Преподобни Макарије Оптински: РЕЧНИК СПАСЕЊА

[Guest]

Своја се ништавност сазнаје кроз сагрешења многа

Ништавност своју нећеш сазнати, док не осетиш своје слабости кроз разноврсна сагрешења, у мислима и на делу. А зашто људи, који су обдарени разумом, упадају у такве велике заблуде? Очигледно да се од гордости и умишљености помрачује ум и скреће на грешну страну.

[Guest]

СКРУШЕНОСТ СРЦА

Хтели бисте да имате срце скрушено, али га код себе не видите; а ако бисте тај дар Божији добили, онда би се сигурно заносили мишљу да сте се већ довољно припремили (за Свету Тајну Причешћа); управо зато Господ то и не допушта; него прихвата вашу жељу и племениту намеру; а због недостатка скрушености треба се смиривати, уз свест о своме сиромаштву, па ћете се и успокојити; а у немиру се познаје скривена духовна гордост, која и не може да вас успокоји.

[Guest]

СТРАХ

Страхови твоји нису ништа друго до последица прелести. Када познаш своју немоћ и смириш се, онда ће и они нестати.

Уз такво чврсто уздање хришћанско и веру не треба имати страха. Страх наноси велику штету: тело слаби од опадања духа и недостатка спокојства, и без болести болест наилази.

[Guest]

СТИД

Стид при откривању помисли од ђавола је и гордост

Учинци твога стања које описујеш захтевају помоћ Божију, која стиже у складу са твојим смирењем, када себе присилиш на откривање помисли. Сама ћеш од тога видети корист, па то мораш неодложно извршити. Нечастиви ти намеће стид и тегобу, али зато, јер га је срамота, - зато те тиме и збуњује; јер је он горд: а ти се смири, и победићеш га. Када те обузме стид, а ти себе сматрај прахом и пепелом и рачунај се незнатнијом од свих, па ће и стид проћи; и сети се оне срамоте свеопште, коју се постарај да избегнеш раскринкавањем себе овде.

[Guest]

СУЈЕВЕРЈА

Опасно је прихватати људске молитве, које није одредила Православна Црква

Блажени сте ви, који пронађосте кратак и лаган пут до спасења вером у молитву, коју сте приложили уз писмо; чудим се таквој вашој малодушности и веровању у такве бесмислице. Чини се да је то слично веровању у сан Пресвете Богородице и дванаест петака, исто тако у писмо Исусово, које је пронашао седмогодишњи дечак.

Пре две или три године попут овога било се прочуло да је у Риму папа за време мисе чуо исти глас: погодићу свет несрећама 1841. и 1842. године. Ове две године су одређене и начињена је слична молитва, уз исти услов као што ви пишете и да је пренесе деветорици људи, а за неизвршење је обећана казна. Многи, слични вама, скоро да су прихватили ову проповед, али се после испоставила очигледна лаж, и личило је на ујдурму паписта; а сада су управо то изменили у глас који се чуо у Јерусалиму - онај исти: Промислите, може ли само та молитва спасти од несрећа, без дела добрих? И одакле смелост да се та молитва припише преосвећеном Антонију Вороњешком? На страну то, што је он не може упутити без дозволе Светог Синода, она поседује фину арменску јерес: код њих се Трисвето изговара овако: "Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, који си се због нас распео, помилуј нас". И у тој молитви после Трисветог се изговара: "помилуј нас и читав свет Твој од сваке погибије, крвљу Твојом да би се опрали греси наши". Као да је сва Света Тројица због нас распињана и крв пролила? ...

Дакле, саветујем вам да се не надате у ту молитву и да је не проповедате, а ако сте коме и рекли, упозорите га на то сујеверје.

[Guest]

ТРПЉЕЊЕ

А вама саветујем да не посустанете у ношењу тога крста, него да стојите одважно и ударце подностите. Јер се свако добро дело трпљењем и патњом поправља: а после ће они, који сада из неразумевања ропћу, захвални бити. Апостоли за време проповеди, мада бејаху Јудејцима саблазан, а Јелинима безумље, нису престајали да проповедају Христа распетог; и трпљењем својим читав свет прођоше и посејаше веру Христову; а да су они, обазирући се на саблазан и на роптање, проповед напустили, каква би корист била? Ви можете ово у малом узети себи за пример.

...Трпљењу се не треба поучавати онда када нас због кривице прекоревају, него када смо без кривице осрамоћени и прекорени.

Прочитајте код св. Петра Дамаскина у другој књизи, у 5. Беседи, о трпљењу, да се "у умном боју не може пронаћи место на коме боја нема; а макар неко и све створено прошао, али ма куда ишао бој ће имати, у пустињи - звери и злодуси и остале патње љуте и немани; у тиховању - злодуси и искушења; међу људима - злодуси и људи који искушавају, и нема било када места без зебње. Тога ради без трпљења се не може пронаћи покој". А покој, као што је познато, по речи Божијој, нам дарује смирење; а оно настаје из мудрости; а мудрост настаје од искушења.

[Guest]

УТЕХА

Духовне утехе се шаљу по милости Божијој

.. .И сама помисао да" Онај Који је неприступан по бићу, постаје ми доступан" - произвела је у твоме срцу духовну утеху. То је дело милости Божије, а не наших снага и напора.

"У цркви си осетила радост - не мисли да си сама од себе могла да имаш такво осећање, него ти је оно дато благодаћу Божијом, за охрабрење и оснажење.

[Guest]

Утеха нам не долази без крста

Прочитао сам писмо А. Ј. Очигледно да она има велику жељу да ступи у манастир, али не са надом на Бога... Боравећи код вас она је окусила умиљење па мисли да ће оно увек неодвојиво пребивати с њом, зато стреми на Тавор; али најпре је потребно пребивати на Голготи, примити крст телесних и душевних страдања. Тада ће нам по мери нашег трпљења и смирења бити дарована и утеха. Кад пострадамо са Христом онда ћемо и да се прославимо са Њим (Рим. 17,8)... Она жели брзо да узлети на небо: нека не жури - тако ће дело бити солидније. А овако, и ако ступи у манастир мир неће пронаћи ...

Прво је потребно поднети невоље на које се наилази приликом испуњавања заповести Божијих, и уз помоћ њих се исцелити од страсти; тада више неће бити потребно тражити утеху, јер ће она доћи сама по себи. У наводима из дела св. Исака Сирина које сам ти послао, чини ми се да је сасвим јасно то што је он писао ономе ко је тражио утехе и откривења, те да су јасне и замерке које је он против тога износио. Саветовао му је да се више посвети делима покајања уместо да тражи утеху. А један богомудри муж крсту је давао предност над духовним насладама, говорећи да ми у њима тражимо не Бога, него себе.

[Guest]

Искушење или претходи утехама или следи за њима

...Утехама или претходи или их прати неспокојство; узрок овоме је наше страсно устројство; наше страсти су врата иза којих нам остаје затворена ова духовна радост...

Пишете да сте се на Велики Четвртак удостојили да се причестите Пречистим Тајнама Христовим и да сте доживели духовну утеху, како због тог великог дара тако и због богослужења у ону седмицу. Од срца се радујем због тога и благодарим Богу Који нас посећује овим духовним утехама. Али после, по старању Његовом, уследила је и опомена - да се не бисте преузносили. Ви сте се, можда, сматрали смиренима, и да сте нешто: а увредљиве речи показале су да заправо постоји гордост.

[Guest]

Себе ваља сматрати недостојним утехе и не треба је тражити

Пишете да вам никако не полази за руком да добијете мрвице или зрнца цариниковог злата - умиљења. Уосталом, не ропћите због тога, 89-а Беседа светог Исака показала вам је разлог те оскудности. Предлажем вам моје скромне савете. Испуните тај недостатак смиреном мудрошћу, сматрајте себе недостојним тог великог дара. Ако се у вама удруже свест о томе колико смо лоши и колико смо ништавни, онда Господ може да нас обогати даром цариниковог злата. Без тога (тј. без смирења), чак и ако бисте имали велико богатство, оно не може да буде трајно, него ће брзо отићи и нестати. Када ум наш умишља за себе да је нешто велико, он нас истога часа лишава заступништва Божијег, док противник покушава да нас наведе на горде мисли, јер је и сам гордошћу отпао од Бога. Затим Бог, старајући се за нас, допушта да на различите начине будемо искушани, како би се они који пазе на себе кроз та искушења погрузили у дубину смирења.

Приметио сам да ви у молитвеном правилу тражите духовне насладе; оне су, иако пријатне, веома опасне и заводљиве. Човек који се налази у таквом стању убеђен је да је напојен љубављу Божијом, али само обмањује себе. Када се временом ова обмана умножи, тада се човек, уместо да добије утеху, лишава спокојства, јер мисли да ће само тако пронаћи спасење што ће имати утеху, док се онда када остане без ње смућује и нема спокојства; треба се смирено молити, не тражећи утеху, уз свест о сопственој греховности, и чувати се обмана. Чак и ако бисмо били хладни, молитву не треба да остављамо, сматрајући себе недостојним утехе, јер по речима светих отаца: "ко себе не сматра за грешног, његова молитва није пријатна Богу", а Он ће, видећи и у таквој хладноћи усрдност и смирење, примити молитву. Када ће некоме бити послата утеха, тј. коме ће она да буде нешкодљива, то је већ до Његове свете воље и свезнања. Јер то је дар Божији а не ствар нашег труда. Многи су се, примивши овај дар, уместо да се смире - погордили, мислећи како су се већ обогатили, па су после допадали у најбеднији духовни положај, лишавајући се спокојства. Стога Господ и не даје ово осећање док се човек савршено не смири. Онај ко је смирен не пада више у гордост и чува дар смирења. Дакле саветујем вам да се не гордите када будете добијали утеху, него да једнако мислите на грехе своје, а исто тако, када се ваша осећања охладе, да се не смућујете, него да верујете да ће Господ да прими вашу усрдност.

О када бисмо увек имали цариниково осећање, будући свесни своје греховности и ништавности, тада би као смирени увек добијали утеху од Господа.

Али како смо далеко од тога...

Жалостиш се зато што не осећаш ону духовну радост којом би желела да се наслађујеш услед светковања успомене на тако велик догађај какав је оваплоћење Сина Божијег ради нашег спасења. Но ако уз помоћ отачких шиса проникнеш до узрока таквога свога расположења, ако га размотриш и упоредиш са оним што у тим списима стоји, видећеш да је оно врло далеко од смирења; расположење има различите степене и обележја, у зависности од добродетељи. Када пак они, који су стекли богатство добродетељи и духовних дарова, сматрају себе недостојнима тога, колико онда тек ми, који оскудевамо у добродетељима, треба да се смиравамо и да не тражимо утеху... Јер њихов ум, закључан у ковчегу смирења, постаје неприступан за духовне лопове... Не треба се узнемиравати због губитка утехе, него се треба смиравати и сматрати недостојшш ње - тако ћеш се успокојити.

[Guest]

По Своме премудром Промислу Бог нас лишава утехе ради наше користи.

Жалосни сте због немања духовних утеха. То је заиста тешко, али кад прибегнемо смирењу, увидећемо да смо недостојни и да можда Промисао Божији ради користи наше одузима од нас утеху, како не бисмо, наслађујући се утехом и умисливши да смо нешто, сасвим пропали. Тражећи унутарњу утеху ми тражимо себе, уместо да тражимо Бога.

[Guest]

Утехе се понекад шaљу како би нас окрепиле у искушењима

Утеха коју сте добили не може заувек да траје: она се шаље привремено, да би вам дала снагу у искушењима; они који су достигли смирење више се наслађују овим утехама, али, уосталом, благодат Божија и њих посећује искушењима, већ према њиховом стању, како се не би гордили ради добијених утеха. Колико је пак више нама немоћнима потребан огањ искушења који спаљује трње наших страсти.

[Guest]

Утеху тражите у вери у Господа

Великопосна служба ти пружа утеху. То те Господ теши због болести и многих патњи твојих. Буди му благодарна, и тада, ако би успела да заувек сачуваш осећање сопствене ништавности и смирења, ова утеха те никада не би напустила. Но пошто смо по природи склони високом мишљењу о себи, утеха нам се одузима; и савршенима се то догађало ради њиховог смирења.

[Guest]

ХРАМ

Стојећи у храму, не треба набрајати своје недостатке и тиме ум одвлачити од праћења читања и појања, него напросто сматрати себе грешном, због свих својих грешности и због блуђења помисли; и то је довољно. Свети Исаак пише: "који о себи не помисли да је грешан, молитва његова Богу угодна није".

[Guest]

ХРИШЋАНСТВО

Савршено хришћанство није у спољашњој побожности, него у задобијању плодова духовних

Лик схимонашки је савршени лик монашки, а монаштво је савршено хришћанство. Наш најважнији циљ мора да буде - извршавање заповести Божијих, којима се наше срце очишћује од страсти и постаје пуно духовних плодова: мира, радости, љубави и осталих. Уздржавањем се профињује наше телесно устројство, и њиме се, заједно са молитвеним правилом, прочишћава ум, али уз испуњавање заповести Божијих и уз најдубље смирење; а без тога ни пост, ни труд, ни правило неће нам никакву корист донети. И ако се монашки начин живота састоји само у томе да се испуни правило и поштује пост, а о заповестима љубави, трпљења и смирења се не брине, узалуд ћемо се трудити. Правило и пост, наравно, треба да су код схимника већи него код простог монаха и на то се приличи подвизавати: али, уосталом, Бог тражи од нас, према снази свакога, телесни подвиг, а душевни подвиг - љубав и смирење од свих захтева: и болесни и остарели могу волети ближњега и смирити се, и добити милост Божију; ово није моје мишљење, него вам наводим учење Светих Отаца.