Država će garantovati penzije sveštenicima u Srbiji

[Аурор]

Какав је ово небулозан текст у Блицу! Страшно! Више од 90 посто свештеника може да сања о овој суми, а Блиц спрема линч против Цркве. Овакви текстови ће довести до тога да када људи опљачкају или убију свештеника одреагују - Па, сам је то тражио, живео богаташки тид, итд...

A kada ja ukažem na očigledan govor mržnje protiv homoseksualaca kada npr. †Amfilohije napiše nešto, vi kažete " a vi biste hteli da pohapsimo sveštenike i da oni ništa ne pričaju" ili "reči su biblijske, osim vama ostrašćenim anti-teistima, nema nikakvih problema" ili "ti hoćeš da kažeš da su Hristove reči govor mržnje!?" (a čovek je rekao da se drvo koje ploda ne rađa seče i u oganj baca) i kada se ukaže na to da će to očigledno dovesti do nasilja, kao što je nedvosmisleni govor mržnje i kao što hoće, vi to kategorički odbacujete i kažete da je to jer ja/mi mrzimo crkvu i jer bismo najradije hteli da je zapalimo. A ovamo kad se iznosi manje-više činjenično stanje (ali pazi ne znam, čuo sam, a i video neke stvari), to je POZIV NA LINČ. A kada neko kaže da crkva sprema i opravdava linč protiv homoseksualaca, onda je to što mi to kažemo znak toga koliko je crkva žrtva i koliko je u teškom stanju i koliko je ovo i ono...

Licemerno.

[Guest]

САОПШТЕЊЕ НОВОСАДСКОГ СВЕШТЕНСТВА ПОВОДОМ ОБЈАВЉИВАЊА ТЕКСТА Хоће ли држава свештеницима плаћати порезе и доприносе за пензије?

1. Мај 2012 - 23:56

У листу Дневник од 1. маја 2012. године, од стране Љ. Малешевић, написан је текст Хоће ли држава свештеницима плаћати порезе и доприносе за пензије? Сличан текст, насловљен Стижу пензије за мантије, већ смо имали прилику да видимо у Новостима од 25. априла текуће године, писан од стране извесних Р. Др. и Б. С. А. Пошто се на неколико места у Дневниковом тексту помиње свештенство у Новом Саду, сматрамо за своју дужност да нашим парохијанима, а и свима онима који имају уши да чују, понудимо и мало другачије информације о датим темама. (Појединима не вреди ништа говорити и писати, јер су добили тачно зацртане инструкције шта да пишу о Цркви и о српском народу уопште и за извршење истих добро су плаћени.)

У тексту се опширно пише о Закону о доприносима и о Уредби којом би држава плаћала доприносе за око 2000 свештеника свих традиционалних Цркава и верских заједница у Србији. Писац текста, међутим, не наводи да су Цркве и верске заједнице и раније део средстава за доприносе добијале од државе и да ова тема уопште није нова нити је то неки нови велики намет на буџет. О плановима да се у потнуности реши питање доприносâ за свештенослужитеље традиционалних Цркава и верских заједница на простору наше државе писано је од стране званичних установа и државних и црквених и дата су званична саопштења током новембра 2011. године. Та саопштења већина медијâ тада није пренела, али се зато сада, на злонамеран и неистинит начин, бави овом темом.

Јасно је свима који желе да се осврну око себе да, пишући о повећању трошкова из буџета за доприносе свештеницима (који ће можда уследити), овакви новинари и „верски аналитичари” замагљују тему о злоупотребама од стране њихових газдâ и о оптерећењу буџета страначким и личним промоцијама и кампањама.

Писац текста, уз помоћ „верских аналитичара” и самозваних „социолога религије”, износи у јавност произвољне ценовнике обредâ по појединим градовима и епархијама Српске Православне Цркве говорећи о „све богатијој Цркви, којој је враћена имовина”, а занемарује чињеницу да је Цркви враћено мање од двадесет посто одузете имовине, при чему су враћене зграде најчешће у оронулом и запуштеном стању. У тексту се занемарује и чињеница да сваки човек своју веру исповеда слободно и да бива припадник црквене заједнице само ако то жели: нико га на то не присиљава, док су свима познати случајеви насиља и забрана учествовања у црквеном животу од стране многих режимâ, групâ и појединаца.

Да ли ће се неко крстити, венчати, славити славу или било који обред вршити у цркви, зависи само од његовог слободног опредељења и од његове вере. Ничим те особе нису условљене ни од кога, а читајући поменути текст стиче се утисак да Црква опорезује и присиљава људе да буду њени чланови и да им намеће обреде. Одувек је било да верујући људи, венчавајући се и крштавајући своју децу, ако су у могућности, остављају прилог за Цркву и дају прилог свом пароху знајући да он од тога живи, јер му је то најчешће једини извор приходâ.

Јасно нам је да неки свештеници живе боље од већине наших суграђана, али ни ту нема уопштавања и морамо гледати шта и како да чинимо да нам свима буде боље. Свештеничка служба је специфична, од свештеника се очекује да буде пример у свему. Он је први на удару свих „брижних” и свих стваралаца нових поредака. Зато је половина свештенства Српске Православне Цркве током и после Другог светског рата побијена, а многи су мучени и затварани (само зато што су били свештеници). Неки „брижни” би то и данас чинили и овде, као што чине у Бившој Југословенској Републици Македонији са архиепископом Јованом.

Злонамерна су нагађања и процене „стручњака” колико „кошта” који обред, а посебно њихови предлози како да се тај проблем реши у Православној Цркви, са којом они, по правилу, немају никакве везе. Припадници било које верске заједнице, у било ком времену и било где да живе, имају свест о свом односу према заједници и својим свештенослужитељима. Они брзо препознају и уоче истинске пастире стада Божјег и разликују их од оних који више брину о себи и својим интересима него о стаду које им је поверено.

Не можемо превидети ни чињеницу да су овакве прозивке и напади упућени углавном Православној Цркви и православном свештенству, те је очигледно да су упућене од следбеника и поштовалаца мисли и дела прогонитељâ Цркве и узурпаторâ црквене имовине. Најчешће наручиоци оваквих текстова бивају уживаоци оног што је незаконито отето од Цркве (незаконито су ушли у посед црквене земље, запосели су пословне просторе које су добротвори и задужбинари завештали Цркви, живе у отуђеним и будзашто откупљеним црквеним становима). Њихова „брига” за Цркву и за верни народ и прозивке да Црква има привилегије у друштву уствари одају страх да ће они остати без својих привилегија.

У сваком случају, лаж је и клевета да у Епархији бачкој постоји „тарифа” или „ценовник” за „верске услуге”. Постоји добровољни прилог за парохију и пароха, по мери могућности и слободној одлуци верника. Слично је и у другим епархијама, колико знамо. Постоје, кад већ морамо и то да кажемо, увек и црквени фондови за помоћ сиромашнима, болеснима и на било који начин угроженима. Радије бисмо ово прећутали јер Христос заповеда да при чињењу добра „не зна левица шта чини десница”, али нас безочност клеветникâ приморава да то кажемо. У другој половини прошле и првој половини ове године Епархија бачка је у те сврхе издвојила суму од 13.164.100,00 динара.

У Епархији бачкој функционише добротворна установа Владика Платон Атанацковић, а у читавој нашој Цркви добротворна фондација Човекољубље. Наравно, ништа од тога није занимљиво за лажне душебрижнике из Дневника и других њему случних гласила, а нема ни изгледа, у овдашњој варијанти демократије и „промовисања европских вредности”, да јавни тужилац или било ко позове на одговорност клеветнике иако их на то обавезује постојећи и важећи Закон о Црквама и верским заједницама.

Извор: Епархија бачка

[Avocado]

Ајд, наведи ми тај члан устава. У Кини је на пример уставом прописан секуларизам. У бившем СССР исто. Пол Пот је исто то прописао. Да ти помогнем, код нас је прописана одвојеност цркве и државе. Али то није прописивање секуларизма. Да је уставом прописан секуларизам, то би значило да су укинуте верске слободе.

Član 11.

Jel ti to imaš neko tumačenje po kojem je "sekularna država" nešto drugačije od "svetovne države"?

[Avocado]

Кад одвале, онда стварно немају мере....

30 крштења и 10 венчања годишње је врхунац једне парохије. Све преко тога је у домену научне фантастике.

Осим ако се крсти вишечлана породица.

Koliko stanovnika pokriva jedna parohija?

Ako se parohije usitne toliko da jedna parohija godisnje obavi 15 krstenja i 5 vencanja, onda ce pored doprinosa verovatno biti potrebno da drzava svestenicima placa i plate?

[Guest - . . .-]

Прочитао сам обавештење које је издала Епархија бачка. Свака је на месту и потврда онога што смо овде, бар нас неколицина изнели.

[Avocado]

Ne razumeju oni savremeni (evropski, zapadni, demokratski, kako se hoće) model države. Još su oni na nivou "država je tuđa sila a mi smo podanici".

Naprotiv... ovde se i dalje, sa druge strane, koriste argumenti koji najvise lice na marksisticku definiciju drzave kao monopola prinude na jednoj teritoriji, odnosno kao sile koja moze da radi sta god pozeli, dok u parlamentu postoji aktuelna vecina...

I ne znam stvarno zasto se sve vreme brani teza da gradjani kao zele da finansiraju crkvu na ovaj nacin? Izgleda da oni to zele jedino kada se pitaju njihovi predstavnici (Dobrovoljni Davaoci Tudjih Para)... jer da gradjani to zaista zele, ne bi ni bilo potrebe da se drzava mesa, gradjani bi davali dovoljno novca crkvi i dobrovoljno...

I da bi se imala jedna takva društvena i državna stabilnost, teži se jednoj socijalnoj harmonizaciji svih društvenih slojeva, pa ako hoćemo i vernika i nevernika. Zato se na zapadu razume samo po sebi da država preuzima i obaveze prema Crkvi, jer i Crkva je deo društva i čine je građani. Ovim se faktički ima konkordat države i Crkve, što je ali na korist svih stranaka.

Sve te stvari sa zapada na koje se pozivas su nesto sto je preuzeto iz proslosti. Ne preuzimaju sad te drzave obaveze prema verskim zajednicama nego ili postepeno ukidaju postojece privilegije (cak je i Italija crkvi uvela porez na imovinu) ili odrzavaju ranije stanje...

Ne znam kako je na korist svih stranaka i u cilju socijalne harmonizacije da se od drzavnih ili mojih para placaju stvari koje nisu drzavni poslovi... stvari koje su ustavom propisane kao odvojene od drzave... i kakvu ja korist imam od toga?

Odvojenost države i Crkve ne mora da bude država protiv Crkve i Crkva protiv države kao što je ovde neki ateisti i pravoslavisti razumeju, već može da znači isto kooperacija i saradnja i međusobno kontrolisanje ili nadzorenje, jedino što se nema jeste spajanje državne i crkvene vlasti.

Uopste ne znam na koga to mislis kada pricas da neki razumeju odvojenost drzave i crkve kao situaciju u kojoj je drzava protiv crkve. Sta je to borbeno ili agresivno ili neprijateljski u ideji da drzava placa svoje racune a crkva svoje?

Nemam ja nista protiv tebe licno ali necu da ti placam racune... jel sam ja onda protiv tebe?

[Avocado]

Posto se taj straw-man na ovoj temi cesto ponavlja... samo da podsetim, stav druge strane NIJE da crkvama i verskim zajednicama ne treba vratiti imovinu, da je potrebno onemoguciti ili otezati vernicima da finansiraju crkve i verske zajedince, da svestenici treba da umiru od gladi, da oni i njihove porodice nemaju zdravstveno i penziono osiguranje... NIKO se ne zalaze za to... ali ne postoje samo dve opcije: (a) da drzava finansira svestenicima doprinose i crkvama i verskim zajednicama sve sto im je potrebno i (B) da svestenici nemaju penzije i da crkve i verske zajednice nemaju nikakve prihode od svojih vernika...

Postoji pregrst mogucnosti izmedju te dve krajnosti...

[marko_13]

Да не би било непотребног дивљања свештеници Новог Сада су објаснили неке ствари:

САОПШТЕЊЕ НОВОСАДСКОГ СВЕШТЕНСТВА ПОВОДОМ ОБЈАВЉИВАЊА ТЕКСТА Хоће ли држава свештеницима плаћати порезе и доприносе за пензије?

1. Мај 2012 - 23:56

У листу Дневник од 1. маја 2012. године, од стране Љ. Малешевић, написан је текст Хоће ли држава свештеницима плаћати порезе и доприносе за пензије? Сличан текст, насловљен Стижу пензије за мантије, већ смо имали прилику да видимо у Новостима од 25. априла текуће године, писан од стране извесних Р. Др. и Б. С. А. Пошто се на неколико места у Дневниковом тексту помиње свештенство у Новом Саду, сматрамо за своју дужност да нашим парохијанима, а и свима онима који имају уши да чују, понудимо и мало другачије информације о датим темама. (Појединима не вреди ништа говорити и писати, јер су добили тачно зацртане инструкције шта да пишу о Цркви и о српском народу уопште и за извршење истих добро су плаћени.)

У тексту се опширно пише о Закону о доприносима и о Уредби којом би држава плаћала доприносе за око 2000 свештеника свих традиционалних Цркава и верских заједница у Србији. Писац текста, међутим, не наводи да су Цркве и верске заједнице и раније део средстава за доприносе добијале од државе и да ова тема уопште није нова нити је то неки нови велики намет на буџет. О плановима да се у потнуности реши питање доприносâ за свештенослужитеље традиционалних Цркава и верских заједница на простору наше државе писано је од стране званичних установа и државних и црквених и дата су званична саопштења током новембра 2011. године. Та саопштења већина медијâ тада није пренела, али се зато сада, на злонамеран и неистинит начин, бави овом темом.

Јасно је свима који желе да се осврну око себе да, пишући о повећању трошкова из буџета за доприносе свештеницима (који ће можда уследити), овакви новинари и „верски аналитичари” замагљују тему о злоупотребама од стране њихових газдâ и о оптерећењу буџета страначким и личним промоцијама и кампањама.

Писац текста, уз помоћ „верских аналитичара” и самозваних „социолога религије”, износи у јавност произвољне ценовнике обредâ по појединим градовима и епархијама Српске Православне Цркве говорећи о „све богатијој Цркви, којој је враћена имовина”, а занемарује чињеницу да је Цркви враћено мање од двадесет посто одузете имовине, при чему су враћене зграде најчешће у оронулом и запуштеном стању. У тексту се занемарује и чињеница да сваки човек своју веру исповеда слободно и да бива припадник црквене заједнице само ако то жели: нико га на то не присиљава, док су свима познати случајеви насиља и забрана учествовања у црквеном животу од стране многих режимâ, групâ и појединаца.

Да ли ће се неко крстити, венчати, славити славу или било који обред вршити у цркви, зависи само од његовог слободног опредељења и од његове вере. Ничим те особе нису условљене ни од кога, а читајући поменути текст стиче се утисак да Црква опорезује и присиљава људе да буду њени чланови и да им намеће обреде. Одувек је било да верујући људи, венчавајући се и крштавајући своју децу, ако су у могућности, остављају прилог за Цркву и дају прилог свом пароху знајући да он од тога живи, јер му је то најчешће једини извор приходâ.

Јасно нам је да неки свештеници живе боље од већине наших суграђана, али ни ту нема уопштавања и морамо гледати шта и како да чинимо да нам свима буде боље. Свештеничка служба је специфична, од свештеника се очекује да буде пример у свему. Он је први на удару свих „брижних” и свих стваралаца нових поредака. Зато је половина свештенства Српске Православне Цркве током и после Другог светског рата побијена, а многи су мучени и затварани (само зато што су били свештеници). Неки „брижни” би то и данас чинили и овде, као што чине у Бившој Југословенској Републици Македонији са архиепископом Јованом.

Злонамерна су нагађања и процене „стручњака” колико „кошта” који обред, а посебно њихови предлози како да се тај проблем реши у Православној Цркви, са којом они, по правилу, немају никакве везе. Припадници било које верске заједнице, у било ком времену и било где да живе, имају свест о свом односу према заједници и својим свештенослужитељима. Они брзо препознају и уоче истинске пастире стада Божјег и разликују их од оних који више брину о себи и својим интересима него о стаду које им је поверено.

Не можемо превидети ни чињеницу да су овакве прозивке и напади упућени углавном Православној Цркви и православном свештенству, те је очигледно да су упућене од следбеника и поштовалаца мисли и дела прогонитељâ Цркве и узурпаторâ црквене имовине. Најчешће наручиоци оваквих текстова бивају уживаоци оног што је незаконито отето од Цркве (незаконито су ушли у посед црквене земље, запосели су пословне просторе које су добротвори и задужбинари завештали Цркви, живе у отуђеним и будзашто откупљеним црквеним становима). Њихова „брига” за Цркву и за верни народ и прозивке да Црква има привилегије у друштву уствари одају страх да ће они остати без својих привилегија.

У сваком случају, лаж је и клевета да у Епархији бачкој постоји „тарифа” или „ценовник” за „верске услуге”. Постоји добровољни прилог за парохију и пароха, по мери могућности и слободној одлуци верника. Слично је и у другим епархијама, колико знамо. Постоје, кад већ морамо и то да кажемо, увек и црквени фондови за помоћ сиромашнима, болеснима и на било који начин угроженима. Радије бисмо ово прећутали јер Христос заповеда да при чињењу добра „не зна левица шта чини десница”, али нас безочност клеветникâ приморава да то кажемо. У другој половини прошле и првој половини ове године Епархија бачка је у те сврхе издвојила суму од 13.164.100,00 динара.

У Епархији бачкој функционише добротворна установа Владика Платон Атанацковић, а у читавој нашој Цркви добротворна фондација Човекољубље. Наравно, ништа од тога није занимљиво за лажне душебрижнике из Дневника и других њему случних гласила, а нема ни изгледа, у овдашњој варијанти демократије и „промовисања европских вредности”, да јавни тужилац или било ко позове на одговорност клеветнике иако их на то обавезује постојећи и важећи Закон о Црквама и верским заједницама.

Извор: Епархија бачка

http://spc.rs/sr/saopshtenje_novosadskog_sveshtenstva_povodom_objavljivanja_teksta_hotshe_li_drzhava_sveshtenicima

[Макрина]

Дај Боже да мој супруг прво дочека ту пензију

Па колика буде да буде,нећемо поцркати