Радио Светигора и Светигора Прес

[Зоран]

Некадашња „Мис свијета“ о Православљу

Позната руска ТВ водитељка, Оксана Фјодорова, некадашња „Мис свијета“ сматра да јој је у животу само Правословље помогло и донијело утјеху.

„Када сам била млада, пробала сам разне религијске правце. Али сам утјеху и истинску духовну помоћ добила само у Православљу“, казала је она.

Али пут до Православне Цркве за Оксану није био лак. По њеним ријечима, „стално је правила грешке, али је срце вукло ка Истини“, коју је она „интуитивно препознала у Православљу“.

Оксана је увјерена да је руски народ јак због своје духовности и вјере. „Одузми их од њих, и све се руши“, каже она.

„Када је човјек с Богом, нема чега да се плаши. Налази се под покровом саме Љубави. За нас другог пута и нема, само овај“, казала је Оксана позивајући вјерне да буду спремни на искушења и имају духовне снаге да не скрећу са овог пута.

Радио Светигора

[Зоран]

БУГАРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ОБИЉЕЖИЛА 39 ГОДИНА ОД УСТОЛИЧЕЊА ПАТРИЈАРХА МАКСИМА

Објављено од стране Светигора на 5. јул 2010.

СОФИЈА, 5. јула – Бугарска православна црква обиљежила је 39 година од интронизације Патријарха Максима, саопштава званични сајт Бугарске православне цркве.

Поводом тога, у спомен-храму Александра Невског у Софији 4. јула служена је свечана литургија, којом је началствовао Митрополит варненски и великопреславски Кирил. Након Литургије, Патријарх Максим је служио благодарствени молебан.

У богослужењу су учествовали архијереји Бугарске цркве, свештенство Софије, многобројни вјерници, који су дошли да честитају свом поглавару.

У име Патријарха московског и све Русије Кирила, Патријарху Максиму је честитао јеромонах Зотик који испуњава обавезе настојатеља Руског подворја у Софији, а у име румунског Патријарха Данила, свештеник Нелуц Опра.

Послије богослужења у Синодалној палати уприличен је свечани пријем.

Ловчански Митрополит Максим (Минков) рођен је 29. октобра 1914. године. За бугарског патријарха изабран је на Црквено-народном сабору 4. јула 1971. године. Од 104 бирача за њега је гласао 101 бирач. Одмах након изгласавања у патријарашком спомен-храму Александра Невског у Софији било је устоличење.

Извор: Sedmitza.RU

[Зоран]

Руски Ромео уплашио Ватикан

На зиду римске цркве Санта Скала, у петак је освануо натпис „на непознатом језику“.

Како су саопштиле италијанске новине Corriere della Sera, непознати вандал је поред улаза у храм написао псовке и увреде упућене римском папи Бенедикту ХVI.

У име житеља италијанске престонице, своју солидарност Понтифу је изразио градоначелник Рима Ђани Алемано, а кардинал Агостино Валини, папски викар Рима, је осудио овај „увредљив напад на римског примата“.

Касније, када су се страсти смириле, испоставило се да је натпис на руском језику и да гласи: „Я люблю тебя, Вера“, тј. „Волим те, Вера“, а испод је латиничним писмом потпис „Vania“, тј „Вања“.

[Зоран]

Владимирска икона Мајке Божије

Три пута у години цркава врши празновање у част Владимирске чудотворне иконе Пресвете Богородице, из благодарности за трократно избављење њеном помоћи отечества нашег (Русије) од непријатеља: 21. маја, 23. јуна и 26. августа (по старом календару, односно 3. јуна, 6. јула и 8. септембра по новом).

Владимирску икона Богоматере по општем веровању наших предака насликао је Еванђелист Лука, на дасци од онога стола за којим је јео Исус Христос са својом Пречистом Мајком и Праведним Јосифом. Икона је била насликана још за време земног живота Богоматере и принесена била од благодатног сликара Пресветој Дјеви. Видевши ово изображење – икону, Дјева Марија је поновила пророчке речи: „Од сада ће ме звати блаженом сви народи“ и додала „благодат рођеног од мене и моја нека биде са овом иконом“. Године 450. за време императора Теодосија Млађег, икона је пренесена из Јерусалима у Константинопољ, а почетком 7. века је из Константинопоља превезена у Кијев. Патријарх цариградски Лука Хризоверх, послао ју је великом кнезу Јурију Владимировичу Долгорукому, и она је била постављена у девичански манастир у Вишеграду, који је у старини био дарован благочестивој кнегињи Олги. Икона је убрзо постала позната ради великих чудеса.

Године 1155. велики кнез Јуриј даровао је Вишеград на део сину своме кнезу Андреју. Клирици Вишеградске обитељи који су по потреби ушли у храм, у храму су видели да је икона сишла са свога места где је до тада била и да стоји у ваздуху у средини цркве. Они су је узели и поставили на пређашње место, но ускоро су видели да икона опет стоји у ваздуху.

Кнез Андреј је имао јаку веру и љубав према Пресветој Богородици и на његовим устима је увек било име Христово и Пречисте Његове Матере, како нам говори древни летописац.

Дошавши до њега вест да чудотворној икони није угодно место на које је она постављена и он се замисли: „Да ли јој је угодно пребивати у Суздаљској земљи? Кнез Андреј је давно помишљао да се удаљи са Југа Русије на Север, у Ростовску област и тамо утврди владавину независну од Кијева. Он се почео усрдно молити пред иконом. Одслужен је пред њом молебан и побожно је узео њу уместо свих блага, и без знања оца ноћу изјахао из Вишеграда. На путовању ка Суздаљу он је свршавао пред иконом молебне и видео је од ње многа чудеса.

По доласку у Владимир, на реци Кљазми, кнез је био дочекан од житеља с великом радошћу. После тога кнез се упутио ка Ростову. Но на 10 врста од Владимира, низ ток реке Кљазме, стали су коњи који су возилу чудотворну икону, и нису хтели ићи даље. Тада су упрегнити нови но и ти се нису померили с места. После усрдне молитве пред иконом, кнез је добио од Богоматере заповест да остави икону у Владимиру. Кнез Андреј је ускоро начинио у Владимиру храм где ће пребивати чудотворна икона. После две године, 1160. храм је био завршен и предивно украшен. Благочестиви кнез се побринуо такође и око украшавања свете иконе. Обложио је икону и украсио златом, сребром и драгим камењем, и поставио је у нови Успенски храм у Владимиру, и од тада се она почела називати Владимирском. После тога икона је поново просијала великим чудесима. По вери у благодатну силу иконе, кнезова, војвода и војника, она је учествовала у многим походима руске војске. С њом су сједињене многе свештене успомене. Године 1164. Владимирска икона је ношена од Андреја Богољубивог у походу против Волжских Бугара, које је он победио заступништвом Богоматере. Пред битку је кнез Андреј укрепио дух свој причешћем Светим Тајнама и молитвом пред чудотворном иконом Богоматере. Свако ко у Тебе полаже наду неће погинути. Тако је вапијао он Њој на молитви. По угледу на кнеза и сва војска се усрдно молила са сузама притицала к њој и с вером је од ње добивла победу против непријатеља. Бугари су били разбијени. После победе кнез је пре свега принео благодарствено молепствије Богоматери пред њеном Владимирском иконом. У то време од Животворног крста и иконе Богоматере засијала је светлост, и озарила сву војску. Успомена на ово чудо чува се у празновању Порекла чесног дрвета Крста Господњег 1. августа, које је установљено године 1164. по жељи кнеза Андреја и по договору са грчким императором Мануилом, који је у тај дан видео светлост од Крста Господњег, и чудесно је победио Сарацене.

По убиству кнеза Андреја Богољубивог, године 1173. народ потстакнут безвлашћем и убицама, пљачкао је Богољубив и Владимир. Свештеник Николај, који је ишао с Богољубским из Вишеграда, у потпуном мраку је видео вход с Владимирском иконом по улицама града после кога се метеж утишао.

После кнеза Андреја, решено је било у Владимиру да на престо дође племић Јарополка и Мстислав Ростиславич. Они су првог дана свога кнежевања присвојили себи сребро и злато Владимирског храма и присвојили себи села која су била дата храму од Богољубивог. Чудотворну икону Богоматере Јарополк је дао своме зету Гљебу Рјазанском. Против тога су устали сви житељи Владимира и решили су да прогнају Ростиславича. Војска њихова њије хтела ступити у бој. Бацили су кнежевске заставе и почели бежати – гоњени гневом Божијим и светом Богородицом. – Гребљ Рјазански је сам вратио у Владимир чудотворну икону и рекао: „Ја сам крив за све“. Летописац додаје: „Утеши их Бог и Света Богородица Владимирска“. Зато су Владимирчани прослављени од Бога по свој земљи за њихово добро дело, и Бог им је помагао.

У време пожара, 13. априла 1185. године, изгорео је у Владимиру саборни храм са свим његовим богаством, но Владимирска икона је сачувана неповређена. У време најезде Татара који су били вођени од Батија, 7. фебруара 1237. икона је остала без драгоценог окова, но сама је остала неповређена – по благодати Богоматере, неодељеној од њене свете иконе на потврду благочешћа и на заштиту земље руске. – Кнез Димитрије Донски је уз помоћ Богомајке Владимирске извојевао победу над Мамаем, 8. септембра 1380. год. Слава града Владимира је расла и ширила се у времену од 242 год. докле је пребивала у њему чудотворна икона Богоматере. Када је у Москви био подигнут храм у славу и част Пресвете Богородице и света икона Владимирска је била пренесена тамо. Тада је почела да се узвишује Москва над свим кнежевствима руским. У Москви као и у Владимиру, чудотворна икона се прославила многим благодатним знамењима на спасење отечества нашег.

Године 1395. дошао је у пределе Русије страшни завојевач Истока, Темир – Аксан, или Темерлан (Гвоздени ћопа). С пуковима својим он се приближио пределима Рјазанским, заузео је град Елец, заробио кнеза Елецког, побио је многе хришћане, и дошао до Дона, спремајући се да удари на Москву. Велики кнез Василије Димитријевич, са војском је дошао у Коломну и зауставио се на брегу Оки. Он се више надао у Бога него у своју снагу. Он се усрдно молио Богу и Пресветој Богородици, са свом војском и народом, за избављење свога отечества. Призивао је у помоћ велике угоднике Божије: Петра, Алексија, Сергија и заповедио је да би наступајући пост пред празник Успења Богородице у свим кнежевинама био прожет буде усрдним молитвама и подвизима покајања. И да се пренесе Владимирска чудотворна икона Богородице у Москву. После Свете Литургије, и молебна, полазак из Владимира свете иконе, организовало је свештенство Успенског Сабора. На дан Светог Успенија свештенство је пренело на својим рукама чудотворну икону, а народ је икону са умиљењем пратио и са сузама вапијао: „Куда Ти одлазиш од нас, Владичице? Ради чега нас остављаш сироте, одвраћајући од нас лице своје?“ После десет дана, свештено путовање са иконом приближило се зидовима Москве. Безбројно мноштво људи на обе стране пута преклањали су колена и са усрђем и сузама је призивали: „Мајко Божија! Спаси земљу руску!“. Сво свештенство Москве са крсним входом, сва родбина великог кнеза, бојари и грађани, торжествено су срели светињу у граду и пратили је до Успенског сабора. Видели су се плодови вере и побожног мољења православних. У сами дан и час, када су житељи Москве били код иконе Богоматере, Тамерлан је задремао у свом шатору и видео је пред собом велику гору и са њеног врха ишли су к њему многи светитељи са златним жезлима, а над њима са лучезарним сијањем Дјеву неописиве величанствености, окружену безбројним мноштвом Ангела са пламеним мачевима, и сви су се устремили на њега. Тамерлан се у ужасу пробуди и сазвао своје старешине и затражи од њих да му објасне то виђење. Мудраци су му одговорили, да је у виђењу Дјева Мајка Бога хришћанскога, заштитница руска. „И тако их ми не можемо победити“. Рече кан Джагатајски и одмах нареди својим одредима да се повлаче, на велико удивљење Руса а и самих Татара. Православни су радосно клицали Богоматери: „Није га наша војска прогнала, нити су га наше војсковође победиле, но моћ Твоја Мати Божија!“ На успомену на велико милосрђе Божије ради мољења Пресвете Богородице, подигнут је у Москви Сретенски мушки манастир на Кучковом пољу, где је чудотворна икона била зауставила године 1395. при њеном преношењу из Владимира у Москву.

У Владимирском сабору, на месту иконе пренесене у Москву, урађена је копија исте величине, од игумана Ратског манастира на Волини, и постављена по наређењу светог митрополита Петра.

Поново је благодатна помоћ од чудотворне иконе Владимирске, била јаљена године 1408. против ординског цара Едигеја, који је неочекивано дошао до Москве. Тада није било у Москви ни кнеза ни митрополита. Од људи није било помоћи. Житељи престонице нису престајали сузним молитвама вапијати ка Пресветој Богородици, пред њеном Владимирском иконом. Едигеј се припремао да пресуди Москви, но у то време је примио вест о нередима у Одри и убрзо се удаљио из Москве.

Међутим, после 50 година од напада Тамерлана, године 1451. до Москве је дошао Ногајски царевић са војском свога оца. Татари су запалили предграђе Москве и радовали су се што ће опљачкати много плена и злата. Епископ Јона је у време пожара обавио крсни вход на зидовима града. Видевши инока Чудовског манастира Антонија, који је био светог живота, епископ му је рекао: „Антоније, приљежно моли Бога за избављење града“. Антоније му је одговорио: „Ти си велики архијереј Божији, и Твоје молитве не презире Богоматер, наша брза помоћница: Она је већ умолила Сина свога да спасе град.“ Московљани су се били са Татарима све до ноћи, очекујући у току ноћи ново појачање Татара. Но ујутро је под зидинама нестало непријатеља. Ноћу су побегли од Москве, узевши са собом само лака кола. По казивању летописаца, „Татарима се учинило да чују необичан шум и помислили су да велики кнез иде на њих са многобројном војском.“ Мазавша је у страху окренуо коња кући, његовом примеру следовали си и његови војници, сви се устремњујући у бекство. Војска великог кнеза није била многобројна и налазила се далеко од Москве. Велики кнез је показао народу Победитељног Војводу страшних пукова, он је похитао у храм и пао пред Владимирском иконом, са благодарним сузама славећи заступницу православних. После 8 година од најезде Мазовши, напао је на Москву његов отац Седи – Ахмет и у гордости се хвалио да ће поробити целу Русију. Син великог кнеза Јован, прогнао је његове пукове из Русије. Епископ Јона је припао ка заступништву Богоматере, посрамио хвале Ахмета и устројио године 1459. допуну у похвалу у славу и част Богоматере у Успенском сабору.

Православна црква свршава још и 23. јуна празновање Владимирске иконе, као успомену на избављење Русије чудесним заступништвом Богоматере од Ординског цара Ахмета, године 1480. за време великог кнеза Јована 3. Васиљевича. Ахмет, хан Златни Орди, пошао је с громадама велике војске да опљачка и разори Москву. Он је већ био дошао до реке Угри, коју су Руси називали појасом Богоматере, која чува московски посед. Велики кнез, укрепљиван молитвама и саветима светих, припремио се да заштити веру и отечество. Обе војске су стајале цео дан друг против друга у очекивању напада. Река Угра их је делила. Посредништвом Богородице, збило се дивно избављење нашег отечества. Велики кнез је рекао својој војсци да отступи од Угре, желећи сачекати да прђу Татари. А Татари су разумели ово отступање као да их Руси намамљују у заседу и зато су почели отступати. У почетку су то чинили полако, ноћу их је неочекивано обузео такав страх, да су они побегли главом без обзира. Избављење од Ахмета било је окончано и свргавање ига татарског које је притискало Русију 200 година. Ни оружије, ни мудрост људска није спасла Русију, но Господ и Његова Пречиста Матер. Из благодарности за ослобођење Русије од тешког и срамног татарског ига, установљено је у 1480. год. 23. јуна празновање и у тај дан се у Москви врши крсни вход у Сретенском манастиру с Владимирском иконом Пресвете Богородице.

А 21. маја, православна црква свршава и трећи пут празновање, Сретење чудотворној икони ради два догађаја. Први је био 1514. год. ради обновљења Владимирске иконе у дому митрополита Варлаама, ради чега је и установљен био крсни вход из Успенског сабора у Сретенски манастир 21. маја.

Са успоменом на обнову сједињено је празновање другог историјског догађаја: Избављење Русије заступништвом Владичице.

Године 1521. од Кримских Ногајских и Казански Татара, под вођством Ахмета – Гиреја, који је продро у московске пределе, са толиком брзимом, да је велики кнез Василије Иванович једва успео довести своју војску на брег Оки, да би задржао даље надирање непријатеља. Предавши огњу села од Доњег Новогорода и Вороњежа, до брегова реке Москве, непријатељи су узели као плен мноштво житеља, жена и девојака. Младиће су убијали оставивши их по земљи. Робље су продавали у гомилама као плен, у Казану, и Астрахану. Слабе и старе су морили глађу, оскрнавили су свете храмове. Према отсјају запаљених дрва стајао је Ахмет Гиреј, неколико врста од Москве, и ни откуд није било наде у помоћ. У Москви је царствовала пометња. Сви су бежали у Кремљ. У гужви су газили једни друге. Сви су тражили спасење у Кремљу, а сузне молитве нису вршили. У пола ноћи један блажени по имену Василије, са сузама се молио у придворју Успенског сабора. Његова дуга молитва је била загушена силним шумом, и њему се учинило да се двери невидљивом силом отварају, и чудотворна икона Богоматере излази са свог места, и од иконе се чуо глас: „Излазим из града са руским светитељима.“ По том се св. црква испунила пламеном, који је у магновењу исчезао. Те је ноћи, седећи у својој келији, једна престарела монахиња Вазнесенског манастира, која је била слепа, је видела како кроз Спасовска врата излази цео збор светитеља и других светлих мужева у свештеним одеждама. А посред њих је чудотворна икона Богоматере. Но тек што су изишли на Фроловска врата, срели су их преподобни Сергије Радоњежки и Варлаам Хутински, и припали к ногама светитеља и питали их куда они иду и коме остављају град. Светитељи су са сузама одговорили: „Дуго смо молили Свемилостивога Бога и Пречисту Богородицу за избављење од предстојеће невоље. Господ нам заповеди, не само да идемо из града него да и понесемо и чудотворну икону Пречисте Матере, јер су људи презпели страх Божији а о заповестима његовим не брину. Због тога је Бог допустио да дође варварски народ, и да их сада казни, да се кроз покајање врате Богу. Свети подвжници Сергије и Варлаам, почели су умољавати одлазеће светитеље, да би посредништвом својим умилостивили праведни суд Божији, и ту са њима почну молитвено призивати Господа и Пречисту Његову Матер. Свтитељи су осенили град крстообразно. Икона Богоматере се врати у Успенски сабор. Заступништвом Пресвете Богородице Москва је била спасена а са њом и сва Русија. Летописци објављују како су Татари хтели побити московску посаду али су видели око града безброј руске војске и с ужасом известили о томе хана. Хан томе није поверовао и послао је друге поверљивије. „и видеше тада дупло више руске војске и рекоше му“. И тећи пут посла неке од ближњих да установе истину. Они су са трепетом побегли говорећи: О царе, што касниш? Бежимо, иде на нас безбројно мноштво војске, и побегоше. Успомена на то чудесно избављење врши се у Москви 21. маја. Крсни вход се врши у Сретенском манастиру.

У дан избављења Москве заступништвом Богоматере, Православна Црква радосно вапије пред Њеном Владимирском иконом: Данас се светло украшава славни град Москва, као да је сунчане зраке примила, Владичице, чудотворну икону Твоју. Ка Њој пак ми притичемо молећи се Теби кличући овако:  О, Пречудесна Владичице Богородице, моли се, из Тебе оваплоћеном Христу Богу нашем, да избави град овај и све градове и крајеве хришћанске неповређене од свих непријатељских напада и спаси душе наше као Милосрдан.

Није једино од Татара избављала Богоматер православну Русију. Наступила су тешка времена за Русију, у којима јој је суђено било трпети такве беде, за које она није знала и у временима најезда Татара. Са свих страна су се појавили нови непријатељи: Пољаци, Швеђани, и Кримски Татари. Велики кнез Теодол Иванович је схватио да нема довољно снаге да би се упустио у борбу са тако силним непријатељима, и обратио се Небеској Заступници. Татари су већ били на Воробевим брдима, око Москве. Велики је кнез са свим народом и свештенством вапијао ка Богородици и поткрепљен молитвом, изашао је са својом војском насупрот непријатељима. У средину војске је била постављена икона Богоматере. Татари су се жестоко били дан и ноћ. Наједанпут их је све ухватио страх. Невидљива сила је свакоме од њих бранила да подигне мач на Руса и уливала им страх. Тако да су они у гомилама бежали ка своме логору, и све даље и даље, док нису дошли у своју земљу, та их је сила гонила. На путу су многи погинули од мача и рана и много их је одведено у ропство. Руси су схватили да је победитељна сила долазила од чудотворне иконе Победоносне Војводе, и од Које су црпели храброст и искуство задобивши победу.

Наступила су тешка времена. Најгори Татари, Пољаци и Швеђани су разорили Русију, и отимали безаконито од ње целе области. А на пресолима православних царева зацарио се самозванац поклоник папизма и зажелео да православни руски народ учини неправославним. Његове слуге су се понашали као варвари, упали су у храм Успенија, и са патријарха Јована почели кидати свештене одежде. Патријарх их скиде са себе и положи пред икону Богородице и рече: „Овде пред овом иконом ја сам удостојен архијерејског чина, и 19 година сам чувао светлост вере. Сада видим невољу црке и како обмана и јерес торжествује. Мати Божија, спаси православље!“ Истински је устао против самозванаца и пред том самом иконом молио себи небеску помоћ и заштиту православља. Заступањем Богоматере самозванац је свргнут. Извојевана је победа над злом. Русија је стављена под заштиту православља, а руски је народ са страхопоштовањем пред небеском заступницом је стремио из покољења у покољење и осветио себе поклоњењем Богоматери, пред чудотворном њеним ликом. Код нас се каже не мртвој икони, већ живом изображењу, Изабраној Војводи.

После догађаја, који се празнују у цркви у част Владимирске иконе Богоматере, Та Света Икона је служила као благослов великим кнезовима у свим важнијим догађајима у животу.

Пред Њом су, њихови поданици давали заклетву на верност отечеству. Од давнина и до овог времена све руске монархије су примале свештено увенчање и миропомазање за царовање пред ликом Владимирске иконе у Успенском Московском сабору. Пред иступање против непријатеља, велики кнезови и цареви молили су се пред њом и гледали на њу, као на Заступницу Русије. При избору све руских митрополита и патријараха, Владимирска икона Богоматере је биле јемац и благослов. Имена за избор, запечаћена царем, полагана су са панагијама на застор у кивот Владимирске иконе Богоматере, да она покаже – кога је изволела Она сама изабрати. После молебствија сам цар или старији од архијереја, ломи печат и објављује име изабранога. При општој невољи, архијереји су се са молитвом обраћали ка Владимирској Божијој Матери, као на пример у време рата, пожара, болести. Када је велики пожар уништио Москву 1547. године, Владимирску икону су хтели изнети из Успенског храма, но никако је нису могли померити с места. По речима летописца: „Сама Богоматер није само чувала своју икону но и цркву и сав свет покрива и штит“. Многи су се удостојили видети над успенским сабором жену у светозарним одеждама, како се моли и осењује храм. Њеним милостивим заступништвом гнев Божији се почео блажити, и пожар се утишао не причинивши штету храму. У невољама архијереји су узимали чудотворну икону и носили као посредницу пред властелом. Године 1698. патријарх Адријан је посредовао за осуђене на смртну казну стрељањем од императора Петра 1. држао је у рукама Владимирску икону Богоматере. По изгнању Пољака из Москве Пожарским и Мининим, руска војска и народ је вапијао: „Боље нам је умрети него предати на поругу Владимирску икону Пресвете Богородице“. При наиласку Француза на Русију, у 1812. год. икона је Владимирска по заповести свише, била послана у Владимир 2. септембра. При доласку у Владимир, свету икону су један дан са крсним входом носили по граду. Из Владимира преосвећени Августин је отишао са иконом у Муру, а одатле, 20. октобра вратио се са њом у Москву. Владимирска икона Богоматере се налази у Московском Успенском Сабору, на левој страни царског врта, у направљеном кивоту у висину 1 аршин и 7 вершков, у ширину с непуних 15 вершков. Риза је на икони од чистог злата. Древни грчки рад са драгоценим камењем. Процењен на око 60 000 рубаља у сребру.

[Милан Меденица :)]

Некадашња „Мис свијета“ о Православљу

куд ћеш боље од ''побожне памеле'' 

[Зоран]

Несигурни у свој идентитет лијече се новоговором

Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије за  портал ИН4С говори о животу епархије на Космету,  црквеној имовини, икони Богородице Филеримосе, социјалном дјеловању Цркве, црногорском језику… Владика црногорско-приморски и администратор епархије Рашко-призренске каже да је живот у тој јужној српској покрајини за српски народ – живот „на распећу“ али да народ и Црква тамо воде „борбу непрестану“.  Митрополит Амфилохије  напомиње да је икони Мајке Божије прије мјесто у храму, са остале двије светиње, него у музеју-без обзира какву умјетничку вриједност ова икона са собом носи. Осврћући се на групацију око Мираша Дедеића Митрополит Амфилохије износи став да све и да нема никаквих дилема око аутокефалности Цркве у Црној Гори, јасно је да Дедеићева групација рашчињених свештеника не може бити довођена у везу са том темом. „Чиргилица“ је производ великих духовних, културних и идентитетских криза и поремећаја једног народа и једног друштва и представља  насиље не само над  грађанима и елементарним грађанским правима него и над самим здравим разумом.

ИН4С: Испред Св. Синода наше помјесне Цркве сте изабрани за администратора Рашко-призренске епархије. Можете ли нашим читаоцима приближити живот Цркве у тој епархији, и како се свештенство и вјерни народ, боре са највећим искушењима?

„Косово и Метохија су простор великих светиња али и великих искушења. Та искушења се одражавају и на живот Цркве. Тако је због разрјешења активне службе сада умировљеног Епископа Артемија, за администратора прво био постављен Епископ Атанасије, а од недавно вођење Епархије је повјерено мени. То је распета Епархија као што је и сав Космет и православни народ српски који на њему живи – на распећу. На Косову траје „борба непрестана“ како народа, тако и Цркве. Народ који је остао послије најновијих погрома живи и опстаје вјековним искуством, носећи трпјељиво свој Крст и знајући да је „страдање Крста добродјетељ“.

ИН4С: Шта је, на Видовдан 2010.г. најважнија потреба Цркве на Космету и који је, да тако кажемо, услов опстанка и даљег живота православних светиња на тим просторима?

„Оно што је сад најважније јесте да се одрже и заштите они који су на Косову остали и да се помогне онима који су морали да напусте своја вјековна огњишта. Црква се стара на обнови порушених храмова и за повратак свештеника, нарочито у градове (Призрен, Приштина, Пећ, Ђаковица и др.). Повратак Цркве је најбољи предуслов за враћање народа.

ИН4С: Припрема се свечано устоличење Патријарха Српског г. Иринеја у Пећкој Патријаршији. Да ли је могуће, поред овог важног, церемонијалног чина, у догледно вријеме организовати веће и конкретније присуство Патријарха, Св. Синода и уопште црквеног врха у свом вјековном средишту?

„Чин устоличења Патријарховог има првенствено за циљ живо и непрекинуто свједочење присуства Цркве на Космету, као њеном вјековном средишту. У припреми је и појачање сталног присуства Патријарха у Пећи, постављењем његовог викара у Патријаршији и његовим што чешћим борављењем у свом вјековном сједишту.

ИН4С: Како коментаришете учестале оцјене из црногорског државног врха, о томе да ли Црква у Црној Гори треба да буде аутокефална или не? Неки у њима виде неумјесно мијешање секуларне државе у унутар-црквене ствари, док други сматрају очигледним одрицање Ђукановићевог режима од Дедеићеве групације, све док се о „аутокефалној цркви„ говори као о нечем што треба да буде, а не као о постојећој ствари…

„Јасно је свима, и Цркви, и државним властима и самом г. Дедеићу, каква је канонска позиција и перспектива организације која се назива „ЦПЦ“. То није Црква, нити икада може бити Црква, па самим тим је беспредметно такву организацију доводити у везу са темама и питањима од прије 1918.г. Све и да нема никаквих дилема око аутокефалности Цркве у Црној Гори, јасно је да Дедеићева групација рашчињених свештеника не може бити довођена у везу са том темом.

Оно што никако није јасно јесте чудна тенденција једне секуларне државе да се, на почетку 21. вијека, у јеку усаглашавања својих норми са нормама грађанског друштва европског Запада, мијеша у питања канонског устројства Цркве, и да чак, из уста најугледнијих представника власти, говори о црквеним темама као о неријешеним државним и политичким питањима.

Поред свега што је до сада речено и урађено, Црква и даље сматра да је коначно овдје потребно да се провјери воља црногорских политичара да ли они стварно желе да своју државу, о којој толико причају и заклињу јој се на вјерност, до краја да изграде као правну институцију, у којој ће се поштовати име и имовина сваког појединца и сваке организације, без обзира на нечије тренутне жеље и емоције.

ИН4С: Предлог нацрта државног закона о повраћају црквене имовине је јавно дискутован. Митрополија је организовала један веома успјешан научни скуп на ту тему. Докле се стигло?

„Мислим да смо благовремено скренули пажњу јавности на потребу да се таквом законском пројекту приступи свеобухватно и што је могуће објективније. На поменутом научном скупу указано је на озбиљне недостатке које има предлог нацрта закона, чак смо, преко својих стручних сарадника и чланова правног савјета, дали низ веома конструктивних предлога, који би, ако се усвоје, помогли да се доношењем закона исправи деценијска неправда, а не да нови закон озакони пређашњу отимачину и не даде никакву могућност оштећенима да потраже задовољење правде.

Наше сугестије су биле јасне. Прибавили смо коментаре представника исламске и римокатоличке вјерске заједнице, који кореспондирају са нашим виђењима, и све ће се то наћи у једном пригодном зборнику. Вјерујемо да ће представници надлежних министарстава поступити као одговорни и цивилизовани људи и направити законски текст на задовољство државе и оних које је та држава својевремено оштетила.

ИН4С: У јавности се износе неки нови планови око статуса иконе Богородице Филеримосе. Назире ли се крај овом цивилизацијском неспоразуму унутар црногорског друштва?

„Дуго времена је Црква указивала на чињеницу да је икони Мајке Божије прије мјесто у храму, са остале двије светиње, него у музеју-без обзира какву умјетничку вриједност ова икона сасобом носи. Наравно да смо и тада знали да постоје рјешења у цивилизованом свијету (у Русији и Грчкој нпр.), по којима икона истовремено борави у музеју и има свој богослужбени живот, а знали смо такође да је рјешење у цетињском Народном музеју далеко од тога, поготово што се ради о једној светињи која је заједно са друге двије била увијек заједно и увијек у Храму. Да не помињемо свима познату чињеницу да су ове светиње од стране свог посљедњег имаоца повјерене, не црногорској држави него, Цркви у Манастиру Острогу.

Међутим, сада када чујемо за пројекте попут оних са пећином и сл., дође нам да замолимо политичаре и оне који одлучују, да ако већ не желе да икону врате Цркви, нека је, привремено, задрже на старом мјесту у музеју.

У музеју она је цијењено дјело људских руку, међу другим умјетнинама-а одузима јој се њено суштинско богослужбено својство. Међутим, у пећини, онако како је објашњено из скупштине престонице Цетиње, ствар ће бити још гора и икона ће се ставити на „тезгу туристичке зараде“, што је незапамћено светогрђе. Да не говоримо о томе што је та пећина била и остала извориште честих поплава Цетиња.

ИН4С: Прије пар мјесеци Митрополија је основала Народну кухињу у  Подгорици, а планира се отварање сличних центара у другим градовима. Такође, најављено је и отварање центра за лијечење и ресоцијализацију обољелих од болести зависности. Да ли је то нека новина у социјалном дјеловању Цркве?

„Није ријеч о новини, него о прилици да Црква послије пола вијека, стане на своје ноге, да живи пуним животом, и да своје људске и материјалне потенцијале користи на најбољи могући начин, дијелећи их несебично са другима. То је одувјек био призив црквене дјелатности у свијету, само што у непосредној прошлости наша Црква није имала могућности да спроведе основе свог богослужбеног живота и да остварују своју цјеловиту мисију.

Молимо се Богу, да нам да снаге, да све што је планирано по овом питању, и остваримо у догледно вријеме.

ИН4С: Ових дана је актуелно питање усвајања црногорског језика и граматике као једине обавезне у црногорским школама за сву дјецу. Неколико дана послије тог усвајања објављено је истраживање ЦЕДЕМ-а, по коме, још увијек, највећи број грађана Црне Горе говори српским језиком. Да ли је у питању насиље над грађанима и њиховим грађанским правима и како му се супротставити?

„Питање језика је постајало искључиво политичко питање само у временима великих духовних, културних и идентитетских криза и поремећаја једног народа и једног друштва. Само друштво и заједница егзистенцијално несигурни у себе, као уосталом и сваки појединац амнезијом поремећен, покушавају да се утврде и залијече на вјештачки и виртуелан начин. Самосвјесним, напримјер, и самоувјереним Американцима или Аустријанцима, или бројним народима шпанског говорног подручја, ни на крај памети не пада да мијењају назив свог језика (енглеског, њемачког, шпанског) и тиме доказују свој идентитет и различитост у односу на друге народе. Само нестабилне друштвене цјелине, у искушењу су да ту своју тренутачну политичко-социјалну нестабилност и транзициону промјенљивост, утемељену на претходећој социо-идеолошкој поремећености, пројектују на своју цјеловиту прошлост и свеукупно историјско и културно биће, прибјегавајући новоговору, као и виртуелној стварности. У том и таквом искушењу се нашло у наше дане црногорско друштво у лицу једног броја својих политичких идеолога, њиховог владајућег слоја, који темеље свој језик на новокомпонованој „чиргилици“. Супротно свеукупном саборном памћењу и језичко-културно идентитету; противно и уз насиље над већински израженом вољом народа Црне Горе, такви су своју језичку идеологију и политику претворили у језикословну уставну категорију и сад је, први пут у историји Црне Горе, намећу свеукупном црногорском школству: Заиста, шта то друго представља до насиље не само над  грађанима и елементарним грађанским правима него и над самим здравим разумом. O tempora, o mores! – О временâ, о обичаја!

Извор: http://www.in4s.net

[Зоран]

Патријарх Вартоломеј очекује отварање богословије на Халки следеће године

Његова Светост Патријарх Константинопољски Вартоломеј је изразио наду да ће Турска у току следеће године отворити богословију на Халки која је затворена прије готово четири деценије.

Богословија која се налази на острву Хејбелиада надомак Истанбула, била је више од једног столећа главни центар богословског образовања, све док је турске власти нису затвориле 1971. године, на основу закона којим је планирано да се све образовне установе ставе под државну управу. Европска Унија је више пута захтијевала да се богословија поново отвори, чиме би Турска показала своје опредељења за људска права.

„Вјерујемо да ће наша влада отворити школу најкасније следеће године, после скоро једног столећа од њеног затварања 1971.“, казао је патријарх Вартоломеј након службе у малој цркви поред богословије.

„Имамо обећање премијера Ердогана, министра образовања и главног преговарача у разговборима са Европском Унијом, који су нам више пута поновили да не постоје правне препреке за отварање богословије“, казао је Његова Светост.

Турска влада, која је аплицирала за чланство у Европској Унији, последњих година је предузела кораке ка унапређењу права вјерских мањина, али је питање богословије на Халки још увијек остало неријешено.

Патријарх Вартоломеј је рекао да је школа служила потребама не само Константинопољске Патријаршије, већ и других помјесних православних Цркава.

„Ми смо овдје као институција већ 1 700 године, и то је велика привилегија за Турску“, казао је Патријарх, и додао да му је много пута постављано питање зашто не измјести Патријаршију из Турске, гдје би имао боље услове. „Као држављани Турске, ми смо одани, волимо своју земљу и не желимо да одемо“, казао је он, „О томе никада нисмо ни размишљали. Такву могућност не прихватамо. Остајемо овдје јер је овдје наше наслеђе. Наши корјени су овдје.“

Његова Светост је такође изразио снажну подршку чланству Турске у Европској Унији.

„Молимо се да Турска уђе у Европску Унију, европску породицу“, казао је он. „Гдје год да идем по свијету, свесрдно то подржавам, јер вјерујемо да је Турска дио Европе“.

[Зоран]

Парче неба на земљи I

Михољска Превлака – први дио

http://www.svetigora.com/files/audio/1.Miholjska%20prevlaka_1%20dio.mp3

На површини од 13812 км. квадратних, грлећи се на сјеверу и западу са сестрама Рашком и Херцеговином, на југу осунчана Боком и Приморјем, а на истоку увучена под скут Српског Јерусалима, простире се некадашња Зета а данашња Црна Гора.

Ово вјековно православно, светосавско тле, од времена Немањића до данашњих дана изњедрило је  много знаменитих личности.

Задојени хришћанским млијеком, носећи у очима бистрину Скадарског и Биоградског језера, у срцу снагу и величину Ловћена, Дурмитора, Бјеласице, Румије,  у уху хук Зете, Мораче и Таре, уграђивали су себе, као носеће стубове у храмове и манастире у овим дивним предјелима.

По угледу на своје претке, и данашње хришћанске генерације се труде у Господу, да одрже и наставе традицију дугу скоро осам вјекова.

Од Св. Саве и Епископа Зетског Илариона до Митрополита Амфилохија , прошло је 790 година, а Манастир Св.Архангела на Михољској превлаци и даље живи и својим постојањем и опстајањем свједочи присуство живога Бога , његове благодати и заштите.

Манастир Св.Архангела је прво сједиште Зетске епископије, и један од око 60 манастира подигнутих у периоду од 13. до краја 20. вијека на тлу Црне горе. Морача,Ђурђеви Ступови, Подмалинско, Режевићи, Подластва, Жупа и др. потичу из времена Немањића.  На овом, не тако великом простору подигнуто је око 620 православних цркава. Сматра се да је овај број био знатно већи,  што се тиче цркава а и манастира, али да су многи од њих порушени и попаљени за време турске окупације.

Ако узмемо у обзир чињеницу да је густина насељености становништва у пређашњим временима, била далеко мања, долазимо до закључка да је свако село или чак сваки засеок у Црној Гори, имао своју цркву. Црква и светиња су биле насушна потреба овога народа. Народ се окупљао око своје цркве и ту црпио снагу за све невоље које су га сналазиле. А невоља је било на претек. Од ратова и ропства, преко сиромаштва и глади до  превара и заблуда.

Дуго се православна црква у Црној Гори борила за свој опстанак. Време комунизма остаће упамћено по прогону и убијању свештенсва,  као и по тужном Петровдану 1972. године када је срушена црква Св. Петра Цетињског и Његошев гроб на Ловћену.

Опорављамо  се и још дуго ћемо се опорављати од овог нечасног чина! Богу хвала процес духовне обнове започео је почетком деведесетих година прошлога вијека и сада је у незаустављивом успону.

Данас на простору Црне Горе постоје четри епархије: Митрополија Црногорско-Приморска , Епархија Захумско- Херцеговачка, Епархија Будимљанско-Никшићка и Епархија Милешевска .

Од 2004. године при Митрополији Црногорско-Приморској постоји и викарни Епископ Диоклијски. По доласку Митрополита Амфилохија на чело Митрополије Црногорско-Приморске обновљен је рад  Богословије Св. Петра Цетињског. Покренуто је гласило Митрополије у виду листа и радија, основана је и издавачка кућа, све троје под  једним именом Светигора.

Данас се у Црној Гори обнавља и гради преко 200 цркава, манастира и других црквених објеката. Свештенства и монаштва из дана у дан је све више.

Митрополија Црногорско-Приморска сада броји 19 мушких и 17 женских манастира. Пет их је још запустјело и чека на оживљавање. У  обновљеној Будимљанско-Никшићкој, раније Будимљанској епархији  сада има преко 20 манастира, што живих, што у обнови. На жалост ови крајеви су доста страдали за вријеме Турака. Највећи број порушених и похараних храмова  налазио се баш на сјеверу Црне Горе.

Запутити се на поклоњење светињама у Црној Гори,данас је заиста један диван и велики духовни доживљај. На Цетињу, гдје је сједиште Митрополије поклонићете се моштима Св. Петра Цетињског, десној руци  Св. Јована Крститеља, честици Часног Крста Господњег и дијелу моштију Св. Теодора Стратилата. У манастиру Острог узећете благослов са кивота Св. Василија Острошког чудотворца и поклонићете се руци Св. Новомученика Станка. У Морачи, древној Немањићкој задужбини чува се рука Св. Свештеномученика Харалампија, а у Ћелији Пиперској мошти Преподобног Стефана Пиперског. У близини Даниловграда налази се Манастир Ждребаоник  где наше сестре, монахиње чувају мошти Св. Арсенија Сремца и део моштију Св. Преподобномученице Февроније. У близини Подгорице налази се Манастир Дајбабе, гдје се чувају мошти новопросијавшег Св. Симеона Дајбабског.

Ако пак кренете пут прелијепог Приморја и Боке,  на Михољској Превлаци  поклонићете се моштима Св. Новомученика Превлачких,а у манастиру Бањи дијелу моштију Св. Великомученика Георгија.  У манастиру Савина чува се рука Преподобне Евгеније и прст Св. Апостола Томе.

Историја Митрополије Црногорско – приморске дуга је осам вјекова.  Прво сједиште Епископије Зетске налазило се на Михољској Превлаци,где и започињемо наше путовање.

Михољска Превлака је мало острво у Тиватском заливу Боке Которске.  Име које носи, освештано је светињом  древног Манастира Св. Архангела. Вероватно је из тог разлога постало невидљиво на мапама, скривено под именом Острво Цвијећа.

У окружењу Михољске Превлаке налази се полуострво Брда,затим  шкољ Страдиоти  и Богородичин оток. Ове области заједно са јужном страном полуострва Врмца чиниле су метохију Манастира Св. Архангела .Историјски подаци и археолошке ископине говоре да је на овом простору црква постојала још у трећем вијеку. У овој емисији о Михољској Превлаци говоре нам  настојатељ манастира, архимандрит Бенедикт Јовановић и  археолог, проф.др Ђорђе Јанковић.

Оливера Балабан

[email protected]

[Зоран]

Старац Пајсије Светогорац – шеснаест година од упокојења

13. јул 2010 - 10:23

Старац Пајсије рођен је на празник свете Ане, 25. јула 1924. године у малоазијском селу Фараса, у Кападокији (данашња југоисточна Турска). Његов отац Продромос, био је градоначелник Фарасе и веома побожан човек. Духовни отац Продромосове породице био је чувени свети Арсеније Кападокијски. Старац Пајсије крштен је 7. августа 1924. године од самог светог Арсенија који није испунио жељу његове фамилије да се дечак зове Христо, како се звао његов деда, и дао му име Арсеније. Свети Арсеније је тада пророчки рекао: „Ја схватам да бисте ви желели да неко буде дедин наследник, али зар и ја не бих могао да пожелим монаха који би био мој наследник."

 

* Разговор са митрополитом Амфилохијем о старцу Пајсију

Само недељу дана касније на празник Воздвижења Часног Крста, од Турака насилно протеране, грчке избеглице из Фарасе након многих искушења стижу у Пирејску луку у Грчкој.

После одслужене војске 1949. године, Арсеније одлази на Свету Гору, али само на кратко. Поново се на Свету Гору враћа следеће 1950. године. Замонашио се у манастиру Есфигмену 1954. под именом Аверкије. Исте године по благослову напушта Есфигмен и прелази у манастир Филотеј где постаје ученик оца Симеона, врлинског човека. Име Пајсије добија 1956. када је пострижен у малу схиму. Године 1962. је из духовних разлога отишао на Синај у келију светог Галактиона, да би се две године касније вратио на Свету Гору у ивиронски Скит светих Архангела.

Године 1966. озбиљно се разболео и до краја живота имао проблеме са здрављем.

Крајем 1967. одлази у Катунакију где се настањује у Ипатијевој келији која припада манастиру Велика Лавра.

Следеће 1968. године старац Пајсије одлази у манастир Ставроникита где постаје ученик знаменитог руског подвижника оца Тихона који је живео у келији Часног Крста. После блаженог уснућа старца Тихона настањује се у његовој келији где живи до 1979. године када прелази у манастир Кутлумуш, тј. испосницу овог манастира по имену Панагуда.

Године 1988. старац Пајсије тешко оболева од рака. Последње дане проводи ван Свете Горе у женском манастиру светог Јована Богослова у Суротију. Овом сестринству старац је већ годинама био духовни саветник. У уторак 12. јула 1994. године старац је смирено предао своју душу Богу, којег је дубоко волео и коме је служио од малена. Подвигом освећено тело блаженопочившег старца почива у манастиру светог Јована Богослова у Суротијy, поред Солуна.

[Зоран]

У УКРАЈИНИ ПРОНАЂЕН ПОДЗЕМНИ МАНАСТИР ИЗ ДЕВЕТОГ ВИЈЕКА

Објављено од стране Светигора на 14. јул 2010.

КИЈЕВ, 14. јула - Пећински манастир из деветог вијека пронађен је у Мукачеву, Закарпатској области Украјине.

Обитељ су основала два монаха, који су ту дошли по благослову преподобног Антонија Печерског.

Специјалисти прочишћавају улаз, истражују пећине и лавиринт.

Није искључено да се унутра налазе и монашке гробнице. Планира се да се касније ту направи скит.

[Guest]

[Зоран]

ГРУЗИЈСКИ ПАТРИЈАРХ КРСТИО ЈОШ 700 ДЈЕЦЕ

МЦХЕТ, 14. јула – Католикос-Патријарх све Грузије Илија Други крстио још 700 дјеце. Церемонија масовног крштења протекла је у Мцхети, у храму Светицховели, гдје је Патријарх служио поводом празника Светицховлоба-Мцхетоба, саопштава GeorgiaTimes.

Илија Други је подарио својим кумчадима Нови Завјет и Псалтир.

О томе да ће он бити крштени кум сваком трећем и сљедећем дјетету чији су родитељи вјенчани у цркви, Илија Други је изјавио крајем 2007. године, а прво масовно крштење је било на Богојављење 2008. године.

До данас Патријарх Илија Други има преко 6 000 кумчади.

[Guest]

кад толико кумује.

[Милан Меденица :)]

паметан човек, он и (ваљда?) румунски патријарх стално причају о деци и рађању, подстичу вернике  blessyou klapklap

[Зоран]

ИКОНЕ ЦАРСКЕ ПОРОДИЦЕ И ЛЕЊИНОВ ЛЕШ СУ НЕСПОЈИВИ, СМАТРА АРХИЈЕРЕЈ РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ

Објављено од стране Светигора на 15. јул 2010.

МОСКВА, 14. јула – Епископ женевски и западно-европски Михаил сматра да у руском друштву мора да буде превазиђена равнодушност грађана према траговима прошлости.

„Немогуће је у исто вријеме прихватати светост новомученика и чувати симбол, или чак леш лукавога“, изјавио је Владика Михаил у интервјуу за „Вјесник Андреја Првозваног“, који цитира Интерфакс-религија.

Он сматра да друштво у Русији није подијељено на таборе, да међу различитим групама не долази до идеолошких пукотина – „скоро да влада нека равнодушност“.

По ријечима архијереја, Руси треба да развију осјећај „одговорности пред Богом за своје поступке“. Он је подсјетио да је већ треће покољење у земљи одрасло у условима, када су право хришћанство почели истребљивати“, пошто је Лењин „одлучио да врати руски народ назад паганству беспоштедним методама“.

„Чудо је да су се многи из тог трећег, а сада и четвртог поколења вратили Богу. Господ нам је дао слободу, тј. одговорност. Без нас, Господ нас неће спасити. Добровољно одговарамо на Божју љубав нашом вјером. Господ нас не принуђава“, казао је Владика Михаил.

Истовремено, он сматра да се савремена Русија за 15 година потпуно преобразила, а за то вријеме препорода „све кипи, кључа, и све се мијења“ и у томе су „неке особености руске душе“.

Главно је да схватамо гдје живимо и како живимо са својим предањем и да се оградимо од гријеха. Управо живјећи у предању, ми налазимо снаге да живимо са Богом и да се држимо етичког животног смјера, који води Богу“, казао је Епископ Михаил.

Извор: Blagovest-info.RU

Светигора Прес