Православље и социјална солидарност са сиромашнима - социјалне доктрине и црква

[Marjanovic]

"Хришћанска љубав нас учи да дајемо брату не само духовне дарове, него и дарове материјалне. Ми смо дужни да му дамо и нашу последњу хаљину и наш последњи залогај хлеба. За такав пут потребни су подједнако и лично милосрђе и најшира социјална делатност.” Мати Марија Скобцова (Света Марија Париска)

[Grizzly Adams]

Наравно, најшира добровољна социјална делатност.

Светитељка свакако није саветовала да идемо са пендреком около и отимамо од људи да би делили сиромашнима.

[Marjanovic]

„Хришћанска савест мора религиозно и морално да осуди експлоатацију човека од стране другог човека, класе од стране друге класе, и она је дужна да се стави у одбрану трудбеника и експлоатисаних.“ Николај Берђајев

[Душко Дугоушко]

„Хришћанска савест мора религиозно и морално да осуди експлоатацију човека од стране другог човека, класе од стране друге класе, и она је дужна да се стави у одбрану трудбеника и експлоатисаних.“ Николај Берђајев

Pa, ko je ovde pravdao izrabljivanje, osim Zvonka?

[коЖељ њацИ]

Код нас има и оних који са левичарских позиција позивају цркву да дигне глас против социјалне катастрофе у транзицији. Они кажу да пажњу црквеног врха привлаче велике националне и државне теме, а не муке малог човека и неправде над њим.

Та пасивност по питању транзиционог социјалног инжењеринга даје простор за неумерено прозивање цркве да она пактира са моћнима и богатима, а да је за сиромашне није много брига. Као аргументи се потежу примери започете градње стотина цркава, пре свега "највећег храма на Балкану", док народ једва саставља крај са крајем.

Не само ради тога, већ и ради верности својој традицији, српска црква би се могла угледати на руску цркву, која позива тајкуне да помогну обичном сиромашном свету, па чак и формулише социјалну доктрину У сфери социјалних активности може се много тога научити и од западних хришћана. Наравно да црква није ни политичка ни социјална институција, па позиви на друштвени активизам бивају лако одбачени као покушај да се напусти духовна мисија. Заиста није потребно да Српска православна црква постане хуманитарна организација или нападно активистичка организација попут протестантских секти.

Црква себе види као литургијску заједницу верника, али ако се заједница сведе на литургију, обе губе егзистенцијални значај. Тако је прича о "духовном" и "литургијском" неретко покриће за неактивност и неспособност, па и асоцијалност цркве. Неки то називају "бекством у обред, од кога ни црква ни друштво немају корист. Ово води ка гетоизацији (што се већ десило у теологији) цркве у односу на друштвену реалност.

Тако се наметнута полувековна изолација наставља као добровољна самоизолација. Крајност ригидне "обредности" спутава комуникацију цркве са друштвом и временом. Црква може помоћи себи и широј заједници само ако се социјално и културно интегрише у друштво и успе да са државом сарађује на опште добро, а при том задржи независност у односу на политичку сферу.

[Marjanovic]

Ovo je veoma vazna i aktuelna tema.

[Justin Waters]

Crkvu ne treba prozivati da je nije briga za siromasne. Narocito u drzavi u kojoj je sama drzava i njen politicki aparat i svi pipci koji se odatle pruzaju na razne poziciije glavni generatori siromastva i ekonomskog stanja u kome se nalazi cjelokupno drustvo. 

 

Zadatak Crkve nije da iskorijenjuje siromastvo, a sto je u njenoj moci da pomogne toliko treb da da. Najprije bi trebala da se postara o sopstvenom kliru od koga su neki gotovo socijalni slucajevi.

 

Duhovna misija je preteznija i to je broj jedan zadatak. Opismenjavanje naroda danas u duhovnom i liturgijskom smislu nikad nije bilo lakse s obzirom na dostupnost raznih nacina komunikacije, cuvanja i dijeljenja informacija. To bi trebalo intenzivirati. 

[коЖељ њацИ]

Crkvu ne treba prozivati da je nije briga za siromasne. Narocito u drzavi u kojoj je sama drzava i njen politicki aparat i svi pipci koji se odatle pruzaju na razne poziciije glavni generatori siromastva i ekonomskog stanja u kome se nalazi cjelokupno drustvo. 

 

Zadatak Crkve nije da iskorijenjuje siromastvo, a sto je u njenoj moci da pomogne toliko treb da da. Najprije bi trebala da se postara o sopstvenom kliru od koga su neki gotovo socijalni slucajevi.

 

Duhovna misija je preteznija i to je broj jedan zadatak. Opismenjavanje naroda danas u duhovnom i liturgijskom smislu nikad nije bilo lakse s obzirom na dostupnost raznih nacina komunikacije, cuvanja i dijeljenja informacija. To bi trebalo intenzivirati. 

 

 

Слажем се с тобом али мислим да ниси обухватио целовиту слику из горњег поста.

Наравно да задатак Цркве није да искорењује сиромаштво али такође мисија Цркве је много шира од онога на чега смо је ми сами Христијани данас свели а то је буквално на обредност.

Пре свега је битно да сама Црква изађе из самоизолације. Пактирање са моћнима и богатима је већ увелико увржено као мишљење маса о савременој СПЦ. Ово је уједно био и разлог револта народа између два светска рата који је одвео Цркву у изолацију, а која се тренутно налази у самоизолацији.

 

Оно што савремено српско друштво више тишти него било које Косово или изгубљени ратови јесте изгубљена битка у економији, што би рекао Ненад Чанак у свом каламбуру : Губитници рата и жртве транзиције.

По том питању Руска црква је већ увелико афирмативно укључена у друштвене процесе, Грчка Црква такође. Не знам за Румунску и Бугарску али наша није никако.

[ego]

Браћо моја, не гледајући ко је ко, имајте вјеру у нашега Господа славе Исуса Христа. Јер ако дође на сабрање ваше човјек са златним прстеном и у свијетлој хаљини, а дође и сиромах у биједној хаљини, И погледате на онога у свијетлој хаљини, и речете му: Ти сједи овдје лијепо, а сиромаху: Ти стани ондје, или сједи овдје ниже подножја мојега; Зар тиме не учинисте разлику у себи и постадосте судије са злим помислима?
Чујте, драга браћо моја, не изабра ли Бог сиромахе овога свијета да буду богати вјером, и насљедници Царства које обећа онима који Њега љубе? А ви понизисте сиромаха. Нису ли богаташи ти који вас угњетавају и зар вас они не вуку на судове? Не хуле ли они на добро Име којим сте названи? Но, ако ви закон царски извршујете по Писму: Љуби ближњега својега као самог себе, добро чините; Ако ли гледате ко је ко, гријех чините, и закон вас кара као преступнике. Јер који сав закон одржи а сагријеши у једноме, крив је за све. Јер Онај који је рекао: Не чини прељубе! рекао је и: Не убиј! Ако, дакле, не учиниш прељубу а убијеш, постао си преступник закона. Тако говорите и тако творите као они који ће законом слободе бити суђени; Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости; а милост слави побједу над судом.
Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има вјеру а дјела нема? Зар га може вјера спасти? Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудијевају у свакодневној храни, И рече им који од вас: Идите с миром, гријте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тијело, каква је корист? Тако и вјера, ако нема дјела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: Ти имаш вјеру, а ја имам дјела. Покажи ми вјеру твоју без дјела твојих, а ја ћу теби показати вјеру моју из дјела мојих. Ти вјерујеш да је један Бог; добро чиниш; и ђаволи вјерују, и дрхте.
Јаков 2:1-19

 

А који има богатства овога свијета, и види брата својега у невољи, и затвори срце своје од њега, како онда љубав Божија борави у њему?

1. Јов 3:17

[Grizzly Adams]

То на шта се позива "са левичарских позиција" треба игнорисати, јер они углавном траже ствари које ће нас одвести у још гору кризу и сиромашто. У Цркви прво морамо да разјаснимо основне економске појмове - одакле у савременом друштво долази просперитет, како се најбоље поправља стање обичног човека итд. Док то не решимо, остаје нам само појединачно милосрђе - што је лепо и хришћански, али не може да промени глобалну ситуацију.

[Marjanovic]

Однос према социјалном произилази из заповести о љубави према ближњем. Она није утопијска или материјалистички схваћена вредност, већ израз делатне љубави према конкретном човеку. Почевши од најранијих апостолских времена и великих учитеља и отаца цркве, преко хришћанских философа и мислилаца, па све до најновијих времена и прецизно документованог  социјалног учења, православље је јасно позивало на правду у друштву, солидарност са сиромашнима, праведност према радницима, на „социјалну љубав“ између припадника различитих класа и слојева. Љубав и милосрђе су у основи хришћанског и православног схватања социјалне правде. Црква и данас може имати веома велики значај и врло активну улогу у помоћи сиромашнима, као и у одбрани њихових права у друштву  и економији у којима се социјална компонента запоставља.

[Никола Ђоловић]

 

Црква себе види као литургијску заједницу верника, али ако се заједница сведе на литургију, обе губе егзистенцијални значај. Тако је прича о "духовном" и "литургијском" неретко покриће за неактивност и неспособност, па и асоцијалност цркве. Неки то називају "бекством у обред, од кога ни црква ни друштво немају корист. Ово води ка гетоизацији (што се већ десило у теологији) цркве у односу на друштвену реалност.

Тако се наметнута полувековна изолација наставља као добровољна самоизолација. Крајност ригидне "обредности" спутава комуникацију цркве са друштвом и временом. Црква може помоћи себи и широј заједници само ако се социјално и културно интегрише у друштво и успе да са државом сарађује на опште добро, а при том задржи независност у односу на политичку сферу.

 

[Vockica]

Mislim da prisutnost crkve u politickim, kulturnim i socijalnim sferama jedne drzave sluzi da podseca da ta crkva postoji. Ako bi se crkva povukla i bavila se samo crkvenim stvarima, onda bi nekako coveka, pa cak i onog verujuceg, bilo lakse izoblikovati pod nekom postojecom propagandom, van nekog duhovnog znacaja, a to bi bilo lose.

 

Crkva i zbog svog institucialnog karaktera mora da bude prisutna u svim sferama, jer je znacajan cinioc drustva, pogotovo ako  vecinsko stanovnistvo pripada istoj. To sto se mogu naci odredjene kritike na stepen i ideoloski kontekst njene prisutnosti, ne znaci da je njen doprinos mali i beznacajan. Crkva treba da bude i liturgijska zajednica i autoritet po pitanju oblikovanja javnog mnjenja, naravno u pravcu etickog razbistravanja svesti gradjana. Dokle god to bude bilo, i zli anticrkveni jezici ne budu suzbili crkvu iz javne sfere, mozemo reci da smo pravoslavna zajednica, iako postoje i njene mane, ali bez nje ne bismo vise imali verski i kulturoloski indetitet.

[Zawisza]

Bio sam na nekom naučnom skupu i od pravoslavaca je bio neki gospodin koji je bibliotekar u Hrišćanskom kulturnom centru, ako sam dobro zapamtio. Svi smo inače bili katolici i onda me iznenadila  njegova iskrenost, da se kod vas u Crkvi o tome jako malo govori i radi. Ja sam mu naveo nekoliko primera za koje ja znam , pa i za ovaj forum gde se pozivaju vernici i gde se konkretno pomažu vernici u potrebi, ali da sam bio prisutan i na jednom Simposiumu gde je jedan vaš vladika došao dobio reč na početku i temu simposiuma okarakterisao kao glupost i napustio simposium. Tema je bila Crkva i socijalna doktrina.

[ego]

О. Георгије Флоровски

 

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

 

... Чини се да је Златоусти најчешће говорио о богатству и сиромаштву. Повода за то стално му је давао сам живот  живот великих и метежних градова... Треба нагласити да су за Златоустог то била наравствена питања: социјалне теме за њега имају првенствено морални смисао. Он, пре свега, говори о правом понашању Хришћана... Са наравствене тачке гледишта он суди о животу који га окружује. Около себе он види сувише много неправде, суровости, страдања, невоље. Он врло добро увиђа колико је то повезано са духом похлепе, са социјалном неједнакошћу. Он не тугује само због неплодне раскоши, него и због богатства као саблазни. Богатство првенствено саблажњава самог богаташа. Само по себи, богатство није вредност. Оно је само театрална маска која скрива прави човеков лик. Међутим, богаташ се привикава да га сматра нечим драгоценим, пада у опасну самообману и везује се за привидно благо. Није опасно само неправедно и нечасно стечено богатство, него и свако поседовање... Ипак, богатство није опасно само по себи, него као стимулација воље, као повод за прецењивање трулежног и умишљеног. „Љубав према богатству јесте неприродна страст", каже Златоусти. „Жеља за богатством није ни природна, ни неопходна, већ излишна"... Опасно је то скретање воље. Богатство је опасно бреме... „Богатство за вас није штетно због тога што против вас окреће лопове и разбојнике и што потпуно помрачава ваш ум, каже Златоусти, него, пре свега, стога што вас чини робовима бездушног имања, удаљавајући вас од служења Богу"... Ту се крије противуречност: дух стицања везује нас за ствари, а Бог нас учи да их презиремо и да их се одричемо. „Није штетна само брига око стицања богатства, већ и прекомерна брига о најпотребнијим стварима", напомиње Златоусти. „Показавши штету од пристрасности према богатству, Христос своју заповест још више проширује. Он није само заповедио да презиремо богатство, већ забрањује да се бринемо и за укусну храну: Не брините се душом својом, шта ћете јести"... Међутим, тиме се још не исцрпљује питање: „Није довољно само презирати богатство, подсећа Златоусти, већ треба хранити убоге и, што је најважније, ићи за Христом"... Тако се показује нова противуречност: световном патосу стицања, гомилања, патосу чувања вештаствених добара супротставља се јеванђелска заповест: подели сиромасима... У таквом плану се врло јасно испољава сва неправедност света, неправда социјалне неједнакости: у присуству сиромаштва и беде свако богатство је неправедно и мртво јер сведочи о тврдоћи срца, о одсуству љубави... Са ове тачке гледања Златоусти не одобрава ни благољепије у храмовима. „Црква није ради тога да би се у њој топило злато и ковало сребро", каже он. „Она је свечани сабор анђела. Стога ми тражимо на дар душе. Ради душа Бог, наиме, прима и остале дарове. Трпеза тада није била сребрна, нити је Христос из златног сасуда предавао пиће, тј. крв своју ученицима. Па ипак, све је тамо било драгоцено и све је побуђивало на побожност, будући да је све било пуно Духа. Желиш ли да успоштујеш тело Христово? Немој презрети Христа, кад га видиш нагог... Каква је корист од тога што га у храму поштујеш свиленим прекривачима, а изван храма га остављаш да трпи хладноћу и наготу... Каква је корист од тога што је трпеза Христова препуна златних сасуда, а самог Христа мучи глад? Ти лијеш златну чашу, али у чаши не пружаш хладну воду. Христос као бескућник, ходи и тражи кров над главом. Ти, пак, уместо да га прихватиш, украшаваш подове, зидове, врхове стубова. На коње стављаш сребрне алке, а на Христа, везаног у тамници, нећеш ни да погледаш"... Златоусту се чинило да је свака уштеђена ствар узета од убогога. Јер, не може неко бити богат, а да други због тога не буде сиромах. „Почетак и корен богатства треба свакако да се крију у некој неправди", размишљао је он. Сиромаштво Златоуст уопште није сматрао врлином. Са једне стране, сиромаштво га је привлачило као невоља, као страдање, и због тога што је међу беднима Христос, који и сам долази у обличју сиромашног, а не богатог... Са друге стране, сиромаштво је пут врлине, уколико је изабрано добровољно Бога ради, и уколико се прихвата са радошћу. Најзад, ништи је слободнији од богаташа. Он је мање везан, има мање брига... Он лакше живи и лакше се подвизава. Свакако, Златоусти је знао да и оскудица може бити тешко бреме, и то не само спољашње, него и унутрашње, као извор зависти, злобе и очајања... Због тога је настојао да се бори са сиромаштвом. Његова пажња је свагда обузета наравственом страном дела. Он не беше социјални реформатор, него само пастир душа. То не значи да није имао социјални идеал. Његов социјални идеал је, пре свега, био наравствени идеал. То је био, пре свега, идеал једнакости. Јер, неједнакост искључује праву љубав... Златоусти полази од мисли да, у строгом смислу речи, нема и не може бити сопствености. Јер, све припада једино Богу и само њему. Од њега [све долази] као дар, као зајам. Све је Божије. Човеково може бити само добро дело... При томе, Бог све даје на општу употребу... „Уколико наша блага припадају заједничком Владици, онда су у једнаком степену и наслеђе наших саслугу: што припада Владици, то припада свима. Зар не видимо такво устројство и поредак у великим кућама... Све царско припада свима. Градови, тргови и улице припадају свима: ми се сви у истој мери њима користимо. Погледај на уређење Божије. Он је неке предмете учинио заједничким свима како би посрамио род људски. Ваздух, сунце, воду, земљу, небо, море, светлост, звезде је свима једнако разделио, као браћи... И друге ствари је учинио заједничким: бање, градове, тргове, улице. Приметите да око онога што припада свима нема ни најмање расправе, већ се све одвија мирно. Ако неко покуша да на било који начин нешто отме или обрати у своју сопственост, јавиће се расправе и као да ће и сама природа узнегодовати. И док Бог покушава да нас одасвуд сабере, ми се усрдно трудимо да се међу собом разделимо, да се одвојимо један од другог, образујући лични посед и изговарајући хладне речи: »То је твоје, а ово је моје«. Тада настају спорења и огорчења. А где нема ничег сличног, нема ни спорова, ни расправа. Дакле, нама више одговара опште, неголи појединачно коришћење стварима. Оно је сагласније са природом. Због чега нико не покреће тужбу око владања тргом? Зар не због тога што он припада свима?"... Златоусту се чинило да су чак и животиње боље... „Код њих је све заједничко  и земља, и извори, и пашњаци, и горе, и шуме. И ни једна од њих нема више од друге. А ти, човече, најкроткије живо биће, постајеш свирепији од звери, закључавајући у своме дому храну за хиљаду и више хиљада сиротих, премда са њима имамо заједничку природу и много другог осим природе: опште небо, сунце, месец, хор звезда, ваздух, море, ватру, воду, земљу, живот, смрт, младост, старост, болест, здравље, потребу у храни и одећи. Тако су нам општа и духовна блага: свештена трпеза, тело Господа, часна крв Његова, обећано Царство, бања препорода, очишћење грехова, истина, освећење, искупљење, неизрецива добра... Није ли, онда, од стране од оних који имају толико заједничког међу собом (и природу и благодат и обећања и законе) безумно да буду толико пристрасни према богатству, да избегавају једнакост, да злобом премашују свирепост звери, иако знају да предстоји неопходност да се ускоро све то остави"... Узрок неједнакости Златоусти види у човековој вољи и слободи, у вољи за сопственошћу. Од слободне воље човекове зависи на који начин ће располагати са датим му даровима. У том располагању налази се, по Златоусту, суштина питања. Он не захтева свеопшту беду и сиромаштво. Он само изобличава раскош и изобиље, неправичну неједнакост. Он иште праведност. Материјална добра добијамо од Бога и не треба их се гнушати. Али, њих не треба, због своје личне користи, отуђивати на штету других. Разрешење питања Златоусти види у љубави, јер љубав не тражи своје (1.Кор13,5). Њему се чинило даје то питање већ било решено у првој Цркви, као што се наводи у Делима апостолским. „Одрицали су се имања и радовали се, и беше велика радост јер су стечена добра била велика... Није било хладне речи: »Моје и твоје«. Због тога је и постојала радост око трпезе... Суров израз  »моје и твоје«, који је изазвао многе ратове у васељени, беше изгнан из те свете Цркве и они су на земљи живели као анђели на небу: нити су бедни завидели имућнима, будући да није било богатих, нити су богаташи презирали бедне, будући да није било сиротих... Тада није било овога што се сада збива. Сада сиротима удељују они који имају богатство, а онда није било тако... Међу свима је постојала једнакост и сва богатства беху заједничка"... Карактеристично је да су се, пре свега, на овој пример увeк позивали идеолози монашког општежића, потпуно одричући право на личну својину. Златоусти би хтео да монашки пример понови у свету. При томе, он у виду имаше односно малу заједницу у Антиохији или у Цариграду. У својим беседама он је образлагао да би при добровољном одрицању од имања и при његовом праведном распоређивању сви били обезбеђени. Баш тако је тада био организован Црквени иметак: он је био заједнички, а њиме је располагао епископ. Делимично се он трошио на потребе храма, од једног дела је живео клир, али је, пре свега, иметак био „наслеђе убогих". Свакако, Златоусти истиче да такво позаједничавање иметка може бити корисно само уколико је добровољно, уколико је израз љубећег самоодрицања и љубави. Због тога оно претпоставља високи степен наравственог напретка и савршенства. Другим речима: ради се о крајњем или идеалном случају хришћанског милосрђа. Стога се Златоусти ограничава на штедру милостињу, коју схвата у врло широком смислу  постоји вештаствено давање, али постоји и милостиња саветом... „Зар неће бити велика милостиња, пита Златоусти, ако неко душу обузету унинијем, обухваћену крајњом опасношћу, окружену пламеном (страсти), ослободи од болести?" За Златоустог је најважнија једнодушност, осећај јединствености, осећај заједничке одговорности и бриге. Управо стога је он милостињу сматрао неопходним и суштинским моментом хришћанског живота. „Ко није милостив, остаће изван брачне ложнице, каже Златоусти, и свакако ће погинути. Нећеш бити услишен због уздизања руку: пружај руке ка убогима, а не ка небу"... Објашњавајући Спаситељеву есхатолошку беседу, Златоусти примећује: „Он не говори ни о једној другој врлини, изузев о делима милостиње". Јер, милостиња потиче од љубави, а љубав је средиште и смисао хришћанског живота... У својој проповеди о милосрђу Златоусти се уздиже до мистичких висина. „Желиш ли да угледаш жртвеник Милосрднога? Није га саградио Веселеил, нити било ко други, до сам Бог, и то не од камена, него од вештаства светлијег од неба  од разумних душа. Тај жртвеник је саздан од самих удова Христових. Тело самог Владике служи ти као жртвеник. Испуни се страхопоштовањем пред њим: на Владичанском Телу ти савршаваш жртву. Тај жртвеник је страшнији и од новога, а не само од древног жртвеника... Међутим, ти врло често поштујеш тај [нови] жртвеник зато што на себе прима Тело Христово, а унижаваш жртвеник који је само Тело Христово, и не обраћаш пажњу када се он разрушава. Такав жртвеник можеш видети свагде  и на улицама, и на трговима, и сваког часа можеш на њему приносити жртву, будући да се и на њему освећује жртва"...

 

http://www.verujem.org/teologija/florovski_sveti_zlatousti.html