О нашим монахињама...нешто и лично...али свакако лепо и поучно...

[Дијана.]

Манастир - дјечији дом

 

http://www.youtube.com/watch?v=3WqN3yR-xvM

 

http://www.youtube.com/watch?v=Ewhmvmk86N4

Брате Мартирије, како да ово поставим да се види видео, да привуче пажњу? Или ти постави ако ти није тешко Прије је могло само лијепљењем линка

[Дијана.]

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9C%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80_%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5_%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%BA%D0%B5_%D1%83_%D0%98%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D1%80%D1%83

 

http://www.svetapetkaizvor.com/

 

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=3465

 

http://www.spc.rs/sr/kad_je_monahinja_draza_od_majke

И ово бих вољела да истакнем на исти начин. У ствари, најбоље би било да покренем скроз нову тему, Социјална улога цркве јуче, данас, сутра

[feeble]

Брате Мартирије, како да ово поставим да се види видео, да привуче пажњу? Или ти постави ако ти није тешко Прије је могло само лијепљењем линка

http://youtu.be/Ewhmvmk86N4

http://youtu.be/Ewhmvmk86N4

[Дијана.]

препород српског женског монаштва

[Дијана.]

http://www.nedosevo.com/_foto/album/000182.jpg

Mati Jefimija, igumanija +Gomionica kod Banja Luke, sa majcinskom ljubavlju, jevandjelskom dobrotom i razumom. 

Upokojila se jutros . Primi je, Gospode, medju andjele. 

http://hhsbl.org/index.php?option=com_content&view=article&id=354%3A2014-04-25-15-34-26&catid=1%3A2011-11-04-09-49-51&Itemid=2〈=sr

[Ненад Р.]

Нека јој је вечна слава и Бог да јој душу прости.

[Дијана.]

Две сестре - цело сестринство

С. Костић | 16. јун 2014. 21:05 | Коментара: 2

Игуманија Рафаила и монахиња Ефросинија самују у манастиру Мала Ремета. oко манастирске цркве и конака све је уређено и под конац дотерано

Монахиња Ефросинија и игуманија Рафаила

МАНАСТИР Мала Ремета самује на западним обронцима Фрушке горе, ушушкан у долини између два брда, окружен шумом и манастирским шљивиком. А, у манастирском дворишту самују и игуманија Рафаила, која је напунила 45 година боравка у овој светињи и једина монахиња - Ефросинија, која ту борави пету годину. Мала Ремета је женски манастир са најмањим бројем сестринства на Фрушкој гори.Када је пре скоро пет деценија дошла у Малу Ремету, Рафаила је затекла само рушевине. Каже да је то било тешко време глади, сиромаштва, али и велике одбојности власти према цркви и манастирима.

- Био је запаљен конак, спавала сам готово под ведрим небом, а да би се прехраниле ја и још једна монахиња, која је тада била овде, ишле смо у надницу код сељака и у сељачку радну задругу да зарадимо за храну и да нешто пара уложимо у оправку конака - прича Рафаила која је ушла у осму деценију живота. - Брале смо липов цвет, сушиле га и продавале. Од шљивика манастирског је била боља зарада, пекле смо ракију и продавале, а онда тај новац улагале у оправку и сређивање ове светиње.

Рафаила је пореклом из села Пљева код Шипова, замонашила се са 19 година. После смрти оца и њена мајка је дошла у Малу Ремету, где се замонашила и касније умрла.

- Дуго година сам била сама, а онда је пре пет година дошла сестра Ефросинија, и нас две одржавамо манастирски комплекс који се простире на четири јутра земљишта. Мене године газе, немам више снаге као пре, а цео терет пао је на њу - са сетом говори игуманија.

Кише удариле, па трава покушава да заузме манастир, монахиња све коси тримером. Немају ко да им помогне.

- Мати је стара, не може да ради напорне послове - говори Ефросинија, која на рукама има жуљеве од рада.

Око манастирске цркве и конака увек има засађеног цвећа, све је уређено и под конац дотерано. Они који дођу не могу да поверују да то све одржавају само две жене. Недељом овде нема богослужења, па оне одлазе на литургије у манастир Јазак.

- Ретко ко свраћа у Малу Ремету, нашег манастира дуго није било ни на карти. Када би нам асфалтирали пут иза манастира у дужини од километар и по, нас би спојили са осталим манастирима и онда нас туристиче екскурзије не би обилазиле. Овако смо скрајнути с пута - прича Рафаила док полако корача манастирским двориштем уз помоћ штапа.

Каже да им је саветовано да пређу у други манастир, да не буду саме, да се не муче толико. Али, обе веле да су хтеле да буду монахиње и да се нису покајале. Да остају у Малој Ремети, с вером у Бога и у боље сутра.

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:496393-%D0%94%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D0%B5%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B5-%D1%86%D0%B5%D0%BB%D0%BE-%D1%81%D0%B5%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE

[мирођија]

 

Pobjeda u posjeti Manastiru Beška u Murićima.

 

Vrućine su bile nepodnošljive. Skakavci bi pojeli sve što smo zasijale. Vode pijaće nije bilo, a i tehnička je često nestajala. Struju nijesmo imale. Od vlage nije moglo da se diše. Hrane je bilo tek toliko da preživimo. Osjećala se negativna prisutnost i strah u atmosferi. Ali zahvaljujući stalnim  molitvama Manastir je od pustinje postao oaza.

 

Piše:

Svetlana Lajović

MURIĆI – Da biste došli do Manastira Beška možete samo ako ste hrabri, jer i sam put do njega tjera strah u kosti. Od Podgorice se putuje do Virpazara, a onda se skreće  lijevo i vozi oko 25 kilometara izuzetno uskim krivudavim putem usječenim u stijene.

Mati Fotina

Pogled na jezero je nestvaran i bajkolik. Prolazeći pored rijetkih naselja, zaključujemo da je tu uglavnom nastanjeno albansko stanovništvo. Sa južne strane jezera pruža se pogled na Rumiju, a nedaleko se nalazi i granica sa Albanijom. Kod mjesta Donji Murići spuštamo se ka plaži i čekamo da po nas dođe neka od monahinja. Dok smo čekali, nebo je odjednom postalo crno i svi pecaroši koji su sjedjeli na obali u trenu pospremiše opremu i dadoše se u bijeg, tako da  smo razmišljali da li da se upustimo u ovu avanturu ili ipak odložimo obilazak Manastira za neki drugi dan. Međutim, kao da ne mari za oluju koja joj se toliko brzo približavala i munje koje su sijevale svuda okolo, stojeći na čamcu, približavala nam se monahinja Agatija, vedrog i nasmijanog lica:

 -Ne bojte se – reče jasno i svojom pojavom nam povrati izgubljeni mir. Dok nas je vozila ispriča da je monahinja već deset godina, da je završila engleski jezik i kako njeni roditelji nijesu mogli da razumiju njen životni izbor i odluku da se ovako posveti Bogu. Ova smirena monahinja, koja je tu došla iz pitome Vojvodine, rekla nam je da ništa osim Boga njenom životu nije moglo dati smisao.

Pristali smo baš u trenutku kada je nevrijeme zahvatilo cijelo ostrvo i utrčasmo u crkvu da se sklonimo od pljuska i olujnog vjetra. Tu nas je dočekala igumanija Manastira, mati Fotina, inače diplomirani psiholog, rodom iz Surdulice. Iako ispod monaške odore, njena ljepota nije mogla ostati sakrivena.

Prodavnica suvenira

Istorija, snalaženje

Igumanija poče da nam ukratko objašnjava porijeklo manastira – Crkvu Svetih Blagovijesti je podigla Jelena Balšić, supruga zetskog vladara Đurđa II Stratimitovića i ćerka kneza Lazara. Jelena je bila borac za očuvanje pravoslavne vjere, a joj želja bila da joj mošti budu u Manastiru u Beškoj. Pored ove crkve nalazila se i crkva Svetog Đorđa koju je podigao Jelenin suprug Đurađ II.

Na izlazu iz crkve pljusak je bio strašan, tako da jedva stigosmo u konak. Ipak na putu do konaka, mogli smo vidjeti prelijepo uređen vrt, sa preko sedamdeset stabala maslina, šipaka, krušaka i drugog voća, divnih ruža, ruzmarina, lavande i raznog ljekovitog bilja.

Na pitanje kakve su ovdje zime i da li se dešavalo da mjesecima ne mogu nikuda iz Manastira, mati je odgovorila smireno da je bilo takvih perioda, ali da su one spremne na sve.

- Jednom je bila tako jaka zima da dva mjeseca nijesmo mogle do prodavnice, jer je put bio zaleđen. Ali poznajemo znake vremena i računamo da dugo nećemo moći u grad, pa donesemo čamcima sve što nam treba – dodajući da trenutno imaju samo jedan čamac, jer im je jedan odnijela voda.

- Čamcima donosimo i građevinski materijal i hranu i prevozimo ljude – uz osmijeh će ova vesela igumanija. Pored Manastira monahinje imaju baštu sa kupusom, brokolijem, paradajzom, paprikama, krastavcem.

- To nije dovoljno za nas 14, koliko nas ima u Manastiru, ali opet za ostatak se snađemo.

Monaški čin

Igumanija Fotina nam otkriva kako je dobila ime.

 - Ime sam dobila na samom monašenju. I to tako što dok se mitropolit molio i izgovarao imena svetih žena, kada je izgovorio ime Fotina, ja sam osjetila divan mir i blagoslov – kaže Fotina i dodaje da se dješavalo da neka monahinja dobije i muško ime.

Priča igumanija kako je donijela odluku da se zamonaši:

- Ja sam završla psihologiju u Skoplju i tada sam često obilazila manastire u Grčkoj jer me stalno nešto vuklo ka ovom načinu života, posebno nakon krštenja koje sam obavila šest godina prije monašenja. Nakon završenog fakulteta Fotina je radila u medicini rada, ali htjela je, kako ona kaže, da Bogu služi svim svojim bićem – monaški put se ukazao kao jedini moguć za ostvarenje takve želje. – Kada je 1992. godine mitropolit prešao u Crnu Goru i ja sam tada iz manastira koji se nalazi u blizini Vršca, prešla u Ždrebanik kod Danilovgrada, gdje sam provela pet godina, a nakon čega odlazim u Manastir Duga kod Bioča i tu provodim sedam godina, da bih 2004. godine prešla u Bešku.

Manastir

- Ogromna je razlika bila živjeti u manastirima koji su takoreći u civilizaciji i ovom ovdje. Došla sam sa još jednom sestrom, tako da smo nas dvije same živjele u manastiru. Bilo je jako teško, s obzirom da smo došle u junu, vrućine su bile nepodnošljive. Bile smo takoreći bez para, bez ičega. Drveće nije bilo zasađeno, pa hlada nije bilo nigdje. Pijaće vode takođe nije bilo ni tada, a nema je ni dan-danas, a pumpa za tehničku vodu se stalno kvarila. Morale smo da naučimo da vozimo čamce ,jer je to bio jedini način da pređemo na kopno. Šest godina smo bile bez struje i imale smo najezdu skakavaca koji su jeli sve što god bismo posadile. Od komaraca nije moglo da se diše, zbog vlage koja je izuzetno velika  i koja je pogodovala njihovom množenju. Bilo je i zmija – dodaje mati – ali njih se nijesmo toliko plašile. Zastrašujuće su bile i priče ribara da su loveći po jezeru ugledali svakakve spodobe, pa nije nimalo bilo prijatno kada se sve stiša, a mi ostanemo same. Dešavalo nam se da padnemo u malodušnost, posebno kada se godinama ništa nije dešavalo, nije bilo pomoći niotkuda, crkveni život nije bio aktivan kao što smo navikle. Osjećala se neka negativna prisutnost u vazduhu, koja je vremenom bila sve manja i manja jer smo se molile. Pomoć je polako počela da pristiže, Manastir se obnavljao i napokon je ovdje uspostavljena jedna oaza mira – prisjeća se igumanija.

Mati priča da od 1670. do 2004. godine nije bio plaćan porez za manastir.

- U tom periodu su samo otac Jefrem Tabanović koji je obnovio konak, a nakon njega monahinja Anastazija živjeli u Manastiru, koji je skoro tri vijeka bio nenaseljen. Tako da smo prvi žitelji Manastira nakon više od 300 godina. Poslije svega što sam prošla, navikla sam se naš Manastir i bilo bi mi jako teško da ga napustim ukoliko bih morala. Znate, ovaj mir jako prija, iako spoljašnji mir nije neophodan uslov unutrašnjeg mira – navodi Fotina.

Raspored, zavjeti

U Manastiru postoji red i dan je ispunjen, tako da ne može nikome da bude dosadno – priča mati i objašnjava: Ustajemo u četiri, molitva je u pet, nakon toga ide bogosluženje, pa doručak, dnevne aktivnosti, ručak, odmor, opet dnevne aktivnosti, bogosluženje i i tokom dana su raspoređeni časovi koje pohađaju mlađe sestre. U dnevne aktivnosti spadaju: slikanje, šivenje, prevođenje, kuvanje, rad u bašti, čišćenje, košenje trave i za svaku od tih aktivnosti mora se prethodno dobiti blagoslov.

- Dnevne aktivnosti ili poslušanje imaju dublju pozadinu, objašnjava mati, a to je odricanje od svoje volje jer mi u Manastiru dajemo tri zavjeta: djevstvenosti ili djevičanstva, poslušanja i siromaštva.

- Treći zavjet se odnosi na to da se ništa ne stiče za sebe, već se daje sirotinji ili manastiru sve što se stekne ili naslijedi.

Interesovalo nas je kako se hrane u manastiru, na šta nam je mati rekla: „Mi postimo četiri posta godišnje, tj. uskršnji, božićni, Petrov post i bogorodični. Pored toga u Manastiru je svaki ponedjeljak, srijeda i petak posni dan, a meso se jede samo kada odemo u goste, a riba nam je često na meniju koju lovi otac Nikolaj iz Manastira Moračnik koji se nalazi s jedne strane našeg Manastira, dok se  sa druge strane nalazi Manastir Starčeva Gorica, odakle nam dolazi otac Grigorije da bi držao kod nas bogosluženje“.

Uslov za monašenje

Monahinja kaže da su kušnje normalna stvar i da su monahinje navikle da straže nad svojim umom i prepoznaju misao koja im ne dolazi od Boga.

- Zbog samog načina života koji podrazumijeva velika uzdržanja, imamo i pobjedu nad mislima koje dolaze kao iskušenje i koje bi nas uznemirile – kaže igumanija i dodaje da je post, uzdržanje, ispovijedanje, pričešće, oružje koje pomaže u borbi protiv zemaljskih napasti. Ukoliko se tu popusti, odbrambene snage padaju i čovjek se predaje stihijama. Igumanija kaže da joj najteže pada to što je postavljena na veliki položaj i samim tim osjeća veliku odgovornost za sve monahinje u Manastiru.

- Ovdje su sve sestre sa fakultetom, nekoliko njih su završile engleski, neke ekonomiju, marketing, imamo sestru koja je završila ekologiju, obišla pola svijeta, bila speolog, planinar,obišla Antartik, Grenland, Tibet i zamonašila se. Monahinje su iz Srbije, Bosne, Rusije. Da bi se neko zamonašio -priča mati – mora da prođe najmanje tri godine, po Ustavu Srpske pravoslavne crkve, a pored toga je važno da čovjek u srcu shvati da je to njegov izbor, a ne da se ulazi u ovakav život iz pogrešnih pobuda. Ja kao igumanija posmatram iskušenice da li su zrele za ovakvu odluku, da li vrše prisilu nad sobom, da li im je manastirski život bijeg od stvarnosti sa kojom trebaju da se suoče. Mnogim iskušenicama mitropolit nije dozvolio da se zamonaše, govoreći im da Bogu mogu da posluže tako što će se ostvariti kao majke, iako njima to nije bilo pravo – dodaje mati. Dešavalo se da ljudi koji su bili u braku a nemaju djece se zamonaše nakon razvoda ako se ustanove da su im motivi čisti.

Fotina

Rođena 1962. godine u doba komunizma, vremenu koje je bilo bezbožno, u vremenu hipi pokreta i istočnjačkih filozofija, Fotina je isprobala sve i shvatila da ništa od toga dušu ne siti.

- U to vrijeme dobila sam i svoja kola, proputovala svijet, voljela i bila voljena, probala i meditaciju i sve što se učinilo interesantnim. Jednostavno, moj duh je bio ljubopitljiv i sve me je zanimalo. Dok sam studirala, shvatila sam da učim gomilu gluposti i da je sve to presipanje iz šupljeg u prazno, ali sam ipak završila fakultet. A onda sam se susrela sa  jednom zdravom naučnom teologijom, koja ima svoje osnove, argumente, koja se zasniva na otkrovenju Božijem i ima čvrste dokaze. Ja sam imala mogućnost da se udam i baš tada kada sam bila na prekretnici života, shvatila sam da ljubav koju mogu da dobijem od Boga je dovoljna da ispuni sve moje potrebe, iako to mnogi nijesu mogli da razumiju, više se nikada nijesam okretala niti sam ikada žalila za onim što sam ostavila – priča igumanija.

Molioci

Fotina objašnjava da je osnovni zadatak monaha molitva, mada mnoge prate i darovi poput iscjeljenja, prorokovanja, čudesa.

- Znam i da su se nakon molitava u našem Manastiru dešavala iscjeljenja i čudesa. U manastir dolaze da se zamonaše i oni koji su vodili uredan život, kao i oni koji su sve prošli i doživjeli izbavljenje i sad mu služe i jedni i druge. Razne su sudbine monaha. Nekada oni koji su prošli svakakve loše stvari mogu mnogo više da pomognu ljudima savjetom jer ih razumiju.

Fotina upozorava na današnje savremene pokrete, jogu, gatanja, horoskope, alternativne metode liječenja i apeluje da se omladina čuva od bluda.

- Mladi ljudi su izgubili kriterijume i savjetujem im da ne sade tikve sa đavolom, da ne bi žalili naposljetku. Osnovna misija đavola je da ubijedi ljude da ne postoji, ali Bogu hvala za njegovu silu koja pobjeđuje sve.

Na kraju razgovora, nebo se nekim čudom potpuno razvedrilo i mogli smo bezbjedno nazad.

- E, nećete mi gladni nazad, dug je put – povika Fotina i odvede nas u manastirsku kuhinju u kojoj je sve predivno mirisalo od kuvanog kupusa, brokulija,  pečenog ražanog hljeba i kolača. Uz blagoslov se oprostismo od ove divne žene, koja nas je pozvala da dođemo opet. Sjedosmo u čamac zamišljeni, sada mnogo bolje razumjevši tajnu šta znači odreći se zemaljskog radi nebeskog.

Krštenje

- U vanrednim situacijama i žena može da obavi krštenje pod uslovom da je ona krštena. Ako je neko  nekršten, na mjestu gdje nema svještenika i dešava se da umire, žena ima pravo da obavi krštenje. To može biti i babica u porodilištu ili majka novorođenčeta ukoliko se vidi da dijete neće preživjeti. Ali ukoliko preživi, sveštenik treba tu osobu da miropomaže – kaže igumanija.

 

Objavljeno: pon, 23. jun, 2014.

 

http://www.pobjeda.me/2014/06/23/pobjeda-u-posjeti-manastiru-beska-u-muricima/#.U6sBs6PI1SO

[JESSY]

У посети манастиру Бешка на Скадарском језеру

Пише:

Светлана Лајовић

МУРИЋИ – Да бисте дошли до Манастира Бешка можете само ако сте храбри, јер и сам пут до њега тјера страх у кости. Од Подгорице се путује до Вирпазара, а онда се скреће лијево и вози око 25 километара изузетно уским кривудавим путем усјеченим у стијене.

Мати Фотина

Поглед на језеро је нестваран и бајколик. Пролазећи поред ријетких насеља, закључујемо да је ту углавном настањено албанско становништво. Са јужне стране језера пружа се поглед на Румију, а недалеко се налази и граница са Албанијом. Код мјеста Доњи Мурићи спуштамо се ка плажи и чекамо да по нас дође нека од монахиња. Док смо чекали, небо је одједном постало црно и сви пецароши који су сједјели на обали у трену поспремише опрему и дадоше се у бијег, тако да смо размишљали да ли да се упустимо у ову авантуру или ипак одложимо обилазак Манастира за неки други дан. Међутим, као да не мари за олују која јој се толико брзо приближавала и муње које су сијевале свуда около, стојећи на чамцу, приближавала нам се монахиња Агатија, ведрог и насмијаног лица:

-Не бојте се – рече јасно и својом појавом нам поврати изгубљени мир. Док нас је возила исприча да је монахиња већ десет година, да је завршила енглески језик и како њени родитељи нијесу могли да разумију њен животни избор и одлуку да се овако посвети Богу. Ова смирена монахиња, која је ту дошла из питоме Војводине, рекла нам је да ништа осим Бога њеном животу није могло дати смисао.

Пристали смо баш у тренутку када је невријеме захватило цијело острво и утрчасмо у цркву да се склонимо од пљуска и олујног вјетра. Ту нас је дочекала игуманија Манастира, мати Фотина, иначе дипломирани психолог, родом из Сурдулице. Иако испод монашке одоре, њена љепота није могла остати сакривена.


Историја, сналажење

Игуманија поче да нам укратко објашњава поријекло манастира – Цркву Светих Благовијести је подигла Јелена Балшић, супруга зетског владара Ђурђа II Стратимитовића и ћерка кнеза Лазара. Јелена је била борац за очување православне вјере, а јој жеља била да јој мошти буду у Манастиру у Бешкој. Поред ове цркве налазила се и црква Светог Ђорђа коју је подигао Јеленин супруг Ђурађ II.

На излазу из цркве пљусак је био страшан, тако да једва стигосмо у конак. Ипак на путу до конака, могли смо видјети прелијепо уређен врт, са преко седамдесет стабала маслина, шипака, крушака и другог воћа, дивних ружа, рузмарина, лаванде и разног љековитог биља.

На питање какве су овдје зиме и да ли се дешавало да мјесецима не могу никуда из Манастира, мати је одговорила смирено да је било таквих периода, али да су оне спремне на све.

- Једном је била тако јака зима да два мјесеца нијесмо могле до продавнице, јер је пут био залеђен. Али познајемо знаке времена и рачунамо да дуго нећемо моћи у град, па донесемо чамцима све што нам треба – додајући да тренутно имају само један чамац, јер им је један однијела вода.

- Чамцима доносимо и грађевински материјал и храну и превозимо људе – уз осмијех ће ова весела игуманија. Поред Манастира монахиње имају башту са купусом, броколијем, парадајзом, паприкама, краставцем.

- То није довољно за нас 14, колико нас има у Манастиру, али опет за остатак се снађемо.

Монашки чин

Игуманија Фотина нам открива како је добила име.

- Име сам добила на самом монашењу. И то тако што док се митрополит молио и изговарао имена светих жена, када је изговорио име Фотина, ја сам осјетила диван мир и благослов – каже Фотина и додаје да се дјешавало да некамати Фотина нас испраца 300x225 Побједа у посјети Манастиру Бешка у Мурићима монахиња добије и мушко име.

Прича игуманија како је донијела одлуку да се замонаши:

- Ја сам завршла психологију у Скопљу и тада сам често обилазила манастире у Грчкој јер ме стално нешто вукло ка овом начину живота, посебно након крштења које сам обавила шест година прије монашења. Након завршеног факултета Фотина је радила у медицини рада, али хтјела је, како она каже, да Богу служи свим својим бићем – монашки пут се указао као једини могућ за остварење такве жеље. – Када је 1992. године митрополит прешао у Црну Гору и ја сам тада из манастира који се налази у близини Вршца, прешла у Ждребаник код Даниловграда, гдје сам провела пет година, а након чега одлазим у Манастир Дуга код Биоча и ту проводим седам година, да бих 2004. године прешла у Бешку.

Манастир

- Огромна је разлика била живјети у манастирима који су такорећи у цивилизацији и овом овдје. Дошла сам са још једном сестром, тако да смо нас двије саме живјеле у манастиру. Било је јако тешко, с обзиром да смо дошле у јуну, врућине су биле неподношљиве. Биле смо такорећи без пара, без ичега. Дрвеће није било засађено, па хлада није било нигдје. Пијаће воде такође није било ни тада, а нема је ни дан-данас, а пумпа за техничку воду се стално кварила. Морале смо да научимо да возимо чамце ,јер је то био једини начин да пређемо на копно. Шест година смо биле без струје и имале смо најезду скакаваца који су јели све што год бисмо посадиле. Од комараца није могло да се дише, због влаге која је изузетно велика и која је погодовала њиховом множењу. Било је и змија – додаје мати – али њих се нијесмо толико плашиле. Застрашујуће су биле и приче рибара да су ловећи по језеру угледали свакакве сподобе, па није нимало било пријатно када се све стиша, а ми останемо саме. Дешавало нам се да паднемо у малодушност, посебно када се годинама ништа није дешавало, није било помоћи ниоткуда, црквени живот није био активан као што смо навикле. Осјећала се нека негативна присутност у ваздуху, која је временом била све мања и мања јер смо се молиле. Помоћ је полако почела да пристиже, Манастир се обнављао и напокон је овдје успостављена једна оаза мира – присјећа се игуманија.

Мати прича да од 1670. до 2004. године није био плаћан порез за манастир.

- У том периоду су само отац Јефрем Табановић који је обновио конак, а након њега монахиња Анастазија живјели у Манастиру, који је скоро три вијека био ненасељен. Тако да смо први житељи Манастира након више од 300 година. Послије свега што сам прошла, навикла сам се наш Манастир и било би ми јако тешко да га напустим уколико бих морала. Знате, овај мир јако прија, иако спољашњи мир није неопходан услов унутрашњег мира – наводи Фотина.

мати Фотина у цркви Блоговјести 300x225 Побједа у посјети Манастиру Бешка у МурићимаРаспоред, завјети

У Манастиру постоји ред и дан је испуњен, тако да не може никоме да буде досадно – прича мати и објашњава: Устајемо у четири, молитва је у пет, након тога иде богослужење, па доручак, дневне активности, ручак, одмор, опет дневне активности, богослужење и и током дана су распоређени часови које похађају млађе сестре. У дневне активности спадају: сликање, шивење, превођење, кување, рад у башти, чишћење, кошење траве и за сваку од тих активности мора се претходно добити благослов.

- Дневне активности или послушање имају дубљу позадину, објашњава мати, а то је одрицање од своје воље јер ми у Манастиру дајемо три завјета: дјевствености или дјевичанства, послушања и сиромаштва.

- Трећи завјет се односи на то да се ништа не стиче за себе, већ се даје сиротињи или манастиру све што се стекне или наслиједи.

Интересовало нас је како се хране у манастиру, на шта нам је мати рекла: „Ми постимо четири поста годишње, тј. ускршњи, божићни, Петров пост и богородични. Поред тога у Манастиру је сваки понедјељак, сриједа и петак посни дан, а месо се једе само када одемо у госте, а риба нам је често на менију коју лови отац Николај из Манастира Морачник који се налази с једне стране нашег Манастира, док се са друге стране налази Манастир Старчева Горица, одакле нам долази отац Григорије да би држао код нас богослужење“.

Услов за монашење

Монахиња каже да су кушње нормална ствар и да су монахиње навикле да страже над својим умом и препознају мисао која им не долази од Бога.

- Због самог начина живота који подразумијева велика уздржања, имамо и побједу над мислима које долазе као искушење и које би нас узнемириле – каже игуманија и додаје да је пост, уздржање, исповиједање, причешће, оружје које помаже у борби против земаљских напасти. Уколико се ту попусти, одбрамбене снаге падају и човјек се предаје стихијама. Игуманија каже да јој најтеже пада то што је постављена на велики положај и самим тим осјећа велику одговорност за све монахиње у Манастиру.

- Овдје су све сестре са факултетом, неколико њих су завршиле енглески, неке економију, маркетинг, имамо сестру која је завршила екологију, обишла пола свијета, била спеолог, планинар,обишла Антартик, Гренланд, Тибет и замонашила се. Монахиње су из Србије, Босне, Русије. Да би се неко замонашио -прича мати – мора да прође најмање три године, по Уставу Српске православне цркве, а поред тога је важно да човјек у срцу схвати да је то његов избор, а не да се улази у овакав живот из погрешних побуда. Ја као игуманија посматрам искушенице да ли су зреле за овакву одлуку, да ли врше присилу над собом, да ли им је манастирски живот бијег од стварности са којом требају да се суоче. Многим искушеницама митрополит није дозволио да се замонаше, говорећи им да Богу могу да послуже тако што ће се остварити као мајке, иако њима то није било право – додаје мати. Дешавало се да људи који су били у браку а немају дјеце се замонаше након развода ако се установе да су им мотиви чисти.

Фотина

Рођена 1962. године у доба комунизма, времену које је било безбожно, у времену хипи покрета и источњачких филозофија, Фотина је испробала све и схватила да ништа од тога душу не сити.

- У то вријеме добила сам и своја кола, пропутовала свијет, вољела и била вољена, пробала и медитацију и све што се учинило интересантним. Једноставно, мој дух је био љубопитљив и све ме је занимало. Док сам студирала, монахиња Агатија 300x225 Побједа у посјети Манастиру Бешка у Мурићимасхватила сам да учим гомилу глупости и да је све то пресипање из шупљег у празно, али сам ипак завршила факултет. А онда сам се сусрела са једном здравом научном теологијом, која има своје основе, аргументе, која се заснива на откровењу Божијем и има чврсте доказе. Ја сам имала могућност да се удам и баш тада када сам била на прекретници живота, схватила сам да љубав коју могу да добијем од Бога је довољна да испуни све моје потребе, иако то многи нијесу могли да разумију, више се никада нијесам окретала нити сам икада жалила за оним што сам оставила – прича игуманија.

Молиоци

Фотина објашњава да је основни задатак монаха молитва, мада многе прате и дарови попут исцјељења, пророковања, чудеса.

- Знам и да су се након молитава у нашем Манастиру дешавала исцјељења и чудеса. У манастир долазе да се замонаше и они који су водили уредан живот, као и они који су све прошли и доживјели избављење и сад му служе и једни и друге. Разне су судбине монаха. Некада они који су прошли свакакве лоше ствари могу много више да помогну људима савјетом јер их разумију.

Фотина упозорава на данашње савремене покрете, јогу, гатања, хороскопе, алтернативне методе лијечења и апелује да се омладина чува од блуда.

- Млади људи су изгубили критеријуме и савјетујем им да не саде тикве са ђаволом, да не би жалили напосљетку. Основна мисија ђавола је да убиједи људе да не постоји, али Богу хвала за његову силу која побјеђује све.

На крају разговора, небо се неким чудом потпуно разведрило и могли смо безбједно назад.

- Е, нећете ми гладни назад, дуг је пут – повика Фотина и одведе нас у манастирску кухињу у којој је све предивно мирисало од куваног купуса, брокулија, печеног ражаног хљеба и колача. Уз благослов се опростисмо од ове дивне жене, која нас је позвала да дођемо опет. Сједосмо у чамац замишљени, сада много боље разумјевши тајну шта значи одрећи се земаљског ради небеског.
Крштење

- У ванредним ситуацијама и жена може да обави крштење под условом да је она крштена. Ако је неко некрштен, на мјесту гдје нема свјештеника и дешава се да умире, жена има право да обави крштење. То може бити и бабица у породилишту или мајка новорођенчета уколико се види да дијете неће преживјети. Али уколико преживи, свештеник треба ту особу да миропомаже – каже игуманија.




Извор
 Glogovac Monastery

[мирођија]

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  Радмила Мишев, ОПРОШТАЈ

 

   Био једном један дивни старац, кога су сви звали Учитељем. Његова је реч била мудра, а молитва јака. До Учитеља није било лако доћи. Живео је у малом манастиру у подножју великих планина. Путеви су били лоши, шуме густе, а кад набујају потоци било је скоро немогуће стићи до манастира. Ипак су многи долазили Учитељу. И свако је добијао баш оно што му треба, неко поуку, неко утеху, а по некад би неког изгрдио, управљајући га тако на прави пут. Учитељ, духовник манастирски писао је књиге, игуманија се бринула о манастиру и радила заједно са сестрама од јутра до мрака. Све је ту било као у кошници, знао се домаћински и кућни ред. Свако је имао своје послушање. Једна од монахиња, Параскева, бринула се о сточици. Музла је краве, пазила на телиће, и све послове у штали је обављала.
   Сестра Параскева се плашила паса. Осећајући њен страх, један мали пас, шарпланинац звани Тигар, мајушан и смешан, стар само три месеца (а то је код паса узраст као детета од две и по године), стално је ишао за њома и правио се важан. Параскева раном зором крене у шталу, Тигар је ту. Још није истерала телад на пашу, а Тигар већ стигао да направи многе несташлуке и по ливади плаши телад. Све у свему, понашао се као и сви несташни малишани у тим годинама. Грдила га је, али се он због тога није много бринуо. Једног дана је Тигар био посебно расположен за игру по штали, где су били теоци. Трчао је око њих, вукао их за репове, и чинио још хиљаду несташлука, док сви телићи нису почели унезверено да мучу, узнемириле се краве, ричу, свака хоће да заштити своје теленце, а Тигар сав срећан мота се Параскеви око ногу и саплиће је и плаши. Сирота Параскева више није знала шта ће, викала је на Тигра, грдила га, а он се уопште није освртао на њене грдње. Једном сестра Параскева изгуби стрпљење и прутићем истуче Тигра иако тог дана није био посебно несташан. Мали псић никако није могао да схвати зашто је добио батине, јер је мислио да је све то само велика игра. У педагогију се уопште није разумео, па је цвилео и плакао читав дан.

 

Манастир Вазнесење

 

   Сутра му је Параскева, као и обично, донела храну, а он је само окренуо главу. Гладовао је све док му храну не донесе нека друга монахиња. Кад је мало ојачао, поче да режи на Параскеву. До следећег пролећа израстао је у правог шарпланинаца, великог и снажног. Бољег чувара није било на далеко. Нико непозван, ни човек, ни вук, ни медвед нису смели да се приближе манастиру. Према монахињама и старцу духовнику био је умиљат као јагње, само је са Параскевом и даље ратовао. Читаву годину дана није јадница смела, без неке од сестара, ни да помисли да уђе у шталу. Стално је лајао на њу и покушавао да је нападне. Једном су монахиње нешто радиле близу Тигрове кућице, он се отргао, јурнуо, одгурнуо остале сестре и угризао Параскеву.

 

                             

 

   Сирота монахиња више није знала шта ће, па иако јој је било непријатно да се жали на пса, оде код духовника, и све му исприча. Мудри Учитељ је саслушао Параскевине речи. Дубоко се замисли гладећи дугу седу браду, онда подиже главу и рече да оде код Тигра, и од њега затражи опроштај. Иако запрепашћена, без поговора је извршила то што јој је Старац рекао. Скупила је сву храброст и пошла до Тигрове кућице. Тигар је страшно залајао кад је угледао, умало да искида ланац, а онда је стао. Осетио је да се нешто догађа, да његов највећи непријатељ, како је усвојој псећој глави мислио, долази некако другачије. Монахиња је дошла до Тигра, направила велику метанију и искрено замолила за опроштај. Сестре су у чуду гледале како је Тигар престао да лаје, и пажљиво слуша то што му Параскева говори. Виделе су како је ушао у кућицу и више се на њу није ни окренуо. Од тога дана Тигар никада није ни зарежао а камоли залајао на монахињу Параскеву.
   Ово није прича из давних времена, и далеких земаља. Догодила се пре тридесетак година у земљи Србији, у манастиру Ћелије. Мудри Учитељ био је, нико други до, свети ава Јустин Поповић, кога су сви и онда и данас, иако одавно није физички међу нама, звали Ава, што на грчком значи учитељ.
   Људи посебног богоугодног, чистог и молитвеног живота, светитељског, блиски су са свима и разумеју сва Божја створења, и људе и животиње и биљке.

Прича је записана према казивању епископа Атанасија Јевтића

Радмила Мишев, ПРИЧЕ ИЗ СМЕЂЕ СВЕСКЕ, Артис Медиа Нет, Београд, 2007.

 

Објавио Манастир Вазнесење у 10.24

[мирођија]

Мати Евпраксија - седам деценија у манастирима Овчарско-кабларске клисуре

10. Децембар 2007 -

Опет бих изабрала исти пут

Њено монашко име је мати Еупраксија, по предањима име које слути на нешто добро, нешто као српско име Добрила или Добринка. Њен живот је посебна прича - седамдесет година искушеница, монахиња, игуманија, манастира Јовање и Никоље.

У манастире Овчарско-кабларске клисуре дошла је као Надежда Белић из малог места Бангула, код Ердевика, у Срему, како каже, двадесетак километара удаљеном од Саве и Дунава. Била је најмлађа, родена 1919. године као 12. дете Станимира и Марије. Због породичне трагедије у којој је већина деце умирала врло мала, нека и од туберкулозе, кум јој је дао име Нада, како би бар она преживела и избегла тужну судбину своје браће и сестара. У таквом окружењу ни малој Нади нису предвиђали другачију судбину. Међутим...

Преживела је. Једина. Остала само с мајком, јер је у међувремену преминуо и отац Станимир. Испоставиће се ипак да је све то био само увод у једну, по све необичну и на овим просторима можда и јединствену животну причу. Водена неком чудном, божанском силом и снагом, 1938. године, као деветнаестогодишња девојка, по први пут је дошла у Србију. На Богомољачки сабор у манастир Жичу, сећа се, било је то на Крстовдан, онај јесењи. Дошла. И остала ...

- Тако је морало да буде. Мајка ме је и учила да будем побожна, да идем у хришћанску заједницу. Послушала сам је, али је она платила високу цену - остала је сама. Тако је ипак морало да буде - сећа се данас мати Еупраксија, 20 година игуманија манастира Никоље.

Њен нови дом, након оног рођеног кућног, сремског, био је манастир Јовање. Замонашила се тек 1949. године, пуних 11 година после уласка у манастирске одаје Овчарско-кабларске клисуре и исто толико година искушеничког живота. Чекала је, каже, тако дуго, само зато да би је замонашио свети Владика Николај, који је и највише утицао на њено духовно освећење и поткрепљење. У Јовању је остала 16 година, а када је због изградње хидроцентрале дошло до урушавања манастирских одаја, преселили су их у Никоље, у коме и данас броји своје монашке дане.

За који дан биће то и пуних седам деценија у манастирима Овчарско-кабларске клисуре, двадесет година као игуманија манастира Никоље, након мати Ефросиније. Седам деценија, за обичне смртнике, готово невероватног живота. Јер, није лако објаснити и разумети каква то животна енергија и снага носе наизглед крхко људско биће да свако јутро устаје у четири сата, проведе више сати на богослужењу, преко дана обавља и најтеже физичке послове, присуствује вечерњем ... И тако из дана у дан. Већ готово седамдесет година.

- За разлику од ранијих година сестринство је сада знатно мање, двадесетак сестара, углавном старих и болесних. Млађих је све мање. Долазе, рекла бих више натрче случајно, па кад схвате где су дошле, врло брзо и одлазе у свет. Јер овде је много посла за све, мора се добро запети и радити, сваки дан, практично од јутра до мрака - каже мати Евпраксија.

Манастир Никоље по подели припада средњим споменицима културе, а по некадашњим прописима и Аграрној реформи припало му је 15 хектара земље и исто толико шуме. Ту је и на далеко чувена манастирска воденица. За мати Евпраксију и сестринство манастира много посла и свакодневних обавеза. Немају послужитеља, али део најтежих послова обавља им један житељ Пријевора који живи у оближњој железничкој станици. Некада је брата и њега манастир прихватио као своје, хранио их и пружао уточиште, данас о манастиру брину као о својој кући.

Тешко је у једном даху сетити се свега. И савета владике Николаја да не иде у Јовање јер се тамо умире од глади. И деце о којој је требало бринути. И дана када је приликом бежања преко Мораве погинула мати Катарина. И глади и немоћи да се преживи. А земља дата у закуп. Али...

Нешто што се не заборавља су дани градње куће. Али... Још јаче и још дуже од тога памти године враћања зајма.

- Кућу смо правили углавном од зајма, уз новац који смо добили од хидроцентрале чијом је изградњом дошло до урушавања Јовања, тадашњих 830.000 динара. Чим смо се уселили и мало скућили почели смо да враћамо дугове. Али није било лако. Неком смо враћали у новцу, неком у животним намирницама, неком сечом шуме. Остаће записано да су једино Раде Тодоровић и Милановачка црква опростили свој део - наглашава мати Евпраксија.

С посебном пажњом мати Евпраксија говори о Радмили Милентијевић, великој добротворки, захваљујући чијој помоћи је знатно обновљена манастирска кућа, препокривена воденица. И још много тога. На реновираној кући сестринство је једну собу у поткровљу наменило њој. У тој соби Радмила је и ове године преноћила две ноћи.

Пред игуманијом Евпраксијом и њеним сестринством је још много тога. Свакодневних обавеза, бриге и пажње за манастир и старе и болесне сестре. Али и да се обнови и кнежева кућа, чува и пази чувена ризница. Сачува чувено Каранско јеванђеље о коме мати Евпраксија говори с посебном пажњом. Јер, реч о светињи непроцењиве вредности, најстаријем оригиналном јевандељу код нас, писаном далеке 1604. године.

Међутим ... На прагу десете деценије живота, за њу нема дилеме и како каже никад је није ни било.

- Да сам сада на почетку и да бирам, опет бих изабрала исти пут...

Извор: Пресс (10. децембар 2007.) - П. К.

 

http://www.spc.rs/sr/mati_evpraksija_sedam_decenija_u_manastirima_ovcarskokablarske_klisure

[JESSY]

Шест деценија у служби Господу

1. Септембар 2014 - 8:30

Мати Рафаила, игуманија манастира Мала Ремета

На западним обронцима Фрушке горе, окружен шумом и манастирским шљивиком, манастир Мала Ремета је у суботу 30. августа о.г. од раног јутра био испуњен благочестивим народом, монаштвом, свештенством ради дочека Епископа сремског Василија. Настала је свеопшта радост на  литургијском сабрању  посебним поводом – игуманија мати Рафаила данас обележава 60 година од монашења.

Када је пре пет деценија дошла у Малу Ремету, Рафаила је затекла само рушевине – било је то време глади, сиромаштва, али и велике одбојности власти према Цркви и манастирима. Како је рекао архимандрит манастира Гргетега игуман Доситеј, било је то време када сте пре подне били гладни, а поподне жедни! Конак је био запаљен,  а мати је спавала сама готово под ведрим небом. Да би се прехраниле, онa и још једна монахиња која је овде била од раније, ишле су у надницу код сељака и у сељачку радну задругу да би зарадиле за храну и нешто новца  уложиле у оправку конака. Брале су липов цвет, сушиле га и продавале. Од манастирског шљивика је била већа зарада: пекла се ракија и продавала, а новац улаган у оправку и сређивање ове светиње.

За нас данас, из нашег угла, овакав живот  је незамислив по свему, али и по великој дисциплини и приљежном раду, а за све то време богослужење се није смело пропустити.

Данас је у овом манастиру, са обновљеним конаком и капелом, служена Света Литургија. Началствовао је Епископ сремски Василије, а саслуживали су архимандрити Доситеј (Гргетег) и Филимон (Каона); архијерејски намесник румски протојереј Сретен Лазаревић; крстоносне проте Мирко Тишма и Крсто Максић; протонамесник Радослав Радовановић; јереј Лазар Војводић; јеромонаси Клеопа (Стефановић) и Јустин (Јеремић); ђакони Слободан Вујасиновић и Никола Јанчић (Епархија шабачка)

За певницом су данас у славу Господу појали ректор Карловачке богословије (у пензији) протојереј-ставрофор Душан Петровић и проф. Горан Власац, као и вероучитељ Бранислав Керечки.

Игуманија мати Рафаила, позната као велики послушник и радник, скромна по свему, лично није желела да се обележи њена шестодеценијска служба – али се Владици не противречи. Епископ сремски Василије, прави архипастир, стара се о својем монаштву, свештенству, епархиотима. Потрудио се да се данас прослави шест деценија анђелског образа мати Рафаиле, али и да пошаље поруку свему монаштву Епархије сремске и шире, јер без монаштва се не може.

Од раног јутра чуле су се најлепше речи добродошлице: „Сестре моје миле“, говорила је сестрама које су полако пристизале у манастир. Ту су биле игуманије фрушкогорских манастира са сестринством: мати Гаврила (Раковац), мати Параскева (Јазак), мати Анастасија (Врдник), мати Антонина (Петковица) и мати Анисија (Беркасово), као и сестре из других манастира; ту је био и архимандрит Стефан, игуман манастира Велика Ремета.

Рафаила је пореклом из села Пљева код Шипова; замонашена је са 19 година. После смрти оца, и њена мајка је дошла у Малу Ремету, где се замонашила (монашко име Михаила) и касније умрла,  као и рођена сестра (монашко име Ангелина).  Свој иметак и средства уложиле су у манастир и успеле да га обнове, подигну конак и капелу.

„Својим крхким женским бићем, душом и телом предана Господу, али снагом Духа Светога који нам даје снаге да постигнемо многе ствари што као људи не можемо, само благодаћу Духа Светога мати Рафаила је много чега урадила, постигла и принела Господу на жртву ...“ - казао је Епископ сремски Василије после Свете Литургије, захваливши игуманији Рафаили и додао: „Само да си, мати, палила свеће и носила мантију, носила образ монашки и молила за све нас све ове деценије, много је,  а да не говоримо о подвизима који су само Богу знани...“ У наставку јој је даривао крсно знамење које ће убудуће носити. Још је Епископ сремски Василије пожелео да свакој игуманији и свима монахињама фрушкогорских манастира овако долазимо на славље и обележимо дугу монашку, подвижничку службу.

Окупљени око трпезе љубави сасслушали су архимандрита Доситеја, игумана манастира Гргетега,  који је казивао о животу наше Цркве шездесетих година прошлог века:

„У овом, за мене трепетном тренутку, када поменемо шездесетогодишњицу, да смо само све време празновали – било би много; а поготово кад је у питању шездесетогодишњица једног распетога живота... Пре 79 година рођена је  наша  данашња слављеница, на  крштењу Роса Марковић. Роса је задојена вером својих родитеља који нису били писмени граматички, али писмени науком над науком, па су знали да јој ту веру усаде у она тешка и суморна времена, када су се људи стидели један другог због вере у Христа, због крсне славе. Та православна породица која је дошла из Босне, убризгала је у срце младе Росе да, понета младалачком жељом и неустрашивим идењем за Христом, узме крст свој и дође у врлетни Јазак...“

Животопис мати Рафаиле сликар може представити као море из кога је тешко издвојити детаље... Мати Рафаилу, замонашену у Осогову, у Скопској црној гори,  Божји промисао и благослов блаженопочившег  патријарха Германа  довели су у фрушкогорске манастире.

Најстарији свештеник прота Тишма, који деценијама познаје мати Рафаилу и служи у Малој Ремети, захвалио је Господу што га је упутио у ову светињу и верује да су Покров Пресвете Богородице којем је манастир посвећен и игуманија учинили да буде везан за ову светињу, и као свештеник лично и са својом породицом.

У знак  благодарности за монашку службу и велики труд и истјазања, верници из Батајнице су игуманији мати Рафаили даривали крст и штап, а слово захвалности је произнео протојереј-ставрофор Крсто Максић.

За мати Рафаилу  и верни народ за време трпезе љубави стихове је казивала Зорица Мишчевић, директор Установе за неговање културе „Срем“ из Сремске Митровице, песме је појала Наташа Стојковић, уредник програма, док је омаж мати Рафаили произнела Весна Петровић, саветник Библиотеке „Григорије Возаревић“ из Сремске Митровице.

Мала Ремета данас

До манастира Мала Ремета долази се кроз истоимено село – читаво село – главна улица са редом ушорених кућа са леве и десне стране, неке празне и остављене, неке запуштене. Мештани се сећају да су ту на овом потезу живели радници са породицама који су били ангажовани на разним манастирским пословима.

Имање манастира је било велико, засађено пољопривредним културама  и воћним засадима. Манастирска земља одавно припада другима. Реституцијом треба да се врати у манастирско власништво (нешто мање од 600 јутара), али до данас није било помака по том питању.

Ако би и неко поставио питање, шта ће толика земља на две монашке душе,  можемо једноставно одговорити – нека земља буде ономе чија и јесте да њоме може хранити друге поред себе, јер оно што је Богом благословено, имаће напретка; то нам је показала и животна прича игуманије мати Рафаиле, која је само једна међу многим нашим монахињама које служе Господу и моле за све нас.

Манастир Мала Ремета има најмање сестринство и нада је у Господа да ће се сестринство умножити, а помоћ свакога доброг човека је добродошла, јер у манастиру има пуно посла које наше монахиње, мати Рафаила у осмој деценији живота и сестра Ефросинија, не могу тако лако обавити.

Манастир Мала Ремета

Током 1588. године у турском попису наводи се манастирско имање које и није било мало. Можда је и зато током 1566. године одређена откупна цена од чак 6000 аспри (акчи). Манастиру није био суђен миран живот тако да је недуго потом спаљен (вероватно од Турака) и одмах затим расељен. Од тада је овај манастир напуштен, али (чини се 1679. године) патријарх Арсеније Чарнојевић дозвољава монасима манастира Раче да се населе у Малу Ремету.

У то време манастир је био у потпуним развалинама, па су га монаси из Раче обновили. Можда од тог догађаја и потиче прича да је краљ Драгутин Малу Ремету поклонио овим монасима. Од тада се овај манастир води као метох Беочинског манастира. Из тога времена потиче и манастирски печат. Нема сумње да су рачански монаси обновили Малу Ремету, али какве су природе били грађевински радови које су они обавили, тешко је рећи. Тек од 1739. године почиње се градити црква уз помоћ Станка Милинковића из села Шуљма. Да је и тада Мала Ремета била метох манастира Беочина, види се из уговора са зидарима где је наведено да се нова црква налази на „грунту манастира Беочина, звано Реметско“.

Зорица Зец

[мирођија]

  У критском манастиру Хрисопиги упокојила се најстарија монахиња Гркиња Алексија

 

У критском манастиру Хрисопиги, близу града Хање, упокојила се монахиња Алексија (у свијету Мељпомена Муратоглу) најстарија монахиња – Гркиња.

Мати Алексија родила се 1909. године на острву Бозџада, малом острву на турским водама при излазу из мореуза Дарданели, за вријеме царовања султана Абдул-Хамида Другог. Постригао ју је у монаштво 1993. године патријарх константинопољски Вартолемеј пошто је остала удовица.

Патријарх јој је дао монашко име у част блаженог спомена патријарха московског и све Русије Алексија Првог, пише портал Dveri.bg.

Монахиња Алексија много година је служила у патријарашком сабору светог великомученика Георгија у Истанбулу, а током посљедње три године, када јој је била потребна њега, живјела је у манастиру на Криту.

До посљедњег дана била је свјесна свих догађаја и живо се интересовала за манастирске ствари и константинопољског патријарха. Смрт је дошла због срчане дисфункције.

У присуству игуманије и сестара манастира уз пјесму „Спаси Господе, људе твоје“, мати Алексија је предала своју душу у руке Господа.

Са руског: Марија Живковић

Извор: Православие.ру

[JESSY]

Мати Анастасија, игуманија манастира Девич: „Била сам дијете кад сам овдје дошла“

Мати Анастасија, ево нас овде, у великој косовско-метохијској светињи, манастиру Девич, где су мошти Светог Јоаникија. Можете ли да нам кажете нешто о овом манастиру, светињи, о његовој историји?

Манастир Девич се налази у центру Косова, на путу од Србице према Метохијској Клини, у пустињи Девичкој, коју је изабрао и основао преподобни отац наш Јоаникије Девички. Не зна се да ли је пре њега постојао манастир. Све што знамо о манастиру датира од времена када је свети Јоаникије живео, подигао малу цркву и тако је започела историја овог манастира. Нажалост, ми немамо много података о овом манастиру, јер су више пута уништавани, па и у ово време кога смо ми сведоци. Свети Јоаникије је живео крајем 14. и почетком 15. века, подигао скромну цркву уз помоћ верног народа. Касније је црква проширивана, зато има необичан изглед. Имамо разна сведочанства ко је све учествовао у изградњи. Један од њих је Ђурађ Бранковић, који је много помогао манастир. Манастир је рушен више пута за време Турака, за време Аустроугарске, а ево и у наше дане. У близини манастира постоји извор, поред кога је Свети Јоаникије живео, пре него је подигао цркву. То говори да, када је Свети Јоаникије дошао, на овом простору није било никаквих грађевина, а да ли их је некада раније било, није познато. Св. Јоаникије је живео код тог извора у једном огромном, шупљом дрвету, да би касније подигао манастир. Он је започео подвиг у овоме манастиру, да би један период после, покушавајући да се склони од народа, пошто је ово био део његовог родног краја, провео у манастиру Црна Река. Касније, пошто је духовно ојачао, одлучио је да се врати у Девичку пустињу где је остао до краја живота. Многа исцељења поред моштију Светог Јоаникија су доказ његове велике слободе пред Господом да се моли за нас. И опстанак овог манастира кроз векове је такође доказ његове слободе пред Господом да се овај манастир, иако рушен поново обнавља, и да, једини у Дреници од многих који су овде постојали, опстане до данашњег дана.Ви сте, мати, неколико деценија у овоме манастиру. Дошли сте овде врло млади. Како је изгледао тај ваш долазак у манастир, тај доживљај и сусрет са манастиром?

Ја сам била дете, имала сам само 12 година, кад сам овде дошла. Како сам одлучила да дођем у манастир је нешто што је моје лично. А што се тиче сусрета могу вам рећи ово: дошла сам са монахињом која је из мог родног села и била је већ овде монахиња. Нисам је много познавала, јер када је она отишла у манастир ја нисам ни рођена. Тако да и она ми је била неко непознат. Ишли смо пешке из Србице и било ми је све необично и била сам помало тужна. Тек тог тренутка сетила сам се породице, свега, деце, шума, поља… Ишла сам ћутећи и помало размишљајући о томе, спремна да заплачем, али нисам. Али, када сам ушла у манастир све сам заборавила. И никада више ни један тренутак нисам помислила на оно што сам оставила. Наравно да сам се сећала и наравно да се сећам детињства, сви се сећамо детињства и свог родног краја, али то је нормално сећање, а не сећање са жаљењем. Тога се понекад сећам и данас и у неком дружењу са најближима испричам. Тај преломни тренутак је остао целог живота, без икаквих промена.

Да ли је тада мати Параскева била игуманија овог манастира и да ли вас је она примила?

Да, да, она је била игуманија и примила ме у манастир.

Ја сам много слушала о мати Параскеви, о њеној вечичини, њеној храбрости и о томе колико је учинила за овај манастир. Ви сте живели овде са њом. Шта нам Ви можете о њој рећи?

Сви смо ми људи и сви имамо своје мане и своје врлине. Неки људи причају позитивне ствари, неки причају негативне ствари, а ја која сам живела поред ње, када бих могла да вратим време, не бих знала шта бих могла да поправим. Зато што је то било баш за то време. Зато што нас је учио Патријарх Павле да је свако рођен и дошао у своје време. Наравно да он може свој задатак и испунити, и не испунити. Али, она је била особа баш за то време. Овде је увек било тешко преживети, од, да кажем старим језиком, Арнаута, који су окруживали овај манастир. Веома је било тешко, а она је била храбра да то изнесе према времену. Другачији је начин садашњег опстајања, другачији је начин био тадашњег. Мислим да је то било баш њено време и мислим да је она у суштини обавила свој задатак онако како треба.

Ви сте је наследили на тој светој игуманској дужности. Наследили сте и руковођење светињом и сва та искушења?

Наравно, само што се после њеног одласка променило време и ја, сада кад размишљам, мислим, да она не би могла да прихвати ово време, али мислим да и ја у њено време не бих могла да останем. То је баш тако као што је рекао наш свети владика Павле. Кажем владика, јер је за нас то најближе, он је нама био епископ многе године, за мене 25 а укупно 30.

Патријарх Павле је долазио често у манастир Девич, сусретали сте се са њим, имали сте прилике да се поучите од њега?

Да, много смо научили, био нам је прави отац, бринуо је о нама, као о својој деци.

Дошло је ново време, како сте рекли, мати. Ново време, нова искушења. Преживели сте 1999. и 2004.годину. Како је то изгледало тих дана када су вам упали у манастир, како је све то на вас утицало, Ви и сестре сте биле саме у манастиру, без заштите?

Било је страшно. Али, много је страшније сада размишљати о томе, него оног тренутка. Бог даје снагу и управља све баш онако како је најбоље у датом тренутку. Ето, опстао је манастир, остали смо, опстали, преживели смо те тешке тренутке, али Бог је био с нама. Сви знамо, како је када нас, тада девет монахиња у манастиру, очекује упад разузданих балиста, терориста или како год хоћемо да кажемо, наоружаних разбојника што су они у то време били. Али кажем у том тренутку Бог даје снагу. Издржали смо та три дана. Опљачкали су манастир, однели све што је могло да се однесе, полупали иконе по цркви, ћивот светог Јоаникија, разбили плочу.

Јесу ли дошли до моштију?

Не, не. Мошти су иначе биле у дубини, тако је изпочетка ,тако је по предању.

Онда је дошла заштита?

Да, онда су дошли франсцуски војници, то је била њихова област. Било је тешко. А они су дошли и рекли да ће нас само обилазити. Тада смо, не хтели, него морали, да напустимо манастир, јер ми смо учинили све што је могло да се учини. Ми смо знали да је тако опстанак немогућ. Када су требали да упадну, када се повлачила војска, ми смо били спремни да останемо, као што смо остали и били смо спремни да погинемо. То је све прошло, ми нисмо погинули, али сад како остати у њиховим рукама, шта то више значи? Више смо желели да погинемо, него ако сада морамо да кренемо. Међутим, контактирајући свог команданта, који је у то време био познати Огар, Французи су добили наређење да могу остати. Наравно да тада више није било дилеме, када смо чули да ће они остати са нама и ми смо остали. Марта 2004. такође, десио се тај погром. И тада је било тешко, манастир је спаљен, и ми смо се после месец дана поново вратили и ево данас манастир како изгледа, хвала Богу, и даље смо овде.

 

Данас је заштита манастира припала КПС-у(Косовској полицијској служби) ?

Ми то говоримо, говорићемо и убеђени смо, да то није права заштита, али ето тако је. Заиста немамо поверење у такву заштиту. У сваком моменту када изостане људски фактор Бог је ту и надамо се да ће и сада ако дође тај тренутак, Бог наћи начина да нас сачува. Време се променило, нису сада намере околине боље него раније, него је директива другачија. Али свеједно, ту смо, Бог се брине.

Манастир Девич има велико имање. Ја сам наилазила на податке да је манастир пре Другог светског рата имао преко двеста, триста хектара шума и ораница. Шта је сада са тим имањем?

Манастир тренутно има у свом поседу неспорених 18 хектара обрадиве земље, 30 хектара шуме и дворишта око манастира. Укупно нешто више од педесет хектара. А огромне површине које је манастир имао пре Другог светског рата, надамо се, да ће једног дана, поново, бити враћене и стављене манастиру на располагање.

 

Сада ви не управљате тим својим имањем, ни оним најближим њивама, немате могућност да одете до њих?

Ми немамо могућност још увек да користимо своје имање. Нико тамо не оре, не сеје, али се тамо напаса стока, сече се растиње, служи као фудбалско игралиште, још увек се односи материјал са економских зграда које су тамо биле новосаграђене, и у одличном стању за потребе док се тамо земља обрађује. Надамо се и покушавамо стално да се то имање огради тврдом оградом, да би могло да се крене, да се користи, обрађује, јер је земља врло плодна и значило би пуно и за манастир и за оне људе који немају довољно. Могли би да дођу, да помогну, уколико им је потребно да добију од плодова и било би то корисно и потребно. То је право манастира да користи своју земљу. Стално говоримо о правима, а ево ни после 15 година не можемо да уђемо и да обрадимо своју земљу.

Како данас манастир живи и од чега? Има ли сестринство неко послушање које помаже опстајању?

Овде је старије сестринство. Имамо једну младу монахињу, две три баш старије и једну средовечну. Али, радимо крстиће, радимо неке сувенире, бројанице, тако да нам то доста значи, поред онога што има још увек верних који се сете за манастир Девич. Све је то скромно, али може да се опстане. Али је најважнија слобода. Слобода да, када изађемо, не размишљамо. Да људи када хоће да дођу не питају ,,смемо ли?“ Јако нам тешко пада кад људи питају ,,Смемо ли да дођемо?“. А знамо и да има основа за то њихово питање. Пролазимо кроз места где су људи живели, које смо познавали, са њима сарађивали, а њих тамо нема. То је јако тешко, а знамо и да нису отишли својом вољом.

Долазе ли Шиптари из комшилука и даље у манастир, траже ли лек, и дешавају ли им се исцељења?

Врло ретко, за разлику од времена пре ових догађаја, за разлику од пре деведесете, од тих седамдесетих, осамдесетих када је много њих долазило, првенствено да траже помоћ у својим невољама, оздрављење у болести, а имали су и неку традицију да у време празника Светог Георгија, Ђурђевдана, масовно долазе. Ко што знамо део њих су поарнаућени Срби, па вероватно нису могли да забораве тај лепи пролетњи хришћански празник, него су на неки начин остали везани, нарочито за празник Светог Георгија. Често пута дошло би пуно двориште деце, они би ушли у храм, поклонили се пред ћивотом, отишли би на извор, умили се, свако дете би носило нешто, или неки динар, нешто од плодова земаљских. Знали би да носе неки кукуруз, било шта, тако то њихово веровање. Али сада ретко долазе.

Шта ћете нам, мати, рећи за крај овог нашег разговора о манастиру Девич?

Много би још могло да се каже о манастиру Девич. Али, то је најбоље, ако човек доживи, то не може да се исприча. Зато сви они који желе да знају било шта о манастиру Девичу, треба да дођу, да се поклоне ћивоту Светог Јоаникија Девичког и биће им све јасно, неће бити потребе за новим објашњењима.

Мати, хвала Вам пуно на разговору. Дај Боже да Ваша борба буде са позитивним исходом, да доживите жељену слободу, да Бог награди ваш труд и све ово што радите не само за Вас, него и за нас. Јер много значи и нама да имамо где да долазимо и затражимо утеху кад нам је потребно .

Оливера Радић

Извор: Православие.ру

 

 

 

© 1219-2014 Православна Митрополија Црногорско-Приморска

[JESSY]