац мучеништва и умријети за Христа. Ја се почех молити: „Спаси Господе и помилуј слуге Божије и све хришћане.“ Старац се одједном окрете ка сјеверу и руком показа: „Погледај.“ Згранух се кад угледах царски дворац, а око њега у круг трчаше разне погане животиње. Пењу се и рове и улазе у дворац. Већ ето полегле по круни помазаника Николаја II. У њега је лице блиједо али мужевно, чита он Христову молитву. Одједном се круна заљуља и паде разбивши се. Звијери се слетеше те тукоше и давише помазаника. Разроваше и раскопаше све, као звијери у паклу. И најзад нестаде свега.

О Боже, како страшно! Спаси и помилуј нас од сваког зла и врага. Готово заплаках, али ме старац ухвати за руку: „Не плачи, тако је Господу по вољи. Него погледај!" Видим бијелу светлост. Испрва не разликовах ништа, али ми затим постаде јасно. Угледах опет помазаника Николаја, али то сад не бјеше несретник. На његовој глави бјеше зелени вијенац од листова, лица бијелога, са златним крстом на грудима. Он тихо шапташе молитву, а затим ми рече: „Помоли се за мене, оче Јоване, и реци свим православним хришћанима да сам умро као мученик, тврдо и мужевно за вјеру православну и за Свету Саборну и Апостолску цркву, да сам пострадао за све хришћане. И кажи свим православним и апостолским пастирима да служе општу братску службу за све убијене војнике на ратном пољу, за утопљенике у мору и за све оне који за мене грешног пострадаше. Гроба мога не тражите јер га је тешко наћи. Молим вас, још једном, молите се за мене, оче Јоване, и опростите мени грешноме добри пастиру.“ Затим се све скрило у тами. Ја се прекрстих: „Упокоји Господе, душу слуге твога Николаја, вјечна му памјат!“ Господе, како страшно! Руке и ноге ми дрхташе и ја плаках.

Старац ми опет рече: „Не плачи, тако је Господу по вољи!“ И ја опет угледам масу људи која се ваљала, умирала од глади, која је јела крв и земљу и једни друге. Пси изједаше мртве. Какав страшан призор, Господе! Спаси нас и све светој хришћанској вјери одане, нас немоћне и слабе без вјере. Онда старац опет рече: „Гледај тамо!“ Ја опет угледам читаво брдо разних књига; великих и малих. Између њих пролазе црви, милећи и распрострањујући силан смрад. Ја упитах шта је са тим књигама, а старац ми рече: „То су безбожничке и јеретичке књиге које заразиваху људе читавога свијета мрским богохулним учењем.“ Старац све књиге спали и пепео од њих вјетар разнесе на све стране.

Затим опет, ја угледах цркву, а око ње много књига; о Богу, о вјери, о житијима светих... Ја се сагнем да подигнем једну, а старац ми рече да оне ту леже дуги низ година. Свештеници их не хтједоше давати нити читати народу и не дадоше им да науче Божију истину нити да се нахране истином.
Старац пође даље хитрим кораком да га Једва пристизах. Окрете се опет и показа ми. Кад отуда иде гомила људи гоњена страшним бијесовима, коjи их немилосрдно тукоше и бодоше дугим штаповима, вилама и грабљама. „Шта је са тим људима?“ упитах ја старца, а он ми одговори: „То су људи који отпадоше од вјере Свете и Апос-толске цркве и који су пришли јеретичкој цркви.“ У тој групи људи су били епископи, свештеници, ђакони, монаси и монахиње који примише брак и стадоше живети развратним животом; ту су били безбожници, врачи, блудници, пијанци, среброљубци, јеретици и секташи. Они имадоше страшан изглед; лица им црна, из уста им излази силан смрад и пијена. Они траже помоћ, али их бијесови тукоше још јаче тјерајући их у дубоку пропаст (провалију). Одатле излазише дим и огањ и смрад. Ја се прекрстим: „Избави, Господе, и помилуј!“

Поново ја угледах маса народа иде. И стари и млади, сви у црвеној одјећи, и носише велику звијезду петокраку. На сваком краку сјеђаше по дванаест бијесова, а на средини сјеђаше сам сатана. На глави му дугачки рогови, очи крокодилске, са лавовском гривом и страшном њушком из које извириваху дуги зуби: из уста му излазише силна пјена. Сав народ запомагаше: „Устај, проклетнице!“ Али тада одникуда, изрони још много бијесова, сви црвени, и стадоше народ тући још силније и стављаше им на чело и руке црвену звијезду. Старац ми рече да је то печат антихриста. Ја се силно зачудих, прекрстих се и започе молитву: „Да васкрсне Бог!“ Послије тога, све ишчезе.

Опет идосмо даље, ја једва сустижем старца, кад он застаде и руком показа на исток. Ја угледах масу народа са радосним лицима, са крстовима у рукама, са свијећама и кадионицама, а усред њих, мало у ваздуху, олтар, златна царска круна и натпис са златним словнма „на кратко вријема“. Око олтара стајаху патријарси, епископи, монаси, монахиње, свештеници, пустињаци... Сви пјеваше „слава Богу на висини, а на земљи мир,“ Ја се прекрстих и захвалих Богу.

Старац тада махну руком по ваздуху, три пута унакрст и ја угледах мноштво тјелеса, ријеку крви. Анђели летјеше над тијелима и тешко успијеваше све душе хришћанске да пренесу Божијем пријестолу и сви пијеваше: „Алилуја, алилуја...“ Страшно је било гледати све то. Горко плаках и молих се. Старац ме узе за руку и рече: „Не плачи! То је драгом Богу жртва за све наше маловерје и гријехе. Спаситељ наш, Исус Христос, исто пострада и проли своју пречисту крв на крсту. Још ће бити много мученика за Христа и сви који не приме антихристов печат, пролити ће крв и примити вијенац мучеништва. Старац се затим помоли, три пута се прекрсти према истоку и рече: „Ево, испуни се Данилово пророчанство да ће мржња завладати пре свршетка.“ Угледах тада Јерусалимски храм, а на куполи звијезда. Око храма се моташе милиони народа, настојећи ући у храм. Ја се хтједох прекрстити, али старац задржа моју руку: „Овдје је мржња и раскалашност.“ Уђосмо, унутра бјеше много народа. Угледах тада пријестол на сред храма. Око пријестола три реда свијећа од смоле горјеше, а на пријестолу, у жарко-црвеној порфири, сјеђаше свјетски цар равнатељ. На глави му златна и дијамантна круна са звијездом. Упитах старца ко је то, а он рече: „То је антихрист!“ Бјеше он раста високога, очију црних као угаљ, црне браде, свирепог лица.

Одједном, антихрист устаде са пријестола, усправи се свом висином, високо подигну главу и десну руку упери у народ. На прстима му бијеху канџе као у тигра. Он зарика као лав својим звијерским гласом: „Ја сам вам бог, цар и владар!“ Сви падоше на кољена, поклонише се и ставише печат на чело. Али, неколицина од њих се издвоји, приђоше му ближе и гласним гласом повикаше: „Ми, хришћани, вјерујемо у једнога Господа, нашег Исуса Христа!“ Сијевну мач антихриста и главе хришћанске попадаше. Крв се просу по храму. Однекуда доведоше жене и дјецу. Антихрист се тада још више ражести и повика: „Смрт њима! Ти хришћани су моји непријатељи! Смрт њима!“ Томе је следовала моментална казна. Преполовише им главе и крв православна се разли свуда по храму. Доведоше, затим, пред антихриста десетогодишњег дјечака да се и он поклони. Рекоше му да падне на кољена, али он смјело дође до пријестола антихриста и рече: „Ја сам хришћанин и вјерујем у Господа, нашег Исуса Христа, а ти си изашао кз пакла, слуго сатанин и антихристе!“ „Смрт!“ страшним гласом рикну сатана. Сви падоше на кољена и поклонише се. Одједном, хиљаде громова загрми и хиљаде муња небеских стрелама огњеним побише слуге антихриста. Једна велика огњена стрела, у облику крста, слети са неба и удари антихриста у главу. Он махну рукама и паде; круна му слети са главе и сасу се у прах. Милиони птица полетјеше и кљуцаше тијела нечастивих слуга антихристових. Осјетих, старац ме ухвати за рамена и рече: „Идемо даље!“ И тако идемо ми, а оно много крви до кољена, па до појаса, па и до ушију- много крви хришћанске пролито. Сјетих се тада ријечи Јована Богослова: „Биће крви коњима до улара!“ О, Боже, спаси мене грешнога! Нападе ме велики страх. Бијах ни жив ни мртав.

Видјех анђеле како лете и пјевају: „Свет, свет, свет Господ!“ Погледах, а старац се на кољенима мољаше, затим устаде и љубазно ми рече: „Не плаши се, ускоро ће крај. Моли се Господу. Он је милостив слугама својим. Ни година не остаде, скоро само сати. Ускоро ће крај!“ Старац ме затим благослови и рече да иде на исток. Ја падох на кољена и поклоних му се. Видјех како се лако одвоји од земље, те ја упитах: „Како се зовеш, чудни старче?“ Затим јаче: „Свети оче, које је твоје свето име?“ „Серафим!“ тихо и благо ми рече. „А то што си видио, напиши и запамти, Христа ради!“
Над мојом главом се просу звук великог звона. Тргох се, отворих очи. Чело ми бјаше облио хладан зној, жиле набрекле, срце узбуђено куцаше. Ноге ми дрхташе. Помолим се: „Да васкрсне Господ!“ „Боже, опрости мени грошном и недостојном слузи твом, Јовану.“ Богу нашем слава!

Амин!

Напомена:
Текст је преведен из књиге „Живот, подвизи, чудеса и пророчанства Светог оца нашег Јована Кронштатског чудотворца“, издање манастира Свете Тројице из Џорданвила, на руском, 1976.

 

http://www.pravoslavna-srbija.com/forum/index.php?topic=711.0

[JESSY]

Молитва нам доноси мир срца

Највећи дар Божији, који ми више од свега потребујемо и који врло често од Бога добијамо, следствено нашој молитви је мир срца, како говори Спаситељ: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити (Мт. 11, 28). И радујте се и сматрајте да сте богати, да имате све када сте добили мир.
Знак милости према нама од Господа или Пресвете Мајке Његове, после или у време молитве, јесте мир срца, нарочито након напада било какве страсти, којој је својство одсуства душевног мира. По срдачном миру и некаквој светој нежности срца, лако можемо да препознамо да је наша молитва услишена и тражена благодат дарована. Успех молитве препознаће се и по духовној сили, коју ми изнутра примамо, према обављању дела нашега звања, и према унутрашњој светлости, која јасно улази у душу.

[JESSY]

Мати Божија чује наше молитве и моли се за нас

Ми се молимо преблагој и пренепорочној Мајци Божијој и Она се моли за нас. Ми прослављамо Њу - Вишу од сваке славе, и Она нама припрема вечну славу. Ми Њој често говоримо: „радуј се“, и Она од Сина Свог и Бога моли: Сине Мој возљубљени, даруј им вечну радост за радосне поздраве, које ми упућују.
Снага молитве је: на пример отварати и затварати Небо, претварати огањ у росу. Чија молитва је посебно силна? Молитва Мајке Божије (светим Твојим и најсилнијим молбама) и Светих на небу; на земљи молитве свештеника, као самим Богом постављених уз сами Његов престо ради молитве за себе и људе (за наше Грехе и грехе народа из незнања; Јев. 9,7), молитве преподобних, отшелника (јер ће доиста погледати на њега; Јов. 42, . Од лењости за молитву хришћанина долази сиромаштво вере, наде и љубави, греси и безакоња, беде душевне и телесне.

[JESSY]

Треба и у врлини имати разум

Буди умерен у свим религиозним делима, и у врлини имај меру, сразмерно својим снагама, према времену, месту, претходним тешкоћама, потребна је благоразумност. Добро је, на пример, молити се чистога срца, али ако ускоро не буде подударања молитве са снагама (енергијама), различитим околностима, местом и временом, са претходним тешкоћама, онда она више неће бити врлина. Зато апостол Петар каже: покажите у добродјетељи разум (тј. не препуштај се само срцу), у разуму уздржање, а у уздржању трпљење (2.Пт. 1,56).
 

[JESSY]

Људи су запали у неверје и страсти зато што се не моле

Људи су запали у неверје због тога што су потпуно изгубили дух молитве или га уопште нису имали и немају га, краће речено због тога што се не моле. Кнез овога века увек има простор за деловање у срцима таквих људи; он је њихов господар. Молитвом они нису умолили и не умољавају себи од Господа росу благодати Божије (јер само они, који моле и траже добијају дарове Господње), и ето, срца оштећена по природи, без животворне росе Духа Светога пресахла су и од крајње сувоће најзад се запалила адским пламеном неверја и разних страсти, а ђаво зна само да распаљује страсти, које одржавају тај ужасни огањ и торжествују када виде погибао несрећних душа, искупљених Крвљу Онога Који је уништио његову силу.

[JESSY]

Zahvaljivanje, zahvalnost Bogu na svemu što svakodnevno dobijamo od Njega na dar, je po Svetim Ocima srž naše vere i temelj vascelog našeg bića. Najveća služba u Pravoslavnoj Crkvi – Liturgija, pri kojoj primamo u sebe samo Prečisto Telo i Krv Hrista Boga našeg, se na grčkom kaže Evharistija, što bi u prevodu bilo zajedničko zahvaljivanje, blagodarenje Bogu. Jedan od Svetitelja naše Crkve koji je to itekako svim bićem svojim ispunjavao i živeo time bio je i Sveti Jovan Kronštatski, veliki svetionik Ruske Pravoslavne Crkve, koji je itekako pokazao da se i živeći u svetu i braku može dostići svetost života i srca.
Svetitelj se rodio u malom selu Sura na severu Rusije u domu Ilje Sergijeva, crkvenjaka i pojca tamošnje crkveposvećene Svetom Nikoli, i Teodore, pobožne pravoslavne hrišćanke, 18. oktobra (1. novembra po novom kalendaru) 1834. godine. Pošto Crkva toga dana slavi Svetoga Jovana Rilskoga, svetitelj je na rođenju dobio ime Jovan.  Mali Vanja (kako su roditelji iz milošte zvali) je voleo da sa ocem posećuje crkvene službe i da svim srcem učestvuje u njima, čitajući molitve svetiteljima. Kasnije je govorio da je svu svoju pobožnost crpeo čitajući bogoslužbene knjige. Učenje mu nije dobro išlo jer je vrlo slabo pamtio. Taakođe roditelji su mu bili jako siromašni pa mu je to dodatno opterećivalo srce. Zbog siromaštva i slabog pamćenja trpeo je brojna ismejavanja svojih drugova. Izgleda da je svetitelj još tada naučio da saoseća sa mukama i paatnjama siromašnih i u njemu se razvilo bolno saosećanje sa svima paćenicima. Jedne noći toplo se molio Gospodu da prosvetli njegov um kako bi bolje učio, što se i desilo. Gospod ga je obasjao Duhom Svetim i svetitelj je kao jedan od najboljih u školi upisao Bogosloviju. Kao najbolji bogoslov dobio je blagoslov i kao stipendista upisao Duhovnu Akademiju (Bogoslovski fakultet) u Petrogradu. O njegovom potonjem delovanju kasnije. Jedna od najjačihosobina koju je kao sveštenik posedovao bila je molitvenost. Pri molitvi je njegovo srce gorelo kao da razgovara sa Samim Bogom, Ovde ću izneti samo jednu njegovu molitvu blagodarnosti (zahvalnosti) Bogu.
Na novu 1898. godinu blagodarim Ti, Svemilosrdni Gospode, što si mi podario još jednu godinu dobrote Tvoje! Obnovi, Gospode, duh pravi u utrobi mojoj, i srce čisto sazdaj u meni radi Tvoga useljenja u mene. Zahvaljujem Ti za neizbrojna dobročinstva Tvoja, koja si izlio i neprestano izlivaš na mene mnogogrešnog. Zahvaljujem Ti na dugotrpljenju Tvome prema meni, koji sam Te mnogi  gresima razgnevio, i na milosrđu Tvome nepobedivom i koje sve pobeđuje. Zahvaljujem Ti na darovanom mi zdravlju duševnom i telesnom, jer iako sam starac po godinama, mlad sam duhom i telom. Zahvaljujem Ti na svakodnevnom opravdanju Tvome časnom Krvljuu Tvojom. Zahvaljujem Ti na suznom umiljenju pri vršenju Liturgije i na svagdašnjim utehama Duha Tvoga Svetoga, na svetinji Njegovoj, koja se izliva iz najsvetijeg i neiscrpnog bića Njegovog, koje je jedno s Tobom. Zahvaljujem Ti na nezadrživom privlačenju k meni ljudi Tvojih – dece, omladine, odraslih i starih, koji sa svih strana trče k meni, gde god se pojavim u gradovima i selima. Zahvaljujem Ti što svuda moćno i snažno zasađuješ veru pravoslavnu i pobožnost, osobito u ženskim manastirima. Zahvaljujem Ti što mi daješ slobodu da se molim za sav svet i sve ljude i za izvođenje njihovo iz zabluda i privođenje u jedinstvo vere i pobožnosti. Zahvaljujem Ti što nepravednu jarost nepravoslavnih naroda nepriajteljski raspoloženih prema nama, pravoslavnima, ukroćuješ i razumevanju istine privodiš. Zahvaljujem Ti što sve privlačiš jedinstvu – da svi budu jedno, kao što si Ti jedan i Trojici slavljeni Bože. Zahvaljujem Ti što moćnoga u snazi đavola svakog dana pobeđuješ i psoramljuješ u njegovim lukavim i nasilnim spletkama. Zahvaljujem Ti što si mi podario da stojim u istini i pravdi Tvojoj. Zahvaljujem Ti što si mi podario reč mudrosti i sile, da objavljujem ljudima ime Tvoje rečju Jevanđelja Tvoga. Zahvaljujem Ti što me svuda proslavljaš, iako sam ja mnogogrešan i nedostojan. Zahvaljujem Ti i za neporočni život moj, iako me svakog dana greh privlači k sebi i muči me – i ako me Ti ne bi čuvao, kao zenicu oka – učinio bih svaki greh. Nema broja Tvojim milostima prema meni, Gospode, i za sve Ti zahvaljujem, i nemam reči da Ti dostojno zahvalim, Gospode! Amin.“

Preuzeto iz knjige
Sveti Jovan Kronštatski
Gospode Ime Ti je Ljubav