О нашим монахињама...нешто и лично...али свакако лепо и поучно...

[Guest]

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=1&t=6855&p=215708

[Guest]

http://www.poa-info.org/vesti/2010/08/20100822.html

[Guest]

http://www.poa-info.org/vesti/2010/08/20100822.html

[Guest]

http://www.poa-info.org/vesti/2010/08/20100822.html

[mcvija]

"]http://[/url]

[mcvija]

"]http://[/url]

[mcvija]

"]http://[/url]

[мирођија]

Јечи гора крај манастира Гориоч

Шпански војници напустили ову средњовековну светињу прошле године, албански полицајци на капији

Мати Исидора испред манастира Гориоч (Фото Б. Радомировић)

Манастир Гориоч, Исток – Узаним асфалтним путем, док са обе стране јак, оркански ветар савија гране, на надморској висини од 1.000 метара, на скоро самом улазу у Исток, стижемо пред капије средњовековног манастира Гориоч. Нема контроле, албански полицајци из редова Косовске полиције само провирише из дотрајалог контејнера. Несвакидашње, јер до прошле године шпански војници који су чували ову светињу из 14. века, која је метох манастира Високи Дечани, нису дозвољавали ни птица да пролети. Било је сестринство Гориоча, једне од првих светиња Српске православне цркве на Космету, која се налази северозападно од Истока у плодној Метохији, безбедно. Отварамо капију, осврћемо се, куцамо на врата трпезарије. Све сређено, чисто. Одједном, доле из манастирског конака излази монахиња, не чујемо се од ветра. Питамо, јер смо ненајављени, можемо ли да попричамо мало о овој светињи која се налази на Белом камену, на месту где се сударају метохијска долина, и висови Мокре горе.

Брише ветар, јечи планинска гора, а у светињи смо где се не виче, не галами, па ћутке за старешином манастира Гориоч, који је по народном предању саградио Свети краљ Стефан Дечански у захвалност за исцељење својих „огорелих очију”, улазимо у трпезарију:

„Нека сте дошли, овде не морате да се најављујете. Али, све је мање Срба којих Метохија има. Никада се народ, српски, није овако истребио, као после овог рата”, тихо, како и приличи светињи, али учини нам се на моменте и сасвим нечујно, прича настојатељица манастира мати Исидора, која је поодавно са сестринством дошла из манастира Сопоћани.

Ово је женски манастир, сестринство са шест монахиња, али изненађујуће, угледасмо млађу сестру, која је скувала кафу, а потом нас мати Исидора понуди и тортом:

„Да, имамо и млађу сестру”, рече мати Исидора, која баш и није хтела да коментарише наше питање зашто у српским манастирима на Космету све мање или никако нема млађих монахиња, сестара, док су, како смо приметили, манастири по Србији пуни млађег сестринства.

„Долазе нам Срби из Осојана, Старог Лукавца, Црколеза, Бања, али обично када је манастирска слава, на задушнице, помажу нам углавном око баште, у манастирској порти. А свештеници из Истока и из Дечана долазе недељном и празницима и служе литургију”, прича нам мати Исидора, док ветар напољу брише, чини нам се ломи све около, да је на Бадњи дан тај источни ветар поломио 200 црепова. Вели, зиме су овде кратке, има, како рече, голомразице, али спреми се сестринство за зиму као што се спрема и већ ових дана, а набавили су и неколико метара дрва. Кфор их посећује све ређе, а оне ту, „богу на аманет”, у тоталном албанском окружењу, с можда неколико стотина Срба повратника у Истоку и појединим селима, не боје се никога и ничега.

Преживело сестринство и 1999. годину, повлачење српске војске, и 2004. годину, све молећи се Светом Николају, цркви која је поникла на темељима оне која је порушена у 14. веку:

„Окупља се кад год може овде верни народ Метохије, учвршћује духовну везу међу српским народом овог краја. Сада све ређе, али смо срећни ко год да дође”, једва чујно казује мати Исидора док нам отвара врата цркве у којој су заштићене иконе из 14. века. Имао је овај манастир надалеко чувену библиотеку, а неке књиге и данас се чувају у Петербургу.

Види се из Гориоча пола Метохије. У овој светињи, коју од августа прошле године чувају албански полицајци, што би се рекло, тело и душа налазе мир и спокој. Налази се на 40 километара од Косовске Митровице, на путу према Пећи. Иако су у источкој општини, где се српски глас једва чује, иако су их напустили војници Кфора, иако не могу да обрађују својих 24 хектара земље, да секу своју шуму, не плаши се ово сестринство тешке свакодневице. Потребна им је помоћ, али како би поправиле стари базен, који треба, како рече мати, да се окрпи, али и нови да се очисти, да се направе преграде како не би с тим кубуриле. Потребно им је више воде за базен у којем су донедавно гајиле надалеко чувену метохијску пастрмку:

„Недавно је био владика Теодосије, помаже нам и он и братство манастира Високи Дечани, али ето, требала би нам помоћ бар што се тиче овог базена, и ништа друго”, док ветар савија неколико векова стару липу, у покошеном дворишту, у врту пуном ружа, богородичних суза, и успут нам потврди да је у Гориочу и сестра Марта, мајка владике Теодосија.

Чујемо да их поодавно не походе Албанци, који су долазили за „наше веће празнике”, али имају нормалну комуникацију са полицијом која је под командом Приштине, а која је ту 24 сата. Поздрављамо се уз речи да ћемо се скоро видети, док нас, онако тиха, мати Исидора поздравља с манастирске капије, а да не одемо „празни”, јер смо дошли у госте, превалили „толики пут”, даде нам семе богородичних суза, од којих ове вредне и неустрашиве монахиње у својој радионици ручно израђују сувенире. У истом моменту огласи се звоно са цркве Светог Николаја, и то уочи саме Велике Госпојине, кад ће, као и ранијих година, велики број расељених Срба, протераних из равне Метохије, поново покушати да дође до својих порушених кућа, и да се окупи и види ту, у Гориочу, на сабору.

Биљана Радомировић

објављено: 03.09.2012.Политика

[Guest]

http://www.patriarchia.ru/db/text/2379675.html

[ego]

Изабранице наших дана

Дивне примјере имамо овдје код нас, да нас укријепе: Светог Василија, Светог Петра Цетињског, Арсенија Светог, Светог Стефана... Ту је и нови светитељ, Симеон Дајбабски, диван, велики Христов слуга. Колико их је таквих, да нас подстакну, да нас покрену.

Па и ове наше сестрице, које је Бог призвао. Имамо нашу Јелисавету на Цетињу. Цетињанка, тврдоглавко један: викала је на Цетињане кад не дођу како треба у цркву. Сви су се бојали ње, Јелисавете наше. И на крају, тако ју је Бог фино призвао: у њеној ћемо кући отворити народну кухињу којаће се звати „Народна кухиња мати Јелисавете”. Заслужила је она то.

Онда наша мати Еликонида. И она је била динамична. Знам је још из њених младих дана, кад је била у Ћелијама. Она је тамо, поред Авве и поред оних сестара од дјетињства, од малих ногу, стасавала и сазревала. И на крају, тако ју је Господ фино призвао.

И Варвару, знате, из Бање, она је била и остала наша Варвара. Ја сам је исповиједао и знам да је била богољубива и христољубива. Стизала је и до Јерусалима, па до манастира Манасије гдје је била и игуманија, али је била једна душа жељна Господа. И, ето, Господ ју је, по нашем мало прерано, призвао...

Затим мати Аквилина из Пећке патријаршије која се упокојила 2008. године.

Потом Гликерија, која се упокојила у Пећкој патријаршији 2012. године. Помињем је, знам је, прислуживала ми је тамо у олтару. Са каквим је страхом Божијим она то радила. Увијек је она ту била, увијек је кадионица бивала пуна жараи све на вријеме и по поретку... А кад се заврши Литургија, она тражи опроштај: да није случајно погријешила нешто. И увијек је долазила увече да ми очисти ципеле. Без обзирана то што јој никад нисам дозволио, сваки пут је долазила да очисти. Када бих одлазио, увијек би ми тутнула бројанице уруке. Баш једна дивна Божија душа.

Све су сестре у Пећкој патријаршији, на челу са мати Февронијом, такве. Оне заиста горе као свијећа пред Господом. Февронија – прва на служби Божијој, а последњаиз цркве излази, а сад јој је већ скоро деведесет година. Не прича она много, нити нешто расправља, нити доказује, показује, нити показује да је она ту нека игуманија, али самим ставом тако дивно зрачи. Наравно и ове друге старице сестре, све са штапом, које чекају позив Господњи. Иду, после службе, то је најдирљивије код њих, двије по двије, иду и пјевају: „Достојно јест”. Онда код једне јабуке испред конака узму благослов или патријарха, или свештенослужитеља и тек онда иду на своја послушања. Од 1957. године су оне ту. Бог је преко њих спасио Пећку патријаршију. То је била пустолина, нека ми Бог опрости, не само у турска времена, него и после. Дође један калуђер, па двојица... Па дође онај несрећни Антоније, Бог да га прости – што је прогласио себе за митрополита, па закључа Патријаршију. Оставио је неком богословцу кључ и побјегао за Грчку прије но што су дошле ове сестре. Сами је Бог просвијетлио онда патријарха, који их је тамо примио кад су дошле. У овим тешким временима, кад су готово сви побјегли, оне су остале у манастиру. Није се помјерила ниједна од њих, нити се уплашила. А имале су разлога. Једна се, додуше, уплашила и кренула – натоварила камионе. Ја сам тада дошао, па јој кажем: „ЊеговаСветост је рекао да не може одавде никуд да се иде. Ево, ја сам дошао, па ћу бити са вама”. А мати Февронија сва срећна. Она, млађа сестра, сирота, потрпела је и послушала и молила се очевидно Богу, јер је послије разумјела...

Па мати Јустина из Атине. Заиста једна Божија душа,света душа. Једна вулканска природа, онаква какви Грци и Гркиње знају да буду. Она је од дјетињства, од гимназијских дана кренула за Господом. Прво је била у једном сестринству, „Евники”, световног типа, кренула је тамо шездесет и неке године. Убрзо је кренула у потрагу за здравијим монашким животом. Тада се прво срела са садашњим нашим патријархом Иринејом, који ју је упутио код оца Јустина, и то је одиграло пресудну улогу у њеном животу. Дванаест пута је она долазила тајно. У Београд дође, оде до Беча, па се тајно спусти у Београд, па до Ћелија, да тамо буде са оцем Јустином и са сестрама. Била је наш поштар, нашу је пошту доносила у Ћелије, а онда из Ћелија нама писма оца Јустина, има на десетине тих писама оца Јустина нама и наших њему сачуваних. Она се тајно и замонашила у манастиру Ћелијама. Добила је име Јустина. Отац Јустин, који је и сам био вулкан, видио је да и њој пристоји то име Јустина. Потом је у Грчкој обновила манастир Свете Тројице.

Била је велики добротвор, не само нашег него и других православних, и Руса и Бугара. Ко све није примио помоћ преко њеног манастира. Колико је само послала за Босну, за Косово, за храм у Подгорици. Колико пута сам је молио да прекине. Па сам говорио и Пајсији, која је тамо најстарија сестра. Она ми је тада рекла: „Владико, вјерујте ми, немамо за хљеб сјутра, али нема силе. То је њен такав систем...“

Нису имале ни струје. Тек су је сад увели у манастир, због неког апарата за дисање, који је био потребан мати Јустини.

Толико је скромности, толико је несебичности било у њој, толико љубави. Баш је Божијом љубављу била испуњена. То се видјело и раније, али нарочито док је лежала у ковчегу, усмјерена према небесима. Чини ти се, овог тренутка ће да каже: „Кирие елеисон”, сад ће то да запјева. Била је то радосна старица од 92 године, и сва се већ била смежурала. Међутим, наједанпут су јој се вратиле младост, љепота, бјелина... Подвиг светитеља је заблистао и сав је њен живот био у том тренутку сабран уњеном лику. Заиста се огњено трудила, испуњена христољубља и братољубља. Исплатио јој се живот, то је било очигледно. Када се упокојила, та старица од деведесет и двије године, скупило се монаштва, нарочито монахиња, од Крита до Пелопонеза, до Свете Горе. Препуна је порта манастирска била. То је био тужно-радосни празник. То нису сахране у уобичајеном смислу. Тада човјеку бива јасно зашто Црква дан упокојења проглашава као дан светковања неког светитеља. Што је говорио патријарх Павле: „Најбољи су они због којих се када се рађају сви радују, а кад умиру, сви плачу”. Е, таква је била наша мати Јустина. Таквих, хвала Богу, има још. Дај Боже, да и од нас буде нешто.

Из предавања митрополита Амфилохија на духовном сабрању у манастиру Дуга морачка на Васкршњи уторак 2012. године.

http://www.scribd.co...Н-2012-број-217

http://www.svetigora.com/node/10886

[мирођија]

http://www.orthphoto.net/photo.php?id=74409&id_jezyk=1

[мирођија]

[мирођија]

[Angelus]

Како каже наш Митрополит др Амфилохије да ништа не дугујемо једни другима,осим љубави,да љубимо једни друге,Христовом љубављу,...ево данас када славимо свету првомученицу Теклу,ево имендана мојој и нашој многовољеној Мати Текли,од миља како јој је дао име Владика Атанасије,иначе гркиња са отока Крита,гдје живе најдуговјечнији људи,невиђено срдачна жена,посебна култура тих народа,предивне душе,а само мјесто и манастир покрај Билећкогог језера,на сред кога се налази црква Светог Илије,то је рај на земљи...Код дође у светосавску и световасилијску земљу Херцеговну тај више нигдје не одлази.

http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?page_id=2053

[Guest]

http://www.spc.rs/sr/biti_krotak_smiren_ugledati_se_na_hrista