Радио Светигора и Светигора Прес

[Зоран]

Старац Пајсије Светогорац о посту

Постом човек показује своју добру вољу. Услед благочашћа, он прихвата подвиг, аскезу, и Бог му помаже у томе. Међутим, ако човек присиљава самога себе и каже: „Шта да радим? Ево, опет је петак и треба да постим“, он онда мучи самога себе. Ако, пак, проникне у смисао поста, и ако пост упражњава због љубави према Христу, он ће се том посту радовати. „На тај дан“, размишља такав човек, „Христос је био разапет, и Њему нису дали чак ни воду да пије, него су га напојили оцтом. Ни ја данас читавога дана нећу пити воду!“ Ако тако поступи, човек ће у себи осетити већу радост него онај који пије најбоље освежавајуће напитке.

Ево, погледај, многи мирјани не могу да издрже строг пост чак ни на Велики петак. Могу, међутим, да седе на платоу испред неког министарства и да прогласе да штрајкују глађу – услед тврдоглавости или истрајности – да би се нечега домогли. Ђаво им даје снагу за то, јер је то што они чине – самоубиство. Други, опет, када дође Васкрс, громогласно певају: „Христос васкрсе“, мислећи при том како ће се сада добро најести. Ови људи подсећају на Јудејце, који су хтели да прогласе Христа за цара, пошто их је нахранио у пустињи (в. Јн. 6; 5–15).

А сећате ли се шта говори пророк: Нека је проклет који са немаром твори дело Божије (Јер. 48; 10). Једна је ствар, ако је човек расположен за пост, али не може да пости зато што ће му, ако не буде јео, подрхтавати ноге, што ће се онесвешћивати и слично. Другим речима, његова снага и његово здравље не допуштају му да пости. Друга је ствар ако човек не пости, а има снаге за то. Где ћеш ту пронаћи расположење за пост? Напротив, ожалошћеност и огорчење онога човека који хоће, али не може да се подвизава, замењују многе подвиге и он има већу плату него онај који има снаге и подвизава се. Наиме, онај који има снаге и подвизава се, осећа и неко задовољство. Данас је, на пример, овамо долазила једна несрећна жена, стара педесет пет година. Плакала је, јер не може да пости. Муж се развео од ње. Имала је једног сина, који је доживео несрећу и погинуо. Мајка јој је такође умрла, и ова жена нема ни кров над главом, ни комадић хлеба. Догађа се да ова или она познаница одведе ову жену у свој дом, где јој дају неки посао. „На савести ми је тешко бреме, оче“, рекла ми је ова несрећница, „јер ја ништа не радим. Најгоре од свега је што не могу да постим. Једем оно што ми дају. Понекад, средом или петком, још ми и дају посно јело, али чешће добијам мрсну храну и принуђена сам да је једем, јер, ако не једем, губим снагу и не могу да стојим на ногама!“ Према томе, човек мора да мотри на себе. Ако види да нема довољно снаге, нека више једе. „Одреди себи меру“, рекао је преподобни Нил Посник.

Ако човек поседује простодушност и смирење, он прима багодат Божију, смирено пости и божански се храни. Он тада поседује божанску силу и у време дуготрајних постова он располаже „залихом истрајности“. У Аустралији је један двадесетседмогодишњи младић дошао до тога да је био у стању да ништа не једе двадесет осам дана! Духовник га је послао код мене, да ми исприча о томе. Овај младић био је веома побожан и имао је подвижнички дух. Исповедао се, одлазио у цркву, читао светоотачке књиге, а највише од свега – Нови Завет. Једном је у Јеванђељу читао о томе како је Христос постио четрдесет дана. Мадић је у срцу осетио умилење и помислио: „Ако је Господ, будући Бог, а по људској природи – безгрешан Човек, постио четрдесет дана, шта би онда требало да учиним ја, који сам толико грешан?“ Тада је од духовника затражио благослов да пости, али при том није ни помислио да духовнику повери своју помисао да намерава да, током четрдесет дана, ништа не пије и не једе. Поред тога, радио је у фабрици и обављао врло тежак посао. Када је наступио 28. дан поста, осетио је благу несвестицу, па је прекинуо посао и сео. Затим је попио чај и појео комад двопека, јер је помислио: „Ако се онесвестим и ако ме одведу у болницу, тамо ће разумети да сам изгубио снагу због поста, па ће рећи како хришћани умиру услед поста“. Младић је помало почео да једе, иако га је мучила помисао да није окончао четрдесет дана поста који је започео. Духовник је разумео да младића мучи та помисао, па га је послао код мене. Желео сам да се уверим да су разлози, који су овог младића подстакли на овако строг пост, били чисти, па сам га упитао: „Да ли си се заклео да ћеш тако постити четрдесет дана?“ „Не“. „Када си од духовника узео благослов за пост, ти једноставно ниси ни помислио да му откријеш своју намеру да ништа не једеш и не пијеш четрдесет дана или си ову, тобоже добру помисао, свесно сакрио од њега?“ „Не, старче, нисам је свесно сакрио од њега!“ „Разумем, наравно, твоје расположење“, додао сам, „али сам те испитивао због тога да би и ти разумео да ћеш за оне дане, када си тако строго постио, добити небеску плату! И немој себе више мучити помислима да ниси могао да издржиш четрдесетодневни пост! Следећи пут, исповеди духовнику и оне добре помисли које ти се јаве, а он ће одлучити да ли ћеш на себе прихватити неки подвиг“. Овај младић је поседовао велико смирење, и то управо захваљујући оним смиреним помислима које је неговао у себи. Он је и тако строг пост прихватио услед великог благочашћа, због љубави према Христу, и сасвим је природно што га је Христос крепио Својом божанском благодаћу. Ако, пак, неко, ко нема такво смирење, пожели да прихвати такав пост, помишљајући у себи: „Зашто ја не бих могао да учиним исто, што су учинили и многи други“, издржаће овај строги пост дан или два, а затим ће одустати. Поред тога, ум таквог човека ће се помрачити, па ће чак почети и да жали због времена које је утрошио на такав пост.

Посредством поста човек се претвара у јагње, у јагњешце. Ако се, пак, претвара у звер, то значи само једно од ово двоје: или да подвиг који је прихватио превазилази његову снагу, или да га је прихватио услед гордости и да услед тога не добија божанску помоћ. Пост може да припитоми и да смири чак и дивље звери. Погледај животиње кад су гладне: оне се тада приближавају човеку. Животиње инстинктивно разумеју да ће умрети од глади а да ће, ако се приближе човеку, моћи да пронађу храну и да остану у животу. Једном сам имао прилику да видим вука који је због глади постао питом као јагње. Током зиме, када је нападао снег, спустио се с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изаши да нахранимо стоку, и када је брат угледао вука, почео је да га удара, али вук уопште није реаговао!

Ако човек не дође до тога, да то што чини – чини због љубави према Богу и због љубави према човеку – свом ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости и при том има горду помисао да чини нешто важно, његов пост ничему не служи. Зато такав човек личи на пробушен крчаг – покушај да у њега налијеш воду и видећеш да ће она, мало-помало, потпуно истећи из таквог крчага.

[Зоран]

Писмо епископа брегалничког Марка расколничком „епископу“ Илариону

ПРАВОСЛАВНА ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА

ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП БРЕГАЛНИЧКИ

епископу брегалничком Илариону

који пребива у расколу

Ваше преосвештенство,

Потстакнути и забринути најновијим дешавањима око бајлица и гатара у брегалничкој Епископији, о чијем деловању говоре  електронски и писани медији у нашој држави, осећамо потребу да вам упутимо ово писмо.

Низак ниво духовне свести код народа у овој Епископији, па и шире, навео нас је да размислимо како је дошло до оваквог случаја. Чудно је будући, као што и сами знате, да се на овој територији радосна вест о Христу Спаситељу проповедала још од првог века. Мученичка крв првих хришћана са ових простора обележила је пут у Царство Небеско. Чиста вера у Једног Бога – Свету Тројицу увек се показала као победоносно оружије у борби са погрешним учењем.

Међутим, у новијој историји Црква памти један тежак период после другог светског рата, када је у већини држава где је православље било доминантна религија, међу којима и у нашој држави, завладао социалистички режим. Уместо вере у Бога се пропагирала вера у политичког лидера. Тамо где се Црква спупростављала, плаћала је то мученичком крвљу. Но, нису били спремни сви да жртвују свој живот у одбрану хришћанских вредности. Већина заведена, од удобног живота који је нудио режим, окренула је леђа Богу. То је придонело да се људи отргну од Цркве и полако али сигурно, духовност код људи је опадала.

Последице духовне пустоши које је за собом оставила ова диктатура, осећамо и до данас. Ослабљена позиција Цркве у друштву придонела је да народ своју чежњу за Богом, задовољава ван благодатног подручија Цркве. У једној таквој изолираној ситуацији није било тешко некима да промовишу своју изопачену побожност измешану са паганством  као критеријум веровања у Бога, често манипулишући са напуштеним храмовима и манстирима, а неретко и са градњом сопствених храмова, само декларативно православних, где себе промовишу за духовне вође народа. Тако су се и изродили разни самопроглашени духовници који из најразличитијих побуда најчешће материјалних, бајају и гатају, злоупотребљавајући храмове и иконе, да би привукли што више људи поигравајући се са њиховим животима.

Најновији пример са дечком Далибором који злоупотребљава храм бавећи се бајањем, као и сличним дејствима неких других у Штипу и околним градовима, су само пример за забрињавајућу раширеност оваквих појава. Непослушност Цркви и презирање апостолског предања такве људе затвара и без неке посебне осуде ти су се већ сами изопштили из Божије Благодати. Свакако да је ова појава раширена и свуда по свету, но највише тамо где је Црква слаба.

У нашој Епископији ситуација на том плану је више него алармантна. Нове бајалице и гатари се најчешће промовишу, привлачећи народ у свој гето, а ви и друге владике МПЦ тешко изналазите метод да убедите народ да је такав пут погрешан. А како и да кажете народу да су бајачи и гатари непослушни Цркви кад и сами пребивате у расколу и непослушности Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви?

Сам начин формирања МПЦ у време када је свуда Православна Црква била гоњена од социјалистичког режима баца сумњу у искрене намере за стварње једне здраве помесен Православне Цркве. Те сумње су се показале као оправдане кад су после неколико година по формирању МПЦ тачније 1967. године тадашњи епископи у сарадњи са властима насилно и против сваког каноснског поретка, оцепили се од јединства са Црквом и тако су постали затворена група ван благодатног подручија Цркве. Свеједно да ли је та гупа више или мање организована ипак, одељујући и оцепљујући се од јединства Цркве та група је представљала а и до данас представља само гето.

Зар не личи и МПЦ на једну бајачницу оцепљујући народ од једног Тела Христовог и манипулишући са недовољно упућеним народом без разлике што је она организованија заједница од индивидуалних бајалица и гатара.  Ваша борба против бајалица је оправдана, али у вашој ситуацији изолованост од других православних Цркава личи на борбу између две затворене групе заинтересоване за исти бизнис. Неки од бајалица носе мантије и крстове и споља је тешко да их човек разликује од свештених лица. Али оно што Цркву разликује од ових аномалних појава је управо једниство једног Тела Христовог. То јединство недостаје МПЦ већ скоро пола века. Све те године проведене у расколу и не покајању не доприносе ништа за решавање оваквих крупних проблема па зато ситуација са бајалицама одговара примеру који даје МПЦ. Раскол рађа расколе и непослушност непослошности док покајање преображава човека за живот вечни.

На крају нам остаје само да се надамо да ће те ви као и други епископи МПЦ и верници који пребивају у расколу схватити погубност таквог живљења и пожелети да изађете из гета да би осетили плодове покајања у наручију Божијем који вас неуморно чека. Само тако ће те показати примером шта је Црква а шта је затворена група бајалица.

Епископ

+ брегалнички и мјестобљуститељ битољски Марко

Извор: www.poa-info.org

Радио Светигора

[Зоран]

Смисао хришћанског подвига

„Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који чини по вољи Оца мог који је на небесима“ Јеванђеље по Матеју, глава 7, стих 21.

Када се помене реч подвиг, обично нам прве мисли путују ка Житијама Светих и животима најбољих Христових пријатеља, да бисмо при мало дубљем промишљању схватили да је он дубоко укорењен у саму срж богослужбеног живота у Христу. Да је тако, сведочи и чињеница да се реч подвиг појављује у огромном броју свакодневних стихира које се певају на православним богослужењима, било да је у питању живот праведника, преподобних, исповедника или мученика.

Но, реч подвиг користе и нехришћани, а често се може чути и у колоквијалном говору, када је у питању неки привредни, спортски или било који други резултат вредан пажње. Стога је потребно да појаснимо овај појам, имајући пре свега у виду зашто се хришћански подвиг разликује од било ког другог, који му је смисао и циљ, те зашто је битан за нас и наше спасење.

Разлика у односу на светске религије и философске системе

Пре било каквог разматрања хришћанског подвига, вреди приметити да (намерно) нисмо користили реч аскеза, која се понекад користи као синоним, иако је то погрешно. Аскеза представља део хришћанског подвига, али нема његову пуноћу и целовитост. Осим тога, она увек означава неко уздржање, готово по принципу негације, било да се односи на телесно уздржање, било на духовно, док је подвиг пре свега афирмативног карактера, што ће се касније и видети. Аскеза пер се у највећој мери је адекватна за објашњавање стоичког типа подвига (који виђамо у светским религијама типа будизма), који је директно усмерен на потпуно умртвљавање страсног дела душе. У односу на то, хришћански подвиг је далеко дубљи, о чему се можда најбоље да видети из дела светог Григорија Паламе, једног од највећих православних антрополога свих времена, који из сопственог подвижничког опита даје смисао хришћанског подвига. У односу на поменути стоички аскетизам умртвљења страсног дела душе, који резултује апатијом (неком врстом одсуства сваког осећаја), Палама говори о преображају афективног дела душе, односно о преображењу човекових страсти синергијом човековог делатног живота и Нестворених енергија Божјих. Слично још у 4. веку говори и свети Макарије Египатски, који страсти посматра као извитоперене енергије којима је потребно дати правилно усмерење. Тај делатни живот можемо окарактерисати тројако и само донекле секвенцијално, као процес очишћења, просветљења и обожења.

Из овога примећујемо да је хришћанском подвигу иманентан не негативан, већ афирмативан покрет бића, који се завршава у аутентичној заједници са Богом и ближњима. Овде се види и очигледна разлика у односу на будизам и уопште нихилистичке системе, који циљ траже применом аксезе ради апатије и губитка сваког осећаја, што резултује управо растварањем личности у аморфну безличну масу. Насупрот томе, хришћани се све време свог живота боре за потврду своје личности, и то кроз заједницу са Личношћу пар еџелланце, до које се долази управо путем који ми зовемо подвиг, а који су нам Оци својим животним примером заветовали. Друга битна разлика коју треба истаћи, јесте да хришћански подвиг није аутономан од Бога и Његове воље, већ да је Њиме инспирисан и вођен (али не у оказионалистичком смислу). И треће, није аутономан од ближњег, јер се кроз однос са њиме и пројављује, макар био случај и са пустињацима (који су свој однос са ближњима имали кроз молитву за цео свет).

Иако треба избегавати дефиниције када је теологија у питању, можемо оквирно да  закључимо да подвиг у хришћанском смислу представља активан и делатан покушај саображавања своје воље са домостројитељном вољом Свете Тројице, уз помоћ Нестворених енергија Божјих, ради спасења у виду човековог обожења.

Могућност застрањења

Погрешни ставови по овом питању постоје, како некада, тако и данас. Први такав став је од давнина присутан, а само је појачан под утицајем пијетизма. То је став да се подвигом искључиво сматра подношење и трпљење невоља које на човека долазе, те да се у томе исрпљује хришћански Крст. Сасвим је тачно да и то спада у подвиг, у смислу синовског покоравања вољи Божјој у сваком тренутку, али то не исцрпљује, нити до краја идентификује хришћанинов Крст. Штавише, уколико бисмо трпљење патњи и невоља поистоветили са подвигом, то би довело до редукционизма који би постепено сигурно резултирао погрешним стремљењима. Крстоносни подвиг је пре свега добровољно прихватање Божје благовести и активна делатност на својој личности ради саображавања своје воље са Божјом, што захтева посебан труд и напор, у Светом Писму назаван метаноја (преумљење). На тај начин хришћанинов Крст престаје да буде обичан крст који носи сваки човек на овој планети (јер нема живог човека, а да не пати и не трпи, па макар и најмању муку), већ постаје нешто далеко дубље. Добровољним прихватањем вршења заповести Божјих, живљења по њима и испуњавања воље Божје, наш Крст добија онтолошку вредност, јер нас чини усиновљеницима Божјим по благодати. У том смислу можемо рећи да је први подвиг сваког хришћанина сам чин Светог Крштења, где он први пут пројављује вољу на тај начин, слободно желећи да буде син Божји. Стога и не чуди чињеница што ни у једном Житију Светих нећете пронаћи само „добре људе“, хуманисте и филантропе, нити пак само људе који трпе невоље, већ пре свега људе који се у сваком тренутку подвизавају испитујући шта је воља Божја, да би је са усрђем извршили.

Друго погрешно стремљење се огледа у претеривању у подвигу, што је поготово очито код младих, неискусних и осетљивих људи. Бијући хиљадугодишње битке против хришћана, ђаво добро зна да је неумереност у подвизавању најбржи пут за пропаст човека. Иако смо призвани да живимо подвижнички остварујући на делу вољу Божју, то се не може учинити напречац. Оци говоре да су потребне године и године труда, да би се човекова воља учврстила на путу испуњавања заповести Господњих. Ова крајност се догађа управо код људи који подвиг у потпуности поистовећују са аскетизмом, а у великој мери је условљена и платонистичким виђењем реалности, које презире сваку материјалност, гледајући тело на дуалистички начин као на тамницу душе. То је, иначе, једно од вековних искушења које се на различите начине појављивало као изазов православној теологији и на који је она давала свој одговор устима изабраних сасуда Божјих. Код ове врсте неумерености (било да је она у посту, молитви или било чему другом) дешава се да, после неколико година, дође до постепеног хлађења ревности, чак и потпуне хладноће и одступања од хришћанског живота. Светоотачко искуство говори да баш због тога старци нису олако давали благослов за отшелништво, дајући увек предност општежићу, у коме се подвиг изводи заједно са осталом братијом и где нема толике опасности за пад.

И на крају, не треба заборавити ни највеће могуће застрањење у овом погледу, а то је случај одвајања подвига од литургијског живота, што често зовемо једним конкретним термином – индивидуализам. Помало је парадоксално говорити о одвајању подвига и Литургије, јер хришћански подвиг и јесте то што јесте управо зато што извире из евхаристијског етоса, по коме се и разликује од светских религија и философских доктрина. Када се тежи одвајању хришћанског подвига од Литургије, њему се чупа срце и он постаје нешто сасвим друго, пошто му се одузима и почетак и смисао и циљ, те коначно престаје да буде узрастање у заједници верујућих ради вечног спасења. Тога и данас има међу неким верницима, па ћете често чути да неко каже да му је пријатније да се кући на миру помоли, него у маси верника на недељној Литургији. Притом се не уочава основна ђавоља замка, у коју је и сам упао, јер је прото-индивидуалиста. Не треба заборавити да су и највећи подвижници (попут светог Григорија Паламе), који су зарад свог обожења живели у исихастичкој и тиховатељској атмосфери цео живот, увек били присутни на недељној Литургији (осим уколико нису били спречени), која је крунисала и давала смисао целом њиховом подвигу.

Значај подвига за данашње хришћане

Путем правог подвига се самољубље и егоизам, као највећи непријатељи спасења, превазилазе синергијским и неусиљеним деловањем Бога и човека. Као такав, он се не поклапа са представама „ружичастог“ хришћанства у коме је живот по вери релативизован, а акценат стављен на формализам и пуки ритуализам. Нажалост, често видимо да се заједљиво посматра човек који говори о теми подвига и одмах се етикетира као „преподобњак“, што је резултат непознавања сотириолошког значаја подвига. А понекад негирање подвижничке праксе Источне Цркве може долазити и од подсвесне жеље за самооправдањем, јер се не налази снага за живот по заповестима Божјим. Да будемо искрени, нико од нас сам по себи те снаге нема, али је битно то уочити, самом себи признати (што је предуслов за продор Божанске благодати) и не скривати своје слабости иза замагљених модернистичких изјава и представа које немају везе са аутентичним хришћанским етосом. А ако Православље жели да покаже свету оно најбоље што има, треба да покаже свој евахристијски етос и подвижничку праксу.

Поготово је битно направити паралелу између подвига и есхатолошке свести која нас идентификује као хришћане. Човеку аутентичне есхатолошке свести не треба објашњавати значај молитве и поста, јер помоћу њих он ту исту свест и одржава, попут пламена кандила. Не треба му објашњавати ни значај послушања, јер је свестан да се тиме саображава Сину Божјем, који је био послушан до смрти. Свестан је и да, одговарајући свом духовном оцу са „да“, остварује икону Божју у себи, јер и Бог своју вољу (немајући око себе ништа што би негирао), пројављује као „да“ у светотројичној заједници љубави од вечности. Правом хришћанину не треба објашњавати ни значај опраштања непријатељима, јер ће се они до смрти можда и покајати, због чега би их у Будућем веку гледао лицем у лице као пријатеље. Не треба му обајашњавати ни значај милостиње, јер и сам очекује милост Божју у Дан Суда…

Да се не заваравамо: без активне делатности на испуњавању воље Божје, губи се пут ка спасењу. Стога је необично важно у сопственом животу оваплотити тежњу за испуњавањем заповести Господњих, кроз трезвено расуђивање о вољи Господњој и напредак на њеном испуњавању. А свети апостол Јаков овим поводом упозорава: “Али хоћеш ли разумети, о човече сујетни! Да је вера без дела мртва?“ (Јак. 2,20).

Ђакон Оливер Суботић

Извор: Православље бр. 933

Преузето са сајта Радио Светигора

[Зоран]

Успење Пресвете Богородице

Родивши, девство си сачувала, упокојивши се свет ниси оставила, Богородице: прешла си у живот, будући Мати Живота, и молитвама Твојим избављаш од смрти душе наше.

Православна Црква у августу празнује крај земаљског живота Дјеве Марије, Њену смрт коју назива Успењем, речју у којој су сједињена значења сна, блаженства, мира, спокојства и радости.

Ми ништа поуздано не знамо о околностима смрти Дјеве Марије, Мајке Исуса Христа. Из времена раног Хришћанства до нас су дошле разне приче о тој смрти, углавном украшене неком врстом детиње љубави и нежности. Но, баш због тога што су те приче различите, нема потребе да се бавимо испитивањем „историјске поузданости“ ниједне од ових прича понаособ. На дан Успења Пресвете Богородице Црква своје сећање и љубав усредсређује не на тај чињенични и историјски контекст, нити на тачни датум и тачно место окончања земаљског живота Мајке свих мајки и те свејединствене Жене, већ на оно што чини суштину и смисао Њене смрти, где год да се и када год да се она збила. Црква се сећа смрти Оне чији је Син – како вели наша вера хришћанска – победио смрт, васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота.

Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на икони која се на Успење износи на средину храма и представља символично средиште празновања тог празника. На тој икони Мајка Божија упокојена лежи на самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос Који на рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми, дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и – у коначном исходу – не смрт, већ живот. „И после Рождества – Дјева и после смрти – жива“, пева Црква гледајући ту икону и додаје: „Родивши, сачувала си девство, упокојивши се, свет оставила ниси“.

Падају нам на памет речи једне од најдубљих и најлепших молитава које Црква упућује Дјеви Марији и у којој је Дјева Марија названа „зором тајанственога дана“. „Радуј се, зоро тајанственога дана!“. И управо нам светлост те зоре сија из празника Успења. Сагледавајући светлост те смрти и стојећи у светлости крај Њеног самртног одра почињемо да схватамо да смрти више нема, да је и умирање човека постало чин живота и човеков улазак у истински живот, у живот који бесмртно живује. Христос среће на светлим дверима умирања Ону која Му је предала сав свој живот, која Га је волела до краја: и, гле, смрт постаје радосни сусрет! И, гле, живот надвладава смрт! И, гле, над свим што постоји зацарује се радост и љубав! Она је једна од нас: Она – Марија, Дјева, Мајка Божија!

Вековима је Црква промишљала смрт Дјеве Марије, вековима се удубљивала и уживљавала у смрт Оне која је била Мајка Исусова, која је дала живот нашем Спаситељу и Господу, која је целу себе – све до стајања под Крстом – предала Сину свом. И Црква – сагледавајући Њену смрт – никада у тој смрти није видела, нити осетила, ни страх, ни ужас, ни крај, већ увек и само блештаву и истинску васкршњу радост. „На бесмртно Твоје успење сабрасмо се…“, пева Црква у првој песми тог празника, откривајући – већ у тим првим и почетним речима – саму суштину успењске радости. „Бесмртно Усиење! Бесмртна смрт!“.

Шта значе ови противречни, на први поглед апсурдни искази? У празнику Успења нам се открива радосна тајиа смрти Мајке Божије и та тајна постаје и наша радост. Знамо да је смрт ужас и страва коначног растанка и погружења у страшну тмину и самоћу, али ничега тога нема у смрти Мајке Божије. Јер Њена је смрт као и читав Њен живот – непрестани сусрет, непрестана љубав, непрестано приближавање и улажење у непролазну и невечерњу светлост вечног Царства Божијег.

„Савршена љубав побеђује страх“, говори апостол љубави Јован Богослов. И зато страха нема у бесмртном уснућу Дјеве Марије. Смрт је овде побеђена изнутра, ослобођена од свега онога што је преиспуњава ужасом и безнађем. Може се рећи да је у Успењу Пресвете Богородице сама смрт постала живот и победа живота. Смрт је постала „зора т-јанственога дана“. И зато у овом празнику нема нимало жалости, ни надгробнога ридања, ни јада. Само светлост, само радост! И као да се свакоме од нас који се приближавамо неизбежном прагу смрти – у празнику Успења – отварају двери из којих почињу да просијавају и блистају зраци долазеће победе, долазећег Царства Божијег.

У те августовске дане, када природни свет достиже врхунац своје лепоте и када као да и сам постаје похвала, нада и знак другога света, све трепери успењском светлошћу у којој одјекују речи молитве: „У молитвама неуморну, Богородицу смрт и умртвљење нису задржали. Јер је у живот прешла Мајка Самога Живота…“.

Смрт престаје да буде смрт. Смрт почиње да сија вечношћу и бесмрћем. Смрт више није растанак, већ сједињење. Смрт више није жалост, већ радост. Смрт више није пораз, већ победа. Ето, то је оно што празнујемо на дан Успења Пречисте Мајке Божије, предосећајући, предокушајући и исповедајући зору тајанственога дана који већ почиње да свиће.

Протојереј Александар Шмеман

[Зоран]

Свети Серафим Саровски о причешћивању Светим Тајнама Христовим

Изузетно важно и неопходно за спасење душе свакога хришћанина је причешће Светим Христовим Тајнама, и то што чешће то боље! Смућивати се због своје недостојности и због тога се уклањати од причешћа Светим Тајнама грехота је.

Када бисмо ми и океан испунили сузама својим, ни тада не бисмо могли да се одужимо Господу за оно што на нас излива бесплатно.

Благодат која нам се даје кроз Свето Причешће тако је велика да би се човек, када би био и још толико недостојан и грешан, очистио и обновио, ако само са смирењем и свешћу о својој грешности приступа Господу.

Ко се причешћује тај ће се свугде спасти, а онај ко се не причешћује – не верујем.

И када бих на коленима морао да се вучем до цркве, ја бих то чинио – само да не останем без Светог Причешћа.

Радио Светигора

[Зоран]

Патријарх Московски Кирил освештао обновљену икону на зидинама московског Кремља

У суботу 28. августа, на празник Успења Пресвете Богородице, предсједник Руске Федерације Димитрије Медведев и око хиљаду вјерујућих присуствовали су свечаном освећењу иконе над капијом Спаске куле московског Кремља, које је извршио Његова Светост Патријарх Московски и све Русије Кирил.

Икона Господа Исуса Христа на Спаској кули, као и икона светог Николе на Николској кули, биле су зазидане током совјетског периода и биле су сматране изгубљеним. Априла ове године, тим експерата је након испитивања потврдио претпоставку да су иконе сачуване испод слоја гипса. Иницијативу за овај пројекат је 2007. године покренула Фондација светог Андреја Првозваног, уз подршку владе и благослов блаженопочившег патријарха Алексеја II.

Према постојећим историјским материјалима, на икони Спаске куле представљен је Господ Исус Христос са преподобним Сергијем Радоњешким и преподобним Варламом Хутинским, који припадају његовим ногама. Икона је насликана у спомен на избављења Москве од опсаде војске кана Махмет-Гиреја 1521. године.

Радио Светигора

[Guest]

smiley-dance007

[Зоран]

Рад на припреми Свеправославног Сабора приводи се крају

Његова Светост Патријарх Константинопољски и Васељенски Господин Вартоломеј изјавио је за грчки портал :cheesy:.gr, да се рад на припреми Свеправославног сабора приводи логистичком крају.

„Вера је жива и Православље је живо. Православље ће живети и Божијом помоћи биће одржан Свети и Велики Сабор, чија се припрема приводи крају. Почетком следеће 2011 године, у патријаршиском центру у Женеви, одржаће се, вероватно, предпоследњи сусрет, Комисије која припрема почетак рада Великог Сабора и то ће бити велики догађај. Сличних догађаја није било још од 787 године, од осмог века нисмо имали Васељенског Сабора таквих размера. Божијом благодаћу, то ће бити добро и за Православље и за наше везе с другим хришћанским Црквама и исповедањима“, саопштава Седмица.Ру.

[Зоран]

Самозвана „Истинска православна црква Русије“ планира ширење раскола на Грчку

Неканонска религиозна организација „Православна црква русије“ („Истинска православна црква“), на челу које стоји самозвани Митрополит Рафаил Прокопијев-Мотовилов (бивши обавештајац КГБ који подржава обнову усташке организације „хрватска православна црква“, прим. Прев), планира ширење црквеног раскола на територију Јеладе, посредством утврђивања у тој земљи своје „епископије“. На чело ове „епископије“ планира поставити бившег клирика Васељенске Патријаршије, архимандрита Атанасија Миссоса.

Сходно информацији редакције портала „анти-раскол“, коју је лично доставио архимандрит Атанасије Миссос, његова „епископска хиротонија“ ће бити извршена у октобру 2010. године у Москви. Његова титула ће гласити „Архиепископ Атински и све Јеладе“. Осим тога, постоји план  да се у скорије време у овој „архиепископији“ хиротонишу још три викарна „епископа“. По речима архимандрита Атанасија, под његовом управом се налази 35 свештеника и 5 ђакона.

Извор: www.anti-raskol.ru

Радиио Светигора

[Зоран]

МИТРОПОЛИТ ИЛАРИОН У ПОСЕТИ СЈЕДИЊЕНИМ АМЕРИЧКИМ ДРЖАВАМА

Објављено од стране Светигора на 6. септембар 2010.

МОСКВА, 1. септембра – Последњег дана августа 2010. године, Митрополит волоколамски Г. Иларион завршио је званичну радну посету Сједињеним Америчким Државама. Високопреосвећени је боравио у Америци са благословом Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Г. Кирила, а на позив Митрополита целе Америке и Канаде Г. Јоне. На крају посете, Митрополит Иларион се сусрео са Ен Глин-Мекоул, чланом комитета Светског савеза Цркава за сарадњу. У конструктивном разговору истакнути су проблеми православних у управљачким телима ове институције. Непосредно пре одласка из САД, Митрополит се сусрео и са Митрополитом Јоном који му је пожелео срећан пут и захвалио му се на посети.

Приликом посете Сједињеним Америчким Државама Митрополит Иларион се сусрео са Архиепископом америчким Димитријем. Током разговора двојица Архијереја су истакли да је неопходно да се развијају односи између јерараха различитих православних јурисдикција у Северној Америци. Архиепископ Димитрије је говорио о функционисању Сабора епископа Северне Америке, који је установљен у мају 2010. године. Архиепископ Димитрије се, на крају разговра, присетио пријатних сусрета са блаженопочившим Патријархом Алексијем, са садашњим Патријархом Кирилом у Русији. Митрополит Иларион је Архиепископа упознао са садашњим црквеним животом у Руској федерацији, али и у осталим земљама које су под јурисдикцијом Московске патријаршије.

Дана 30. августа Митрополит Иларион се сусрео са Митрополитом источно-америчким и њујоршким Г. Иларионом, председавајућим Светог Синода Руске Православне Заграничне Цркве. У току топлог разговора било је речи о сарадњи између Цркве у Русији и Цркве у Дијаспори и о међуправославној сарадњи на америчком континенту. Увече, Митрополит Иларион је, заједно са Митрополитом Јоном, посетио цркву Светог Серафима Саровског у Њујорку.

Истог дана Митрополит Иларион је посетио канцеларију Православне Цркве у Америци, у Сајосету надомак Њујорка. У капели при канцеларији, Митрополит Јона се захвалио уваженом госту што је дошао да посети САД и канцеларију, уз благодарење Богу. После многолетствија, Митрополит Иларион се сусрео са Епископом филаделфијским Тихоном, Епископом њујоршким Михаилом, протојерејем Леонидом Кишковским, директором одељења за иностране и међусрквене односе, протојерејем Џоном Бером, деканом Академије Светог Владимира заједно са протојерејима Чедом Хетфилдом и Александром Рентелом. У плодоносном разговору разматрана су питања развоја Православља на америчком тлу, а Митрополит Иларион је присутне упознао са његовим учествовањем у Припремној Комисији за Свети и Велики Сабор Православне Цркве и у бројним међуправославним сусретима. Том приликом Митрополит Јона је даривао Митрополита Илариона иконом Светог Германа Аљаског.

Светигора Прес

[Зоран]

У Аустралији дјеца ухапшена због паљевине православне цркве

У граду Порт Аугуста на југу Аустралије запаљена је црква светог Јована Крститеља, која се налази под јурисдикцијом Аустралијске архиепископије Константинопољске Патријаршије, саопштавају аустралијски медији.

Двије дјевојчице од тринаест година ухапшене су на лицу мјеста, а касније су задржана и два дјечака узраста дванаест и петнаест година. Ускоро се очекује њихово саслушање.

Будући да се црква налази 30 метара од ватрогасне станице, пожар је угашен у року од 15 минута.

По ријечима ватрогасаца, очигледно је да је прије подметања пожара црква била вандализована. Укупна штета се процјењује на око 75 хиљада долара.

По ријечима представника Аустралијске архиепископије, иако се у овој цркви богослужење не обавља редовно, она ће свакако бити обновљена, а можда и дјелимично преуређена.

Извор: Радио Светигора

[Јефимија Крунић]

  Страшно 4chsmu1 Надам се да ће та деца једног дана схватити свој  вандализам и покајати се. 

[Јефимија Крунић]

Бога не можеш познати испуњавајући одређена правила

Митрополит Атанасије Лемески

Када човек жели да поради на изграђивању себе, он неминовно чини једну грешку, коју су у прошлости, проповедајући морализам, чинили чак и хришћани у теолошким круговима и недељним школама. Другим речима, када неко приђе Цркви, такви хришћани му говоре: „Пазите да не чините ништа лоше, да не посећујете неприлична места и не изговарате скарадне речи“ – тиме се они баве. Међутим, такав морализам је болестан, противприродно и неправославно расуђивање, пуританство, пијетизам, који само тражи конкретне резултате. Оци Цркве се нису бавили таквим стварима, али су све сагледавали веома дубоко. Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Јеванђељу Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божија то да се не краде или не чини прељуба – то је нешто што се свакако подразумева – већ је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш живу и здраву љубав према Њему, онда све остало долази само по себи. У супротном, можеш да испуњаваш сва могућа правила, али да не оствариш никакв напредак у односу са Богом.

Тако ћеш постати заиста добар човек, можда чак и изузетан, али не баш и човек који има однос са Богом. Зато се савремени хришћани или они мојих година чуде и никако не разумеју основне ствари у Цркви. Кажу: „Зар није довољно да чиним све то што се тражи од мене? Шта још желите?“ Они некако не могу да разумеју ни савремени свет, а монаштво никако не могу да појме, па ми кажу: „А зашто да постанем монах? Зар се борба у свету не рачуна, она не води на небо?“ Одговор је, наравно, да и тако можете да одете у рај. Али не постаје се монах само зато да би ишао у рај. Отићићу у рај? Да ли је могуће? Или ћу ипак можда остати напољу? Био је на Светој Гори један старац, отац Арсеније пореклом са Кавказа. Веома простодушан и једноставан човек који је слабо знао грчки, али је турским боље владао. Када му је било 75 година, жалио се како га старац Јосиф још увек није прибројао свом братству, а обећао је да ће то учинити, али ипак још увек чека. Тада сам га питао:

- Старче, бојиш се да ћеш умрети?

- Не, не бојим се.

- А шта ако одеш у пакао?

- Нисам глуп да одем у пакао!

Другим речима, то је зависило од њега. Наш однос са Богом је питање љубави. То није питање дуга – да идем у цркву, да на одређени начин размишљам, да уредно извршавам наређења и да будем добар човек. Однос са Богом није однос који се оставрује некаквим задужењима, већ је то однос љубави и поштовања. Као што човек обузет љубављу не дела по разуму, већ узима гитару и хита под прозор оне коју воли, као што је то био обичај у прошлости, и целу ноћ пева не би ли се ублажила његова љубавна туга, а она само баци једну саксију – то смо могли да видимо на филмовима. Не знам како се то данас ради, ваљда шаљу електронску пошту. Све се то променило, све се свело на конзерву. Чак и односи међу људим. Однос са Богом је веза љубави у којој та љубав нема граница. Она не подлеже никакавим схемама, нити програмима и не може да ишчезне. Она је огањ, пламен, који се разгорева у самој суштини човековог бића, и он не налази начин да изрази ту своју љубав. То не зависи ни од чега спољашњег. Онај, пак, ко све гледа и мери по спољашњем поретку ствари, вероватно се тако понаша и у својој породици, што наравно угрожава породичне односе, јер такав човек каже: „Зар нисам добар супруг? Како нисам? А ко ти даје новац са којим сваки дан одлазиш у продавницу?! Зар не стижем сваки дан кући на време? Не гледам друге жене! Никада те нисам ни грдио, а камо ли ударио! Зар не идемо свако лето на крстарење? Зар не излазимо сваког викенда?“ Другим речима, испуњавам читав списак некаквих правила и то значи да сам добар човек. Али оног тренутка када изађе на видело да је једна страна занемарена, или да има другу везу, њихов дом се руши, породица пропада, а онда се ти људи питају: „Али зашто?“ Не схватају да се такве везе не могу одржати некаквим рецептима које ћете добити од лекара или у апотеци. Нити било каквим испуњавањем правила – ако чиним то и то, онда је све у реду. Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио. Дакле, питање је како човек ходи пред Богом, с каквим умом стоји пред Богом и да ли постоји живи однос, који превазилази закон и све оно што је само споља.

Неки би могли да кажу: «Ако желиш да живиш по Богу, треба да чиниш то и то.» И непрестано слушамо нешто од чега ми се диже коса на глави, а посебно је упућено младима. Говоре им: «Да би био црквен човек, Божији човек, добар човек, треба сваке недеље да идеш у цркву, да се не понашаш недолично, да не чиниш то и то, да се причестиш 3-4 пута годшње, и да се исто толико пута годишње и исповедиш.» И, ето, тиме се све завршава.

Међутим то није у реду. То је потпуно погрешно. Ми треба да откријемо везу нашег бића са Богом, живу везу, онако као што волите другог човека, без схема и унапред смишљених форми и рецепата. Као што је ваш однос са другим човеком жив, такав треба да буде и однос са Богом. Једино тако ћете моћи да схавтите пуноћу о којој се говори у Јевнађељу. Зато сам мало пре и говорио да не треба да будемо површни, већ треба много дубље да проничемо у суштину ствари, како бисмо разумели шта се то збива и откуд та празнина у нама. Зар нам је још нешто потребно? Када схватимо разлог, ако имамо бар мало смирења, и ако заиста имамо тако много љубави према Богу, онда неће бити потребно да своју бол лечимо тако што ћемо испити флашу вина. Када човек научи да правилно сагледава ствари, онда полако почне и да решава проблем који га задеси.

Не знам да ли вас све ово замара. Понекад се питам, да ли вас заиста интересује све ово о чему говорим. Међутим, верујем и мислим да су то основне ствари и не свиђа ми се да у Цркви и од црквених људи само слушате о темама које су понекад неопходне да се помену као нпр. о клонирању или глобализацији. Неопходно је и потребно је да се зна став Цркве о тим питањима, али ви то слушате непрестано и знам да сте у ту проблематику упућенији од мене. Али од нас, од Цркве треба да чујете оно што нећете нигде чути.

Одмах након блаженства «блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити» (Мт, 5,6), Христос иде корак даље, па говори о човеку који је милостив: «Блажени милостиви, јер ће бити помиловани» (Мт. 5,7). Када кажемо милостив, одмах помислимо на милостињу. Долази ти неко у сусрет и тражи те један динар, а ти му даш два – то наравно јесте милостиња. Такође, и учествовање у разним друштвеним акцијама као, на пример, посећивање болесних и помагање потребитих. Све је то добро и неопходно за очување друштвеног живота. Међутим, овде Христос не говори само о томе, јер као што смо видели у свим Јеванђељима, Христове речи су дубоке – Он се не задржава само на спољашњем поретку ствари. Када чујем реч милостив, ум се усмерава на самог Бога. Тако говоримо и у Цркви: «Јер си Ти милостив и човекољубив Бог.» Сам Христос када је у Старом завету говорио о Себи назива се милостивим; уосталом, ми се молимо: «Господе Исусе Христе, помилуј ме.» као и «помилуј ме Боже по великој милости својој.» Бог је милостив и свемилосрдан. Зато је милостив епитет за Бога, а човек је милостив када подражава милостивог Бога. Код светог Исака Сирина има један веома добар део у којем он говори о људском милосрђу. Он је био сиријски подвижник који је живео у 5. веку, када Сиријци нису били ни Арапи, ни Ромеји, али су ускоро пали под арапску власт и потпуно изгубили свој језик и сваку аутономију, али су остали православни. Муслимани имају богато историјско памћење, зато их они зову православнима, а ми смо их прозвали муслиманима. Ава Исак Сирин је написао предивне књиге, подвижничка слова у којима каже: «Шта је то милостиво срце? То је срце човека које изгара за целу творевину, за све људе, за птице, за животиње, за демоне и за сваку твар, тако да када такав човек види или само помисли на поменуто њему из очију лију сузе.»

Зашто је то тако? Зато што је Бог такав. Бог љуби све једнако, без разлике и без изузетка – то је основна истина Цркве – нема ни најмање промене у љубави Божијој према свему створеноме. Колико воли нас, толико воли и демоне. Он на исти начин и потпуно воли човека, Богородицу, али и ђавола – без да некога воли више, а другог мање. Јер да Бог неког воли мање, а неког више, то би значило да је Његова љубав ограничена, да има меру, да има страсти, да трпи промене, да није савршена и потпуна. А управо то се дешава нама, који не љубимо Бога увек једнако. Сатана уопште не воли Бога, а Богородица га воли свим својим бићем. Тако га неки од нас воле 10 посто, неки 20 посто, а неки 100 посто и управо та мера љубави одређује наш однос са Богом, а то зависи од нас, а не од Бога. И то је оно основно што би свако требао да зна, да не би кривио Бога како друге воли више од њега или како се Бог на неког гневи више, а на неког мање. Према томе, када знамо ко је наш Прволик тј. Бог, онда можемо да разумемо и другог човека. Тако ћемо, на послетку, схватити да не можемо неког да волимо више, а неког мање и да не треба да будемо груби и охоли према, на пример, преступницима и онима који су у тешкоћама. Нећемо се моћи тако понашати. Једноставно, ни у души се нећемо тако осећати. А то ново, добро расположење, ће свакако имати одјека и у друштву у којем живимо. Јер ми смо друштвена бића и све има свој одјек. Требало би да имате овакву љубав за све и свја, без изузетка. А да ли би требало да постоји мера за ту савршену љубав? Не. Ако се тако питамо веома смо ниско на лествици љубави. Свако са својом мером. Ето, имали смо велике светитеље, па добро. И ми бисмо да достигнемо савршену љубав. Али ми имамо мало љубави, па ипак говоримо о савршеној љубави да бисмо видели пут којим треба ходити. А савршена љубав је када се према човеку односиш са потпуном, искреном љубављу. Љубав није испуњавање својих хтења и жеља, она није лакомислена и, да тако кажем, глупа. Ако волим то не значи да сам глупак, да живим у сновима и не видим шта се око мене дешава, или да све видим ружичасто. Не. Божији човек није безуман или малоуман. Како се некада говорило, ако идеш у Цркву, малоуман си. А данас говоре да си заостао, старомодан. То, наравно, није тако. Шта се заправо дешава? Једноставно из човекове душе се уклања страст – он види шта се дешава, препознаје страсти, познаје зло, лукавства, види их, види он све сплетке, веома добро их разуме, али другом човеку не приступа острашћено. Такав човек може да изглади ствар, на једна миран, неострашћен начин, наравно колико је то могуће. А зашто он то постиже? Зато што такав човек има апсолутну љубав. Ово је веома важно, јер ако немамо такву љубав, непрестано ћемо осећати тежину, а кроз живот та обремењеност ће се само увећавати, јер посведневно гледамо и срећемо се са људском злобом – подозривошћу, отуђеношћу, а онда и ми постајемо непријатељски настројени према другима, без обзира да ли то желимо или не. Таква је људска несавршеност.

Ако не будеш имао пажњу и спремност да се позабавиш овим питањима, и ти ћеш постати исти такав, и бићеш у истом млину у којем ћеш и ти да мељеш и тебе ће да мељу, и више нећеш бити у стању да поднесеш ни најмањи подвиг или тешкоћу у животу, чак и ако буду повезани са онима које највише волиш – јер се може десити да те у једном тренутку и најближи изневери или једноставно није у стању да ти пружи то што тражиш, не може да ти пружи апосолутну љубав. Једнставно наиђу такви тренуци. Такав је живот. Е, то је оно главно, како ћемо се понети и држати у таквој ситуацији када нешто не може да буде по нашој вољи, онако како смо замислили! Ако немамо милостиво срце, онда и ми улазимо у исти млин, који ће нас потпуно самлети у свим нашим тешкоћама, разочарењима и горчини, јер нисмо васпитали срце да има духовно благородство, које се задобија када састрадавамо и искрено љубимо сваког човека. Зато што једино када поштујеш и саосећаш са другим човеком, онда можеш и да га разумеш. Док не достигне ту меру, твоје срце треба да буде веома осетљиво и пажљиво, у смислу да осећа покрете и настројење других људи. Како у супротном да разумеш другог човека, ако ти је срце тврдо и окорело? Када срце постане тврдо, просто камено од страсти, греха и користољубља, оно не разуме ништа од овог, а спремно је да чини права злодела, на пример да убије и да се при томе смеје. Или да посматраш како неког убијају, и да те то уопште не занима, да те се не дотиче. Човек може да буде и као гвожђе и као памук. Колика је само разлика између гвожђа и памука! Има људи који уживају да малтретирају друге, а има и оних који искрено тугују само зато што су чули или помислили нешто што им оптерећује савест. Не мислим овде на оне коју пате од неке душевне болести, већ на оне простодушне и осетљивог срца, које се стиче када се човек подвизава по Богу и нема никакве везе са депресијом. То није депресија, није некакво болесно очајање, већ дубока свест о томе шта се збива у нама и око нас. Треба почети од сасвим једноставних ствари. Од начина на који разговарате са другима, од тога како ћеш да му помогнеш, од милостиње коју дајеш – даш некоме динар, и шта с тим? Зашто нам је Христос рекао да будемо милостиви? Зато да би сиромашни постали богати? Или богати осиромашили? Наравно да не; већ је смисао да општимо са другим човеком. Смисао давања милостиње о којем се говори у Јеванђељу нема социјалну позадину већ духовну – да те научи да општиш са својим братом, да састрадаваш са њим у тузи, да му се нађеш у нужди, да научиш да се одричеш, да схватиш да постоји други човек, да будеш спреман да ти умерш да би твој брат живео. Наравно, сваки човек сходно својим снагама и сили. Као што је сам Христос умро да бисмо ми живели.

Митрополит Атанасије Лемески    Опростите greengrin али нисам могла да копирам и слику уваженог Митрополита Атанасија.

[Зоран]

Митрополит Волоколамски Иларион у посјети поглавару Англиканске цркве

У четвртак 9. септембра, предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, митрополит Волоколамски Иларион, који се по благослову свјатјејшег патријарха Московског и све Русије Кирила налази у Лондону, сусрео се са поглаваром Англикансске цркве, архиепископом Кентерберијским Роаном Вилијамсом, у његовој резиденцији у Ламбету.

Током разговора митрополит Иларион је говорио о приоритетима мисионарског служења Руске Православне Цркве и задацима у области реформе духовног образовања и васпитања новог покољења свештенослужитеља, које је поставио свјатјејши патријарх Кирил.

Архиепископ Вилијамс је у основним цртама изнио стање ствари у англиканској заједници, на шта је митрополит Иларион узвратио изражавањем забринутости, коју међу вјернима Руске Православне Цркве изазива  даље ширење либералних тенденција у области учења и хришћанског морала, које све више удаљује англиканску заједницу од Предања неподијељене Цркве. Владика је такође изразио наду да се овај процес може зауставити, будући да није неповратан.

У закључку сусрета учесници су разговарали о могућој перспективи развоја обостраних односа у области заштите моралне традиције друштва и културе.

[Зоран]

Бога не можеш познати испуњавајући одређена правила

Митрополит Атанасије Лемески     Опростите али нисам могла да копирам и слику уваженог Митрополита Атанасија.

ма нема везе што ниси поставила слику  :bla: