Зашто је љубавна поезија о браку толико ретка или је и нема?

[milan.]

Milane, pesme su ti mnogo lepe.Mnogo!

pa hvala, postavicu sutra jos neke. nadam se da ce ti se i one dopasti.

[исидорица]

Јој не знам шта да ти кажем! И ја сам у браку, али не знам шта бих ту писала! Можда зато што смо се временом удаљили (нажалост) и можда што ту више нема шта да се ни прича, а камоли пише...... Вјерујем да постоји квалитетна поезија на тему брака, али искрено.......више ми се свиђа управо она меланхолична, чежњива....

Јован Дучић "ЗАЛАЗАК СУНЦА"

Да... Дучићева ледена, идеална драга у облаку меланхолије!

Хвала ти што си оволико искрена.

Мислим да је сваки однос у непрекидној опасности удаљавања јер смо сви живи материјал, непредвидив. Мени је, на пример, управо то подстицај за неко писање и читање.

[Јаков.]

Prva pesma o ženi

Zahvalnost Bogu dajem, što stvori tebe Jevo,

Praznine nema više.

Belina tvoje puti i krivudava linija tela,

suze iz oka mi kupi.

Slatka je jabuka iz ruku tvojih,

zajedno smo.

Telo sa telom, duša sa dušom,

jedno.

[исидорица]

Pa ok.Razumela sam ja tebe , ali i dalje mislim da poezija o ljubavi onih koji su u svetoj tajni braka ( ili skraćeno - braku),nema šta da kaže, bar nema šta puno da kaže.Brak može da bude inspiracija u smislu da muž napiše pesmu voljenoj ženi, mada su takve pesme retke i to je sve.Brak se jednostavno živi, i tu malo ostaje za neku maštu, za neku čežnju jer su bračnici jedan pored drugog svakodnevno.A poezija jeste baš to, mašta, čežnja , želja da se jednom bude sa onim drugim.U braku.Ili van braka.

A ko ima inspiraciju da piše poeziju o braku i da je hristijanituje, volela bih da to pročitam.

Један пример такве песме сам навела. Могуће је да ћу једном поставити и своје покушаје. За сада бих остала код песника који су издавали и које већином познајемо.

Мислим, јесте да се живи... Али опет... Зар људи у бркау не теже стално бољем и бољем? И како и зашто онда неко ко је по вокацији песник, ко све унутрашње противречности разрешава писањем, не напаја се на врелу брака?

Биће да нешто ту није у реду...

Ето, ја сам тек са Лалићем наслутила нешто што ће бити и мој сопствени одговор на тему.

Тек човек који дубоко и бескомпромисно живи са Христом (а Лалић то јесте био, то сведоче савременици и кључеви значења његових песама) моеж, на неки начин и мора да запева о својој и својој брачној љубљеници. Мислим да је он једна од ретких, ако не код нас и једини до сада, који је опевао управо ту, хришћанску, тајну љубави.

[исидорица]

Prva pesma o ženi

Zahvalnost Bogu dajem, što stvori tebe Jevo,

Praznine nema više.

Belina tvoje puti i krivudava linija tela,

suze iz oka mi kupi.

Slatka je jabuka iz ruku tvojih,

zajedno smo.

Telo sa telom, duša sa dušom,

jedno.

Одличне су! Костићевски манир - шаљива озбиљност!

[Guest JelenaLela]

http://www.youtube.com/watch?v=eLPSlgSNedc

http://www.youtube.com/watch?v=1ut1pSTmwuo

Doba srece, doba tuge! Prelep film o porodici! Mnogo ga volim!

[dusha]

Neobicno.

Pre nekoliko godina sam osetila potrebu i napisala nesto kao pesmu o braku drugih.

To su moji prijatelji.

Evo.

ONA ZNA

posveceno M.Markovic

On hoda kao da koracima svojim

okrece ovu planetu

U rukama mu sunce izgreva

a na potiljku zalazi

On mesecinu pije, a mrakom toli glad

i chelom nebesku paucinu skida

dok prolazi

On se ne osvrce dok

po tragovima svojim prosipa biserje

Iz dzepova vadi slatke plodove

kad kuci dodje

i decu belom magijom dariva

On ima pticu posrmljenih krila

sto se vremenom hrani i gnezdo cuva

na vodenici vecnosti

i uvek zna kad on dolazi

[GeniusAtWork]

Ово питање ме дуго већ мори и мучи!

Од љубавних песама само кукумавке, недостижне, неостварене и мртве драге и драгани!

Dokle god je nešto nedostižno i neostvareno ono raspaljuje maštu i želju, a i može da se idealizuje do mile volje. Kad i ako se dostigne i ostvari (brak), nije više toliko zanimljivo

[RYLAH]

Песници док се не ожене, пишу о жени коју хоће да ожене. Кад се ожене, крену у кафану и крену да пишу о политици, неправди у свету, револуцијама, и сличним темама које долазе са кафанским животом и огромним количинама алкохола. Они екстремнији крену да пишу родољубиве песме, а они најекстремнији крену да састављају гусларске песме, јер се разочарају у данашњицу и траже спас у времену кад су људи секли главе непријатељима, а жене нису смеле да им писну ("а не ко ова моја роспија што не заклапа!"). У кафани се не прича о томе колико је женска пут мека, бела као свила, под додиром руке као сатен, и сличне баљезгарије које пишеш жени са којом би да будеш. Оне приче које су везане за жене, а причају се по кафанама, обично и нису за поезију која би могла да се нађе у читанкама.

Дакле, одговор би у једној речи гласио "кафана".

[Гост]

Поезија нису само осећања, чак напротив - модерна поезија је потпољена у стање човека који осмишљава своју стварност овако или онако. Ово да ће писати други, има и тога, мислим да је могуће.

Ипак, увек постоји неки сувишак који жели да пређе у песму код онога који за песму има смисла и слуха. Услов је верованто да брак није склопљен одокативном методом и због ради практичних разлога - мора се и то, време је, треба стећи, итд.

kako nisu osecanja?Naravno, ne moraju ona nuzno biti ljubavna,ali ona su ovde tema. Bar tako u naslovu pise. Mislim,kako neko ko je kao cepanica moze pisati poeziju?

Taj suvisak moze imati neko ko je posebnog senzibiliteta, pa da i kad je u braku, kad vec o njemu govorimo, pise poeziju,pa i ljubavnu. Jedino sto nekako mislim da je u tom slucaju rec o nekome ko voli i oseca svet oko sebe drugacije nego vecina nas.

Kad kazem drugacije, mislim univezalnije, malo iznad uobicajenog poimanja odnosa muz-zena.

[Juan Valdez]

Uvek sam se plašio da ti tepam

Plašio se uvek da ti kosu držim u ruci

Prestrašen bio da naglo možeš da se okreneš

i da mi uhvatiš nežno oko na svom vratu.

Jer sam glupavo verovao

da ću, ako ti ruku na rame stavim

da ću, ako ti prstima čelo dodirnem

da ću, ako ti u tople oči grudi slijem

da ću izgubiti sebe.

Sad, kad si otišla, imam sebe, isuviše...

Zoran Radmilović

[Juan Valdez]

22. 1. 1967.

Kakav svetao, plav, miran dan! Dan - pejzaž posmatram sa svog prozora. Zalazak velikog žutog sunca, koje nestaje tako dugo. Žuto, plavo i mir!

Obuzima me sladostrasna želja za lutanjem. Moj atavizam počinje da dela.

I noć je bila takva. Dugo sam je njušio i osluškivao. Dolazi proleće, koje osećam poput životinje. Raduje mu se priroda, ljudi skitnice, dolazi njihovo vreme. Sada je sve lako!

Ležim nekoliko dana, Volim Dinu sve više. Gospode, kako je to kod mene čudno, sve čudno ide ... mogao bih da analiziram, ali neću! Volim je i to je sve.

Možda je najlepše živeti za ovaj trenutak, za ovaj dan, za ovaj, na primer 22. januar!

Zoran Radmilović

[Ignjatije]

http://www.youtube.com/watch?v=nnO_mw4hNEU

gringrin

[Sophrosyne]

Matija Bećković je mnoge pjesme posvetio svojoj ženi Veri.

VERA PAVLADOLJSKA

Lukavica je htela da me nadlukavi

Punio se mesec u avgustu kao lokva

Ispaljivane pune duge preko jezera i glava

Na radilištima u rudnicima boksita

Ubeđivao sam nepoznate ljude

U tvoje ime

Vera Pavladoljska.

Grešile su pijane ptice u prostoru

Prepelica je kljunom gore okretala

Svest je mrcala među liticama

Gonjen tocilima, kršima i gubom

Do grla u živom blatu mislio sam

Koliko si me volela

Vera Pavladoljska.

Mrak je u mraku sjao kao životinja

Grom u lancima čamio za brdima

Molio sam za sluh fizičkih radnika

Divio se njihovom surovom apetitu

Zaklinjao jednog gluvonemog mladića

Da izgovori tvoje ime

Vera Pavladoljska.

Ceo dan u nebu izgoreo mesec

Pod lažnim imenom leči svoj pepeo

U mrcavi među dvojnicima

Dok muzika sneg u uši ubacuje

Kleo sam se u obe ruke, naročito desnu

Da te nisam voleo

Vera Pavladoljska.

Udvarao se nepoznatoj devojci

U kanjonu Tare kod Kolašina

Govorio istine na svim jezicima

Žario i palio da ih poveruje

Dok je ćutala sećao sam se

Da si mi najkrupnije laži verovala

Vera Pavladoljska.

Pevao je slavuj sa grlom grlice

Sve na svetu me na te podsećalo

Hvalio sam se da si luda za mnom

Cela plaža da ti se uzalud udvara

Kako te teram da ideš iz glave

I kako nećeš

Vera Pavladoljska.

Kulo crnog žara pod slepim očima

Zarazna zvezda sve i svašta sazdi

Dok mi se padobran nije otvarao

I kad sam u zavičajne bezdane padao

Pričali su da te zovem iz sveg glasa

Al nisam priznavao

Vera Pavladoljska.

Ronio u najdublje, bežao u gore

Da te glasno zovem da niko ne čuje

Bio sujeveran - pitao prolaznike

Kako tvoje lice zamišljaju

Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene

Pa da se ne okrenem

Vera Pavladoljska.

Na ljubavnoj promaji između dve zvezde

Nevidljivi uhoda ima nešto protiv

Žeđ za rakijom je slična fantaziji

U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta

Bile su dve usne nepismenih žena

Po ugledu na tvoje

Vera Pavladoljska.

Po nevremenu sam lovio na ruke

Med zlatnih meridijana u vodi

Opisivao oči jedne žene mesec dana

U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu

Ubedio da su mi sve što imam u životu

Misleći na tebe

Vera Pavladoljska.

Pita za mene metak lutalica

Sada me pogrešno traži oko zemlje

Vučen tajnim magnetom mog čela

Napija mesec da prokaže gde sam

Zlostavlja mora, kuša vazduh i podmićuje

Ti ćeš me izdati

Vera Pavladoljska.

Traje monotona biografija sunca

Sve sijalice gore usred dana

Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slažu

Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje

Jedan od vlašića sklon je porocima

I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju

Nekoliko država tvrdi da si njina

Ti si na svoje ime ljubomorna

Kablogrami se u dubokoj vodi kvare

Niko ne zna gde su slova tvog imena

U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim naglascima

U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi

Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika

Koje ptica kuka

Vera Pavladoljska.

[-Владимир-]

Јован Јовановић Змај је написао књигу песама посвећених својој жени " Ђулићи ". Има таквих песама, само не влада толико интересовање за њима.