По ком критеријуму ће Бог судити свету?

[Никола Ђоловић]

Који је то критеријум који нам даје за право да некога осудимо а некога не? Јер, истражујући детаљно, примећујем да нема много неке велике разлике између оних који су у Цркви и оних који су изван ње; ако је то покајање онда га има и ван Цркве; ако пак није, има непокајаних унутар Цркве чак и међу свештеницима; ако је то верски смисао над етичким, колико префриган може бити мој принос жртве ако сам не желим да ме мој принос очисти од стране Бога? Заиста, који је то критеријум и како ће Бог да нам суди? Јер, има толико грешећих по слабости али и по слободној вољи па опет не умањују свој однос према Богу, баш као што има грешећих према слабости и слободној вољи али немају никакав однос према Богу. Што би рекао свети Максим Исповедник, многи трпе иста или слична зла и проблеме али мало ко трпи све то ради Христа. Немогуће је према свима поставити исти критеријум. Ако је Бог Судија онда наспрам Њега а не наспрам нашег греха бива суд. На који начин – не знам јер се сви, цело човечанство, тако мало разликујемо у гресима које ако нисмо починили јавно (делом) починили смо кришом (у помислима срца). Једно је сигурно, а то је да Бог више верује у човека него што човек верује у Бога, или у то да му може бити опроштено, због чега се многи повлаче у себе, сујетни што немају добра дела, те не долазе на Литургију да се очисте од сваког греха. Мисле да је то лицемерно, да је непостојано због стално новопридолазећих сагрешења, али то и јесте циклус, процес обожења, док се не догоди коначно обожење по Другом доласку. За сада и трпимо последице своје променљиве природе, али од онда више нећемо. Уосталом, када се не бисмо мењали, а што је последица наше смртности, не бисмо се показали ни слободни, захваљујући којој грешимо, али и можемо поново да се пресаздамо у нову твар по благодати. Како год окренемо своје судове, једнако се можемо надимати егоизмом како изван Цркве, тако и унутар Евхаристије. Ми не знамо како ће Бог судити, јер нема човека без самољубља. Ако пак суди по томе колико неко има Духа Светога у себи – ко ће опстати? Догматика иде том логиком да Бог познаје само оне који су у Телу Сина (Црква) али ако се Литургија савршава за цео свет, да ли има некога ко није у Телу Сина? Интуитивно, чежњиво, надам се да ће Бог судити по томе какво је нечије срце, да ли је љубеће или није, без обзира на домен вере као акта којим Он потврђује наше постојање. Јер зашто би Он потврдио онога ко нема љубави а устима Га признаје и имајући Духа делима Га одриче?

[Александар Милојков]

По Литургији.

[Никола Ђоловић]

Догматика иде том логиком да Бог познаје само оне који су у Телу Сина (Црква) али ако се Литургија савршава за цео свет, да ли има некога ко није у Телу Сина?

[Guest - . . .-]

По Литургији.

Да, Литургија је суд свету. То најбоље иконизује моменат када Епископ са свештеницима седне на Горње место (за време читања Апостола). Тада Епископ који је икона Христа и свештенство које је икона Апостола суде свету. Другим речима, они који су у Цркви, они представљају спашене, наследнике обећаног Царства.

[Никола Ђоловић]

Истина, богослужења изнова пресаздавају човека отклонећи сваку нечистоту и припремајући народ и клир за још већу причасност Једино Светим. Али, ако и након толико примљених нетварних обожујућих енергија човек не показује жељу да искорени зле страсти, зле навике и зле односе са људима, убеђења сам да га ни Дух у њему неће спасити према оном апостолском моделу да ће се спасити све оно што издржи Његов огањ. Јер ако га Дух није одобровољио да буде бољи, шта остаје осим примера са проклетом смоквом или оним злим слугом коме је господар многе дугове опростио а он сам није хтео најмањи дуг да опрости првом на кога је наишао?

[Justin Waters]

Судиће по критеријуму огња. За мене је то најувјерљивије објашњење, дато од Апостола Павла. Тако видим шансу за сваког човјека да се може спасити. У томе видим и пројаву раја и пројаву пакла, што ће се састојати у томе да како се осјети огањ, да ли годи или пече, то ће одредити стање и бити суд сваком човјеку. Да не цитирам, апостол ПАвле каже: "све ће се испитати огњем". Дакле Божанска благодат ће обавити сваког васкрслог и црквеног и нецрквеног, и праведника и грешника и сваког човјека који је живио, и огање ће проказати његову личност. Ако засија, онда је праведан - спашава се, ако "потамни" онда је грешан - неспасава се. Може се узети аналогија са ватром, златом и угљем. Иста ватра прочисти злато, и спали све непотребне примјесе, док иста ватра спржи сав угаљ и од њега остане пепео само.

[Марио Токовић]

Можда ће Бог судити по чежњи,Његовој и нашој

Има оних који су слободни,а остају без чежње.И има оних који су чежњиви,а остају без слободе.

Када се угаси чежња,угаси се и слобода.Такав човек му дође као свитац,који пролети из мрака у мрак.

Јер чежња и слобода иду заједно.Губитак једне је губитак обе.

Да ли би Бог створио свет,да није Бог чежње и слободе.Сумњам. Бог чезне јер је божански СЛОБОДАН.

И Бог је слободан јер је божански ЧЕЖЊИВ.

И никад није било да није чезнуо за свима нама.Да нас воли,и буде од нас вољен.

Он слободно чезне,јер нема ограничења ни у чему,сем у слободи другог.

Али избор других нечег другог,Њега не условљава да прекине чежњу.

Он је безгранично чежњив,слободан да чезне,јер нема краја ни у љубави,ни радости,ни мудрости,ни красоти.

И никада се неће испунити чежња до краја.Јер краја нема.Ни почетка ни краја.

Јер чежња јесте превечна покренутост унутар превечне непокренутости.

Свет је једном створен,и тај свет ће једном постати нестворено,по благодати.

И свему ће "граница" постати беспочета,по благодати чежња,унутар Чежње по суштини.

И све ће преплавити и презаситити незасито,Његова Чежња.

А ми сада живимо у Дану Великог ишчекивања.

Као када дете ужива у крају дана.Спава му се,али би да још мало окуша од радости Близине.

И продужава будност,јер тако је добро бити овде.

И да му тело дозволи,оно би заувек живело само у том ДОГАЂАЈУ.

"А Ја сам дошао да бацим огањ,и како бих волео (чезнем) да се већ разгорео".

[Никола Ђоловић]

Судиће по критеријуму огња. За мене је то најувјерљивије објашњење, дато од Апостола Павла. Тако видим шансу за сваког човјека да се може спасити. У томе видим и пројаву раја и пројаву пакла, што ће се састојати у томе да како се осјети огањ, да ли годи или пече, то ће одредити стање и бити суд сваком човјеку. Да не цитирам, апостол ПАвле каже: "све ће се испитати огњем". Дакле Божанска благодат ће обавити сваког васкрслог и црквеног и нецрквеног, и праведника и грешника и сваког човјека који је живио, и огање ће проказати његову личност. Ако засија, онда је праведан - спашава се, ако "потамни" онда је грешан - неспасава се. Може се узети аналогија са ватром, златом и угљем. Иста ватра прочисти злато, и спали све непотребне примјесе, док иста ватра спржи сав угаљ и од њега остане пепео само.

Не доводим то у питање, имали смо сличних тематика зилион пута, него намерно алудирам на оно у шта се савремена догматика ушушкала истицањем да морал не зависи од спасења, па сам ударио на темељ богослужења којим као да се аутоматски гарантује спасење. А управо чак и у таквом светом и вишедимензионалном простору видимо да може бити девијација. Мислим, ако одемо даље, ослањајући се на неке литургичаре који чак и искривљено богослужење виде као демонизацију светог, шта ћемо тек рећи за оно што се тиче само човека тј. стања какво је у њему самом. Понављам, ако је неко носилац Духа, то не значи моменат супституције уколико истрајава у безакоњима.

[Александар Милојков]

Догматика иде том логиком да Бог познаје само оне који су у Телу Сина (Црква) али ако се Литургија савршава за цео свет, да ли има некога ко није у Телу Сина?

Не, са становишта природе. Целокупна творевина је прнета, возглављена у Христу и као таква вечно је постојећа. Но, оно што је вен Христа неће постојати? Ко то? Личност. Идентитет. Оно што је као личност утемељно ван Хрисдта, неће постојати. Односно, постојаће само као природа. Свети Максим каже да ће свако добити биће, али не и добробиће.

[Јанко]

Савест и Литургија. Једно без другог је...

Апостол Павле вели да ће тај нерукотворени закон, написан Руком Божијом у срцу сваког човека бити оно што нас ослобађа или оптужује. Зато многи Свети позивају да кад нешто чинимо-чинимо НЕ СУМЊАЈУЋИ НИ МАЛО. Сумња је одраз сукоба са савешћу. Чежња је одраз покрета,жеље, а савест одраз стања. Ја чезнем за Господом, али ме савест тера да прво станем пред Њега и кажем, гледајући моју палост:" Оче, сагреших и Небу и Теби и нисам достојан назвати се сином Твојим..." Не да безумно одмах приђем само зато што чезнем, и примим Га у себе...

И када осећам чежњу за мојом драгом, нећу безумно посегнути за њом само зато што је у постељи крај мене, већ проверити да ли смо довољно близу једномислене љубави...Колико је онда неразумније прићи огњу који може спалити, без да се савешћу испитамо да ли бар тежимо УПОДОБЉАВАЊУ?

[Никола Ђоловић]

Не, са становишта природе. Целокупна творевина је прнета, возглављена у Христу и као таква вечно је постојећа. Но, оно што је вен Христа неће постојати? Ко то? Личност. Идентитет. Оно што је као личност утемељно ван Хрисдта, неће постојати. Односно, постојаће само као природа. Свети Максим каже да ће свако добити биће, али не и добробиће.

Дакле, вртимо се око личности а што је аналогно проблематици слободе, па тиме и љубави о којој причам.

Ајд сад да искорачимо мало даље од профаног коришћења светомаксизма. Да ли је могуће да онај који приноси свој идентитет Богу на Литургији не задобије добробиће/вечнобиће ако и поред примљене благодати показује самодезинтеграцију на нивоу морала а што ће рећи и персонализма у односу са другима?

[Благовесник]

Понављам, ако је неко носилац Духа, то не значи моменат супституције уколико истрајава у безакоњима.

Да ли је могуће да онај који приноси свој идентитет Богу на Литургији не задобије добробиће/вечнобиће

ако и поред примљене благодати показује самодезинтеграцију

на нивоу морала а што ће рећи и персонализма у односу са другима?

O tome nam je otkriveno u Bozijem Pismu, u biblijskom stavku gde se kaze da ce Bog prepoloviti coveka na dvoje, i na drugom mestu isto to samo drugim recima, da ce se od coveka uzeti i ono sto misli da je njegovo. To znaci, po Sv. Vasiliju Velikom, da ce Bog oduzeti Duha Svog.

Na kome ce se ispuniti ove strasne reci? Na onome ko je hulio na Duha Svetog,

jer ista Reč Božija kaze da coveku hula na Duha Svetog se nece oprostiti ni na ovom, ni u onom svetu. Po Svetim Ocima na Duha Svetog huli onaj koji uporno odbija pokajanje.

To znaci, da na Duha Svetog ne huli samo svaki onaj koji uporno odbija Krštenje i primanje darova Duha Svetog koje je Hristos doneo i pružio svetu kroz Svoje liturgijsko sabranje,

vec i onaj koji je bio u tom Sabranju (Crkvi), pa bio taj čak i sam sveštenik, ali je ličnim životom na neki način teško pohulio na Duha Svetog npr. personalizmom u odnosu sa drugima,

tj. greseci protiv Boga, bliznjih,prirode i sebe.

[Дејан]

Jednom se sveti Siluan Atonski mnogo opteretio oko spasenja sveta Hristos mu se javio sa rečima:"Što si se toliko opteretio,ja ću suditi svetu".

[Apis]

Sudice po Zapovestima koje je dao a kriterijum ce biti da li smo se iskreno pokajali za svoje bezakonje i ostavili to iza sebe.

[Дејан]

Apise,onda se niko neće spasiti...realno...