Радио Светигора и Светигора Прес

[Зоран]

Војници су је звали анђелом чуварем

Љубавну причу хероја рата из 1812, генерала Александра Тучкова и његове жене Маргарите савременици су називали „љубав века“. Они су били заједно свега 6 година. Генерал је погинуо у чувеној бици са Наполеоновом армијом код Бородина. На месту мужевљеве погибије Маргарита је основала Спасо-Бородински манастир и постала је прва његова игуманија. 12. маја у овој обитељи и музеју забрану Бородино обележава се дан сећања на њу.

Венчање Маргарите и Александра, одржано 1806. године, окупило је у малој московској цркви у улици Пречистенка све угледне људе, говори историчар Татјана Скрипник.

Према предању, на дан венчања пред ноге невесте бацио се просјак у дроњцима и узвикнуо: Мајко Марија! Узми палицу! Маргарита је у некаквом сновиђењу узела из руку старца чворновату палицу. Тада није имала времена да се замисли над чудним речима које су јој упућене. А речи су биле пророчке. Неколико година после погибије мужа она је добила када се замонашила име Марија. Касније, када је постала игуманија Спасо-Бородинског манастира, сваке вечери је обилазила манастирско двориште, ослањајући се на храстову палицу коју јој је поклонио јуродиви на дан свадбе.

После венчања Маргарита и Александар су живели на свом имању у Тули. Тучков је поднео рапорт о оставци. Ипак Цар Александар Први, који је ценио Тучкова као одважног и вештог војника, није примио оставку.

У пролеће 1807. у Прусију је упао Наполеон, и Тучков је морао да оде у активну војску, наставља причу Татјана Скрипник.

Маргарита као да је осетила да је њена породична срећа кратког века. Добила је од цара дозволу да буде поред мужа у војсци. Тучкова је подносила све неудобности и опасности војног живота, учествовала у биткама, спасавајући рањене. Војници су је звали својим анђелом чуварем.

1808. започео је Руско-шведски рат, и Тучкова је поново решила да прати супруга у шведском походу. Често се налазила поред мужа на коњу, преобучена у одећу посилног. 1811. Тучкови су добили сина, кога су назвали Николај. До тог тренутка Александар Тучков је добио за храброст и војне заслуге чин генерал-мајора.

У јуну 1812. Наполеон је са огромном армијом упао у Русију. Благословивши жену и сина, генерал је са својим пуком кренуо у последњи поход.

Битка на Бородинском пољу – најлепша једнодневна битка у историји – десила се 7. септембра по новом календару 1812. године. Тог дана у борби код села Семјоновское Тучков је подигао свој пук у напад. Војници, уплашени рафалском паљбом непријатељских батерија, ускомешали су се. Ви стојите? Сам ћу кренути! – викуно је Тучков, ухватио заставу и јурнуо напред. Метак му је пробио груди. Мноштво ђуладфи и бомби се обрушило на место на коме је лежао погођени херој.

Крајем октобра, после повлачења француске армије из Москве, Маргарита Тучкова је кренула у Бородино, у нади да ће наћи мужевљево тело и сахранити га. Пред њом се отворио ужасан призор – поље смрти, на којем су били разбацани остаци десетине хиљада убијених. Упратњи старог монаха она је читаве ноћи ходала по пољу, али није нашла свог супруга.

Тада је Маргрита Тучкова решила да на месту мужевљеве погибије изгради цркву Спаса Нерукотворног. 1820. године црква је била подигнута и освећена, каже Татјана Скрипник.

У цркви је био постављен гранитни крст са упаљеном лампадом и положена мермерна плоча са именом Александра Тучкова. Маргарита је сама унела у цркву икону Спаса Нерукотворног, којом је генерал Тучков благословио жену и сина пред растанак.

То је био први споменик на Бородинском пољу, подигнут за вечни покој палих бораца. Шест година касније, 1826, изненада је умро једини син Тучкових, Николај. Маргарита га је сахранила у гробници испод Спаске цркве. Оставши без вољених, она је одлучила да заувек остане на том месту.

Посепено око ње су почеле да се окупљају удовице погинулих на пољима битке Отаџбинског рата 1812. године, које су касније постале монахиње обитељи коју је основала Тучкова.

Мајка Марија је отворила прво прихватилиште за инвалиде Бородинске битке, затим болницу за сиромашне, затим азил за путнике. 1844. године организовала је заједницу милосрдних сестара. Исте године отворила је болницу за сиромашне у Москви. Игуманија Марија преминула је 12. маја 1852, у 72. години. Проживела је у браку шест година, као удовица 40. Сахрањена је у гробници Храма Спаса Нерукотворног у Бородину. Сваке године 12. маја овде се даје помен мајци Марији.

Глас Русије

[Зоран]

Састанак емитера СПЦ

http://www.svetigora.com/files/audio/Sastanak%20emitera%20SPC_17.05.2010.mp3

Са благословом Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја у парохијском дому Саборне цркве у Београду 17. маја 2010. године састали су се представници радио станица које емитују програм у окриљу Српске Православне Цркве. Разговарало се о будућој сарадњи у оквиру Удружења емитера Српске Православне Цркве. Многе епархије у последњој години добиле су локалне фреквенције и почеле да емитују радио програме. Најдаље се отишло у Бачкој епархији гдје дјелују четири такве станице.

У оквиру Српске Православне Цркве дјелује 12 радио станица. Поред радија Слова љубве, ту су Радио телевизија Бесједа из Новога Сада, Радио Славословље из Суботице, Радио Глас из Ниша, Радио телевизија Логос из Трстеника, Радио Искон из Врања, Радио Златоуст из Крагујевца, Радио Благовјесник из Сомбора, Радио Милешева из Пријепоља и Радио Светигора из Цетиња која има десетогодишње искуство.

Скуп представника црквених радио станица организовао је Радио Слово љубве, а о циљу овога састанка говорио нам је домаћин, отац Вукашин Милићевић, главни и одговорни уредник Слова љубве.

Јован Бајић

[Зоран]

Патријарх Константинопољски Вартоломеј у посјети Руској Православној Цркви

У недељу 23. маја, на празник Педесетнице, Његова Светост патријарх Константинопољски Вартоломеј, који се налази у званичној посјети Русији, и Његова Светост патријарх Московски и све Русије Кирил, служили су свету Литургију у Успенском храму Свето-Тројицке Лавре.

По приспјећу, предстојатељ Константинопољске Патријаршије се са члановима своје делегације поклонио моштима оснивача Лавре, преподобног Сергија Радоњешког.

Патријарсима је саслуживло више архијереја Московске и Константинопољске Патријаршије и бројно свештенство, а у празничној служби узели су учешћа представници власти, ктитори и велики број поклоника.

На вечерњој служби свете Педесетнице коленопреклону молитву читао је свјатјејши патријарх Кирил.

Након свете службе, са балкона патријаршијске резиденције, двојица поглавара су се обратили окупљенима. Патријарх Кирил је овом приликом рекао: „Посјета Константинопољског патријарха, Васељенског патријарха – предстојатеља Цркве из које смо примили вјеру, је историјски догађај. Прије више од хиљаду година, свети кнез Владимир је примио крштење из свете Константинопољске Цркве. И ми се данас радујемо што можемо на дан Свете Тројице бити овдје са свјатјејшим патријархом Вартоломејем и благословити вас. Нека вас Господ чува. Благослов свима!“

Пред полазак из Свето-Тројицке Лавре, патријарх Вартоломеј и чланови његове пратње посјетили су крипту Успенског храма, гдје су пред гробовима патријараха Московских и све Русије Алексеја I и Пимена отпјевали „Вјечнаја памјат“.

У понедељак 24. маја, на други дан Педесетнице и празник светих равноапостолних Кирила и Методија, патријарх Вартоломеј и патријарх Кирил служили су свету Литургију у московском храму Христа Спаса. Овог дана слави се и имендан свјатјејшег патријарха Кирила.

Предстојатељима Константинопољске и Руске Цркве саслуживали су чланови званичне делегације Константинопољске Патријаршије и чланови Светог Синода Руске Православне Цркве.

У спомен на заједничко служење свете Литургије у храму Христа Спаса, патријарх Кирил је даровао поглавару Константинопољсле Цркве архијерејски комплет – напрсни крст и двије панагије.

Патријарх Вартоломеј је поздравио свог домаћина, честитао му имендан и поклонио му архијерејске одежде.

У име Светог Синода и све пуноће Руске Православне Цркве, поводом његовог имендана, свјатјејшем патријарху Кирилу се обратио митрополит Мински и Слуцки Филарет.

Након тога, патријарх Вартоломеј и патријарх Кирил су повели свечану литију од храма Христа Спаса до Кремља, гдје су учествовали у свечаном отварању Дана словенске писмености и културе.

Овом приликом свјатјејши патријарх Вартоломеј се обратио вјерном народу, и између осталог нагласио: „Наша нас Црква учи да свако дјело отпочнемо Богом. Тако смо и почели – Божијим дјелом, јутрошњим служењем свете Литургије у храму Христа Спаса. А сада је пред нама величанствен призор: сви заједно славимо Дан словенске писмености и културе – Црква, држава и народ“.

[Зоран]

САСТАНАК ПРЕДСЈЕДНИКА РУСИЈЕ СА КОНСТАНТИНОПОЉСКИМ И РУСКИМ ПАТРИЈАРХОМ

Објављено од стране Светигора на 26. мај 2010.

МОСКВА, 25. маја – 25. маја у Кремљу је одржан сусрет Његове Светости Патријарха константинопољског Вартоломеја и Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила са Предсједником Руске Федерације Д. А. Медведевим.

Поздрављајући поглавара Константинопољске православне цркве, предсједник Руске Федерације је казао:

„Ваша Светости, веома се радујем што могу да Вас дочекам у Кремљу. Посјета Ваше Светости је значајан догађај који безусловно доприноси утврђењу дијалога, који је увијек везивао двије сестринске Цркве. То је нарочито важно за Русију с обзиром на то да је у Русији већина становништва православне вјероисповјести, и зато ми са пажњом пратимо Ваш долазак овдје. Његова Светост Патријарх Кирил је прошле године био Ваш гост, а ове године Ви сте код нас у гостима и то има велики значај за читав православни свијет.“

Предсједник је говорио и о промјенама које су се десиле у животу руског друштва, о дијалогу који постоји унутар земље између Русије и Цркве.У обраћању предсједнику Русије Д. Медведеву, Патријарх Вартоломеј је између осталог казао да се веома радује што се његова визита у Русији поклопила са празновањем Дана словенске писмености и културе, и да се радује што се тај празник у Русији слави и као државни празник, што о односима између државе и Цркве у Русији, историја пише нове странице. „Руско друштво се заснива на његовим традиционалним моралним вриједностима, на хришћанским идеалима и то је добар залог који гарантује будућност народу“.

Патријарх Кирил је између осталог казао: „Све Помјесне Цркве су дјелови једне Цркве и ми сви припадамо тој јединственој Цркви. Постоји само једна Православна Црква. Али у свакој земљи православни људи имају своје проблеме, сукобе се са изазовима који су типични за њихове сопствене околности и зато је важно да Поглавари Помјесних цркава разговарају да би размјењивали мисли и пастирско искуство.

Осим тога постоје и општеправославни проблеми које је током дугих деценија тешко било разматрати и рјешавати. И обострани односи наших Цркава, размјењивање братских визита и добри лични односи који постоје међу нама, помажу да се ти проблеми рјешавају. Осим званичних ријечи, које упућујемо једни другима и које треба да представе наш став читавом свијету, ми свакодневно водимо братски дијалог, што није ништа мање важно него размјена званичних ријечи. Али оно што је најважније – ми се заједно молимо. Ми заједно служимо Божанствену литургију. И у томе је Бог са нама, и вјерујемо да Он води наше Цркве и цијело Православље путем који је у његовим рукама“.

Извор: http://www.pravoslavie.ru/news/35389.htm

Светигора Прес

[Зоран]

Први епископски сабор канонских православних архијереја Сјеверне и Централне Америке.

Први епископски сабор канонских православних архијереја Сјеверне и Централне Америке састао се у сриједу 26. маја у Њу Јорку, под предсједништвом архиепископа Димитрија, предстојатеља Православне Архиепископије Америке Константинопољске Патријаршије.

Одлука о одржавању овог Сабора донијета је на Четвртој пред-саборској свеправославној конференцији, која је одржана у јуну 2009. у Шамбезију. Ово је први од дванаест Сабора, који ће се одржавати у разним крајевима свијета, у којима нема јединственог православног присуства. На сваком сабору предсједаваће најстарији архијереј Константинопољске Патријаршије.

Како је архиепископ Димитрије објаснио, Сабор по природи „није стална, већ привремена институција.“ По његовим ријечима, Сабор ће се састајати годишње „ради припреме плана решавања аномалија, као што су постојање више од једног епископа на одређеном простору, и других ствари које ометају живот Цркве“. Сабор је такође осмишљен да „представља јединствено свједочанство вјере“.

Први епископски сабор канонских православних архијереја Сјеверне и Централне Америке ће закључити рад у петак 28. маја, када ће у саборном храму Свете Тројице бити служена Света Литургија.

Радио Светигора

[Зоран]

„Патријархова награда“ за филм

У Русији је установљена нова, Патријархова, награда у области филмске уметности која се додељује за учвршћивање духовно-моралних основа друштва. Њен први добитник је играни филм Владимира Хотињенка „Поп“. Награда је уручена 25. маја на Светском руском народном сабору у Москви.

Патријархова награда у области филмске уметности названа је по претходном поглавару Руске Православне Цркве, патријарху Алексију II. Управо он је 2007. године предложио да се установи специјална награда Московске Патријаршије која би се додељивала сваке друге године. Сходно тада изнетим личним запажањима патријарха Алексија II, у Русији се последњих година снима све више који садрже позив на духовно самоусавршавање и који дају узоре дубоко моралног понашања. Патријарх Алексије II је као пример навео филм Павела Лунгина „Острво“ који говори о тешком човековом путу ка Богу. Ново дело познатог редитеља Владимира Хотињенка „Поп“ још више одговара суштини филмске награде – сматра патријарх Московски и све Русије Кирил. У филму се ради о свештенику, члану тзв. Псковске мисије православног свештенства која је за време II  светског рата деловала на совјетским територијама окупираним од стране фашиста. Објашњавајући избор првог добитника Патријархове награде, поглавар Руске Православне Цркве, патријарх Кирил, рекао је:

Мислим да ће се лик свештеника који ради на окупираној територији и лик његове супруге задуго задржати у сећању и срцима људи који су саосећали са личном драмом свештеника и његове супруге и који су видели све тешкоће везане за положај свештеника у условима окупације. Хтео бих да на посебан начин изразим захвалност и редитељу, и глумцима, и свима који су радили на овом филму.

Према речима редитеља Владимира Хотињенка, он је снимао филм о човеку који се због рата нашао у изузетним околностима, када сваког часа мора да се морално опредељује. Али, овај човек није обичан јер има посебне, свештеничке, дужности. Ево шта је Владимир Хотињенко рекао у интервјуу за Глас Русије:

Уколико људи који гледају наш филм не верују у снагу молитве, они не могу да потпуно схвате о чему је ово дело. Јер, овде је реч о следећем: човек се бори снагом молитве. Он утврђује становнике окупираних територија који, практично, немају другог утврђења. Свештеник помаже ратним заробљеницима, што су реално чинили чланови Псковске мисије, посебно отац покојног патријарха све Русије Алексија II који је био повезан са њом. Оно како сам схватио ову мисију одразило се у карактеру протагонисте, оца Александра.  За мене је било важно да га ни у ком случају не удаљим од пастве, да га прикажем као личност која пати, саосећа се и сумња и која је при томе свесна своје пастирске дужности.

Патријархова награда није једини трофеј филма „Поп“. Он већ има награду за најбољи сценарио 18. Националног филмског фестивала „Прозор у Европу“ и Главну награду 6. московског међународног фиолмског фестивала „Сјајни анђео“. Филм се даје широм земље од почетка априла, па га је у међувремену гледало преко 300 хиљада људи.

Глас Русије

[Зоран]

Света Архијерејска Литургија у манастиру Ћелија Пиперска

У недјељу 30. маја у манастиру Ћелија Пиперска са почетком у 9 часова, служиће се Света архијерејска литургија поводом пресвлачења и полагања у нови кивот моштију Светог Стефана Пиперског. Свету Службу Божију служиће Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Господин Амфилохије уз саслужење Господе Епископа: Захумско-херцеговачког Григорија, Будимљанско- никшићког Јоаникија, Липљанског Теодосија, Диоклијског Јована, умировљеног Захумско-херцеговачког Атанасија. Међу многобројним свештенством, свештеномонаштвом и вјерним народом Божијим, који ће саслуживати Господи Архијерејима. Учешћа у овом благословеном сабрању узеће и игуман Светогорског манастира Симонопетра Архимандрит Јелисеј. Очекује се много гостију  из иностранства, као и велики број јавних личности.

Након нешто више од три стотине године биће пресвучене мошти Св.Стефана Пиперског. Кивот у коме сада почивају његове Свете мошти датира још из 1908. године.  Полагање Светитеља у нови кивот дешавало се на сваких сто година, а претходна два кивота чувају се у манастиру.

Манастир Ћелија Пиперска према неким изворима потиче још из XII вијека,оправдавајући то чињеницом да је Манастир окружен са двије значајне ископине: једна од њих је Градина, из IX вијека, за коју се претпоставља да је била седиште епископије, а друга је Дјевич град, за који се мисли да је био женски манастир. Ту се сада налази ископина цркве, претпоставља се из VI вијека, која је била посвећена Архангелу Михајлу. За овај Дјевич град значајно је и то што се наводи као мјесто рођења Стефана Немање.

Други извори везују вријеме настанка данашњег Манастира за половину XVII вијека, када се на ово мјесто доселио Св. Стефан Пиперски, тачније године око 1660-те.

Не зна се тачно година рођења Св. Стефана, али се зна да је родом из  Жупе Никшићке, из породице Крулановић. Замонашио се у манастиру Морача, у коме га је касније поставио за Игумана владика Пећки Никодим. Бежећи од Турака крио се у Трмању у некој Студеној пећини 7 год, и одатле дошао у „Скендеријске предјеле“, у село Горњи Црнци у Пиперима.

Мјесто на коме је подигао Манастир звало се Зборна главица, и по предању, то имање му је лично поклонио кнез и поп Ананија Лалић. Ту је прво направио себи једну кућицу, и по томе је манастир добио назив Ћелија. Посјетивши манастир 1749 г. Партеније Павловић, викарни епископ Сремско-карловачке епископије, написао је тропар и кондак Св. Стефану као и запис о младенцу Станку Острошком. Ава Јустин у својим Житијима Светих за месец Мај, наводи као датум његовог упокојења 20.мај/ 2.јун 1697.год, и тај је датум Црква одредила за спомен Светог. Четири године послије упокојења, почела су да се дешавају чуда на гробу Светога, и тада је његово читаво тијело пренето у нови кивот, и до дана данашњег налази се у манастирској Цркви која је посвећена Рођењу Богородице. О значају овог Светитеља свједочи и чињеница да је једна од четири иконе које је 1925 г. сликао Урош Предић за Капелу на Ловћену, била и икона Светог Стефана Пиперског.

Као значајни за даљу изградњу манастира помињу се Игуман Михајло и Доситеј Кнежевић. Око 1906-те обновљена је Његошева школа, једна од три које је он основао у Црној Гори. Манастир је посједовао и богату бибилиотеку и значајан архив, који су, на жалост, уништени за вријеме Другог Свјетског Рата. Највећу штету Манастир је доживео у послератном прогону Цркве, када су скоро сва здања препуштена забораву и пропадању. Треба рећи да је у тим тешким временима, верни чувар ове светиње био Прота Новак Глигоровић.

Средином осамдесетих, а доласком у Ћелију Светогорског Монаха Лазара Аџића, потоњег Игумана острошког, почиње нови период и духовног обнављања светиње и обнављања њених грађевина, тако да се с правом Игуман Лазар може сматрати њеним другим Ктитором. Око овог духовног светионика окупио се велики број младих који су завољели монашки живот. Зато што је међу њима било много више дјевојака, по благослову Митрополита Амфилохија, овај Манастир по први пут у својој историји постаје женски, а о. Лазар постаје доживотни духовник обитељи. По угледу на светогорске манастире, о. Лазар је Манастиру дозидао кулу са звоником и велику капију. Након упокојења о. Лазара, 6. децембра 2000г, духовник Манастира постаје Високопреосвећени Архиепископ Цетињски, Господин Амфилохије.

[Зоран]

Бугарски расколници моле за опроштај

Чланови тзв. „алтернативног Синода митрополита Инокентија“, расколничке групе у Бугарској, обратили су се патријарху бугарском Максиму тражећи опроштај и молећи да буду примљени у канонско јединство са Бугарском Православном Црквом.

По ријечима расколничког епископа Јована, на последњем засиједању „алтернативног Синода“ донијета је одлука о помирењу са Светим Синодом Бугарске Православне Цркве. Одлуку су подржали митрополит Инокентије, епископ Јован и о. Николај Николов, док су преостала два члана била против.

„Алтернативни Синод“ је о својој одлуци обавијестио и Министарство вјера, као и министра за Бугаре у расијању, г. Божидара Димитрова.

Бугарски раскол настао је 1996. године, формирањем тзв. „алтернативног Синода“ на чијем челу се, са титулом патријарха, нашао дотадашњи митрополит Пимен. Након његове смрти 1999, Пимена је замијенио митрополит Инокентије. Расколници су у почетку уживали подршку државе, да би након доношења Закона о вјерским заједницама у децембру 2002. били маргинализовани, а 2004. исељени из цркава, манастира и других посједа Бугарске Православне Цркве, које су незаконито заузели. У јануару 2009, након тужбе расколничког митрополита Инокентија, Европски суд за људска права у Стразбуру је изгласао да признавањем само Бугарске Православне Цркве и патријарха Максима, држава Бугарска крши вјерска права тзв. „алтернативног Синода“ и њихових присталица. У марту исте године, на заузимање свих помјесних православних Цркава, које су пружиле подршку патријарху Максиму, власти Бугарске су уложиле жалбу на ову одлуку.

Бугарски „алтернативни Синод“ је од свог оснивања општио са сличним расколничким и неканонским заједницама у Украјини, Италији и Црној Гори. Поглавара тзв. Црногорске православне цркве, распопа Мираша Дедејића, 1998. је у Софији „хиротонисао“ расколнички патријарх Пимен, са својим „алтернативним Синодом“.

[Милан Меденица :)]

наопако, добро се отргнуше из руку демона  229229229

[Зоран]

Хришћански пост – његова потреба и смисао

Пост као привремено или трајно одрицање од неких јела и уздржавање од извесних навика присутан је, у разним облицима, у свим религијама и кроз целу историју човечанства од праисторије до данас. Најчешће је то био израз кајања и туге, или покушај прочишћења и постизања вишег духовног ниовоа ради умилостивљења Творца, а не ретко је пост био саставни део припреме за неке религиозне обреде и ритуале. Но нас овде, пре свега, занима хришћански пост и његова примена, потреба и смисао.

Прва заповест у Рају била је Божји позив прародитељима на пост и уздржање: „Од дрвета познања добра и зла не једи“ (1Мојс. 2, 17). Био је то позив Божји човеку да буде у заједници са својим Творцем и Оцем и да се, кроз ту заједницу са Богом, храни Речју Божјом као Дрветом и Хлебом Живота. Господ Исус Христос је постио четрдесет дана и ноћи (види Мт. 4, 2) и дао својим ученицима упутства како да посте (види Мт. 6, 16 – 18) Свети Јован Претеча и његови ученици су постили (види Мт. 9, 14; Мк. 2, 18; Лк. 5, 33) Свети Апостоли (види Дап. 14, 23; 2Кор. 6,5) а тако и њихови свети ученици и наследници свети Оци и учитељи Цркве.

Правила и праксу поста сусрећемо, дакле, већ на самом почетку библијског Отктивења, али и у древноисточним религијским системима, у Исламу који пост и преузима из јудеохришћанске традиције. Пост увек има религиозни корен, чак и онда када се, на први поглед, јавља у посветовњаченој форми, као вегетаријанство или уздржавање од неке хране због дијете.

У Цркви се пост и покајање просто подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Зато црквени пост, за разлику рецимо од дијете, има за циљ одржање и унапређење не само телесног здравља него изграђивање и препорађање целине људског бића. Не своди се само на питање дневног menu-а него представља целу лепезу практичне примене подвига и напора уздржања, жртве и молитве, као израза и метода сведочења љубави и праштања, у циљу успостављања равнотеже између тела и духа, уздржавања од зла и греха и васпостављања правилног односа према природи и Богу. Можемо рећи да је пост једно драгоцено и благословено средство које људима помаже да се очисте од греха и грешних склоности и да открију и остварују истински смисао свога постојања.

Интересантно је, свакако, да је првобитна исхрана коју су људи користили била биљног порекла и тек касније су почели да убијају животиње ради исхране. Хришћани данас једу месо у дане када је то прописано; монаси, међутим, као један остатак те праксе и благослова раног периода, и дан данас, не једу месо него за јело најчешће користе само биљну храну, млеко, јаја и рибу.

Свети Василије Велики каже: „Пост је многоцени дар Божји. Установа прастара, која се очувала као отачко наслеђе и стигла до наших дана… Пост појачава молитву. Постаје њено крило на путу ка небу. Пост је мајка здравља, васпитач омладине, украс стараца… Примите га (пост) дакле са радошћу“.

На основу дубоког духовног опита и искуства неопходне потребе сваког човека да се телесно и душевно обнавља и препорађа, да челичи своју вољу, вежба се у уздржљивости и чува своју душу од везаности за пролазне вредности овога света, Црква је одредила наколико постова. То су, најпре, једнодневни постови средом и петком који имају за циљ да вернике подсете на догађај када је Господ Христос ухваћен и предан на страдање и крсну смрт.

Затим пост на празник Воздвижења Часнога Крста када се и поклањамо Крсту Господњем на коме је распет Син Божји и којим је победио смрт и грех и ђавола.

На празник усековања главе светог Јована Крститеља постимо због смрти праведника и подсећамо се подвижничког живота светог Јована Претече у пустињи као и опасне и душегубне разузданости Пророкових убица.

Од вишедневних постова најстарији је, најдужи и најстрожији Часни пост. Назива се још и Велики или Васкрсни пост јер као молитвена припрема претходи празнику Васкрсења Господњег. Установљен је још од светих Апостола. Овај пост траје од понедељка после сиропусне недеље до петка шесте седмице Великог поста и назива се још и Света Четрдесетниица јер обухвата период од четрдесет дана. Одмах по празнику Цвети или Свечаном уласку Господа Исуса Христа у Јерусалим на овај пост се наставља Страсна седмица када непосредно пратимо Господа на Његовом путу страдања и крсне смрти за живот и спасење света. Строгим постом и уздржањем, као неодвојивим саставним делом укупног богослужбеног литургијског ритма, и ми се клањамо Његовом страдању молећи да будемо удостојени и радости васкрсења.

Апостолски пост пред празник светих Апостола Петра и Павла и Сабор свих светих апостола установљен у част светих Апостола и као подражавање њиховог живота у одрицању, молитви и посту. Овај пост почиње у понедељак после недеље Свих Светих и траје до 29. јуна (по старом календару, 12. јула по новом прим. прир.). Како је недеља Свих светих покретни празник и везује се за празник Васкрсења, то овај пост може да траје дуже и краће, од осам дана до шест седмица, у зависности када пада празник Васкрсења.

Богородичин или Успенски пост траје две седмице и установљен је у част Пресвете Мајке Божје, а као молитвена припрема за празнике Преображења Господњег и Успења Пресвете Богородице.

Божићни пост је установљен као четрдесетодневна молитвена припрема пред празник Рођења Господа и Спаса нашега Исуса Христа да бисмо ишчекујући долазак Господа у телу кроз пост и појачану молитву припремили своје душе и своје домове да се у њима роди и настани Богомладенац.

Чињеница да се у оним срединама где је, у мањој или већој мери, занемарена и напуштена дисциплина поста много више негује и упражњава дијета ради неговања тела говори колико је пост и умереност у јелу и пићу важно за одржавање телесног здравља и не само телесног него здравља целине људског бића и његовог понашања. Постоји једно дубинско јединство, узајамност и међусобна зависност душевног и телесног у човеку, то медицинске науке које се тиме баве данас и експериментом доказују. Многе болести и душевне и телесне настају управо као последица неуравнотежености и неусклађености душевног и телесног у човеку. Хришћански пост је управо благословено и моћно средство за постизање унутрашње равнотеже, и метод очишћења и припреме самога себе за сусрет са Богом, са братом, са ближњим. Зато се црквени пост не своди само на телесно уздржавање од неке хране него је он увек и духован и телесан какав је и сам човек са свим својим духовним и телесним захтевима и потребама. „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: Да никоме не учиниш неправду. Да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“, каже Свети Василије Велики.

Подвиг поста, одрицања и покајања представља исконско искуство Цркве као природни део крстоваскрсног живота Цркве, и позив да сви сав живот свој, према моћи нашој и по дару љубави, саобразимо том подвижничком и благодатно-литургијском начину живота и постојања заједнице Народа Божјег.

Да завршим речима светог Григорија Синаита: „Све дотле док човек не сазна каквим га је Бог створио не може схватити колико га је грех унизио и у шта га је претворио“. Вера у љубав и милост Божју и неговање љубави према Њему кроз покајање и вршење добродетељи, поста и молитве управо су благодатни медикаменти који препорађају и освећују свакога човека. Зато: „Свака душа која је изгубила мир треба да се покаје и Господ ће јој опростити грехе и у њој ће опет завладати радост и спокојство“, каже Старац Силуан Атонски.

Протојереј Милован Миодраговић

[Зоран]

Слава Манастира Ћелија Пиперска

Манастир Ћелија Пиперска у Пиперима код Подгорице  прославио је великим литугијским сабрањем  своју славу – празник преподобног Стефана Пиперског.

Светковина је почела синошњим свечаним бденијем, којим је началствовао Архимандрит Јелисеј, игумана светогорског манастира Симонопетра, уз присуство Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Господина Амфилохија и Епископа будимљанско-никшићког Господина Јоаникија.

Након бденија извршено је пресвлачење и полагање моштију Светог Стефана Пиперског у нови осликани кивот. Мошти су обучене у нову одежду, дјело руку монахиња из манастира Светог Луке у Жупи никшићкој, која је родно мјесто Светитеља. Пресвлачење моштију је последњи пут обављено прије више од 100 година.

Јутрос су Митрополит Амфилохије и Епископ Јоаникије са свештенством служили Свету службу Божију у тријему испред манастирске порте специјално урађеним за ову прилику.Јутрошњу литургију, као и синоћње бденије византијским појањем су украсили симонопетритски монаси и монахиње из манастира Светог Стефана код Врања.

Говорећи у литургијској проповиједи о Светом Стефану Пиперском, Владика Јоаникије је рекао да је сигурно да је Свети Стефан Пиперски био у вези са Светом Гором и да је примио светогорску духовност. „Био је исихаста, а то значи онај који сву своју наду полаже на Бога, који непрестано Богу служи постом и молитвом. Али то не значи да живи само у повучености, мада знамо да је Свети Стефан био и пустињак и да се склањао у горе ровачке ради подвига монашкога“.

„Испунивши се благодаћу Светога Духа, он је постао и духовни отац своме народу, и пастир и учитељ. Окупио је монаштво и народ око престола Божијега, сабирао га именом Христовим, покривао га благодаћу својих молитава, хранио га небеским хљебом. Носећи на тај начин свој крст он се и посветио. На крају свога живота савио се овдје у ову Светињу коју је сам саградио. И овдје је душу своју предао Господу. И убрзо је био прослављен као Светитељ“.

„Био је нешто млађи савременик Светога Василија Острошког и његов сатрудник у борби за слободу, за чување завјета слободе и за чување завјета вјере православне. Унијаћење је било стигло и до Цетиња, а Господ је сачувао вјеру тада преко Светога Василија и Светога Стефана Пиперскога“, рекао је Владика Јоаникије.

У току литургије настојатељица манастира Ћелија Пиперска монахиња Јелена (Станишић) одликована је чином игуманије са правом ношења напрсног крста.

Митрополит Амфилохије је рекао да је она чула глас Господњи још у својој младости. „Чула је и послушала тај глас. Она је одлучно кренула Божјим путем примивши монашки постриг и завјетовавши се Господу да носи упаљен светионик свога срца и ума и да гори као свијећа пред лицем Господњим“, рекао је Владика Амфилохије.

Празничном литургијском сабрању у манастиру Ћелија Пиперска присуствовали су бројни гости из Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, али и из других манастира (Жиче, Петропавловског манастира код Требиња, Светог Стефана код Врања, Јекатеринбурга и са Косова и Метохије).

Учесници сабора били су и амбасадори Русије, Србије, БиХ и Украјине у Подгорици Јаков Герасимов, Зоран Лутовац, Бранимир Јукић и Оксана Сљусаренко. Био је присутан и Богољуб Шијаковић, министар вјера у Влади Србије која је заједно са Владом Црне Горе значајно помогла у организацији сабора, као и други угледни узваници.

Најзаслужнијима за организацију ове велике светковине додијељене су захвалнице Митрополита Амфилохија и управе манастира Ћелија Пиперска.

Симонопетритски монаси су Митрополиту Амфилохију даривали оковано Јеванђеље са сценама из Откровења Јовановог, манастиру прибор за свршавање Свете Евхаристије а игуманији Јелени напрсни крст.

Митрополит Амфилохије је игуману Јелисеју поклонио икону Светог Стефана Пиперског, а оцу Алексеју из Јекатеринбурга дрвени дуборез са ликом истог Светитеља. Послао је дарове и игуманији Никодими из знаменитог манастира Ормилија, метоха Симонопетритског манастира.

За славском трпезом говорили су Архимандрит Јелисеј, министар Шијаковић и отац Алексеј из Јекатеринбурга, а у име Пипера Боро Божовић и Митар Вуковић.

Изведен је и пригодан културно-умјетнички програм.

Р.В.

Извор: Светигора Прес.

[Зоран]

Руска Црка подржава забрану геј-параде у Москви

Руска Православна Црква поздравља једнодушност у ставовима владе и друштва по питању забране одржавања геј-параде у Москви.

„Забрана градских власти Москве (на одржавање геј-параде) заснована је на пуној солидарности власти с јавним мњењем“, казао је г. Владимир Легојда, предсједник Информативног одјељења Московске Патријаршије.

Јавно мњење је изражено „много пута и на различите начине“ и предлаже „отворено одбацивање ове маргиналне и недвосмислено морално вредноване позиције“ коју сексуалне мањине својим акцијама покушавају да разгласе, казао је г. Легојда.

Он је истакао да је покушај одржавања геј-параде у Москви „један у низу поступака којима се оспоравају традиционалне вриједности на којима је засновано наше друштво, као и вриједности традиционалних религија које људске поступке посматрају у категоријама гријеха и врлине“.

„Ово је још један покушај да се замагле јасне границе између добра и зла“, додао је он.

[Зоран]

Познати репер позива младе у Цркву

Идеали хип-хоп културе не противрече учењу Цркве, сматра руски репер и композитор Доминик Џокер.

„Има много заједничких момената – у односу према ближњима, у уличним постулатима који не допуштају нападање слабијих, у помоћи слабијима“, казао је Џокер.

По његовим ријечима „хип-хоп постулати су у сагласју са духовним“, и у њима нема ничега противречног заповијестима Цркве. „Има појединих представника који су далеко од духовних вриједности, али то никако не баца сијенку на цијелу културу“, каже он.

У хип-хоп култури има много православних људи, додаје Џокер, па чак постоји и правац који се зове „Православна реп“.

По сопственом ријечима, Џокер одлази у цркву, озбиљно се припрема за свето Причешће и у скоријој будућности ће крстити своја два сина. „Оно што је најважније у овом свијету су љубав, породица и моралне, а не материјалне, вриједности“, увјерен је он.

Музичар позива младе људе да буду добри. „Доброта – то је снага, само снажан човјек може бити добар, бијес – то је слабост. Будите добри – спасите свијет“, поручује репер.

„После партије шаха – и краљ, и пион, и ловац, и топ – сви иду у исту кутију. Долазимо на овај свијет и одлазимо с њега потпуно сами, ништа нећемо понијети са собом, вриједи ли онда због њега упропастити своју бесцјену душу?“, пита репер.

[Зоран]

Духовне поуке старца Јефрема Филотејског и Аризонског

Када говоримо о духовном рату, треба да размотримо тактику коју непријатељ користи да би нас намамио да паднемо у грех, да би узео наше срце, ум и душу од Господа, да би нас упрљао својом нечистотом, да бисмо живели као он, ваљајући се у блату. Апостол Павле каже у посланици Ефесцима да не ратујемо против крви и меса. То није телесни рат – у коме војује тело против тела, већ је то рат који се води у другом облику. То је духовни и умни рат. Дух ратује против духа. Свако од нас у себи има унутарњи дух, који је створен по лику Божјем. Тај унутарњи дух, који обитава у нашем телу, је прави део нас који се бори против ђавола. Очигледно, ђаво настоји свим снагама да нас наведе да паднемо у грех. Ђаво има огромно искуство за собом. Он има добро увежбане методе и тактику којима нас може навести да сагрешимо. На пример, један од првенствених метода ђавола је да убаци лошу помисао у наш ум. Једно од оруђа којим се користи је и машта, односно оно што називамо умним приказима, сликама. Ти умни прикази нас вуку у правцу греха. Воде нас у таму и ђавољу прљавштину.

Зашто ђаво то ради? Зашто је он толико пун мржње, злобе? Зашто толико жели да се противи Богу? Пре свега, ђаво то ради из љубоморе. Он је опседнут и обузет љубомором јер зна за сва добра која нам је Господ припремио. Због тога се још више труди будући да нема приступ тим благословима, јер се побунио и отпао од Бога, и постао потпуни супарник Божји. Из мржње и љубоморе, којима је обузет, хоће да каже Господу: „Види колико њих сам узео од Тебе. Узалуд си послао Сина Свога да умре на крсту. Ево види колико сам њих сам повео са собом.“ Тиме жели да огорчи Господа. Хоће да каже да су сав труд, сва енергија коју је Господ уложио да би нас привео спасењу, били узалудни. И на тај начин ђаво односи „гусарску победу“ – иако пада са људима, труд му се исплатио јер се осветио Богу. То је његов став.

О помислима

Свети Оци Цркве нам кажу да ђаво чини да греси на почетку изгледају као мрави, као нешто веома мало, наизглед безначајно, врло мало, препредено, као неприметни покрети душе. Чак су и оне мале мисли о којима сањаримо, које изгледају тако неважне, могуће замке у духовном рату. Можда ћемо рећи себи: „То је мрав, отићи ће.“ Али, ако одмах не одбацимо те мисли, према речима Отаца, оне мало-помало постају све јаче, све моћније и у ствари могу да нас преваре и дођу до тога да се онај мали мрав, који је пре био тако безазлен и безначајан, претвори у лава, односно у нешто што је веома опасно и готово немогуће искоренити. Свети Исак Сирин каже да је лако изаћи на крај с ђаволом на почетку, али чим успе да угура ногу у врата, тада постаје много теже да се човек избори са њим. Главно је да се трудимо да избришемо маштање, покрете душе и мисли које нам ђаво убацује. Треба их одмах ишчупати из корена. Име Исусово је оружје којим одгоне се зле мисли. У Старом Завету пише да треба да призовемо име Бога Јаковљевог. Наравно, то је име Исуса Христа. Дакле, време да изађемо на крај са помишљу је док је мала. Зато је неопходна духовна пажња. Пази, бди, посматрај све ствари. Мотри на оно што твоје очи гледају, прати мисли у свом уму, увери се да нема ничег скривеног у твом срцу, што може наудити твом духовном животу. Пази на све. Стави филтер. Пази да те околно загађење не испрља и одведе у грех. Узмимо као пример жену која има малу цисту или израслину на грудима. Ако пориче да израслина постоји и не оде код лекара, или се претвара да је то нешто мало што ће нестати само по себи, мало-помало израслина ће расти и постати опасна по живот. Оног тренутка када осетимо да нешто није као што би требало да буде, треба одмах да одемо и решимо проблем док је мали.

У духовном рату који водимо, Христос нам даје светлоносно оружје. То су дарови Духа Светога. На пример, даром љубави се супростстављамо мржњи. Добрим помислима, које се рађају од Духа Светога, можемо победити лоше помисли. Наша истинита вера ће победити сваку сумњу која нам долази у мисли. Постоји читав процес супротстављања злу чињењем добра. Узмите на пример, операцију у којој хирург пресече неки нерв. Када пресечете нерв, део тела који је с друге стране нерва је мртав. У њему више нема живота нити покрета. Исто се дешава, када се пресече енергија греха. Ако истински пресечемо помисли пре него што постану греси и ако употребимо средства која су нам дата и почнемо да имамо у себи свете мисли, зауставићемо циркулацију зла и ђаволову енергију, и он нас неће нас одвести у нечистоту. Зато треба да стражимо.

Имамо две ствари којима можемо да проверимо сваку од помисли која нам долази у ум. Једна је Закон Божји а друга Свети Дух који нас просветљује. Све помисли се могу проценити на основу Духа Божјег и закона Божјег. Лоше помисли можемо зауставити пре него што стекну упориште у нашем животу. Ево још једне илустрације: ако живиш негде где пуно људи пролази испред твојих врата, не отвараш их сваком пролазнику већ правиш разлику: прво провериш ко стоји пред вратима пре него што га пустиш да уђе. Исто је и у нашем духовном животу. Ако неко дође и покуца на врата нашег ума, то јест било да ђаво хоће да нам убаци неку помисао или је у питању нешто друго, морамо га проверити, морамо га зауставити пре него што направи себи упориште. Ако дозволимо тој помисли да уђе, односно ако допустимо тој особи да уђе, пре него што имамо прилику да видимо ко је, она улази, и заузима место у нашем дому. После неког времена се осмељује, и пре него што се освестиш, везује нас и преузима наш дом. Као што св. Исак Сирин каже, „не отварај врата!“ Ако видиш ко је, ако видиш да тај није на добром гласу, затвори врата и отерај га Исусовом молитвом, „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“. Тако га отерај. Када те помисли дођу, не уступај им ни мало места јер, чим им даш мало простора, оне ставе ногу у врата и мало-помало раде на томе да уђу и освоје читаву кућу. И тако, уместо у светлости, остајемо у тами. Уместо у Рај, идемо у пакао. Уместо да будемо са Господом, провешћемо вечност са демонима, који ће нас гушити, мучити. Постоје само две могућности: или ћемо бити са Господом у Рају или ћемо провести вечност одвојени од Бога, у друштву демона. Дакле, све почиње од помисли. Запитајмо се куда желимо да идемо, с ким желимо да проведемо вечност. Држимо свој ум чистим.

О молитви

Једном је идолски жрец срео неке монахе, и почео да разговара са њима о молитви. Упитао их је: „Када се молите, да ли вам Бог нешто говори?“ А они су одговорили: „Не“. Затим је он рекао: „Када се ја молим, он ми одговара. То мора да значи да је моја молитва чистија и боља од ваше.“ Наравно, жрец се није молио Богу, већ ђаволу, и овај му је одговарао на молитве. Много пута, када се молимо, Бог нам не одговара, јер наша молитва има неке „паразите“. Другим речима, нешто нам одвлачи пажњу. Ум нам је расејан. Молитве се обављају као формална, рутинска ствар. У њима нема суштине. Молимо се, али размишљамо о другим стварима. Мисли које нам одвраћају пажњу нас одвајају од молитве. Много пута се молимо а не знамо шта говоримо. Ако ми не знамо шта говоримо, ако на пример изговарамо молитву Господњу а не схватамо шта говоримо, како ће нас онда Бог разумети? Веома је битно да смо усредсређени на речи молитве. Наравно, постоји једна молитва која превазилази остале, која нам много помаже да саберемо пажњу. То је Исусова молитва. Иако је врло једноставна и може се изговорити у једном даху – врло је јака, врло моћна, и може да дејствује уз велику благодат Божју јер садржи свето Исусово име. Наша имена немају у себи силу које има име Исусово, јер је то једно од имена Божјих. Када призивамо име Исусово, призивамо у помоћ сву силу, духовну енергију и благодат, које само име откључава за нас. Чим се пробудимо ујутру, потребно је да што пре умно призовемо Исусово име, да помислимо на Бога. Док обављамо послове током дана, када улазимо у аутомобил, поново, умно призивајмо име Исусово да бисмо имали Божју заштиту. Држимо ум у Богу, као неку врсту осигурања, која нас штити, брине се о нама, и води нас ка спасењу. Стављамо у своје аутомобиле крстиће, иконице као благослов, тражећи Божју помоћ. Колико тек можемо осигурати свој живот призивањем Исусовог имена! Ми, хришћани, морамо схватити да је молитва дисање нашег живота. То је наша духовна храна. Другим речима, ако се не молимо, не можемо да живимо, умиремо. Нећемо имати ту радост да вечност проведемо са Христом. Када држимо име Господње у уму, онда речи из Светог Писма и Свете Тајне почињу да пуштају корен у нашем животу. Развијају у нама неку врсту богатства и приводе нас све ближе к Богу.

О смрти

Многи од нас имају страх Божји. Бојимо се смрти. Већина нас се плаши телесне смрти. Али, телесна смрт није оно чега се треба бојати. Она није тако важна. Оно чега треба да се бојимо је духовна смрт. А тога се не бисмо бојали да смо се помирили с Богом. Тај страх нам не би сметао. Али будући да наша савест сведочи против нас, бојимо се смрти. То је грех, а бојимо се смрти због чињенице да се нисмо помирили са Богом. Када бисмо имали право срце пред Богом, телесна смрт нам не би нам ништа значила. Знали бисмо да смо спремни да идемо. Човек би сматрао смрт као (одлазак на) одмор на неком месту јер зна да ништа лоше није учинио. Не би му сметала. Знам ко сам и знам шта сам радио. Када знаш да си нешто погрешно учинио и да те је полиција ухапсила, мисао би ти одмах рекла: „Јао, ухватили су ме“! Исто је и у духовном животу. Када смо са Господом, ако смо у Господу, ако нам је ум у Господу, осигурани смо те се немамо чега бојати. Ако ништа лоше нисмо учинили, немамо се чега бојати. Чак ни саме смрти.

Превод: Милена Тејлор

Радио Светигора

[Зоран]

БАРСКА ЛИТИЈА У ЧАСТ И СЛАВУ СВЕТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА

Објављено од стране Светигора на 5. јун 2010.

http://picasaweb.google.com/hram.sjv/4201002?feat=flashalbum#

ЦЕТИЊЕ, 05. јуна (Светигора прес) – Након Свете службе Божије, коју је у суботу, 4. јуна у манастиру Пречиста Крајинска у Остросу служио Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије са свештенством, прослава празника Светог Јована Владимира настављена је празничном литијом која је у поподневним часовима прошла улицама Бара предвођена Митрополитом Амфилохијем и Епископом будимљанско-никшићким Господином Јоаникијем.

Пред почетак литије обављено је освећење крста на јужном параклису храма Светог Јована Владимира, као и девет звона дан раније допремљених из звоноливнице из Вороњежа у Русији. За ову прилику породица Андровић из Микулића у Бар је донијела крст Светог Јована Владимира, којим су звона и освештана.

„Цјеливајући часни крст Светог Јована Владимира, који нас вјековима води и руководи, ми данас цјеливасмо и осветисмо и овај нови крст, који ће од данашњег дана почети да сија на овом Светом храму“, рекао је Митрополит Амфилохије обраћајући се Баранима и осталим учесницима светковине.

„Овај нови крст израста из старога. Да није било часнога крста Светога Јована Владимира, и да није било оних који су га чували кроз вјекове жртвујући себе за њега и сараспињући се Христу и њему, не би данас ми могли имати ни овај нови часни крст. Не би било ни ових Светих звона, која ће од данс звонити на једном од пиргова овога храма. Велики је ово догађај, свједочанство да је заиста жив Господ Бог и да ће бити жива душа наша“.

„Нема живота без Часнога Крста, нема наше будућности без крстоносне будућности. У име те будућности се и гради овај храм у славу Божију и у част Светога Јована Владимира“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Најзаслужнијима за овај подухват, Виктору Ушакову из Москве, Ратку Вујачићу и Николи Смоловићу из Бара Митрополит Амфилохије је додијелио архипастирске захвалнице.

Потом је испред Храма барским улицама кренула празнична литија у којој су учествовали бројни вјерници. Литија се повремено заустављала због узношења молитава за напредак и духовно укрепљење житеља града под Румијом. Бесједио је Владика Јоаникије, који је рекао да се из житија Светог Јована Владимира поучавамо како треба хришћански живјети у овом свијету, водећу рачуна о свом спасењу и спасењу својих ближњих.

„Данас цјеливасмо часни крст Светога Јована Владимира, који је символ Распећа Христовога и знак нашега спасења, онај крст који је живи символ страдања Светог Јована Владимира и његове неизмјерне љубави према Богу, Цркви, према своме роду. Због те љубави њему је Бог дао светост. Дао му је духовну силу те је подизао Свете храмове Божије, не само на Пречистој Крајинској, него је и друге бројне Светиње утемељио и подигао. И због његове љубави и вјерности до смрти Бог га је наградио преславним чудесима и небеским заступништвом, дао му слободу пред Престолом Својим да се моли за нас“.

„Он је узвисио и онај храм на Румији. А овдје, у славу Божју и молитвама Светог Јована Владимира подиже се дивна Светиња, велика саборна црква Светога Јована, заштитника града Бара. Она је израз дубоке вјере и наде наших предака, који су своју вјеру чували и у најтежим временима, и израз наше љубави према Богу и Светом Јовану Владимиру“, рекао је Владика Јоаникије.

Приређен је и величанствени ватромет са куполе саборног храма Светог Јована Владимира.

Чланице барског Кола српских сестара су за учеснике литије припремиле послужење.

Р.В.