Преподобни Макарије Оптински: РЕЧНИК СПАСЕЊА

[Guest]

РАСУЂИВАЊЕ

Све ваше добродетељи су недовољне ако се не освећују расуђивањем, а расуђивање се, по речима св. Касијана Римљанина и св. Петра Дамаскина, рађа од смирења, док смирење долази од патње.

Почињи са малим, у себе немој имати поверења, не ослањај се на сопствени разум, одбацуј своју вољу, и Господ ће ти дати истински разум...

Истински разум, или расуђивање, задобија се смирењем, а смирење долази услед патње, како каже св. Петар Дамаскин, и ко од патњи бежи, тај бежи од сопственог спасења.

[Guest]

Сва своја дела ваља предузимати и савршавати са расуђивањем

Треба да знаш, да Бог у сваком делу гледа на намеру и вољу, тј. да ли нешто радимо Њега ради и ради користи своје душе, а не из човекоугађања или самоугађања, будући поткрадани сујетом или уображеношћу. И зато нам је у свему потребан наш светионик расуђивања, коме је мајка смирење. Где нема светлости, све је мрачно, а где нема смирења, тамо су сва наша дела сујетна - кажу св Касијан, св. Јован Лествичник и св. Исак Сирин.

... Говориш да немаш расуђивање; то је зато јер немаш смирење, него те обузима уображеност.

[Guest]

САМОЉУБЉЕ

Кроз самољубље и гордост отпадамо од Бога

Не треба се чудити томе што сте слабо познавали себе; ви себе познајете у самољубљу, оно вас заслепљује, тако да не видите своје духовне недостатке, него видите своје добродетељи или се трудите да се њима похвалите пред људима. Но смирење нам отвара очи тако да можемо да видимо чак и мале недостатке. Као што кроз самољубље и гордост отпадамо од Бога и помрачујемо се тамом, тако се смирењем приближавамо Богу и просвећујемо се. Сам Господ, Цар славе, смирио се до образа слуге и оставио нам Свој пример, да следујемо стопама Његовим, и заповедио је да се од Њега учимо смирењу и кротости, јер ћемо тако пронаћи мир.

[Guest]

Самољубље скрива грех од нас

Било ти је тешко да ми опишеш своје помисли и осећања приликом опхођења с њом; ту си и мене оклеветала - како бих ја, због свега тога, требало да осећам гнушање према теби. Али кад Господ није одбијао грешнике од Себе, него је са цариницима и грешницима јео и пио и беседио с њима, ко сам ја да било кога одбацим. У томе је твој грех и порок друге врсте - самољубље: не желиш да се предамном покажеш и откријеш своје слабости. Зар треба да ми описујеш само своје успехе и ја да те због тога похваљујем? Не. Корисно је ухватити се у таквим и сличним мислима и осећањима. И ако себе видимо као поражене у борби, ту треба познати своју немоћ, и не смутити се због таквих недостатака, него се ваља смирити и унизити пред Богом. А Бог на смирене гледа и помаже им: зато нам и допушта да паднемо у свакојаке слабости, како бисмо, видећи своју немоћ, били смирени и имали срце скрушено и смерно. Никада не бих одбацио оне који се боре, схватају своју немоћ и кају се. За њих треба имати саосећање: не требају здрави лекара, но болесни.

[Guest]

Самољубље одузима спокојство и не даје смирење

Љубав без смирења не може да буде издржљива и чврста. То сам приметио у вашим писмима: обе сте се одрекле света, свака на свој начин, ни због чега другог него због самољубља, а за смирење ту не само да није било места, него је оно далеко одгоњено.

[Guest]

Самољубље - главни узрок грехова

Ти, М. А., у себи налазиш кривицу за грех - самољубље, и не можеш да га омрзнеш, иако је оно код свих нас главни узрок грехова. Све долази од њега: гордост, сујета, гнев, сластољубље, среброљубље, завист и остало. Но ми, уопште, гордост називамо узроком свих грехова. "Где се догодио пад, тамо је претходила гордост" пише св. Јован Лествичник. Зато и гордост и самољубље ваља газити као змију или шкорпију (Лк. 10,19), свакидашњим самоукоревањем, сагледавањем свога зла, поштовањем према ближњима, неповерењем у свој ум, одбацивањем своје воље, прихватањем досађивања и прекора, чак и онда када смо болесни и др. Због свега се тога треба подвизавати, и Бог ће пружити помоћ.

[Guest]

САМООПРАВДАЊЕ

Када те укоравају избегавај правдање, било у мислима, било речима. Јер, по речима св. Јована Лествичника, онај ко одбацује сопствено обличавање, без обзира на то је ли оно оправдано или не, тај одбацује и сопствено спасење.

Много шта је уображавало твоје срце узнемирено страстима. И шта се догодило? Само си умножила своје невоље и страдања. Повремено си увиђала своју кривицу, али си углавном тражила оправдање.

...Понекад смо криви, и затичу нас у гневу или презиру према ближњима, али ми на то гледамо кроз завесу самољубља и сматрамо да смо у праву, па тако још више продубљујемо своју патњу, корећи ближње и од њих захтевајући извршавање заповести, док сами не желимо ни прстом да макнемо. Колико год нам неко наносио зла, са или без наше кривице, он је само оруђе које Бог употребљава да би нас казнио и то може учинити само онда ако му допусти десница Свевишњег. Зато треба да се склањамо под снажну руку Божију, да се исповедамо Њему као они који су и више него заслужили послане казне. Но милост Божија нас штеди и очекује наше покајање. Прочитајте код св. Исака Сирина, у 51 Беседи, како треба примати невоље: када се бунимо и укоравамо друге, тад оне постају још теже, а када кривимо себе и кајемо се, тада их лакше подносимо.

[Guest]

Самооправдавање нарушава савез љубави и мира

...Сад кад сте обе спознале своје кривице и стекле мир, нећу више да дужим, но ћу само да приметим да убудуће треба да будете опрезне и откријете ђавоље подвале које су усмерене на то да самооправдавњем раскину вашу везу у Годподу. Самоукоревање и смирење руше све ђавоље смицалице.

[Guest]

Кад при самооправдавању осећамо немир, то већ значи даје кривица до нас

Описујеш своју узнемиреност због сестре. Питаш како да се супротставиш помисли самооправдавања? По том питању постоје многа отачка учења: св. авва Доротеј вели да "ваља укоревати себе, а не ближњег", Св. Марко подвижник о томе говори у главама 90 и 209, св. Симеон Нови Богослов у глави 31, а и код св. Зосиме. Саопштио сам ти тек један део, а и само искуство те поучава. Када приликом самооправдавања осетиш немир, то је већ знак да је кривица до тебе...

[Guest]

Самооправдавање је противно самоукоревању

...Описујући тај случај ти си тражила оправдање за себе и хвалила своја осећања. То би било довољно за одагнавање ђавољих мрежа. Но пошто сте после обе дошле к себи, примириле се и стишале, налазим да је излишно да вам дајем поуке. За вас је већ довољна лекција и то, што је у време немира и тражења оправдања за себе све изгледало другачије. А после самоукоревања и утишавања страсти ствари се виде јасније, како пише св. Касијан: "какве год листове на очи положио, златне или оловне, моћ вида се губи; тако и у духовном делању, без обзира на то гневимо ли се и узнемиравамо оправдано или неоправдано, моћ душе да сагледава бива ослабљена". И у 90-ој глави Марка Подвижника стоји: "тада (тј. кад се гневи) човек се налази у неприродном стању".

[Guest]

Ни искру самооправдавања не остављај у своме срцу

Обе знате своје кривице, а нећете да признате: није ли зато што не желите да их постанете свесне и прекорите себе? Уколико у срцу остане оправдавање, опет ће се првом приликом обновити сећање на бриге и даће ђаволу снагу да увећа ваш немир, а када непријатељски залог буде потпуно уништен самоукоравањем и смирењем, ђаво вас неће узнемиравати оним што је било. На тако светом месту, за време молитве и припремања за Свете Тајне, ђаво је био у стању да вас поколеба вашим страстима: откуд то? Зар није отуд што нисте имали самоукоревања и смирења, него сте се предавали дејству страсти, самољубља, гордости и раздражљивости? Молитва Богу срце ми чисто саздај, Боже (Пс. 50,12), није имала никакву снагу, јер ви нисте ни мислили да сами стражарите над својим срцем и да страсти које се појављују уништавате у зачетку, док су још мале и не израсту до огромних размера, и нисте чистили своја срца, нити сте могли да стајете на молитву без злопамћења, све док је између вас трајало страшно непријатељство које вас је испуњавало страхом...

[Guest]

Пример узајамног оправдавања

Приликом радосног дочека празника ђаво вам је позавидео и донео вам немир; ни једна од вас није у праву, и свака је на свој начин то поткрепила самооправдавањем; мене питате, и једна и друга, како да поступите? А ја не знам какав одговор да вам дам. Обе сте биле у ватри, свака је мислила да је у праву, а мира није било. Опет треба да вас подсетим на љубав и смирење, јер када ово будете имали, замке ће ђавоље бити уништене. А ви обе, напротив, сматрајући да сте управу, не желите да сломите своју гордост; једна своју дрскост оправдава темпераментом и каже да није хтела да повреди своју сестру. А друга се увредила због реченог јој, уместо да себе укори због рђавог понашања, и да заблагодари за предусретљивост сестрину и види у свему њену љубав. Када дођете к себи, наћи ћете да сте криве без сваког оправдања... И зато, ради оно што треба, што си дужна да урадиш - тада ћу вас водити; без тога, никада се нећете излечити од страсти које су у вама.

[Guest]

САМОСПОЗНАЈА

Ми не можемо спознати себе без односа са својим ближњима, без њихових прекора и досађивања, који су лек нашим душевним ранама, и без укоревања себе а не њих због нетрпељивости. Напротив, ваља им бити захвалан што смо кроз њих, промислом Божјим, спознали своју духовну немоћ... Имајући спокој, милошћу Божјом, страхујте од заноса самољубља, да не страдате: непријатељи не спавају, они се боје само смирења.

Пишеш да ти је тешко када видиш како су други према теби неправедни, а нећеш да станеш и да се замислиш, да си можда ти крива, и то те лишава спокојства. Ово ти показује, да си још далеко од тога, што нам Господ заповеда:љ_убите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне (Мт. 5,44).

[Guest]

СМРТ

Не треба се плашити смрти као такве, већ смрти без покајања

Чујем да си узнемирена питањем да ли се то смрт приближава? Саветујем ти да одбациш ту малодушност и потпуно се предаш вољи Божијој. Знаш да је свакоме од нас предзначена од Бога смрт - када ко треба да умре: не умиремо ни пре ни после него што је одређено. Али никоме до Богу није познато када ће се догодити тај прелазак из једнога у други живот. И ми, као и мати наша, Црква, треба да од Господа молимо "да остало време живота нашег у миру и покајању проведемо, да крај живота нашег буде хришћански, безболан, непостидан, миран и да добар одговор дамо на страшном Христовом суду". А о продужетку овдашњег живота није наше да одређујемо. Колико год да нас је живих, сви треба да одемо кући, у наше вечно пребивалиште; јер смо овде само гости, а не заиста домаћи; наша права отаџбина је тамо. Шта нас онда може обманути у овоме животу? Видимо пометњу, буне по целом свету, и Бог зна шта нас још очекује. Блажен је онај ко с покајањем и у нади на будући живот оде одавде.

Пишеш да осећаш страх при помисли на смрт. Страх од смрти је природан, но не смемо паничити, већ треба да се храбримо вером и надом у доброту Божију, и у заслуге Спаситеља нашег, Господа Исуса Христа. Познато је да свако од нас треба да умре; али када, познато је Једином Богу. Он одређује управо то - када ће ко да умре. Ако неко умире, ма колико година имао, у младости, старости, или у средњем узрасту, тако му је од Бога било одређено; зато ваља бити спокојан, треба само умиривати своју савест покајањем и надом. Колико год живели, свеједно треба да умремо; ако неко умре у младости, треба претпоставити да је Богу тако било угодно да злоба не измени ум његов, или лаж да не превари душу његову (Прем. 4,11-12) - како каже Свето писмо.

[Guest]

За оне који верују, смрт није вечно раздвајање него привремепи одлазак

Судове Божије не можемо да искажемо. Свакоме је поставио границе живота које не можемо да пређемо, док вечност нема краја!... За нас, верне хришћане, смрт није вечно раздвајање, него привремени одлазак. Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо (Рим. 14,8) - вели Апостол, а пред Богом сви смо живи, јер је душа бесмртна и вечна. Овакво расуђивање нека вам пружи утеху у жалости због смрти ваше мајке. Ви се и сада налазите у молитвеном општењу са њом када испуњавате ваш дуг - приносите молитве за упокојење њене душе и на богослужењима чините помене и доброчинства онима који имају потребе. Њена душа од тога има велику корист, а ви налазите утеху.