Мој омиљени део књиге старца Порфирија

[Guest ага пије млеко]

- Само на једно обрати пажњу. Мораш очистити своје помисли, јер си због своје осећајности подложан тескоби и жалости. Одагнај их, да ништа од њих не остане. Воли искушења која ти долазе, па се нећеш ни узнемиравати ни жалостити.

Сву браћу воли истом љубављу. Воли много свог старца: старца гледај као Христа.

- Како да заволим искушења и тешкоће?

- То је дуга прича. Но, постоје начини и за то. Кад Христос ступи у срце, Он га испуњава Својом љубављу. Тада нема: немој ово, немој оно, немој... Само љубав... Изнад свега љубав. Ово "немој" постојало је пре Христа. Христос је то укинуо. Донео је љубав. Рај је живот Христов, послушање, смирење...

монах Агапије

[Guest ага пије млеко]

Много сам читао. Имао сам велику жељу за учењем. Читао сам крадом. Крао сам време где год сам могао. Научио сам напамет Јеванђеље по Матеју, по Луки и половину по Јовану. Научио сам и псалме. Изучавао сам свете Оце. Много сам читао. Предавао сам се духовном подвигу.

Да знаш да ја нисам образован. Завршио сам само два разреда основне школе.

Кад сам ступио у манастир, дали су ми на вечерњој да читам Псалтир. Почео сам да сричем речи: "Бла - жен м...ууж..."

"Добро, доста је", рекоше ми. "Узми Псалтир, читај га и добро га научи. Читај и житија светих. Ништа друго." Читао сам, али нисам разумевао. Многе речи су ми биле непознате. Тако сам једну исту реч проналазио на различитим местима, па сам из контекста долазио до њиховог значења. Обављајући своја послушања и верући се по стенама, изговарао бих напамет читаве одељке.

Касније сам се дочепао Октоиха, Триода, Минеја... Читао сам са усхићењем.

Док ми је Старац говорио све ове приче из свог живота, осећао сам да то говори да би ме подстакао да поступам на исти начин; тим пре што сам ја, уз помоћ Божију, стекао некакво образовање.

Док сам мислио о томе, опет сам се уверио у Старчеву способност да прочита моју душу и да просветли све њене мрачне стране. Наиме, рекао је:

Највише од свега допадао ми се Тројични канон недељне полуноћнице. Кад га је читао неки од сабраће, ја сам сабирао сву своју пажњу. Ако би неком приликом читао брзо или неразговетно, па ја нисам могао да разумем, бивао сам врло жалостан. Тада бих се повукао у угао и задубљивао у молитву.

(Слушајући то, опет сам се преиспитивао. Јер, сваки пут кад се читао Тројични канон, ја сам помишљао: "Ово је врло тешко. Ја то не разумем". И све док је трајало читање, моје мисли би лутале.

Овог тренутка, међутим, схватио сам у каквом сам се хаосу незнања ја бедник налазио. Па ипак, нисам прекидао Старца; пустио сам га да исприча све што је наумио.

Моје срце почела је да обасјава светлост, као да је овај прозорљиви Старац отворио прозор на њему. Покрај њега осећао сам безграничну једноставност и поверење. Веровао сам без икакве сумње да је од Бога имао дар да чита наша срца и да су му познате све наше скривене страсти и све слабости.

монах Агапије

[Guest ага пије млеко]

mонах Агапије

Био сам забринут, и Старац ми даде савет:

Зар ти нисам и раније говорио: кад у потпуности отвориш своје срце Господу, онда се Господ усељава у њега и оно постаје неспособно да сагреши. Схваташ ли? Неспособно за зло.

Господ у нашем срцу уместо нас љуби; доноси кротост, доброту...

И да хоћемо да се наљутимо, да учинимо зло другоме - не можемо.

Тада важе речи: "Не живим више ја" (Гал. 2,20). Доживљаваш их и узвикујеш у себи.

Апостол Павле је "полудео" од радости, па је ово изрекао.

Зар се Христос мења? Не. Какав је био тада, такав је и сада...

Чуј, море, кад нешто кажемо и одлучимо, шта нам се то дешава касније, па се враћамо на почетак и морамо да понављамо једно те исто? Постави ствар егоистички - макар толико - и не дозволи себи да приређујеш задовољство ђаволу.

Предај се у потпуности Христу; са жарком љубављу, са чежњом.

Кад нешто видиш и у себи реагујеш, и примораваш себе да ништа не кажеш, већ самим тим приморавањем себе не поступаш како ваља.

Буди једноставан, разуман, сабран у себе, одмерен... Увек осећај да је Господ присутан. Он ће те научити како да говориш, када ћеш ћутати.

[Милан Меденица :)]

ух, и ја се осећам неки пут како ми се избистри наједном и то је увек после Литургије и светог причешћа ...

ја то зовем ''прочишћење кречане''

[Зорица екс Милева]

0110_hahaha 0110_hahaha Предиван текст! И заиста нашла сам се милион пута у сличној ситуацији, када умјесто да трчим у сусрет Богу - ја бјежим од њега. И видим хвата ме безумље. Покајнички, као највећи лопов и разбојник кад му пукне његов гријех пред очима, враћам Му се, са сузама, страхом, вукући ноге од срамоте, не могу да потрчим, и Он ме опет прими. По милионити пут, издала сам га, а он ме је опет примио. Тешко ми у срцу - опет сам то урадила. А Он ми је поново опростио. Иде у корак са мном, шапуће ми у уши, савјетује, води ме кроз живот, и учи ме. Одвраћа од пада, и гура напријед, савладава препреке умјесто мене, мене невјернице и грешнице, која не заслужује опроштај.Огромна је твоја љубав Господе!

[Сефора]

Мој омиљени део књиге старца Порфирија ...

Васпитавање детета почиње од тренутка његовог зачећа. Ембрион чује и осећа у мајчиној утроби. Да, он чује и види мајчиним очима, разумева њене покрете и осећа иако му ум још није развијен. Чим се смркне мајчино лице - смрачи се и његово. Нервира ли се мајка - нервира се и он. Оно што осећа мајка, - тугу, бол, страх, узнемиреност и слично, - то доживљава и он. Ако мајка не жели ембрион, ако га не воли, он то осећа и у његовој нежној души стварају се трауме које ће га пратити кроз читав живот. Сасвим супротно дешава се кад га прате мајчина света осећања. Кад мајка осећа радост, мир и љубав према ембриону, она све то тајанствено преноси на њега, као што касније преноси и на већ рођену децу.

Стога мајка треба веома много да се моли за време трудноће и да воли своје још нерођено чедо, да милује свој стомак, да чита псалме, да пева тропаре, да живи светим животом. То је и њој самој на корист, али тиме се жртвује и за љубав детета зачетог у њој, да би њено будуће дете постало што светије и да би од самога почетка имало свете животне основе. Видите ли колико је за жену осетљива ствар зачеће и ношење детета, колика је то одговорност и каква част?

[andrej]

Сестро Сефоро, свака ти част на овој теми - одлично  ekstra :cheesy2: :cheesy2: klapklap klapklap 1405_love

[Aquilius Cratus]

Divna pouka! lqj2e2sokakote

[Сефора]

lqj2e2sokakote

Много сам читао. Имао сам велику жељу за учењем. Читао сам крадом. Крао сам време где год сам могао. Научио сам напамет Јеванђеље. Научио сам и псалме. Изучавао сам свете Оце. Много сам читао. Предавао сам се духовном подвигу.

[PD]

  Цитат

Divna pouka! takeoff :cheesy:

mense0198626478946378946

[Милан Меденица :)]

  Цитат

Divna pouka! ekstra facenew22222222

[Сефора]

Често родитељи, а понајвећма мајке, вређају и позлеђују своје дете због неког несташлука и грде га преко сваке мере. Оно је тада дубоко рањено, чак и кад га не изгрдиш на видљив начин него га изгрдиш само у себи са осећањем гнева. Или га, можда, само грубо погледаш, а дете то осети. У том случају, оно мисли да га мајка не воли. Пита: волиш ли ме, мама? -Да, дете моје. - Али оно и даље не верује, позлеђено је, рањено. Мајка га воли. Она ће га касније и помиловати. Али оно окреће главу, не прихвата миловање. Сматра да је то лицемерје, јер је његова душа рањена.

Деца желе крај себе свете људе, испуњене љубављу: људе који их неће застрашивати, нити ће се ограничавати на изрицање поука, него ће им пружати свети живот и молитве.

[Сефора]

:229229229:

Старац је доживљавао љубав Новога Завета и све је вредновао мерилима те љубави. Једном приликом говорио сам му о моралној кризи нашег времена, која је, уз помоћ изузетних аудио-визуелних средстава комуникације, добила облик универзалне епидемије демонских размера какве није било у историји. Старац се тужно саглашавао, али ништа није говорио. Но, кад сам му рекао како се плашим да ће Бог допустити врло оштре казне како бисмо се уразумили, он узврати речима: "Не, Бог не кажњава; удаљавајући се од Бога, човек кажњава сам себе. Рецимо: овде је вода, тамо је ватра. Слободан сам да изаберем. Ставим руку у воду - хладно је, ставим је у ватру - пече".

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/StaracPorfirije/StaracPorfirije227.htm

[andrej]

МНОШТВО ДАРОВА

Слободна непролазна љубав

Једног дана Старац ми рече: "Кад љубимо Христа, наше грешне страсти одлазе саме од себе, губе снагу пред силом љубави. Кад сване и кад нашу собу озари сунце, тама се губи, не може да опстане". Другом приликом нам је то подробније објасно.

Заједно са једним својим пријатељем психијатром посетио сам Старца у Калисији, али он не беше тамо - скривао се у шуми. Враћали смо се необављеног посла пролазећи кроз шумицу, кад једног трена, по Божијем Промислу, угледасмо Старца, који је, заједно са једним пријатељем адвокатом, ишао нама у сусрет. Повикао сам: "Благословите, Старче". Он застаде, те се ми приближисмо. Целивали смо му руку, потом ја представих свог пријатеља. Он се обрадова због новог познанства, па упита мог пријатеља: "Реци ми, ви психијатри учите о једној душевној појави која се зове принуда душе? Овај се сложи, а Старац настави: "Као што ви у психијатрији говорите о одређеним људима који дејствују под принудом душе, тако се збива и са истинским хришћанима, у чије се душе уселио Христос, и они не могу више ништа друго да чине него да љубе све људе, па чак и своје непријатеље. Као што је свети првомученик Стефан, у часу док су га каменовали, имао љубави према њима и молио Бога да их не казни".

Било је очито да нам је Старац говорио из властитог искуства; наиме, и да је хтео, он није могао да мрзи, није могао да не воли, јер је своју вољу добровољно предао Богу љубави. Толико се високо уздигао степеницама љубави, толико се беше приближио првомученику Стефану и анђелима, да се преобразио у "земаљског анђела и небеског човека", те је попут апостола Павла могао да каже: "Са Христом се разапех; а живим - не више ја, него живи у мени Христос" (Гал. 2,19-20).

Извор, СВЕТОСАВЉЕ

[fsa]

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=3575.0