Шта мислите о богословљу о. Серафима Роуза?

[w.a.mozart]

http://jonathanscorner.com/seraphim/

dobar i pitak tekst-koga ne mrzi da čita

evo da vam dam hint

there is something that disturbs me about most devotees of Fr. Seraphim, or at very least most of his vocal devotees. The best way I can put it has to do with subjectivism, which says in essence, "I will accept what I will accept, and I will reject what I will reject, and I will project what I will project."

...

A second concern is that, in many of Fr. Seraphim's followers, there is something Protestant to be found in the Church. Two concerns to be mentioned are "Creation Science"-style creationism, and the fundamentally Western project of worldview construction.

i možda najzanimljivije

Fr. Seraphim has borne fruit in his lifetime and after his death. In his lifetime, there was the one fruit I mentioned, a close tie to someone who broke communion with the Orthodox Church shortly after his death. After his death, he has brought Protestants into the Orthodox Church. But in the living form of his disciples, those who have been taken out of Egypt seem not to have Egypt taken out of them; they have asked me to pay homage to Protestant calves they've brought with them.

Subjectivism can at its heart be described as breaking communion with reality. This is like breaking communion with the Orthodox Church, but in a way it is more deeply warped. It is breaking communion not only with God, but with the very cars, rocks and trees. I know this passion and it is the passion that has let me live in first world luxury and wish I lived in a castle. It tries to escape the gift God has given. And that passion in another form can say, "If God offers me heaven, and heaven requires me to open up and stop grasping Fr. Seraphim right or wrong, I will escape to a Hell that makes no such demand for me to open up to God or His reality." And it is a red flag of this passion that breaks communion with reality, that the people most devoted to Fr. Seraphim hold on to pieces of fundamentalism with a tightly closed fist. And these Protestant insistences are a red flag, like a plume of smoke: if one sees a plume of smoke coming from a house, a neighbor's uncomfortable concern is not that a plume of smoke is intolerable, but that where there's smoke, there's fire and something destructive may be going on in the neighbor's house. And when I see subjectivism sweep things under the rug to insist on Fr. Seraphim's canonization, and fail to open a fist closed on Protestant approaches to Holy Orthodoxy, I am concerned not only that Fr. Seraphim's colleague may have broken communion with the Orthodox Church to avoid Church discipline, but that Fr. Seraphim's devotees keep on breaking communion with reality when there is no question of discipline. The plume of smoke is not intolerable in itself, but it may betray fire.

I may be making myself unpopular here, but I'm bothered by Fr. Seraphim's fruit. I know that there have been debates down the centuries between pious followers of different saints—but I have never seen this kind of phenomenon with another well-known figure in today's Orthodoxy.

So far as I have tasted it, Fr. Seraphim's fruit tastes bad.

[w.a.mozart]

kaže- govoreći o njegovom učenicima-

oni koji su izvedeni iz Egipta-kao da Egipat nije izveden iz njih samih jer su me terali da se poklonim protestantskim TELCIMA koje poneše iz Egipta

[Marjanovic]

Велико је питање где би о. Серафим отишао да није остао тврд и крут. Просто његов животни пут пре монаштва је био такав, да мислим да је морао како се то каже да "разапне свој ум". Ширина погледа некад уме да човека одвуче на сасвим супротну страну (поготово интелектуалце), а могуће је да би можда њега одвела. Неко може да да уклопи строгост и ширину, а неко не. Не знам.

Мислим да о. Серафим и није претендовао на неко своје богословље и своју богословску школу, они и није био богослов колико је познато. Јесте био интелектуалац, али теолог просто није био.

Његова критика екуменизма је врло интересантна. На први поглед то је што иначе знамо о критици екуменизма која долази са позиција РЗЦ. Али можда није лоше прочитати његову преписку са Томасом Мертоном, римокатоличким монахом и друштвеним активистом који је пред крај живота почео да се интересује за будизам. Неотесани антиекумениста никад не би радио тако нешто тј. преписивао се са "јеретицима".

Ја лично веома волим да читам његова писанија, иако волим да читам и све оне које критикује (нпр. Берђајева, Шмемена). Немам проблем са тим. И мислим да ту нема неке суштинске разлике.

.smesko.

[Фарисеј]

Остајем при томе да је отац Серафим Роуз у богословљу дошао и остао на нивоу неофита и да не може бити теолошки ауторитет. Напросто, превише је неких ствари испромашивао.

Мислим да му је фалило систематског богослосвског знања ( факултет, богословија) ....ан тога није имао.

Зато је имао толико промашаја и зато није разумевао о. Шмемана.

А ово у вези Оби Вана си скроз у праву све што си рекао ! У свему ономе подсећа на о. Серафима.

[Gandalf Sivi]

Недавно сам чуо од једног псевдо зилота: Отац Серафим је био велики зилот, али му је екуменизам помутио разум. Зато је онако рано и умро, узео му Бог душу да не гријеши и да га спаси

[Gandalf Sivi]

мајку Цркву доста ружили а неоспорно је да је мајка Црква у Русији

Da ali je ta ista majka Crkva tj. njena glava pokojni patrijarh Sergije izjavio da su radosti SSSR ujedno i radosti Crkve,...

[Дејан]

patrijarsi nisu glava crkve

[Gandalf Sivi]

Glava Crkve je Hristos,.. Zato je RPC, i pored pastira koji su malo švrljali ostala Crkva u pravom smislu te riječi. A što se tiče RPCZ ona je imala blagoslov patrijarha Tihona za svoje djelovanje tako da ne možemo reći da je ona raskolnička...